THE CRONING - Laird Barron

Night Shade Books,

San Francisco, 2012 

            Prvi Baronov roman je tačno ono što se jedino moglo i moralo očekivati posle dve izuzetne zbirke priča – a obe sam predstavio ovde na blogu: THE IMAGO SEQUENCE i OCCULTATION. Prva liga. Prvorazredan horor roman i apsolutni Ghoul's Seal of Approval.

            Ukratko o zapletu: prepliću se tri vremenska perioda (1958, 1980 i "sada") u kojima glavni junak, Don Miler, postaje stariji, ali ne i pametniji po pitanju sveta oko sebe, uključujući tu i ono što mu je pred nosom, odnosno – njegovu ženu, Mišel. Oboje su iz imućnih, obrazovanih i visokopozicioniranih familija: on je geolog (sa precima iz vojno-špijunskog sektora), a ona – antropološkinja posvećena izučavanju a) malo poznatih plemena i zajednica širom sveta, i b) sopstvene porodične loze, koja seže do vrlo dalekih davnina (i srpskog komšiluka – negde u današnjoj Rumuniji, reklo bi se, ali možda i u severoistočnoj Srbiji)... 

Od samog početka jasno je da ima nešto sumnjivo vezano za tu ženu, ali nejasno je tačno šta. Naš Miler tokom tog grdnog vremena od '58. do sada povremeno i naiđe na neke snažne hintove, pa i otkrića – ali mračne sile brane se privremenom, selektivnom amnezijom, koja iz njegovog pamćenja briše određena iskustva i saznanja. Srećom, ne i iz čitaočevog!

Posle uvoda, koji sadrži sjajnu horor preradu ionako hororične bajke o Rampeltiltskinu, sledi pravi prolog, u Meksiku, koji predstavlja jedan od najuzbudljivijih, najnapetijih, a prema kraju i najjezivijih komada proze koje sam ikada pročitao. Počinje sa nestankom Mišel, navodno otišle do neke arheološke lokacije izvan Meksiko Sitija, a razvija se sa sve više očajničkom potragom njenog supruga, koji ubrzo shvata da će morati da posegne za nekonvencionalnim metodama i "pomoćnicima" u potrazi. Njegovo uzaludno obijanje pragova, lutanje po zabitim delovima Meksiko Sitija, i to koga tamo sreće, i šta dalje biva – zaista je nailbiting suspense at its very best! Sjajan double-punch da se otvori knjiga i da se već na prvim stranama čitalac navuče na horor rolerkoster bez mnogo okolišenja ili smaranja. 

I ovde, kao i u kraćim pričama, Baron ispoljava umeće ekonomičnog, a sočnog i slikovitog izraza koji psihologiju i karaktere i odnose oslika dobro biranim, životnim detaljima i nenapadno slikovitim opisima, bez potrebe za iscrpnim stivenkingovskim nepreglednim desetinama stranica minucioznog smaranja sa slikama iz trivijalne svakodnevnice i ništa-bitno sapunsko-operskih "dešavanja" radi upoznavanja likova i setinga. Ne, kod Barona nikad nema smaranja – to je sve čista krtnina, bez kožice, hrskavice, slanine i ostalih smaračkih zavlačenja iz "cigla romana". Zato umesto 550 ovaj roman ima dražesnih, glatkih, slatkih 245 strana, i više mu ne treba da odradi svoj posao kako valja. Istina, format knjige je malo veći, i štampana u paperback izdanju verovatno bi imala malo preko 300 strana, ali čak i tako ovo je daleko od onih kretenskih cigala za umlaćivanje i utucavanje bezbrojnih sati onima koji imaju vreme za bacanje, koje su bile pomodne tokom 1980-ih.

Baronu najbolje leži forma novele, to je sada već jasno: čak i njegov roman podeljen je na deonice čiji glavni delovi imaju po 30-50 strana, i relativno su izolovani međusobno, ne samo vremenski, i tim pomalo how-convenient divajsom "amnezije" (ali na kraju se to sve lepo složi i smisleno objasni, tako da nije varanje čitaoca, mada mu prilazi blizu) nego su i dešavanja u njima prilično self-contained.

Pored Rampeltiltskin varijacije (srednji vek) i epizode u Meksiku (1958), u romanu se naročito ističu i sledeće celine i set-pisovi: 1) komemoracija misteriozno suicidiranog Mišelinog kolege, u udaljenoj planinskoj kućerini na ivici provalije, u kojoj se party postepeno, genijalnom gradacijom, pretvara u sve košmarnije iskustvo (1980); 2) Donov dolazak na Mystery Mountain gde je angažovan da proveri čudna dešavanja na jednoj geološkoj lokaciji u divljini, gde se naprasno pojavio veliki rascep u tlu, a jedan od naučnika je, kao, poludeo i izolovao se od ostalih (1980); i 3) finale ("sada"), koje počinje blago pretećim, pa onda sve jezivijim dešavanjima kada Don (sad je deda od 80 ljeta), njegov sin i još nekolicina krenu u kampovanje u šumama blizu njegovog imanja, u potragu za tajanstvenim dolmenom koji se njegovom sinu javlja u snu...

