TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME (1992)

*** 

3

            Upravo je završena III sezona Tvin Piksa. Nisam oduševljen kako je to „okončano“, ali trebaće mi koji dan da sredim i sročim sve svoje misli i impresije o ovoj sezoni, i o tome šta mislim o tom i takvom (ne)kraju. Do tada, evo nečega što sam pre neki dan, pre finala serije, napisao o filmu-prikvelu - Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom. To je dobra priprema za osvrt na seriju jer a) poslednja sezona se više i dublje naslanja na ovaj film negoli na prve dve sezone i b) jer imam umnogome srodne probleme sa filmom i sa III sezonom, pa će priča o ovom filmu biti dobar uvod za priču o seriji.

            Priznajem, za razliku od serije, nije mi se taj filmski prikvel svideo, onih dana. I stojim iza toga, to je bila legitimna i opravdana reakcija, iako film danas poštujem i volim nešto više. Mislim da sam mu na prvo gledanje dao 3- a danas je to jaka trojka.

            Ne, nije stvar bila u izneverenim očekivanjima, u smislu: dajte mi moje pite od višanja i svršavanje u kafu i luckastu Lusi i blentavu Nejdin i Babu s Kladom i more-of-the-same krimi-sapunicu s dvije žlice NLO-a i koječega. Ne.

            Poštujem ludačku hrabrost da se, posle relativno benigne serije, gde su mrakovi bili ublaženi sapunom i šećerom i poluparodijom, zaroni u gnusobu do balčaka, sa skoro nimalo luckaste ekscentričnosti. Avaj, to nije bilo urađeno dovoljno spretno.

            Moja tri glavna problema sa tim filmom su, ovim redom:

            1) Uvodni deo, sa FBI agentima koji se pojavljuju i nestaju a niko ne zna za čije babe zdravlje i čemu sve to.  

Previše se vremena troši s onim Česterom Dezmondom kojeg u III sezoni jedva jednom ako uzgred pomenuše: nije zaslužio čak ni jednu rečenicu samo za sebe, a u filmu nam jede skoro pola sata! Njega imamo gledati kako se maje tamo-vamo i zamlaćuje sa ruralnim pajkanima i čičama i još koješta – samo da bi naprasno iščezao, niko ne zna gde ni zašto. Ostali samo dugmići. Odnosno, prsten (nejasnog porekla, namene, funkcije...) A onda uleti Bouvi, padne s neba, probrblja 5-6 nebuloznih fraza, pa nestane i on.  

Izvin'te što je to sve, pre 25 godina, delovalo krajnje proizvoljno i iritirajuće uninvolving. Sad, kad se taj film posmatra kao jedna EPIZODA unutar SERIJE, to manje smeta, ali da me zajebete s tim „Ako ti je nejasno i bzvz sad, sačekaj DVAJES PET GODINA pa će ti biti maaalo jasnije i bolje! Možda!“ Ovaj film je apsolutno besmislen ako se gleda sam po sebi, a sa dobrim filmovima to nije tako, čak i ako zahtevaju neko predznanje ili vezu s nečim što im je prethodilo. Mora to da ima neku dozu zaokruženosti, ne mogu stvari da se nabacuju niotkuda i da isto tako započinju pa nikuda ne vode...

A čak i ako prihvatimo tu temporalnu ogradu, kao „Pih, šta ste zapeli da vam sve bude jasno ODMAH, pa lepo su rekli da će doći za četvrt veka, isto ko Psiho-Vučićev boljitak – gde vam je (s)trpljenje?!“ – opet nam ostaju sledeći problemi:

a) Čester je bledo-nepostojeć kao lik, a  tu je, donekle, moram priznati, i kasting omanuo: onaj crooner je trebalo da ostane i croonuje svoje ljigave baladice za MTV a ne da oblači glumačko odelo!;

b) Scena u kojoj se uvodi fraza „Blue Rose“, u kojoj otkačena iskreveljena pantomimičarka (?!) na aerodromu FBI agentu pokazuje niz signala i simbola – to je neodbranjivi upliv zaista kretenskog non sequitura (pa makar ga kasnije i dešifrovali).

c) Trtljanje o Džudi, za koju ni u seriji, čak ni 25 godina kasnije, nećemo da vidimo ko je i šta je i zašto Bouvi neće ni da govori o njoj. (Nije da je to u filmu delovalo kao više od jedne u nizu bezveznjački usiljenih otkačenosti – ali posle nam se u seriji duvalo u gajde kako je ta Džudi strašno važna, pa opet, na kraju, ispade patka.)

            2) Previše je valjanja u psiho-mraku i boleščini, a bez pravog smisla i payoffa: previše je scena koje su samo neprijatne i mučne, ali nejasno je čemu to toliko prolongirano mučenje.  

U redu, shvatili smo još u seriji: incest, droga, sex, ovo ono, ali moraju li nam se nosevi baš trljati u sve to, pa još toliko dugo, predugo? Moglo je sve to i malo kraće (a vala, i zanimljivije, više involving).  

