Stara škola, vila, groblje, mučenje...

 

  

            U petak 13. maja u Velikoj Plani održana je promocija romana ZAVODNIK i edicije „Poetika strave“ koju izdaje Orfelin. Domaćin je bio Mladen Milosavljević, a gosti – Marko Pišev i ja. Detalje o tome, uključujući i video zapis celog događaja, imate OVDE.

            Kao i obično u takvim prilikama, iskoristio sam priliku da obiđem znamenitosti kraja, naročito one koje su bliske mom mračnom senzibilitetu. 

U tome je, podrazumeva se, ključna uloga bila našeg domaćina, Mladena, koji je, zajedno sa svojim bratom, mene i Marka proveo kroz neke od slikovitijih lokacija ovog zaista lepog kraja.

            Neke od njih su opštepoznate, kao što je Radovanjski lug (mesto gde su dušmani u našim redovima ubili Karađorđa) i crkva Pokajnica, a neke su manje znane, doslovno zarasle u travu i poluskrivene, po principu „ko zna – znaće, ko ne zna, neznaće“.

            U ovom nastavku otkriću ponešto od oba sveta. Naša prva stanica bila je zgrada prve seoske škole u Srbiji, u selu Orašje, koja se nalazi kraj slikovitog šumarka, u istom dvorištu sa crkvom, a odmah pored groblja.

          
           Ovo dvorište je lepo uređeno, očuvano i prijatno kako za oko tako i za uho - opšta tišina, uz poneku pticu iz šume...

            Ovde su deca, pavo iz školskih klupa, kroz prozor, doslovno bila u prilici da se uvere u (ne)istinitost maksime da „od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“.

            Mogu misliti na šta je to ličilo krajem 18. veka... Zapravo, ne mogu! Ipak, evo kako su tad, verovatno, izgledale katedre i klupe...

            Tu je crkva relativno običnog izgleda, nova, okrečena, skoro nimalo „gotska“, ako izuzmemo, možda, podsticajno slikovitu kvaku koja sugeriše da se možda neko tajanstvo u stilu M. R. Džejmsa krije unutra.

            Ipak, vrata su bila zaključana, a sa njima i eventualni duhovi unutra.

            Zato smo osmotrili obližnji pompezni zvonik...

            ...nekoliko starih spomenika kraj njega...

            ...i, neizbežno, groblje odmah iza...

            Vreme nas je savršeno poslužilo tog dana, iako je bilo promenljivo i nepredvidivo; sem kraće kišice, koju smo odzenovali pod nadstrešicom škole, ostatak tog dana proveli smo neuznemiravani meteorološkim gnjavarijama.

            Na samom kraju te celodnevne ekskurzije po bližoj i daljoj okolini Velike Plane naša družina svratila je i na jedno opskurno mesto.

            Tu je knez Miloš Obrenović (preko svojih poslušnika, ne lično) mučio i pogubio svoje protivnike iz raznih buna i klika koje mu nisu išle uz dlaku.

            Nešto više detalja o ovom mestu ima u Mladenovom izveštaju OVDE, pa tome nemam šta da dodam, osim novih slika...

            ...i potvrde da se radi o čudno tajnovitom, tihom i pomalo zlogukom mestu...

            Ali, to nije sve, jer na istoj lokaciji, odnosno na istoj livadi, nalaze se još dve bizarne stvari:

            Malo podalje, na desetak metara od točka za mučenje nalazi se spomenik čudna izgleda, koji podseća možda na nasukani brod, ili neku bizarnu vrstu bazena.

            Povod je ovaj:

            Naravno, kao i polomljeni i skoro nečitki Točak, tako je i ovaj spomenik prepušten sebi i vremenu.

            Pitanje je kako je to trebalo da izgleda kad je bilo novo, ali ne verujem da su ove cevi sa vodicom što curka u žabokrečinu i opšta zaraslost svega deo željenog ugođaja.