Svaka od ove tri epizode ponaosob, PLUS pomenute dve kojima počinje knjiga, sadrži u sebi više strave nego mnogi "horor" romani koje sam čitao, gledani ucelo, i zato, zaista, ako želite odlično napisan, pametan horor koji je, actually, hororičan, pa još za pametnog čitaoca – ne možete pogrešiti sa CRONINGom. Njime Baron definitivno cementira svoju poziciju u samom samcitom vrhu današnjih horor pisaca, i ja sa sigurnošću smem da tvrdim da ovaj roman MORA da dobije nagradu BREM STOKER za najbolji horor roman iduće godine. Ovim romanom on, takođe, dalje razrađuje svoju lavkraftovsku mitologiju i topografiju, sa aluzijama na brojne lokacije, ali i delove zapleta, iz svojih ranijih priča koji se sada sve jasnije pokazuju kao deo iste "priče". Najeksplicitnija je veza sa pričom "The Men from Porlock" koju, uz malo volje, možete naći (i na netu), u antologiji THE BOOK OF CTHULHU. Dešavanja u njoj jesu prikvel za epizodu na Mystery Mountain iz CRONINGa... O njoj sam pisao u appendixu osvrta na zbirku OCCULTATION.

Da li sve ovo znači da je roman savršen i čisto genijalan?

Ne baš. Imam dve zamerke, jednu osrednju a jednu popriličnu.

1) Osrednja se tiče motivacije mračnih sila (Old Leech), ne mnogo različitih od Lavkraftovih Old Ones, i toga šta oni i zašto žele od čovečanstva. Za moj groš pomalko je pulp, bliža akcionim R. E. Howardovim, negoli mračno-nihilističkim HPL-ovim i Ligotijevim crnilima i grozotama.

2) Ona malo veća mora da ide pod SPOJLER, i ako nju želite da vidite, činite to na svoju odgovornost ako selektujete donji crni deo. U njemu, odmah da kažem, neću otkriti šta se, tačno, dešava, ali ću dati relativno indirektnu naznaku o tome u kom uopštenom pravcu se kreće finale.

Naime, ceo roman nas priprema za mračnu stranu Donove žene, za to da je ona nekako povezana sa silama tame, da igra prljavu igru itsl. Prilično je logično da takav build-up treba da vodi ka nekoj vrsti konfrontacije između Dona i Mišel, zar ne? Međutim, ne desi se baš ništa tome slično. Umesto toga, dobijemo odlično napisanu i zabavnu, ali ipak pomalo klišetiziranu (i predvidivu) završnicu tipa "zlikovac otkriva svoje planove vezanom junaku i pokušava da ga vrbuje za svoju stranu, iako je do tada imao i previše razloga da sluti da ovaj to neće prihvatiti ni u ludilu." Šteta je višestruka. Nije stvar samo u mojim očekivanjima i željama, nego u logici naracije, i u doslednom sprovođenju teme. Na stranu kosmički užas, koji je fino skiciran ovde, ali roman sadrži i intimnu dimenziju strave u tom aspektu vezanom za čoveka koji ceo svoj dugi vek provede kraj žene koju, zapravo, kako se ispostavi, nikad nije upoznao, sve do samog kraja. To je fina ideja, i mogla se još doraditi, i pametnije rasplesti u klimaksu koji je, za mene, pomalo antiklimakteričan (sic), sa većim naglaskom na pulp hororu a sa manjim na dotad fino pripremanoj i razvijanoj drami. 

Toliko o tome.

Moju kritiku romana THE CRONING fanovi horora sigurno će čitati na engleskom, u magazinu RUE MORGUE (July), a do tada ću svakako pokušati da dobijem promo primerak i njegovog drugog romana (!), pa ću uskoro videti da li je svetlo zaista mračno...

Da! Najlepše iznenađenje vezano za Barona jeste sledeće: još jedan njegov roman izlazi za samo mesec dana! Dakle, pohitajte da sebi kupite THE CRONING, nećete se pokajati, Ghoul vam garantuje to; a stvari su već u fazi da dalje kritike i preporuke možda i nisu neophodni; bar što se mene tiče, ja sam već postao pretplatnik na sve što Baron ubuduće napiše. Ipak, ako vas kopka šta je njegov drugi, apkaming roman, evo:

THE LIGHT IS THE DARKNESS

Publisher Arcane Wisdom

Press Edition Trade Paperback

Release Date June 15th 2012

Page Count 220

Conrad Navarro is a champion of the Pageant, a gruesome modern day gladiatorial exhibition held in secret arenas across the globe. Indentured by a cabal of ultra-rich patrons, his world is one of blood and mayhem, an existence where savagery reigns supreme while mercy leads to annihilation.

Conrad's sister has vanished while traveling in Mexico. Imogene, a decorated special agent for the FBI, was hot on the trail of a legendary scientist whose vile eugenics experiments landed him on an international most-wanted list. Imogene left behind a sequence of bizarre clues that indicate she uncovered evidence of a Byzantine occult conspiracy against civilization itself -- a threat so vast and terrible, its ultimate fruition would herald an event more inimical to all terrestrial life than mere extinction.  