Scena Lorinog potonuća u onom crvenom baru (zajedno sa Donom), njeno valjanje s kamiondžijama itd. sve to traje predugo i previše je mučno, bolesno toliko da tu, i jedino tu, imam dilemu oko Linčovog mentalnog zdravlja i umetničke motivacije – odnosno, na ivici sam da pomislim kako je tu čiča izgubio samokontrolu i kamerom silovao Loru Palmer još jednom, umesto njenog ćaleta. Ukratko, „uvidi“ i „poente“ do kojih se došlo tako mučnim i nezanimljivim putem, po meni, nevredni su tog trnovitog puta. Plus, tu me je i Lora kao lik izgubila, tu sam prestao da saučestvujem s njom, da je žalim, i počeo (protivno nameri autora? a svakako protivno mojoj nameri) da mislim – okej, fufice, ako je to ono što želiš, onda si to i dobila...

            3) Kao i većina prikvela, i ovaj je fundamentalno okrnjen time što se – po definiciji – bavi onim što je bilo PRE, a uvek je zanimljivije ono što biva POSLE.  

Naravno, u teoriji, možda se ponekad i može naći nešto stvarno zanimljivo u prošlosti što vredi da se ide UNAZAD pa da se time bavi, ali u praksi, u ovom slučaju, takvo što nije nađeno. Kraj već znamo, ubicu znamo, okolnosti slutimo i naziremo već u seriji, i sad snimati film kako bismo u sitna crevca videli svaku muku i svaku patnju Lore Palmer u njenim zadnjim danima – nekako, čini mi se to nevrednim priče, a svakako nevrednim TOLIKOG truda. Ali, hej, barem je čiča-Linč dobio priliku da ovde najzad ogoli Lorine sise, što na TV-u, tada, nije smeo...

Umesto da se razvija dalje mitologija, da se širi priča na filmskom platnu, ovde imamo jednu predugačku i premučnu i nedovoljno zanimljivu DIGRESIJU koja je, da stvari budu još gore, prošarana obilatim dozama detalja i aluzija koji su iritirajuće, frustrirajuće neprobojni i besmisleni: dolaze niotkuda i nigde ne vode. Trpaju se tu i garmonbozije (!) i skakućući čoveci (?) i sprat iznad prodavnice sitne robe (!) i prljave drvoseče (?!) i nekakvo prstenje za koje se ne zna dal štiti od zla ili zlo donosi (ili i jedno i drugo, kako mu ćune) i jednoruki čovek (kogod-štagod on bio) koji urla nerazumljive stvari na semaforu i još trista čuda koja, tada i tu, imaju vrlo malo smisla – ali barem deluju intrigantnije od prizemne propasti tamo neke nesrećne cure.

No, umesto da se njima bavi, film najradije većinu svog predugog vremena provodi uz raspalu, nadrogiranu, prokurvanu i od-oca-razvaljenu Loru, iako ćemo i tu, kao i za 300 drugih detalja zapleta u ovom filmu, morati da čekamo ČETVRT VEKA (!) e ne bi li nam se (možda!) reklo zašto je baš Lora toliko posebna, budući da nam film (i prethodna serija) nisu dali ni najmanjeg nagoveštaja. Ukratko, i po ovom pitanju kao i po mnogo drugih, vezanih za ovaj film, može se slobodno reći: WHY SHOULD I CARE?!

            Ponešto od ovoga jeste nam blago pojašnjeno u III sezoni, koja se pojavila tek onda kada su skoro svi digli ruke od mogućnosti da se ona ikada desi, pa su pojedine rupe delimično zamazane gipsom (po principu „drži vodu dok majstori odu“), ali većina toga se na kraju (spojler!) ispostavi kao nekonsekventno brbljanje, bulažnjenje, mistifikacija bez značenja ili pak poente i smisla. Većina onoga što je u filmu delovalo kao misterija u seriji nam ipak nije retroaktivno osmišljeno niti je njome i film učinjen boljim.

            Budući da ovaj u svoje vreme opšteomraženi i popljuvani film danas ima status skrajnutog, neshvaćenog klasika, veći deo teksta posvetio sam njegovim problemima, zbog toga što smatram da greše jednako i oni koji su ga (previše) pljuvali, ali i oni koji bi danas da ga proglase remek-delom koje je bilo ispred svog vremena. E, pa, nije. Karpenterov STVOR je bio ispred svog vremena i stradao je na blagajnama i kod kritike zato što tadašnja percepcija nije bila prilagođena njegovim radikalnim pomacima kako u tretmanu ljudskih aktera tako, još snažnije, u tretmanu monstruoznog. STVOR je remek-delo koje je bez ikakve svoje krivice umalo upropastilo karijeru svog tvorca i ostavilo mu ožiljak od kojeg se nikad nije sasvim oporavio niti ga je zaboravio. 