            Pre će biti da je to neizbežna, tipično srpska „glazura“ nebrige prema sopstvenoj istoriji i spomenicima koje imamo za izvoz (mada ih ne izvozimo) – bolje reći, za bacanje...

            Ali ni to nije sve! Jer, na istoj ovoj maloj livadi, u šipražju i među paprati možete opaziti i jednu vilu koja tu usamljeno stoji.

            Šta ona tu radi, čemu služi, šta tačno predstavlja, i zašto baš ovde – ne se znaje! Kamena nimfa čuva svoju tajnu...

            Svakako služi da upotpuni nadrealni ugođaj ove livadice i njenih napučenih, nekongruentnih spomenika.

            

Pa, kad je već tako...

PS: Sve fotke u ovom prilogu načinio je ili Mladen, ili Ghoul sa svojim novim foto-aparatom. Copyright - The Cult of Ghoul.

---NASTAVIĆE SE---

2016: NOVI HORORI (2. deo)

Da nastavimo sa tužnom pričom zvanom „novi horori“ koju sam započeo OVDE, a koja će, u ovom izdanju, uglavnom imati oblik „Ovo slobodno možete propustiti“, jer se radi pretežno o slabim i lošim hororima koje sam ja gledao da vi ne biste morali.

Da ne bude baš sve u tonu kukanja i kukumavčenja i žalopojki, odmah da kažem da sam pre skoro mesec dana pogledao i jedan vrlo dobar horor (na granici sa odličnim; ocena 3+/4-), ali pošto sam ga gledao „preko veze“ (šifra: RUE MORGUE), a još uvek nije dostupan za skidanje sa neta, nije baš hitno i bitno žuriti s njegovim rivjuom. Radi se o filmu THE WAILING, o kojem uskoro, natenane... 

A do tada, jad i beda:

SENDERO / THE PATH

CHI, 16

*(*)     2-

Čileanski torture porn: totalna rutina bez ikakvog razloga da postoji, bez ičeg novog da metne na sto za mučenje, pa čak ni neki inovativni sadizam ili splater. Bedna, neubedljiva fotokopija na svim nivoima. Neka omladina zaglavi u nekoj nedođiji gde ih spopadnu neki likovi pa ih muče bez ikakvog razloga, podteksta, poente. I to je to. Kraj.

Cherry Tree

UK, 16

**       2-

Sirasta (cheesy) travestija sa pokušajima ruralnog vičkrafta koja je klimava već od same premise i prologa na kojima se sve zasniva, pa sve nadalje. Ima par OK prizora sa žrtvama u korenju višnjinog drveta, nešto malo stonoga, i toliko. Glavna „veštica“ toliko preglumljuje sa svojim „zlokobnim“ facama da to ovu budalaštinu dovodi do granice nenamerne komendije. Znači: CHEESY TREE.

afterdeath

UK, 16

**       2-

Ovo mi je smrdelo kad se pojavilo. Kao, grupica mladunaca nađe se u nekakvoj kolibici na morskome plavom žalu gde ćarlija vetrić mio; smesta je jasno da je to čistilište, i postaje pitanje – kako iz njega umaći. Na gledanje su me naterali komentari nekih mojih inostranih prijatelja-pisaca na Fejsbuku koji su ovo proglasili skrajnutim biserom. Pih, koješta. I likovi, i dileme, i sapunica, i drama, i to malo kvazi-strave – sve je sasvim bledo i zaboravljivo.

Restoration

USA, 16

*(*)        2-

Smrtno dosadan film o iritantnom mladom bračnom paru koji se doseli u kućicu u predgrađu gde ih dočeka par još iritantnijih komšija (za koje se ispostavi da su Satanisti od najsirastije vrste), a tu su i nekakvi duhovi devojčica, stari dnevnici, dalekovodi, rituali i tamte-vamte koješta.