Now, Conrad is on the hunt, searching for his missing sister while malign forces seek to manipulate and destroy him by turns. It is an odyssey that will send this man of war from the lush jungles of South America, to the debauched court of an Aegean Prince, to the blasted moonscape of the American desert as he becomes inexorably enmeshed within a web of primordial evil that stretches back unto prehistory. All the while struggling to maintain a vestige of humanity; for Conrad has gazed into an abyss where the light is the darkness, and he has begun the metamorphosis into something more than human.

BEOGRAD UNDERGROUND (2011)

***

3

             Pogledah nedavno skriner dokumentarca koji pokušava da u sat vremena nacrta skicu undergound kulture u Beogradu "u periodu socijalne tranzicije u prvoj dekadi novog milenijuma, ali bez pretenzija da napravi presek celokupne scene i da iz toga donese neke opšte zaključke, već pre da prikaže izvesne izuzetne individue, koje su svoje živote posvetili stvaranju u okviru jedne (pod)kulture, koliko bogate u svojoj raznovrsnosti, toliko ogoljene u uslovima preživljavanja."
          Reditelj je Muriel Buzzara, a film traje nešto malo više od sat vremena.

            Učesnici su uglavnom relevantni za priču (Zograf, Džoni Racković, Vitković, Vostok, Klopka za Pionira...), a razgovori su dinamično montirani i prošarani audio-vizuelnim materijalima koji sve to čine još pitkijim i bogatijim, kako se ne bi sve svelo na "talking heads" pristup, iako u suštini ovo jeste film pre svega načinjen od razgovora sa predstavnicima ove scene.

            Sad, kakva scena, kakvi učesnici, takvi i razgovori. Kako koji. Svejedno, i oni kvalitetni, i oni malo manje – razotkrivaju solidnu sliku o svima njima.

Pažljiv gledalac može da izvede sopstvene zaključke, koji se ne moraju nužno poklapati sa pojedinim izjavama o kvalitetu i značaju individualnih i kolektivnih radova prikazanih ili nagoveštenih ovde. Zapravo, u razgovore i ocene nije uključen nikakav kritičar sa strane, nego uglavnom sami stvaraoci govore o sebi ili o drugima, a vi im verujte, ili proverite, pa ocenite sami. 

Pronicljiv gledalac, recimo, ne mora da se složi sa auto-tapšanjem po ramenu pojedinih učesnika, ili da bez rezerve prihvati implicitni i eksplicitni stav koji provejava kroz većinu razgovora, a to je – da su fini porivi i etitjud (iskrenost, nekomercijalnost, posvećenost, antiestablišment, negacija, protivljenje, prkos, beskompromisnost itd) sami po sebi dovoljni garanti kvaliteta i vrednosti tako nastalih produkata.

Drugim rečima, različitost i protivljenje nisu kvalitet po sebi. Samo zato što je Objekat X napravljen s namerom da bude Ne-Govno, ili čak angažovano Anti-Govno, ne znači da je taj Objekat X time automatski nekakav biser, grumen zlata ili dijamant. Možda je samo kamičak, ili komad trulog drveta, ili zgužvane hartije. Naravno, hvala mu na tome što NIJE govno (ili, kako često biva, što je različita vrsta govneta od onog iz mejnstrima), ali... dalek je od toga još put do Tipererija.

            Da budem iskren, mnoge od ovih stvari lakše je poštovati (izdaleka) negoli voleti i konzumirati (izbliza), i samo na nekolicinu autora ovde mogao bih da stavim svoj lični Pečat Odobrenja, dok većinu ostalih pozdravljam, štujem, aminujem i preporučujem – onima koji to vole više nego ja. Pošto slutim da među čitaocima ovog bloga ima dovoljno već stvorene ili barem potencijalne publike za ove umjetnike, cenim da ih vredi ovde predstaviti.

            Konkretno, od učesnika u ovom dokumentarcu, preporučujem:

            Damir Pavić (aka Septic) – ako ga dosad niste znali, kliknite ovde i bacite pogled na njegove ilustracije i crteže, odlični su.

            Nikola Vitković – nedavno prikazan ovde na blogu, klikni i vidi.

            Danilo Milošev Vostok – stripadžija, fanzinaš i DIY mastermajnd.

            Aleksandar Zograf (aka Saša Rakezić) – podržavam pretežno rane radove (predratne).

            Ostale uglavnom poštujem, ali ne mogu reći da sam baš revnosni slušalac TEHNO MUDA ili KLOPKE ZA PIONIRA. Za neke od preostalih dosad nisam ni čuo, uglavnom s razlogom, ali lepo je videti da su postojali i postoje, i da rade to što rade.

            Za potpuni ugođaj poželjno je da ste sa Balkana i da imate nekakvu predstavu o kulturno-istorijskom bekgraundu ovog andergraunda, jer se film sranjem stvari u zemlji i okolini tokom 1990-ih i početkom 2000-ih ne bavi, sem u najuopštenijim crtama (to mu i nije ambicija).

            Za još potpuniji ugođaj potrebno je da imate neku predstavu o tome ko su ovi ljudi i šta rade i na šta to liči. Tom aspektu mogu da pripomognu kratke biografije učesnika koje, kao i druge relevantne detalje o namerama, konceptu, pristupu (plus: trejler!) možete naći na sajtu http://www.beogradunderground.com

            Od polu-zamerki filmu istakao bih dve:

            1) Potenciranje Beograda u naslovu, i u razgovorima, malkice škripi ako pogledate da nekoliko najznačajnijih obrađenih autora uopšte nisu iz "prestonice" (npr. Vostok i Zograf). To me asocira na ideju da bi bilo dobro da su autori mogli/želeli da još malo prošaraju po Srbiji i priupitaju koješta i andergraund autore iz drugih gradića i palanki po Srbiji – makar radi compare & contrast sa BG jezgrom, ako ništa drugo.