Linč je, takođe, bio ozbiljno uzdrman užasno lošim prijemom svoje VATRE, ali –uz sve moje poštovanje njegovih kvaliteta- mora se reći da taj film NIJE „ispred svog vremena“, jer on bi isto tako (loše) prošao u bilo kom vremenu. Prosto, tako se to ne radi, loše je koncipirano u startu: predugačak i nedovoljno zanimljiv film (digresija) o stvarima koje smo već znali, pa još struktuiran tako da počinje predugačkim, zbunjujućim i iritirajuće opskurnim prologom sa tamo nekim uninvolving „likovima“ i dešavanjima koja prečesto prelaze granicu simpatično-ekscentričnog i ulaze u teritoriju „blesavilo zarad blesavljenja“ zbog čega su i serija i film s pravom često bili parodirani.

Ako se tome doda napadno antipatična „junakinja“ čije eratično (više nego erotično) ponašanje, ma čime izazvano, cedi poslednje kapi saučestvovanja i sažaljenja i neizbežno počinje da izaziva iritaciju i odbojnost, onda nam ostaje jedan čudno sklopljen film sa slabim motorom koji se trza i poskakuje i udara o zidove i koji je stvarno teško voleti kao celinu, uprkos pojedinim odličnim delovima.

U te delove spadaju izuzetna gluma Reja Vajsa, odlična Šeril Li i nekoliko zaista retko jezivih scena (mada su neke od boljih, bizarno, otpale iz filma i završile u MISSING PIECES, kao npr. ona iz prostorije iznad „prodavnice“). Pitam se nije li Mark Frost značajniji faktor u koktelu zvanom TVIN PIKS nego što mu se to priznaje (pošto svi kvalitete ove serije isključivo pripisuju Linču); jer, to bi poprilično objasnilo poludupasti polu-uspeh, odnosno polu-neuspeh ovog filma, budući da Frost na njemu nije radio zbog (na sreću, privremenog) neslaganja sa Linčom. Koliko shvatam, Frost je bio protiv da se ide u prošlost, da se pravi prikvel i da se dva sata gnjavi sa Lorinim gacanjem po blatu, i umesto toga hteo je da ide napred. Za moj groš, bio je u pravu. I nadam se da je Linču, kad su se pomirili i rešili da rade III sezonu zajedno, kazao „Told you so!“

Dilan Dog u Tvin Piksu!

  

            Dok čekamo spektakularno finale najbolje hororolike TV serije ikada snimljene (da, mislim na Tvin Piks!) evo jednog prigodnog teksta.

            Elem, prvobitno sam planirao da pre okončanja III sezone sročim jedan tekst o njoj, ali nije mi se dalo: druge obaveze sprečile su me da takvom tekstu posvetim vreme i pažnju koje on zahteva, a nisam hteo da smandrljam makar šta jednim tako sjajnim povodom, pa ću se zato na seriju osvrnuti, po zasluzi, studiozno i strastveno, ubrzo po njenom okončanju.

Do tada, evo mog teksta o dve klasične epizode Dilana Doga u kojima je Sklavi eksplicitno referisao na Tvin Piks. Tekst je izašao u DD knjizi broj 22 i pravi fanovi su ga do sad već čitali, a sada ga, s dopuštenjem urednika Veselog Četvrtka, Dušana Mladenovića (koji je i sam veliki fan serije Tvin Piks), ekskluzivno delim sa čitaocima ovog bloga... Uživajte!

  TWIN PIGS  

 

TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE

(c) Dejan Ognjanović

Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju ko matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca. 

I svi su, naravno, u pravu. Donekle.

            Reklo bi se da je glavni problem (odnosno kvalitet?) TAJNI RAMBLINA u tome što ova dvoepizoda nudi pomalo za svakoga, ali nedovoljno za bilo koga. Jedini koji mogu da budu 100% zadovoljeni su oni koji preferiraju humor: ovo je svakako jedna od najkomičnijih (po broju pokušaja) i najduhovitijih epizoda (po ostvarenom) u ranoj fazi serijala. Gručo je u punoj formi, inspirisan ruralnom zabiti i njenim slikovitim žiteljima, ali ni ovi mu ne ostaju dužni, a naročito predebela krčmarica sa povezom preko zdravog oka, kao preuzeta iz nekog Felinijevog filma. Kome ni to nije dovoljno, eto i Bloka i tupavog Dženkinsa – da cirkus bude potpun.

            Cirkus je, očigledno, inspirisan (ako je to prava reč) serijom Tvin Piks (1990-91) Dejvida Linča. Preuzet je osnovni koncept: izolovano mestašce u prelepoj ali pretećoj prirodi, bizarni stanovnici, misteriozna natprirodna dešavanja, komplikacije, apsurdi, groteske, crni humor, nadrealizam, dubioze između sna i jave... A tu su i neki sporadični elementi ove serije, pozajmljeni direktno, čisto da priča ne prođe bez obavezne doze intertekstualnosti: Katinka (odnosno Katarina) izgleda isto kao pokojna Lora Palmer; policajac koji arlauče na mesec i njegova koleginica, pajkanka, izgledaju i ponašaju se slično kao Endi i Lusi u seriji; svinje s krilima lete okolo i prolivaju svoj proliv... Svinje s krilima? Ili kod Linča behu kepeci? Uh, ko bi se više snašao u ovim zapetljancijama. Što reče Dilan u jednom trenutku, „u poređenju s ovim, Tvin Piks nema zaplet!“

            Zaplet? Koji zaplet? Ima li uopšte zapleta u avionu?

