izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 21. септембар 2009.

GEJ PARADA – SRBIJA DO SAN FRANCISKA!



snage haosa i bezumlja u srbiji ponovo su odnele prevlast, nominalni zaštitnici reda su (privremeno?) kapitulirali, a srbija ide dalje svojim jasno zacrtanim putem - ka dnu.
sile zla za koje smo mislili da su skrajnute, gurnute u zapećak, svedene na neku statistički podnošljivu meru, ipak su naterale i neustrašive policajce da zadrhte.
gej parada se nije desila zato što policija nije mogla da garantuje da ti ljudi i njihovi simpatizeri ne bi bili osakaćeni, raskrvavljeni, polomljeni i rastrgnuti – zato što su drugačiji, a od strane onih koji veruju da su baš oni pravo-slavni. a nit su pravi a još su manje slavni.
ko zna zašto je to dobro?
urgentni centar je već dobrano popunjen nekim nesrbima koji su se proteklih dana drznuli da usred beograda pričaju na nekom nesrpskom jeziku. za jednog je pitanje da li će da preživi, a i ako opstane, na šta će ostatak života da mu liči sa tolikim povredama i oštećenjima srca, pluća i mozga.
greh?
nije navijao za 'naš' klub.
dovoljno da ga umlate palicama i štanglama i bace sa 6 metara visine.
njegove kolege su 'srećnije' prošle, manji prelomi i nagnječenja, polomljeni nosevi, ruke i tako to. isto i taj australijanac na kalemegdanu. preživeće.
xenofobija, homofobija, rasizam – to su kolokacije: sranja koja uvek idu ruku pod ruku. gde je jedno, tu su odmah uz njega i ostala dva. i mogu da se šminkaju koliko god hoće i kriju pod maskama 'patriotizma', 'religioznosti', 'tradicionalizma', 'proverenih vrednosti' i sličnih fraza, iza se krije samo ograničenost, uskogrudost, strah=mržnja od svega drugačijeg i njima nesličnog=nerazumljivog i nasilje kao jedini način da se ono drugačije svede na ameboidnu amorfnost šlajma iz koga su ovi ponikli.
šta reći, a da ne bude otrcana fraza i konstantovanje preočigledno tužne slike toga gde živimo?
juče su odstrel spremili LGBT populaciji, sutra to mogu biti ovi što čitaju/gledaju fantasy ('paganske, nehrišćanske, sektaške, veštičarske priče o čarobnjacima i magiji') ili horor ('satanističko-sadistička iživljavanja za bolesne umove').
što reko homer simpson za homosexualnost u onoj epizodi kad mu je u goste došao gay reditelj john waters: 'but it's not... usual!'
naravoučenije: dok ste u srbiji, trudite se da budete USUAL. svako odstupanje, excentričnost, čudaštvo... može lako da vas navede na put neke palice, štangle, lovačke praćke koja osakaćuje s udaljenosti od 150 metara ili već tako nekog oruđa za vraćanje na 'pravi put' – o pravoslavnim lopatama za egzorciranje un-usual sklonosti da i ne govorimo.
dakle, pošto ne videsmo gay paradu u srbiji, niti je verovatno da ćemo skoro, evo malo dole okačiću svoj izveštaj sa jedne kojoj sam prisustvovao – u san francisku, juna 2004: To je tekst izvorno objavljen na pokojnom Popboksu. 
poenta tog izveštaja nije da je u svetu sve prelepo i prekrasno: istina je da ovakva parada teško da bi baš isto izgledala u nekom gradu u texasu, alabami ili lujzijani – ali čak ni tamo ne verujem da bi bili potrebni kordoni policije u spec. zaštitnoj antiterorističkoj opremi da maltene tenkovima i štitovima ograđuju LGBT paradu od krvožedne rulje.
poenta koju sam pokušao da prenesem onima koji tako nešto niti su videli niti mu prisustvovali jeste da sve to uopšte ne mora da bude BIG DEAL. u normalnom svetu.
u srbiji je od toga napravljen big deal.
zašto?
ne zato što su baš gejevi nešto posebno vitalan društveni problem per se da bi se o njima pričalo danima i nedeljama – na svu ovu muku u kojoj smo. ali, ono što osećam, i što se nadovezuje na gore-pomenute kolokacije, jeste da su oni skoro savršen lakmus papir za razotkrivanje i ogoljavanje jednog tradicionalističkog, zatucanog patrijarhalnog društva kakvo je ovo ovde. kroz priču o gej paradi prelamaju se ključna pitanja života u srbiji: pitanja slobode, identiteta, ravnopravnosti, razumevanja, komunikacije, sabornosti (ako baš hoćete da upotrebim izraz iz PC jezika)...
a odgovor na ta pitanja je, kao što već rekoh, nakon otkazivanja gej parade – tužan.
jedno vreme su nam političari mahali pred očima rečju 'demokratija' kao čarobnom maramom za hipnotisanje stoke. danas se ona sve ređe čuje. umesto nje, imamo novu uzrečicu – 'tranzicija' – koji se koristi za pravdanje svakog sranja, uključujući i to što smo još uvek dalje od prave demokratije nego što je iko spreman da prizna. kao, nije još vreme. biće, nekad, radi se na tome, ali polako, ne može preko noći. prelazna faza.
srbija – u večitoj inter-zoni...
PS: sve fotke kojima je ovaj napis ilustrovan napravio sam ja, na licu mesta, običnim foto aparatom za jednokratnu upotrebu, a ovo su fotografije sa razvijenog filma koje su potom skenirane i prebačene u digitalni oblik. autori karikatura i pretećih postera su očigledni.