            2) Na samom kraju filma nalazi se poduža govorancija Nikole Vitkovića koja, zbog toga što je jedna od najlucidnijih i najintelektualnijih, i zato što je stavljena uz sam kraj, deluje kao nekakav summa summarum zaključak i epitaf celoj priči o Bg andergraundu.

            Međutim, Vitkovićeva propaganda nihilizma, relevantna za njega i primenjiva, uz neke ograde, na još par ostalih, istovremeno je prilično daleko od radova mnogih drugih zastupljenih umjetnika, pa se stoga ne može reći da logično proističe (kao zaključak, ili barem opis scene) iz onoga što smo kao gledaoci videli i čuli do tada.

            To je, otprilike, kao da je neko 1930-ih pravio dokumentarac o magazinu Weird Tales, pa nakon razgovora sa raznim Henrijima Katnerima i Menli Vejd Velmanima i Augustima Derletima priupitao i Lavkrafta da kaže koju, a ovaj izruči elaborat svog koncepta kosmičke strave i antiantropocentrične horor proze na takav način da ispadne da su i svi ovi prethodni takođe deo iste priče – a oni to uglavnom nisu, ili ako jesu, to su u mnogo manjoj meri, i na drugačiji način, sa bitnim modifikacijama...

            "Krivica" za ovo svakako nije Nikolina, nego delom tvoraca (koji su ga u ovakvu poziciju umontirali) a delom ostatka andergraund mislilaca koji su isporučili plitkije i prozaičnije ideje, pa se onda (nenamerno) stiče utisak da je Nikola njihov ideolog.

            Anyway, ovo je manje bitna zamerka. U suštini, ovo jeste vredan i rečit dokument o nekim ljudima i njihovim delima, i zaslužuje pažnju svih onih koje andergraund muzika i strip zanimaju. Da, ovde se praktično i ne bave drugim medijima (low-fi film, andergraund poezija i proza...), tako da je ostavljeno poprilično prostora za neki drugi, opsežniji pogled na sve ove likove, kao i na još mnoge druge, ovde nepomenute i neprikazane.

            Samo za Nišlije: priliku da pogledate ovaj dokumentarac imate u utorak 8. maja – detalji stoje na plakatu ispod! Iskoristite je jer, koliko znam, ovog filma još uvek nema za skidanje sa neta (you lazy bastards).

 

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (9)

 Posle duže pauze, kucnuo je čas da nastavim sa pregledom MUST-SEE filmova koje je odabrao Steva Krojač (Steve Schneider) – naravno, sve to praćeno je nezaobilaznim Gulovim trade-mark komentarima.

Takva su vremena došla da smo, eto, stigli do zašećerenih, zašarenjenih, spilburgerizovanih, reganizovanih, imbecilizovanih, infantilizovanih, retardiranih 1980-ih. Srećom, i u njima se zalomio poneki dobar film, ali kompletan etitjud prema filmmejkingu je postao drugačiji, a ovi što su žarili i palili u '70-im, postali su skrajnuti u '80-im (tokom kojih su, ako im je uopšte bilo dato da rade, uz mnogo muke, isporučivali slabije stvari negoli u žestokim 1970-im) .

Ranije nastavke ovog neopravdano zapuštenog u dugo neapdejtovanog razlistavanja možete videti ako kliknete na kategoriju 1001 FILM

Raiders of the Lost Ark (1981)

= 4-

Simpatično-šarmantna avantura za decu i infantilne u kojoj se dosledno preslikavaju rasizam, eskapizam i druge tekovine uzora (serijali i B-muviz) s početka veka.

The Boat (1981) aka Das Boot

= 4+

            Unikatno košmaran, zastrašujuće klaustrofobičan, perfektno režiran film koji vas doslovno stavlja u gomilu nacista u podmornici – i toliko je dobro napravljen da čak uspeva da vas natera da saosećate s njima i brinete za njih! E, to se zove magija filma!

Gallipoli (1981)

= 3+

            Ovo nisam gledo bar četvrt veka i ne smem da potpišem ništa decidirano: voleo sam ga in my younger and more vulnerable years, ali zaista ne znam da li bi me ova dramica iz I svetskog rata sada pogodila kao onda. Svakako sadrži upečatljivu upotrebu "Adađa" T. Albinonija (u međuvremenu nesnosno ofucana tema koju je, posle Vira, svaka šuša i njena baba pride našla za shodno da metne u svoj film kad god treba da se postigne melanholična elegičnost).

Chariots of Fire (1981)

            Nikad gledo niti imam nameru. Apsolutno se gnušam tih Merčant-Ajvori filmova iz epohe namenjenih glorifikovanju Engleske i dobijanju Oskara. Plus, maratonci me zanimaju samo kad ih Šijan režira.

Body Heat (1981)

= 3

            Prikladno naslovu, ovo mora da je najznojaviji film koji pamtim da sam gledao. Opresivna atmosfera, tipični noar sasve fatalnom ženom i njenom beslovesnom muškom žrtvom...