            Da vidimo: novopečeni tata ne može da se odluči između puške Katinke i ćerčice sa istim imenom. Kad se potonja rodi kao monstrum, odluka je laka: baci je u pećinu, u sistem jama i ponora što se kao saće razvija i grana kroz bušne stene na kojima počiva selo. Ona se (o, da, to je tako normalno) tamo razvije u džinovsko čudovište sa pipcima i ogromnim čeljustima, i počne da proždire seosku omladinu kad je sustigne „žal za mlados'“, a u pauzama između dva čalabrca ona (ono?) uređuje svoju pećinu u kopiju devojačke sobe (ne pitajte odakle joj nameštaj, a naročito gde iskopa veliku cirkusku žicu!), zaljubljuje se u Dilana, na daljinu („kao i mnoge pubertetlije, i ona se zaljubila u poznatu osobu“) i počne mu pisati patetična pisma sve stežući plajvaz u debelim pipcima. Kako je kupila marke, kako ih je odnela u poštu – ostaće jedna od većih tajni Ramblina!  

Uz njih prilaže fotografije svojih vajnih roditelja (ne pitajte odakle joj te slike!) i jedne devojke (crvena haringa po imenu Katarina) koja s njom nema nikakve veze (ili možda ima?), a na mesnom groblju je sahranjena i crvena haringa br. 2, izvesna 18-godišnja Katinka Džons, eto tako, da stvari ne budu suviše proste. U suštini, ispada da je Katinka prizvala Dilana kako bi je ovaj eutanazirao, ali pošto njemu tako nešto, naravno, ne pada na pamet, tu je gomila lokalne i londonske policije u udruženoj rulji da to učine umesto njega. I tako, kiša metaka pokosi našu debelu, sluzavu, pipkastu „Katinku“ i pošalje je u ponor zajedno sa svinjom koja leti.

            Divan zaplet, zar ne? Ne smeta nam što dete, bačeno u rupu, izraste u džinovski lavkraftoidni blob sa pipcima i čeljustima, baš kao u „Iz tame“ (aka „Motel Bejts“), zar ne? Ne smeta nam zbrzana patetika u „da ti Katinka objasni“ raspletu („Suviše je tužno. Suviše je tužno...“), zar ne? Naravno da ne smeta, jer ipak je to Sklavi, njemu se sve oprašta unapred i unazad, pa tako i ovaj „anything goes“ storilajn. Uostalom, barem je bio iskren kad je svoje seoce nazvao Ramblin: na engleskom „rambling“, odnosno „ramblin'“, znači besciljno improvizovano vrludavo brbljanje bez kraja, konca i poente. Ionako je ovde zaplet najmanje bitan – on je samo alibi za obilje humora apsurda i nadrealizma u epizodama i digresijama koji imaju vrlo malo ili nimalo veze sa onim što se ovde izdaje za „priču“. Zato, ako ste poklonik narodne mudrosti da „nije važan cilj, važno je putovanje“, TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE nude sasvim dovoljno zabavnih vrludanja, pošalica, „u snu san“ glavolomki, blesavih situacija, non sequitura i ludila tokom svoje duple doze trajanja da se zadovolje ljubitelji neobičnog i ekscentričnog. Takvi su, valjda, iz istih ili sličnih razloga voleli i Linčovu seriju, zar ne?

Tvinpiksovštine ovde, istina, ima mnogo, ali to je Tvinpiksovština karikirana, maltene nenamerno parodirana, bez ikakvog podteksta ili smisla. Suprotno verovanju pojedinih površnih gledalaca (uključujući i fanove), Linčova serija je ipak bila mnogo više od homersimpsonovskog „a bunch of stuff that happened“ – ispod prividne orgije besmisla i luckaste ekscentričnosti skrivala se priča o nečemu (i o nekome). Istina, ta priča bila je i u seriji rasplinuta gomilom bizarno začudnih zbitija, ali negde u dubini, iza svih mistifikacija i lutanja, krio se nekakav zaplet. Još važnije, skrivao se podtekst, sadržan u lukavoj subverziji forme sapunske opere zarad kritike savremene američke porodice i uopšte tradicionalnih vrednosti „malog mista“. 

Demonizam u toj seriji, ne zaboravimo, u krajnjoj instanci izvire iz srži „normalne“ srednjeklasne porodice: Loru Palmer ubio je (i silovao, itd) rođeni otac. Istina, i u Ramblinu su za monstruma krivi „normalni“ roditelji koji su svoje dete bacili „niz rijeku“, ali ovde je to odrađeno kao kliše, bez konotativnih potencijala, bez razrade, a potencijalna tragika te premise dodatno je obesmišljena bezveznom mutacijom monstrum-bebe u blob-čudovište dostojno petparačkog B-hororčića. Mislim, OK je pustiti neku suzicu kad strada Frankenštajnov stvor, ili King Kong, ali kad zagine ona masa sluzi, pipaka i očnjaka, to ide malko teže.