Barbarous Mexico

MEX, 14

**(*)       3-

Ovaj omnibus sastoji se od „priča“ koje uglavnom ne zadovoljavaju ni najelementarniji uslov da se nazovu pričama, jer im fali ono što bi svaka priča trebalo da ima: početak, sredinu i kraj, plus poentu. Ovo su, pretežno, fragmenti, anegdotice, epizodice, plitke dosetke, jeftini moraliteti – ali nađe se među njima dobrih slika, prizora, poneka idejica, malo meksikanske egzotike, tako da ovo nije sasvim negledljivo, iako traje dva sata.

Most Likely To Die

USA, 15

**         2+

Antipatični i nezanimljivi likovi se nađu ponovo na okupu mnogo godina nakon mature, i neko počne da ih ubija na načine u skladu sa „proročanstvima“ iz njihove maturske knjige. U teoriji, ovo je mogao biti prihvatljiv koncept tamo negde krajem 1990-ih, da ga je pisao Kevin Vilijamson a da ga je slikao, recimo, onaj MIA reditelj ZNAM ŠTA STE RADILI NA MATURI... Avaj, ovo su i pisali i režirali i glumeli (sic) neki mlakonjavo-nebitno-zaboravljivi likovi, pa im je takav i film: nigde duha, nigde krvi, nigde ništa... Tačnije, režirao je lik koji je napravio solidan DREAD i bedastu KASADAGU i još koješta, ali odavno je potrošio kredite sa DREAD-debijem, i od tada ničim više nije opravdao nade.

DE POEL / THE POOL

HOLL, 15

**(*)     2+

Taman kad pomisliš: oh-ho, ovo je Evropa, ovo su Holanđani, sad ćemo da dobijemo nešto arty, neočekivano, drugačije, neholivudizovano, možda, ako smo srećni, čak i ejkmanovsko--- a ono, ispadne samo jedno nedokuvano slowburn shoegaze NIŠTA: likovi su nezanimljivi i klišetizirani pa otud drama pada u fletlajn, a mlaki pokušaji horora su ipak generički: too little, too late. Lepo je to slikano i nije sasvim negledljivo, blizu je granice od 3- pa zato, uz oprez, možete pokušati da brčnete svoje nožne prste u ovu baricu i proverite sami da li je će konvencionalna duša pogubljene veštice koja proganja grupicu kampera da vam ulije jezu u kosti.

Before I Wake

USA, 16

**         2+

Ko bi rekao da će glupavi ali zabavni HUSH biti gledljiviji i bolji Flanaganov film ovog proleća? Ova limunadica pokušava da oživi duh „Amblin“ produkcije iz 1980-ih, ali jezovito pada u svojim nakanama jer joj fali duha, inventivnosti i šarma. Dete je iritantno, situacije su nenadahnute, jeze nema skoro nimalo, a kraj sa tim jebenim leptirićima je golo govno. Čuvajte se, jer ovo ima solidne kritike pa će vas lakše prevariti na gubljenje vremena od nekog malo očiglednije slabog filma. Ovo je komad sline kojeg se, ako ga uopšte pogledate, nećete sećati par nedelja kasnije, što se za „Amblin“ filmove ipak ne može reći.

The Blackcoat's Daughter 

(aka FEBRUARY)

USA, 15

**            2-

Mumblecore slowburn shoegaze with a vengeance! Jednostavna i krajnje glupa priča bez smisla i poente iseckana je na parčiće, servirana preko reda, i puštena u modusu ultra-SLOW. Dakle, čak i da je ovo konvencionalno linearno ispričano bilo bi glupo, ali sa ovim kvazi-umetničkim zahvatima u naraciji to postaje još napornije, naročito sa umrtvljenim „ritmom“, namerno eliptičnim i opskurantskim „pripovedanjem“ i sa monotono nabudženim dronovima koji vibriraju bez pauze, od početka do kraja filma, neprestano pokušavajući da ejpuju Linča (ehh, đeco, ne radi se to tako banalno... pa čak ni ERASERHEAD nije sačinjen od 90 minuta jebenih dronova na saundtreku puštenih u loop!). Da sve bude umetničkije, boje su skoro ubijene, zatuljene skoro do nivoa crno-belog filma (e, tek to je art!), tako da ovaj film iritira (a ne deliveruje) na svim nivoima postojanja: vizuelno je ružan, zvučno je naporno-monoton, narativno je zamoran za praćenje a konotativno debilan jednom kad se sve kockice slože i vidite za čije babe zdravlje ste sedeli uz ovu debilanu. Kuriozitet: režirao sin Entonija Perkinsa. E, sinko, prema ovome PSIHO III izgleda kao čist SHINING!