Reds (1981)

            Komunjare? Nikad!

An American Werewolf in London (1981)

= 4

            Vrhunski spoj horora i humora – koktel koji je sa ovom dozom savršenstva u celoj istoriji filma bio smućkan jedva desetak puta. Odlični glumci, antologijski efekti maske, vrhunska zabava + retko mračna, surova i maletne nihilistička "komedija": the joke is on YOU, a naravoučenije – od usuda nema beganja.

Three Brothers (1981)

            Tri žabara se suočavaju sa majčinom smrću. Ko će sad da kuva špagete? Ne zanima me.

Man of Iron (1981)

            Hm. Prvo bi trebalo da se nateram da pogledam Čoveka od mermera. Nešto mi govori da ni ovaj ni onaj nisu superheroji nego nekakvi poljski fizikalci... And I'm not getting any younger!

Too Early, Too Late (1981)

            Marks? Revolucija? Francuzi? Nemojte, ljudi, još sam mlaaad za to!

Fast Times at Ridgemont High (1981)

            Tinejdžerske filmove nisam gledo ni kad sam bio tinejdžer, pa neću vala ni sad.

E.T. The Extra-Terestrial (1982)

= 4-

            Ovo mi je bio omiljeni film jedno kraće vreme (gledo ga u bioskopu sa 9 godina!), dok se nisam kao tinejdžer potpuno prelomio ka hororu. Odlična bajčica i besramno manipulantsko eksploatisanje dečjih strahova i NADA i sanjarenja... Kvintesencijalni Spilburger, sasve melodramom, patetikom, blagim hororom, čežnjom za surogatom oca, eskapizmom itd.

The Thing (1982)

= 5

            Šta reći? Jedan od 5 najboljih horora ikada snimljenih. Ko ne voli STVORA, nema šta da traži na ovom blogu.

           

Poltergeist (1982)

= 3

            Pošto je u BLISKIM SUSRETIMA sveo žanr SF-a na izgovor za detinjasti spektakl spec. efekata, bez ikakve smislene priče, Spilburger to isto ovde čini sa hororom, i papet-masteruje Hupera u proizvodnju ultimativnog vašarskog kvazi-filma, u kome umesto zapleta i smisla imamo nabacan niz spektakl-scena i New Age koještarija pop neoreligioznosti. Pošto nije uspeo da proizvede ništa nalik zabavi u svom kretenskom FUNHOUSE, Huper ovde uči od THE MAJSTORA kako se film svodi na vašarsku atrakciju, sasve rolerkosterom, sobom s ogledalima, "kućom duhova" i ostalim glupostima. Istina, sve ovo je mnogo dinamičnije i zabavnije od uvredljivo moronskih NISKIH SUSRETA, ali isto tako mora se zapaziti da, otkako ga je na ovom filmu bodysnatchovao Spilburger, Huper više nikada nije bio isti. Čak i kada je tome prišao najbliže (u TEXAS CHAINSAW MASSACRE 2) – vidljiv je nedvosmislen uticaj vašarističkog rolerkosterizma (TM) i svođenja na zajebanciju.

            PS: Za jedan film tog kalibra i budžeta, specijalni efekti –kako vizuelni, tako i efekti maske i kreatura- neverovatno su loše ostarili...

Blade Runner (1982)

= 5

            Jedan od 10 najboljih filmova svih vremena. Zašto? Piše OVDE. A pomalo i OVDE.

The Evil Dead (1982)

= 3+

            Odličan splatterfest u kome opipljivi entuzijazam demonstrira formulu E=MC2. Detaljnije o filmu pisao sam OVDE, a o knjizi o njemu – OVDE.

Tootsie (1982)

= 3-

            Previše davno sam gledo ovu komedijicu, ali sumnjam da bih tome danas dao nešto više od jedne mlake trojke, at best.

Yol (1982)

            Da li ste nekada bili u turskom zatvoru? Da li je bolje to, ili gledati ovaj film? Zaista me zanima. Ako je neko gledo, nek prizna u komentarima.

Diner (1982)

A group of college-age buddies struggle with their imminent passage into adulthood in 1959 Baltimore.

            Toliko me ZABOLE za odrastanje u Baltimoru krajem '50-ih da nemam reči.

Fitzcaraldo (1982)

= 3

            Ovo mi je najmanje drag od svih "kanonskih" Hercogovih filmova. Film o njegovom pravljenju – The Burden of Dreams – znatno je bolji. U redu je sve to, i prenapadna metafora prebacivanja broda preko brda i sve to, ali 1) nezanimljivo je gledati Kinskog u ulozi benevolentnog (!) lika i 2) taj lik je em kreten, em od dosadne sorte (on bi hteo operu u džungli; pih...).

Gandhi (1982)

            Evo još Oscar-foddera koji sam uredno preskočio i ne pada mi na um da se time bavim.

The Night of the Shooting Stars (1982)

            Braća Pavijani? Zašto bih to gledo? Ne, zaista, jel ima neki razlog koji mi izmiče?

A Question of Silence (1982)

            Ženski film o tri žene, u režiji neke nikad-čuo žene. Neka, hvala.