Demonizam u Tvin Piksu, takođe, na samom kraju obuzima i glavnog junaka, agenta Dejla Kupera, što je u skladu sa progresivnim aspektima modernog horora u kojem se granice između „dobrih“ i „loših“ relativizuju, a protagonisti više nisu zaštićeni od sila mraka. Nasuprot tome, naš Dilan kroz čitavu ovu avanturu prolazi glatko netaknut (ne računamo površne ogrebotine i čvoruge), kao kuglica u fliperu odbacivan tamo-'vamo, gore-dole, u lutanju od podnožja do vrha planine, od groblja do reke, od reke do šume, od šume do pećine, iz pećine nazad na groblje, sa groblja u policijsku stanicu, iz stanice u krčmu, otuda opet na groblje, kroz grob u pećinu, iz pećine u jamu, sve dok se ne popuni traženi broj stranica i dok ne kucne čas da se nabrzinu sve to smandr--- ovaj, okonča tragičnim (za Katinku) odnosno srećnim (za sve ostale) krajem.

I tako se, hepiendom, okončava ova odlična, mada razočaravajuća epizoda u kojoj se ne događa ništa bitno, ali se zato dešava i dešava mnogo toga, i po više puta, uz obilje viceva, proliva, dečačića-anđelćića, neshvaćenih provincijalki, ruralnih bizgova, debelih krčmarica i njihovog neandertalskog nakota, ulica sa sličnim imenima, devojaka sa sličnim imenima, sa obaveznim bliznakinjama i svim ostalim što narod voli, jer čak i lenji Sklavi, srednje nadahnuti Sklavi, derivativno i nasilu-razvučeni i repetitivni Sklavi je ipak – Sklavi! Zar ne?

Tobi Huper, R.I.P.

 

Veoma me je rastužila vest o smrti Tobija Hupera. Umro je baš na rođendan Eda Gejna (aka Gina), 27. avgusta, što je ujedno dan koji već decenijama privatno pamtim kao Dan Kada Se Nisam Ubio... Zeznuti su ovi dani Pseće Zvezde... A dok smo još na krajnje subjektivnom planu, vidim sad da je bio Vodolija, kao i ja (full disclosure: ne verujem u horoskop ali verujem u Vodolije!).

Zaista šteta ovoga leta. Prošlo je tek mesec i po otkako nas je napustio Džordž Romero. Ostadoše nam samo još Polanski, Kronenberg, Karpenter, de Palma i Arđento, od prve lige klasičnih horor reditelja...

Huper među svima pobrojanima zauzima neobično mesto: neko strog ali nepravičan mogao bi ga čak nazvati „One trick pony“, budući da je to čovek koji je debitovao remek-delom neokrnjenog savršenstva (svesno ignorišem postojanje nigde-viđenog Eggshells) a zatim više ničim što je uradio nije prišao ni blizu toj genijalnosti – osim, poprilično, upravo sa svojim nastavkom tog filma, nažalost, jezivo neshvaćenim i čak omraženim.

Da, istina je: nešto toliko perfektno ne nastaje dvaput. Grom, navodno, ne udara dvaput na isto mesto (mada, kažu da nauka pobija ovu narodnu „mudrost“). Ali, čak i ako načas prihvatimo da je Huper bio „One trick pony“ – svih mu svetaca, KAKAV je taj jedan madrfaking trik bio! Da, govorim o THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (ako stvarno ikome ovde to treba crtati; dalje u tekstu zvaću ga TCM) – orgiji košmarno lude genijalnosti kakvoj 99,9% horor delatnika može samo da sanja da joj priđe na puškomet, a kamoli da je zgrabi pravo za jaja i učini svojom i napravi odjek s kakvim se malo modernih filmova može porediti. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati kameni-međaši u savremenom hororu, i MASAKR je sigurno jedan od njih, na šaci gde mu društvo prave NOĆ ŽIVIH MRTVACA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA i OSMI PUTNIK.

Zbog toga ne treba da čudi da TCM snažno voršipuju reditelji kao što su Oliver Stoun, Kventin Tarantino, Vilijam Fridkin, Ridli Skot, Martin Skorseze, Džon Lendis, Džon Voters, Takaši Miike, N. V. Refn, Fabriz du Velz i nebrojeni drugi! Sve i da NIŠTA drugo posle TCM-a nije napravio – Huper bi crvenim slovom bio upisan u istoriji horora. Bio bi nešto kao američki Gerard Kargl, recimo. Samo nemerljivo, beskrajno uticajniji.

A Huper je, ipak, napravio brdo filmova itekako vrednih pomena i izvan svog doslovno nezaobilaznog masterpisa. Evo, prošetaću vas kroz njih, u najkraćim crtama: uz svaki naslov je i moja ocena.