Stephen King's CELL (2016)

 *(*) 

 2- 

Čak i među neprobirljivim fanovima Stivena Kinga ovaj roman ne slovi za dobar. E, a sad imamo i film po njemu, gde je „tatica“ King bio koscenarista, i – suprajz! Film ništa ne valja!

Proizvoljni i nikad objašnjeni događaj putem signala mobilnih telefona „obriše“ mozgove svih koji se dohvate demonske sprave (burn it!) i tako pretvori veći deo populacije u bezumne razularene ubice: nisu to baš zombiji pošto nisu umrli/vaskrsli, nego su u fazonu trčećih mahnitih iz npr. 28 DAYS LATER – samo što je Bojlov film u SVAKOM pogledu sasvim druga sfera filmmejkinga i filmskog razmišljanja od ove nesvarljive splačine.

Glavni junak je, suprajz pisac (e, to još kod Kinga nismo videli!) – ovog puta on piše graphic novels, ali isto je to generičko Kingovo govno... Ovo parče hodajućeg kartona (ili kurtona) motivisano je, suprajz, željom da se rijunajtuje sa familijom nakon što je neimenovano govno kroz mobilni odletelo pravo u ventilator.

Kad sam kod toga, čak i te scene na početku, kad aerodrom postane poprište prve poplave mahnitosti, loše su režirane, lišene impakta i dodatno osakaćene očigledno niskim budžetom, pa je tim pre i jedan pad aviona (kompjuterski nacrtan, of kors) ne samo nepotreban, nego iz čista mira ruši i to malo uverljivosti do tada.

Naš pisac je Džon Kjuzak, koji ovde glumi i producira; već je muzao Kinga kad je producirao i glumio u neznatno boljem, jedva podnošljivijem 1408, kojeg je barem publika obožavala a kritika –izuzev mene- hvalila, ali ovog puta grom nije udario ponovo na isto mesto i CELL je, posle dugog čamovanja na policama studija koji nije znao šta s ovim izmetom da radi, na kraju otišao pravo na DVD, VOD, odnosno internet, bez zadržavanja u bioskopima.

 Kjuzaku se u ovoj poor man's postapokaliptičnoj odiseji pridruži vozač metroa koji, how convenient, nema ni kučeta ni mačeta s kojim bi se rijunajtovao, pa zato kreće ko prišipetlja s ovim da mu bude sajdkik (because fuck you, that's why!) – ali, pošto njega igra Sem Džekson, onda kažite zbogom „vozaču metroa“ a recite dobar dan, suprajz: Semu Džeksonu!

Ovde je on u svom „Sem 1“ modusu (relativno pritajeni Sem), a ne u svom „Sem 3“ (žvakanje scenografije, Tarantino stajl), ali su mu svejedno dali da izrecituje nekakvu predugačku deonicu molitve, dal iz Biblije, dal iz uma Steve Kralja, nemam pojma niti me zanima da proveravam. Ali da Sem lepo recituje, da ima lep glas, to niko ne spori. Ipak, te bogomoljačke budalaštine su podnošljivije kad su kraće nego ovde. Tarantino je to znao.

I tako ova hrpa zgužvane pa opet ispeglane artije iz Kingove spisateljske korpe ima da se tetura kroz Ameriku koja je sad sirotinjska varijanta nečega između THE ROAD i STAKE LAND (sa rejdž „zombijima“ umesto rejdž vampira), gde sreću izvesne papirne, nezanimljive likove od kojih neki poginu odmah a neki malo kasnije.