Fanny and Alexander (1982)

            Dugo sam ovo odlagao, pre svega zbog nehumanog trajanja od preko 3 sata (ili beše 4?), ali nedavno me ubediše da mu moram dati šansu: čak sam ga i skinuo i pohranio na hard, pa ću u neko dogledno vreme pokušati da ga odgledam, ili bar slavno propasti u pokušaju.

A Christmas Story (1983)

            Lost me at Hello! Postoje žanrovi koje ne gledam UOPŠTE: sportski film, mjuzikl, Merčant-Ajvori film, oskarovski film, tinejdžerski film, glupi film... a među svima njima naročito su mi gnusni božićni filmovi (mislim na prigodne, feelgood detinjaste dramedije; mogu da tolerišem božićne akcijaše kao DIE HARD ili božićne horore kao A L'INTERIEUR).

El Norte (1983)

            Ilegalni imigranti. Zabole me...

Videodrome (1983)

= 4-

            Genijalna prva polovina i razočaravajuće downhill, inventing as we go along, with less & less sense druga polovina, ali sve zajedno ovo je ipak revolucionaran, mega-uticajan, kvintesencijalni moderni film čiji se pipci osećaju čak i u mom romanu NAŽIVO...

Star Wars: Episode VI - Return of the Jedi (1983)

= 3-

            Pih. Ostavljen sam hladnim, sa mestimičnim kratkim deonicama mlakosti. Jebe mi se za Lukasove svemirske medvediće, princeze, zle imperatore i svetleće zrake.

* The Big Chill (1983)

            Eh, da. Ovo bi valjalo da pogledam, nekad.

* Sunless (1983) aka Sans soleil

            Ovo slovi za klasiku, čak mislim da ga imam na nekoj kompilaciji, jednom ću ga pogledati.

* The Last Battle (1983)

            Ovog debi-Besona sam gledao u možda neadekvatnom društvu i raspoloženju – kažem, možda, jer mi se nimalo nije dopao i smorio me neviđeno, a pošto svi ostali otkidaju na nj, daću mu još jednu šansu, nekad.

* Money (1983)

A forged 500-franc note is cynically passed from person to person and shop to shop, until it falls into the hands of a genuine innocent who doesn't see it for what it is - which will have devastating consequences on his life, causing him to turn to crime and murder...

Hm, ne zvuči nezanimljivo – ali ipak je to Breson a ne Beson, pa zato, oprezno...

** Utu (1983)

            In New Zealand in the 1860s the native Maori people fought the British colonials to keep the land guaranteed to them by treaty.

            Oho, ovo bi moglo biti dobro. Jedno akciono-dramsko denunciranje pošasti engleskog genocidnog ZLA. Samo, zajebano je naći ga na netu. Ako neko iskopa torent ili linkove, neka javi u komentaru.

Terms of Endearment (1983)

            Apsolutno nema šanse da bih se ikada podvrgao ovome!

The Fourth Man (1983)

= 4

            Neodoljivo vickasti vintage Verhoven u možda svom najzabavnijem od holandskih filmova: apokalipsa, košmari, mizoginija, seks, horor, Deva Marija, nadrealizam, katolicizam, nabadanje face na šipke... sve što vole mladi!

The King of Comedy (1983)

= 3-

            Unikatno opresivan i mračan film sa skoro negledljivim čemerom. Gledo sam ga jednom, i to mi je za ovaj život dovoljno. I previše.

The Right Stuff (1983)

= 3

            Ju-hu! Američki duh probija nove granice – od Divljeg Zapada do Sime Kosmosa iz dalekog svemira... Nije to negledljivo: zapravo, vešto je napravljeno, kakav i treba da bude komad manipulativne propagande. Može čak donekle i da prija, ako imate dovoljno tvrd stomak i/ili praznu glavu da podnesete svu tu implicitnu ideološku promociju Amerike i "Amerikane". Eksploatacija toga da svi dečaci maštaju da budu piloti/kosmonauti (OK, ja sam taj "san", naravno, uredno zaobišao) kako bi im se uvalila velika metalna NASA raket-kurčina uz obilate doze patriotsko-melodramskog lubrikanta.

Koyaanisqatsi (1983)

            Simpatično šarenilo za pozere koje sam uvek gledao na parče, nikad ucelo, a ionako ga mešam sa ostalim Blablatruchsqatsi parčićima ovog serijala.

Once Upon a Time in America (1983)

= 2

            Najslabiji film reditelja koga inače obožavam, i volim mu praktično sve ostale. Nedavno sam se naterao da ga skinem i još jednom pokušam da odgledam tog kolosa, ali... ni ovog puta nisam uspeo da se zainteresujem ni za likove ni za dešavanja ni za iritantni način na koji su njihove savršeno univolving storije ovde prezentovane, tako da sam ga definitivno izbrisao sa harda nakon sat vremena protraćenog u pokušajim da se nateram da me bude briga za bilo šta na ekranu (sem minuciozno rekonstruisanih detalja perioda, koji ionako organski mrzim – možda zbog reziduuma iz moje prethodne inkarnacije, kad sam pod imenom 'Lavkraft' živeo i zlopatio se u Njujorku 1920-ih!).

* Scarface (1983)

= 3?