The Texas Chain Saw Massacre

*****

(5)

Remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamoli kao stvaralac. Divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. Meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher. 

Da i ne govorim o brutalno crnom humoru... O dirljivom liku Lederfejsa... O savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika Stopera... O zoranradmilovićevski savršenom Džimu Sidovu kao 'kuvaru'... A tek deka... A tek kokoš u kavezu za tice... Pa soba puna kostiju... A onaj nameštaj? A scena nabijanja na kuku? A šok kad Lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? A non plus ultra večera? A grozomorna musique concrete? itd itd itd. Sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti, itd. teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava - TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Moj detaljniji kritički osvrt na ovaj film imate OVDE.

Eaten Alive

**(*)

(3-)

Ovaj film ima, za moj ukus, previše sira (cheesy like hell!) i previše treša i previše je FEJK (očigledno je sniman u studiju, sa veštačkim žbunjem i rastinjem i močvarom), plus su mi likovi i zbivanja retko nezanimljivi. A opet, ima tu neki sicko Đavao. Davno ga nisam ponovio; možda će malo bolje da mi legne na reprizu, naročito ako ga gledam kao crnu offbeat komendiju (što je, zapravo, Huperov izvorni žanr, u svemu što je radio, a NE horor!) – ali sumnjam da će bitnije bolji da mi bude.

Salem's Lot

**(*)

(3-)

Oduvek mi je smrtno dosadna bila ova Kingova sapunica, i u knjiškom i u filmskom izdanju: ne mogu bre da svarim tu grdnu malograđansku sapunjaru, taj DALLAS meets DRACULA, koliko god tu bilo lepih stvari na nivou detalja (Nosferatu-maska glavnog vampira), epizoda, pojedinih kraćih scena (undead klinci lebde iza prozora...). Džaba detalji i epizode kad je u globalu to kretenski zaplet sa dosadnim likovima i nedovoljno maštovitim scenama i obrtima, snimljen na zastareli televizijski način, sa osrednjim TV glumcima (svaka čast Džejmsu Mejsonu na povećoj epizodi ali mislim na sve ostale aktere).

The Funhouse

**(*)  

(2+)

Ima ljudi koji ovo grdno cene – nikad neću zaboraviti bizarnu tvrdnju pokojnog Dinka Tucakovića da je ovo bolji film od TCM-a! – ali za mene je ovo prilično generički slešer, predugačak i predosadan i prekonvencionalan, sa premalo vizuelnih oko-bombonica i sa prekasno-razotkriveni monstrum-ubicom divnog dizajna (koji je, zatim, inspirisao i Stivaletija, u Phenomeni).

Poltergeist

*** 

(3)

Ovo sam snažno voleo kao klinac-početnik ali čim sam malo sazreo, prozreo sam otužnu spilbergovštinu i njegovo svođenje filma na infantilnu karnevalsku Ghost House vožnju. Dakle, konceptualno je ovo glupav film (horor kao benigna vašarska zabava, vožnja za decu i nezrele u okviru globalne Spilburgerove strategije infantilizacije filma i svođenja svega na isprazni ali šareni spektakl, idejno reakcionaran) a o rupama u zapletu da i ne pričam (npr. onoliko naselje dignuto na groblju koje je zauzimalo celo brdo, a duhovi spopadaju samo jednu jedinu kuću u komšiluku!). Ali hej, rekoh već, taj „zaplet“ je samo alibi za slabo povezane set pisove, za izolovane scene; istina, neke od njih zaista su efektne i nezaboravno jezive i zbog njih, a ne zbog likova, priče ili dubljeg smisla, pamtimo ovaj filmić kao bolji nego što stvarno jeste.

Lifeforce

*** 

(3)

Krivo mi je što ovaj bizaran SF-horor superspektakl nisam overio u bioskopu onda kad sam mogao: koliko god zaplet bio otkačeno-nebitan a likovi proizvoljni i nezanimljivi pa i antipatični, ovako nešto je samo jednom moglo da nastane, i mora se poštovati unikatnost ove megalomanije. Na delu je pokušaj da se napravi nešto kao horor-ekvivalent Ratova zvezda, odnosno horror efx extravagancija sa nikad većom količinom efekata maske – zombija, transformacija, leševa, krvi i čudila-ludila, pa još sa velikim budžetom, prvorazredno odrađeno. 

Ni po kojem normalnom merilu ovo nije dobar film – a opet, stalno se nešto zanimljivo i oku prijatno dešava, bilo da je to stalno gola Matilda Mej, bilo da su tela koja onscreen bivaju ispijena od životne sile i svedena na sasušene kosture, bilo da je to vanzemaljska zombi apokalipsa i rušenje Londona uzduž i popreko...