Ali koga bi trebalo da bude briga za sve to, i zašto?

To se niko nije potrudio da odgovori, odnosno uradi, niti se s ovim materijalom bogzna šta i moglo uraditi, budući da je tu, kao, nova jedino premisa: mobilni je kriv za sve! Izbrisao nam svima „hard drajv“ u mozgu i tako nas zombifikovao! 

Kuku lele šta nam radi ova današnja tehnologija! Sve to da se baci na gomilu i spali – kao što to i vidimo u jednoj sceni u filmu! Izvan toga, sve ovo ostalo –grupica se probija kroz postapokaliptičnu Ameriku idući ka nekom cilju- videli smo već milion puta, od toga bar 900.000 puta urađeno bolje, zabavnije, živopisnije, duševnije nego ovde.

Čekajte da vidite Džona Kjuzaka kako se pretvara u poor man's Nikolasa Kejdža!

Ne propustite da čujete Sema Džeksona kako značajno intonira još jednu biblijsku pjesmicu a ubrzo zatim hvata pušku i razvaljuje madrfakere!

Morate, još, da vidite i jednu od debilnije zamišljenih i neubedljivije-kretenskije realizovanih scena ograničenog genocida (na stadionu, sa prskalicom za travu)!

A tek da vidite radi čega su zvali Stejsija Kiča (da izdeklamuje par rečenica debilnog dijaloga) i kako su ga bezvezno i zbrzano ubili!

A najstrpljiviji će moći da vide i Novo Lice Košmara koji nam je mali Stevica zamislio: generičkog zombija u crvenoj jakni s kapuljačom! „Kralj horora“ kad plaši – userava!

Uostalom, sve mi je bilo jasno pre nego što je ova ĆELIJA i počela, čim sam video da iza svega stoji „ŠABAN FILMS“. Ovo zaista jeste šabanski film – za šabane.

Pošto nije imao pojma ni šta je hteo sa svim ovim (osim da bude „starac koji urla na oblak“ odnosno „tehnologiju“), koscenarista King nam u završnici nudi tri uzajamno isključiva kraja, pa vi sami izaberite koji vam se najviše sviđa, odnosno koju ćete od tri viđene scene da ignorišete.

Time je izbegnuta situacija sa 1408, gde su imali jedan vedriji i jedan mračniji kraj, pa su ljudi koji su to gledali u bioskopu posle morali da kupuju DVD da bi videli „mračniji“ (alternative ending). Pošto ovaj MOBILNI nije ni prismrdeo bioskopu, oni su mudro (?!) rešili da SVE što su snimili zbrljeknu tu, pre odjavne špice, i hepiend, i negaciju hepienda, i nešto između, pa vi narode birajte šta 'oćete...

PS: Ali zato Ghoul uvek daje više! Kad smo već kod BONUS MATERIJALA, evo od mene jedan uz ovaj rivju: moja kapsula od osvrta na gorepominjani 1408.

1408

 ** 
 2 

Ovo je tačno onakva bljuzga kakva sam se i bojao da će biti.
Bravo! Uspeli ste da zabljuzgate priču Kralja Bljuzge! Sticajem okolnosti, uzeli ste mu jednu od boljih, i redukovali je na nivo dovoljno imbecilan da od toga nastane Box office hit. Sve mi je bilo jasno čim sam video koje je pare ovo sranje namlatilo da od toga ne može da bude dobar film. I nije.

Toliko infantilno, jadno, neubedljivo, banalno… ma, nevredno pomena a kamo li dublje analize.
ČITAJTE PRIČU, ODLIČNA JE!
Videćete da su scenaristi uspeli da vrlo dosledno, stavku po stavku, uzmu SVAKI njen kvalitet i travestiraju ga, oskrnave, vulgarizuju...