            Ovo bih baš i mogao da još jednom repriziram pre nego što potpišem da je možda malko precenjen... Mislim, nesporno je to da je odlično napisan i režiran i glumljen, da ima bezbroj memorabilnih scena i replika – samo, još uvek imam dvojbe oko poente svega toga, a idolatrija koju prema Toniju Montani gaji pretežno vrsta ljudi koje teško da bih uopšte nazvao ljudima svakako ne pomaže u mom lajkovanju ovog filma.

The Ballad of Narayama (1983)

            Ova definitivno precenjena japanska dramica uopšte me nije kupila u svom starijem izdanju, iz 1958. godine – vidi moj rivju OVDE. Zbog toga ne nameravam da gledam ni noviju verziju. Potrebne su zaista prevelike doze gerontofilije i/ili senilnosti u mozgu pa da otkidate na nešto ovakvo.

--- Nastaviće se, uskoro ---

THE EVIL DEAD (1982)

             U okviru proslave 30 godina od pojave ovog kultnog horora, nedavno sam sa uživanjem reprizirao THE EVIL DEAD i njegov nastavak/rimejk, delimično potaknut kratkom studijom o prvom delu, koju sam već prikazao ovde.

            Evo kako sam za čitaoce PRESSINGA, u rubrici CULT HORROR, pre desetak godina opisao ZLE MRTVACE (starim korisnicima usluga video pirata poznatiji kao ZLA SMRT).

 

ZLI MRTVACI

(The Evil Dead, 1982)

Scenario i režija: Sem Reimi

Direktor fotografije: Tim Filo

Muzika: Džozef Lo Djuk

Efekti maske: Tom Salivan

Uloge: Brus Kempbel, Elen Sendvejs, Hal Delrič...

Ocena:

***(*)  3+

 

U rasponu od samo šest meseci čak dva kultna horor autora, obojica slavni po ultra-krvavim splatter-komedijama, dospela su iz getovske zabrani kulta i odanosti relativno malog broja žanrovskih zaljubljenika (ali i filmofilskih sladokusaca koji nisu nužno okrenuti horor žanru) do mega-slave i obožavanja širokih narodnih masa. Obojica su do ovog statusa došli proizvevši blokbastere koji su svojim fantastičnim zaradama gotovo redefinisali shvatanje ovog pojma, ali što je još bitnije, kvalitetom svojih ostvarenja uspeli su da podare ubedljiv i nadahnut filmski život likovima (i svetovima) koji su u svom književnom, odnosno stripovskom obliku već imali multimilionske poklonike i da tako ne razočaraju sve te horde fanova. U prošlom broju PRESSINGA podsetili smo se ''neukusnih'' početaka Pitera (GOSPODAR PRSTENOVA) Džeksona, a sada, dok SPAJDERMEN u ekranizaciji Sema Reimija ruši sve svetske rekorde u zaradi prava je prilika da širim masama predstavimo i njegov prvi film.

            Veliki je broj sličnosti u tematici, pristupu i režijskom stilu Džeksonovih i Reimijevih ostvarenja, ali Reimi ima tu neospornu prednost da je bio prvi. Pre punih dvadeset godina on je inaugurisao koncept ultrabrutalne horor komedije sa neograničenim vodoskocima krvi, tj. pod-žanr koji bih nazvao splatter-slapstickom (tokom istraživanja za ovaj tekst otkrivam da me je FANGORIA pretekla, i ovaj pod-žanr još ekonomičnije nazvala: splatstick)!  

Odvratne scene kasapljenja su se u okviru mainstream horora počele da javljaju tek u ranim sedamdesetim, i to pre svega u evropskim predstavnicima (Italija, Španija, u manjoj meri i Engleska), dok je američki horor i dalje bio opterećen puritanskim nazorima ove kulture, pa je i crvena tečnost prilično stidljivo curkala u Americi sve do pred kraj sedamdesetih (jedini izuzetak je pionir ''gore'' filma, Heršel Gordon Luis).

Revoluciju u ovom (i ne samo ovom) smislu donela je Romerova ZORA MRTVACA, sa svojim ekscesima nasilja i splattera, mada je ovaj film 1978. kada se pojavio relativno mali broj ljudi video u neskraćenom obliku, budući da je u bioskope puštena za 12 crvenih minuta kraća verzija. U okviru mainstream horora jedini Reimijev predak u smislu spoja obilnog sakaćenja i otkačenog humora jeste odlični AMERIČKI VUKODLAK U LONDONU Džona Lendisa (1981). Ipak, ZLI MRTVACI imaju mnogo dužu pred-istoriju, i previše tematskih i stilskih osobenosti da bi se moglo govoriti o ikakvom uticaju Lendisovog filma. 

            Slično kao i Piter Džekson, i Sem Reimi je od najranijeg detinjstva (od 8. godine!) postao opsednut filmskim medijem te je, dok su njegovi vršnjaci igrali fudbal ili bejzbol, sa nekolicinom svojih drugara neumorno snimao kratke uvrnute filmove na super-osmici sa adekvatnim naslovima, poput 'The Attack of the Helping Hand' ili 'Cleveland Smith: Bounty Hunter'. Deo te družine bio je i Skot Spigel, kasnije koscenarista na ZLIM MRTVACIMA 2, te režiser nekolicine vrlo niskobudžetskih horora (najbolji je ULJEZ / INTRUDER, 1988) i blizak prijatelj/uticaj na Kventina Tarantina, a od najranijih početaka tu je bio i Brus Kempbel, čija će harizma biti neraskidivi deo magije ranih Reimijevih filmova.  

