Spooky Serbia!

             proteklih nekoliko dana proveo sam u istočnoj srbiji, rajskom mestu za ljubitelje prirodnih lepota, ali i – ghoulish jezovitosti. pored ostalog, družio sam se sa prijateljem sinišom pejčinovićem u rodnom mu negotinu, i uživao u njegovim fotografijama nastalim tokom brdovito-šumskih-i-pećinskih akcija planinarskog društva čiji je član.

            neću da vas na ovom mračnom i gnjusnom blogu zatrpavam slikama zelenila, šuma, planina, prelepih stena, drveća, vodopada i jezeraca, izmaglice u svitanje, sunca na jesenjem lišću itsl. ali vam zato – dok ne nađem vremena da napišem izveštaj sa putešestvija – nudim izbor ghoulish fotografija koje bi mogle goditi očima i dušama koje na ovaj blog svraćaju.

            copyright za sve fotke - siniša pejčinović (kome još jednom – hvala na gostoprimstvu & fotkama). svi natpisi na fotkama su isključivo moji i nemaju veze sa fotografom ili njegovim intencijama i mislima prilikom slikanja.

            klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju!

 

 ova je da se NAJEŽIŠ! :)

 

 ovo nije zezanje - ovaj mali zlikovac-mesožder (?!) je proždrao uši svoje braće i sestara! zato su ovako prestrašeni i sakriveni a on se jedini junači!

DEVIL (2010)

Devil (2010) John Erick Dowdle ***

Skoro svake godine na filmskom tržištu izađe par naslova koji pokušavaju da na ovaj ili onaj način iscede vodu iz suve drenovine "moderne priče o đavolu". I skoro svaka nosi u sebi arhaičnost i industrijske klišee, koji neumitno vode do fijaska. Kod kritike redovno, kod obične publike ne baš uvek, ali kod fanova uvek. Čast izuzecima, naravno.

Međutim, ne mogu se oteti utisku, da i pored svoje efemernosti, trivijalnosti, providnosti, ovakvi filmovi umeju da budu izuzetno zabavni za gledanje. Takav je slučaj i sa filmom Devil, Shyamalanovog protežea John Erick Dowdlea.

Zaplet je dostojan prosečnog holivudskog blokbastera, što mu dođe ekvivalentno banalnom industrijskom produktu. U epicentru zbivanja imamo pet persona zatočenih u - za naše standarde - prilično komotnom liftu Filadelfijskog nebodera. Policajac, udaljen stotinak metara od nebodera rešava misteriozno samoubistvo, i otkiva da je pokojnik doleteo baš sa zgrade u kojoj se malo pre toga zaglavio lift. Zgodna caka. Pitamo se šta njega vuče prema mestu gde naizgled već kreće delovanje natprirodnih sila. Da imamo posla sa Nečastivim, otkiva nam latino verski fanatik iz obezbeđenja (ne daj Bože da je to neki prosečni Amer), koji naravno jedini vidi neobičan snimak iz lifa. I počinje da diže frku mantrajući na mikrofon nesrećnicima u liftu.

Karakterizacija likova u liftu nije ništa više maštovitija. Kako kreću da umiru, tako nam i autor tendenciozno sugeriše ko je zapravo ubica... ili đavo! Sumnja kruži sa jednog na drugog saputnika, ko buve na bolesnike u institutu za mentalno retardirane. Muzika je do te mere sugestivna, da gledalac prosto poželi bilo kakvu vrstu sintetike, samo da mu ne pripadne muka od onolike psihoanalitične simfonijske orkestracije.

Ne želim previše da ulazim u neke logične pretpostavke, i razbijam elemente fantastike, ali Devil ima previše rupica kroz koje cure pitanja: zašto nije došlo do prekida struje pored onoliko nestručnog drndanja, i zašto se baš za nestanak iste vezuje pojava Nečastivog? I zar velike zgrade nemaju neko dodatno napajanje, i aktiviranje nenoskog osvetljavanja? Koliko vremena treba vatrogascima da izbuše zid, i zašto se jednostavno ne spuste sajlama do nesrećnika? I, možda najbitnije: gde se dede Đavo na kraju?