Invaders from Mars

**(*)

(2+)

Uprkos velikom budžetu i pojedinim solidnim alien kreacijama Stena Vinstona (lepšim na slici nego u pokretu), moram reći da mi je ovaj film nepodnošljivo beživotan, bled i nebitan, kao na fletlajnu da je rađen – ili u kokainskoj komi, na vrhuncima ili na dnu Huperove konzumacije droge. Nigde varnice, vrlo malo ludila, kao da je plod kalkulacije koja je, eto, dramatično omanula. Ili je reditelj, prosto, bio previše odsutan; oteli ga badisnečeri iz jednog drugog SF horor rimejka.

The Texas Chainsaw Massacre 2

***(*)

(4-)

Texas Chainsaw Massacre 2 je jedan od najboljih horor nastavaka ikad snimljenih, izuzetan film, božanstveno morbidna crnohumorna splatter groteska sa izobiljem memorabilnih likova, replika i set-pisova, odličnim efektima maske i pregnantnim krajem. Iako nije ni prineti prvom delu - koji je SAVRŠEN na svakom zamislivom nivou - TCM2 je unikatan, ludački hrabar i blesav film od sorte kakva se odavno više ne pravi. Nažalost. 

Oni mnogobrojni koji ga ne vole verovatno su očekivali „more of the same“, pa im se ne sviđa što je ovo radikalno drugačiji film - a pre svega, daleko (crno)komičniji, jer je komendija u prvom bila bolje sakrivena ispod naslaga prljavštine i gnoja i groze... I ja sam bio jedan od tih, razočaranih, nekada davno, jer TCM2 mi se skoro uopšte nije sviđao kada sam ga prvi put gledao, na VHS piratskoj kopiji tamo krajem 1980-ih (Bizarnom igrom sudbine, dvojku sam gledao PRE nego što sam uspeo da nabavim original, pa je deo očekivanja od keca neminovno tada bio prenet i na dvojku, koja je ipak bila nešto sasvim drugačije!)... Ali, posle 2-3 gledanja ugledao sam SVETLO i vremenom shvatio kakva se ludačka filmčina tu krije. Zapravo, i ne krije se, jasno je vidljiva, samo treba odbaciti očekivanja izazvana prvim delom.

Spontaneous Combustion

**

(2+)

Hupera nikad nisu zaista zanimali karakteri koji nisu karikature: tako je i ovaj pokušaj da se napravi tragedija o čoveku ukletom neželjenim pirokinetičkim darom, uprkos Bradu Durifu u vrlo retkom slučaju gde ovaj odličan epizodista igra glavnu ulogu, prilično uninvolving. Sama premisa nedovoljno je kreativno eksploatisana tako da malo toga zaista memorabilnog ima ovde, i vizuelno i konotativno – zapravo, bizarno, najbolja stvar u filmu je ničim zasluženo izuzetna završna tema Grejema Revela!

Night Terrors

**(*)  

(2+)

Budući da duboko poštujem delo Markiza de Sada, koga smatram jednim od najvažnijih mislilaca i pisaca iz poslednjih 250 godina, teško mi je da se sasvim opustim i prepustim ovom trešu u kojem je on glavni zlikovac (preglumljuje ga Robert –Fredi– Englund). Naravno, nije to on, nego kako Mali Američki Đokica zamišlja de Sada. Ima ovde, u izolaciji, nekoliko zabavnih prizora i scena tako da ova kič-parada nije bez svojih dubioznih užitaka za one koji mogu da im se prepuste gurnuvši u pozadinu mozga Božanstvenog Markiza i gledajući ovu petparačku karikaturu.

The Mangler

**(*)

(2+)

Još jedan treš, ovog puta sa malo većim budžetom: izuzetan eye candy, zaista predivan vizuelni dizajn, stravično dobro uslikan film – avaj, scenario je imbecilan do bola (po istoj takvoj pričici Stivena kinga) i film je, prosto, predug. Ova vrsta stvari nema potrebe da traje preko 85', a ovo je bliže gnjavaži od dva sata. Englund je ovde nešto zabavniji komad šunke (ham ham ham) nego kad je „glumeo“ de Sada.

Toolbox Murders

**(*)

(3-)

O ovom solidnom splateru imate moj rivju OVDE.

Mortuary

*(*)

(2-)

Uh! O pokojniku sve najlepše! Ovu mrtvačnicu zaobiđite u širokom luku...

Djinn

Iz poštovanja prema Huperu, ali i prema svom slobodnom vremenu, još se nisam naterao da ovo pogledam ali a) sve kritike kažu da je loš; b) na preskok-prelistavanje izgleda da je loš, i c) sam Huper ga se odricao, bio mu je oduzet, nije ni imao kontrolu nad njim (a ionako je od starta to bila tezga s malo njegovog kreativnog inputa)... Ako je neko od čitalaca ovog bloga bio toliki mazohista i ovo overio, dajte u komentarima, da čujemo...

* * *

            Eto, kad se podvuče crta, jedan prvorazredni masterpis i kamen-međaš o kojem će se pisati dokle god bude postojala filmska umetnost (TCM), jedan baš odličan ludački blesav mračno-zabavan film (TCM2) i nekoliko sasvim solidnih, zabavnih, unikatnih ekstravagancija – malo li je?