Početak proboja za ovu grupicu filmofilskih fanatika bio je kratki film UNUTAR ŠUME (Within the Woods, 1978): ovaj polučasovni produkt je u svakom smislu prototip potonjeg filma, i jedina namera mu je bila da ispolji Reimijevo režijsko umeće i originalne ideje ne bi li zainteresovao potencijalne ulagače (čitaj: lokalne male privrednike) za niskobudžetni horor film. Posle tri godine ispunjene naporima da sakupi dovoljno para za jedan tako neobičan (i ''neukusan'') film došlo se do ''budžeta'' od 50.000 $ i snimanja praćenog poteškoćama vezanim za rad u tako ''sirovim'' uslovima. 

Na svu sreću, ništa od tih problema nije ostavilo traga na filmu: njegovi očigledni kvaliteti zapali su za oko Stivenu Kingu još pre oficijelne distribucije (tačnije, još na promotivnoj projekciji u Kanu, maja 1982.) i njegov citat na plakatu (''najžešće originalni horor film 1982. godine!'') učinio je mnogo, kao i podrška kultnog horor časopisa FANGORIA, da se potencijalni fanovi zainteresuju. Naravno, uspeh nije izostao.

            Zaplet filma je krajnje jednostavan, i u svojoj suštini predstavlja esenciju formule koja će tokom '80-ih, zahvaljujući upravo ZLIM MRTVACIMA i PETKU 13-om postati dominantna: grupa mladih dolazi na neku izolovanu lokaciju (koliba u šumi...) gde bivaju izloženi Zlu i tamanjeni jedan po jedan sve do poslednjeg preživelog koji donosi dvosmislenu, nesigurnu pobedu. Jedina inovacija na nivou zapleta je u tome da su nosioci Zla u filmu nevidljivi zlodusi koji opsedaju likove i pretvaraju ih u jezivi spoj zombija i demona. Vrednost filma svakako ne počiva u ustoličenju ove formule, već u onome što je Reimi od nje u svom filmu uradio. 

Za rane '80-te njegov stil režije bio je inovativan i do tada neviđen: furiozna jurnjava subjektivne kamere, frenetični ritam montaže kratkih sekvenci od kojih zastaje dah te napadno iskrivljeni uglovi kamere i neobične kompozicije kadra postaće, nešto kasnije, zahvaljujući MTV-ju, nezaobilazni delovi estetike video spota ali i filma. Reimi na svakom koraku svoja tehnička i budžetska ograničenja pretvara u svoju prednost: činjenica da je film snimao 16 mm kamerom, daleko lakšom i pokretljivijom od klasične, omogućila mu je dinamiku pokreta koja će postati njegov zaštitni znak u ranoj fazi karijere (zaključno sa bizarnim vesternom BRZI I MRTVI, 1994), dok ograničeni ambijent kolibe okružene šumom koristi za maksimalan efekat klaustrofobije.

            Ono što je, ipak, bilo najvažniji mamac za horor fanove nisu bili ludi režijski postupci koliko otkačeni duh koji prožima film i daje mu jaku humornu notu (još naglašeniji u ''nastavku'') – u spoju sa ekstremnim specijalnim efektima (fascinantnim za ovaj nivo budžeta, pa još od strane početnika u tom poslu!) i dotad na filmu neviđenom količinom krvopljuštanja. Na prvi pogled nespojivi, ovi elementi su u stvari komplementarni, što režiser na delu i pokazuje: uvrnuti slepstik humor Reimi ističe kao svoj veliki uzor, a njegove osnovne odlike su jurnjave, sudari, preterivanje na ivici neukusa i nasilje koje bi u svakom drugom žanru ubilo čoveka (udaranje čekićem u glavu, pad klavira sa trećeg sprata na čoveka, itsl).  

Dodajte tome pomereni pristup Tri Spadala (The Three Stoges) i Brusa Kempbela kao savršenu inkarnaciju nesposobnog, trapavog ''heroja'' koji umesto pite u lice dobija (bukvalno) mlazeve krvi i delove tela, i dobićete urnebesni spoj horora i humora na tački preseka koju predstavlja groteska. Ovakav ekstreman pristup nije bio naročito privlačan za prosečnu bioskopsku rulju, pa iako su horor fanovi ZLE MRTVACE dostojno primili još u bioskopima, tek je ekspanzija videa, koja je koincidirala sa pojavom ovog filma u ranim '80-im potpomogla njegov uspon do nivoa jednog od najvećih video-hitova i kult filma par excellence. Utisku ''zabranjenog voća'' pomogla je i činjenica da je film često bio izlagan cenzuri pa čak i zabrani (recimo, u Engleskoj je bio zabranjen sve do pre nekoliko godina), dobrim delom zbog zloglasne scene u kojoj opsednuta grančica drveta ''siluje'' jednu od junakinja... što je, naravno, samo dodatno potpirivalo interes ljubitelja bizarnog, neviđenog i zabranjenog.

            Nastavak je bio neizbežan – ali o tome, u idućem broju.