Međutim, sve ovo bi bilo zabavno, da nam autor na kraju ne nudi hrišćansku patetiku, po kojoj svako pokajanje i priznanje vodi ka iskupljenju duše: i tu Đavo ne može ništa, jer se tu već pita Bog! Aj sad...

Festival fantastike Zaječar 2010: Invasion

Zaječar će od danas do subote biti domaćin Festivala fantastike i horora. Ovo je drugi festival po redu, prvi je održan od 17. do 19. septembra 2009. o čemu ste ovde mogli da čitate izveštaje.

Mesto dešavanja ovogodišnjeg festivala, koji ide pod nazivom "Zaječar 2010: Invasion" je Omladinski centar, ulica Sedmog septembra broj 2. Ulaz na sva događanja na festivalu je besplatan.  

Sve vreme festivala publika će imati priliku da gleda izložbe radova Alekse Gajića, Bojana Vukića i Dragana Stokića, a paralelno sa predavanjima i promocijama Festivala fantastike, biće održane projekcije kratkometražnih filmova: "Devojački bunar", "Između Smrti i Jave", PROKLETSTVO IKONE SVETOG TEODORA, "Sektor", "Pacijent" (serijal), "Uber Soldat", "Nikola Tesla - My Inventions", "Greatest Story Ever Denied", "Orion Conspiracy"...

PROGRAM:

Četvrtak, 09.12.2010.

20:00
Otvaranje festivala
Aleksa Gajić: Technotise Beograd-Pariz-Holivud

filmovi

Petak, 10.12.2010.

19:00
Oliver Jovanović: Predstavljanje autora i zbirke "Grotlo"

Mladen Đorđević: Živi mrtvaci i Porno banda

Dejan Ognjanović: "Naživo" live (grozomorni horor performans: nije za osetljive i gadljive!)

Subota, 11.12.2010.

19:00
Goran Skrobonja: Predstavljanje rada i romana "Čovek koji je ubio Teslu"

Dejan Ognjanović: Cthulhu invasion i V.S. Barouz

Šok koridor live: Srpski šok

Pure gothic party by Nenad Bekvalac & Akasha (kafe Plan B)

            Ako ste bilo gde u razumnoj blizini – svratite. Biće ludo. Naročito ako počnu mrazevi, snegovi i smetovi!

Ghoul v sodelovanju z naravo!

U najnovijem dvobroju EKRANA - odličnog slovenačkog časopisa za film i TV – broj za dec. '10 i jan. '11, možete naći (u prevodu, dakako), moj osvrt na najbolje horor filmove koji su premijerno viđeni u 2010.

            Naslov texta je SATIRE I SATARE, a sve je to smešteno na 4 strane u punom koloru i u odličnom, stručnom prevodu.

            U ovom broju vodeći slovenački kritičari nude svoje godišnje filmske liste – najčešći naslov na listama je A SERIOUS MAN – a SRPSKI FILM se nalazi samo na listi Marcela Štefančiča. Na listi Zorana Smiljanića je SV. GEORGIJE... (?!) – mada, uz komentar: 'velikosrpska propaganda koju ne kupuju ni sami Srbi'!

            Od žanrovski zanimljivih stvari, vredi još istaći 4 strane posvećene velikom majstoru za efekte kreatura, Philu Tippettu kao i intervju sa Warrenom Ellisom (4 strane).

Vilijam Barouz - predavanje

U četvrtak, 9. decembra, u sali na I spratu beogradskog Doma omladine biće održana promocija novog broja časopisa GRADAC posvećenog piscu Williamu S. Burroughsu. Dešavanje počinje u 19h.

Na promociji ovog broja Gradca pod nazivom VILIJAM BAROUZ: TOTALNI OTPADNIK govoriće Dejan Ognjanović i Nenad Daković.

Ljubiteljima underground književnosti kultnu figuru kakva je Barouz ne treba posebno predstavljati: njegova popularnost danas, preko jedne decenije nakon njegove smrti, veća je nego dok je bio živ. 