            Inače, u svakom postojećem osvrtu na Hupera ovih dana nezaobilazan detalj je i taj da se radilo o retko toplom, ljubaznom, dobrodušnom čoveku. Kad pogleda čovek njegovu facu na fotkama, mora se reći da ne izgleda baš tako, ali – kao neko ko je imao tu sreću i čast da ga lično upozna i malo s njim popriča, mogu da potvrdim to što svi drugi kazuju: Huper je zaista bio divan, ljubazan gospodin. Evo, podsetiću vas na moj opis tog susreta koji je nekada davno već bio ovde na blogu u okviru jednog dužeg izveštaja iz Amerike.

Bilo je to na FEARLESS TALES horor-festu u San Francisku, proleća 2004, nakon double-bill projekcije: premijerno gledanje Toolbox Murders i reprizno, ali sa savršenog 35mm printa, uživanje u The Texas Chainsaw Massacre 2. Kada se ovaj drugi završio bio je kraći Q&A, a onda je Huper sišao sa pozornice – začudo, sam a ne u pratnji organizatora ili već nekog publiciste...

Priđoh čoveku [ostali fanovi su ili suviše stidljivi, ili suviše pristojni & fini za tako nešto; but not ghoul] i pozdravih se. Rekoh da TCM smatram jednim od najboljih horora ikada, kao i jednim od najboljih filmova uopšte [regardless the genre], da sam srećan sto ga vidim uživo, da sam iz Srbije, gde ima brojne fanove kako među horordžijama tako i među filmskim kritičarima i režiserima, itd. itsl. On je sve vreme imao totalno iskren osmeh i srdačno mi odvraćao rukozdrav dok mi je zahvaljivao na lepim rečima.

Onda ga zamolih da mi potpiše DVD spec. izdanja THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao i DVD LIFEFORCE + VHS LIFEFORCE-a za Dimitrija Vojnova (s kojim sam u to vreme drugovao), što je ovaj vrlo rado učinio: čak se potrudio da nađe srebrni flomaster, budući da je artsy-fancy SKROZ CRNI omot za moj TCM malo nezahvalan za upotrebu crnog flomastera.

Rekao sam mu da bi bilo lepo videti ga u Srbiji [„Oh, I'd love to come there!“, reče on], da je snimanje filmova tamo vrlo jeftino a kvalitetno... Dakle, savetovao sam ga da razmisli o snimanju u Srbiji- ne moraju sve inostrane low-budget produkcije da završe u Češkoj ili fuckin' Rumuniji! Reče da će razmisliti o tome, da mu se ideja sviđa.

Najzad, pitao sam ga na šta će ličiti njegov naredni film, BREW. (U to vreme je bio najavljen, ali je ispao tek jedan od mnogih planiranih pa neostvarenih projekata.)

Kaže, „Very black horror comedy.“

„I guess not as sick as TCM 2, right?“ rekoh.

„Oh, no,“ nasmeja se on, „not THAT sick: we couldn't get away with THAT now. It's lighter & funnier. Like, the guy loses an arm, and uses this elixir [=BREW IZ NASLOVA, neka vrsta čudesnog 'napitka' za dugovečnost] so his arm grows again.“

„So, it'll be more like REANIMATOR, right?“

„Yeah, that's it,“ reče mi Hooper.

„Well, Mr. Hooper, I'm glad to see you back in form: I really liked TOOLBOX MURDERS. Unlike many of your later films, this one was really good [=SHOOT ME, ALI STVARNO SAM MU OVO KAZAO!]. I wish you best of luck with your next projects & hope to see you again.“

On se jos jednom zahvalio na lepim rečima, a onda smo se pozdravili a ja otrčah na poslednji dnevni tj. posleponoćni metro.

Eto, tako je to prošlo, i samo mi je krivo što sam te večeri bio sam (moja uobičajena družbenica u San Francisku te večeri je imala neke obaveze vezane za posao) te zato sad nemam fotku sa Huperom nego samo sken DVD covera sa njegovom posvetom.

Da ne bih više dužio, nekom drugom prilikom pričaću vam o nizu peripetija kroz koje sam sredinom 1990-ih morao da prođem kako bih na jedvite jade došao do TEKSAŠKOG MASAKRA i najzad ga nekako pogledao... ne postoji film koji sam duže iščekivao i kroz veće muke prošao dok ga nisam nabavio – ali, upornost me je uvek krasila barem po pitanju stvari do kojih mi je duboko stalo... I naravno, muke su se isplatile...

Hvala Huperu na svim mukama kroz koje je prošao da bi napravio svoj masterpis; hvala mu na svim lepim slikama i trenucima u njegovim drugim filmovima, i neka mu je laka crna zemlja.

Nadao sam se snažno da će Grosmanovci uspeti da ga dovedu u Sloveniju, da ću ga tamo opet sresti i detaljnije intervjuisati, ali, avaj, to nije bilo moguće tada, a sad će biti još mnogo teže...

Počivaj u miru, Tobi.