William Seward Burroughs (1914-1997) je pisac čiji je značaj u svetskim okvirima u velikoj nesrazmeri sa dostupnošću njegovih dela (kao i napisa o njemu) u ovdašnjoj književnoj periodici. Ovo je zgodna prilika da se nešto više kaže i pokaže o njemu.

Razgovor će biti ilustrovan insertima iz igranih i dokumentarnih filmova i intervjua sa Barouzom i o Barouzu.

Uvod u temat o ovom velikom piscu, koji sam za novi broj časopisa Gradac pripredio, pročitajte ovde.

citati i izjave čiče:

sadržaj ovog broja GRADCA:

nekoliko dobrih dokumentaraca o čiči možete skinuti ovde:

inače, slušati cult-ghoula kako vam priča o cult-barouzu i još uz to pušta cult-odlomke, pa to je retkost i uživanjcija maltene ko da dobijete sedmicu na loto!

zato, u to ime, najnoviji HIT grupe PERO DEFFOMERO možete odgledati i odslušati na ovome mestu i radovati se izveštaju iz srpske interzone propuštenom preko radio teherana!

vidimo se u četvrtak!

PS: Baš prikladno! Prevodilac BAROUZOVIH GRADOVA CRVENE NOĆI dobio nagradu za taj rad, a u obrazloženju udruženja prevodilaca opširno citiran – ja:

OBRAZLOŽENJE ZA DODELU NAGRADE "MILOŠ ĐURIĆ" ĐORĐU TOMIĆU (VILIJAM BAROUZ. GRADOVI CRVENE NOĆI. "FABRIKA KNJIGA", BEOGRAD, 2010)

Verovatno ne postoji tekst o Vilijamu Sjuardu Barouzu, američkom romanopiscu, pesniku i esejisti, koji ne sadrži – na ovaj ili onaj način formulisano – tvrđenje da je on najkontroverzniji autor XX veka. Time nije malo rečeno jer se književnost prošlog veka – književnost u užem smislu, to jest umetnička proza –  može opisati i kao razgradnja konvencija realističkog romana, pa je svaki inovativni autor bar neko vreme smatran  „kontroverznim“.

Kad je reč o Barouzu, taj pridev odnosi se na njegov život koliko i na njegovu prozu. Rođen 1914. u uglednoj američkoj porodici, veoma rano je otkrio „nelagodnost u kulturi“, najpre kao „bolesno inteligentno“ i problematično dete, a onda i kao otpadnik od porodice i društva, ovisnik o drogama, homoseksualac, osoba koja je na razne načine kršila  društvene konvencije i zakone. A otkad je otkrio svoju spisateljsku vokaciju pa do smrti 1997. godine, Barouz je uobličavao svoje životne eksperimente u ništa manje eksperimentalno delo – apokaliptični Barouzlend – koje je izazivalo ekstremne reakcije i čitalaca i kritičara: od gnušanja i potpunog osporavanja književne vrednosti do oduševljenja i priznanja kakvo mu je, među ostalima, odao Džejms Grejem Balard: „Pravi genije i prvi mitotvorac sredine XX veka“ i „direktni naslednik Džejmsa Džojsa“.

Od Barouzovih osamnaest romana i novela, šesnaest zbirki priča i četiri zbirke eseja na srpski su dosad prevedeni Goli ručak, Peško, Džanki, Knjiga snova, i Gradovi crvene noći, prvi deo trilogije poznog Barouza, koju mnogi smatraju njegovim najvrednijim delom. Prevod ovog poslednjeg romana doneo je Đorđu Tomiću nagradu Miloš Đurić za najbolje prevedeno prozno delo u 2010. godini.

Teškoće na koje prevodilac Vilijama Barouza nailazi – i s kojima se Đorđe Tomić sjajno izborio – sažeto je opisao Dejan Ognjanović u uvodu za najnoviji broj časopisa Gradac, u celini posvećen ovom autoru:

„Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnost i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa Tanatosom...) postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada bio krajnje skromno predstavljen srpskom čitaocu.“ I dodaćemo: zbog čega je ovaj žiri Đorđu Tomiću jednoglasno dodelio najveću prevodilačku nagradu.