GAY IS OK
ili: SRBIJA DO SAN FRANCISKA

Dejan Ognjanović

Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao "visiting scholar" na University of California at Berkeley, California. Budući da sam bio tik do San Franciska, kada je krajem juna došlo vreme za tamošnju Gay paradu, odlučio sam da overim i taj događaj. Ovo su lične impresije i meditacije povodom te parade, a u svetlu one najavljene za 20. septembar u Beogradu.

Mnogi su me, još pre odlaska u Ameriku, savetovali da se čuvam kada budem u San Francisku. Ipak je to grad poznat po kontra-kulturi, subverzivnim delatnicima, slobodnim umetnicima, hipicima, anarhistima, zagovornicima halucinogenih droga i sličnim grupama i pojedincima. Najčešće upozorenje, ipak, glasilo je: "Čuvaj se pedera." Među svim tim anarhistima, narkomanima i ko zna kakvim amoralistima, iz srpske vizure, najveća opasnost ipak preti – s leđa. Zato, stalno su mi ponavljali: "Dupe uza zid."

Primio sam k znanju ta upozorenja, ali kada sam se najzad našao na ulicama San Franciska, nisam ni u jednom trenutku osetio povoda za bojazan i oprez. Niko me nije pogledao ni popreko, a ni zaljubljeno. Prosto, ljudi se tu uspešno bave aktivnošću u Srbiji nezamislivom – gledaju svoja posla. Proveo sam skoro punih godinu dana u Berkliju i San Francisku, a da nisam imao nikakav gay-related susret, iako sam se družio i sa studentima i sa profesorima i sa pesnicima i drugim umetnicima.

A onda, šok. Bio je jun, i vraćao sam se iz posete nacionalnom parku Yosemite. Moja prijateljica, lokalna poetesa Stephanie, koja je vozila auto, pričala mi je o svom sinu, tinejdžeru. Kaže, mnogo je vezan za nju, a stalno je nešto ćutljiv, povučen, ko zna, možda je gej. Ovu mogućnost iznela je tako ovlašno i usput, intonacijom kojom bi neka srpska majka rekla: "Onaj moj nešto kija, ko zna, možda je uhvatio prehladu." Mnogo više od mogućnosti da je njen sin (koga nisam poznavao) možda gej, šokirao me je opušten, neuzbuđen način na koji je tu pretpostavku Stephanie iznela. Prosečna srpska majka bi u sličnoj poziciji uglas plakala i kose čupala, i pitala se gde li je pogrešila. To je bila jedna od vrlo retkih situacija tokom kojih sam u Americi osetio tzv. "kulturni šok", tj. setio se odakle dolazim i gde sam došao.

U produžetku tog razgovora, Stephanie mi je kazala: "Nego, za neki dan u San Francisku je Gay parada. Pošto tebe i lično i profesionalno zanima američka kultura, to moraš da vidiš svojim očima." Stephanie je, inače, levičarka, kao i većina stanovnika u tom kraju, uz to borac za prava Indijanaca, zaštitu prirode, retkih zverki, manjina itsl. Gay parada je za nju i njene sličnomišljenika dobra prilika da okupljenima dele svoje pamflete i flajere. "Zašto ne pođeš sa mnom?" pitala je.

Tu je već nastala dubioza: kao prvo, još uvek su mi u svesti bile žive slike sa TV-a, sa prvog i do tada jedinog pokušaja Gay parade u Beogradu (2001) koja se završila upadom navijača, nacionalista i drugih siledžija. Kao drugo, u mozgu su se stapale slike: karneval u Riju, Mardi Gras festival u New Orleansu i neka evropska gay parada – sve prizori viđeni na TV-u, koji na okupu nisu baš delovali privlačno. Kao treće, upitao sam se: nije li to ipak dešavanje samo za gay osobe? Šta ja imam tu da tražim? Kao četvrto: a šta ako me njihov gay-dar označi kao uljeza na paradi, kao u Invaziji trećih bića (koja se dešava baš u San Francisku)? U suštini, bio sam voljan da indirektna i ovlašna "saznanja" sa TV-a zamenim iskustvom naživo, ali kopkalo me je ključno pitanje: "Da li je to bezbedno?"

Stephanie me je uveravala da je to jedna opuštena, vesela, benigna parada i da mi ništa neće faliti da se u to lično uverim. Nesigurno, ipak prihvatih poziv, i pođoh s njom u San Francisko. Ostatak je istorija – ali nimalo melodramatična poput ovog uvoda. Ukratko: da, bio sam na Gay paradi, i preživeo da sada pričam o tome. Ne znam koliko traje inkubacija gay virusa, ali ni dan-danas, pet godina kasnije, ne osećam nikakve simptome. Mada, ko zna: već i sam ovaj gay-friendly tekst biće dovoljno sumnjiv za neke.

A na samom licu mesta, za mene: šok do šoka!

Šok br. 1: Među okupljenim ljudima koji su došli da gledaju paradu bio je veliki broj porodica: muškarci, žene i – deca! Klinci od 6-7 godina koje su roditelji nosili na ramenima ili držali za ruke. Pa zar ti ljudi ne znaju da je glavni "argument" srpskih dušebrižnika: "Mislite na decu! Zar želite da vaša deca to gledaju?! Kako ćete im to objasniti?!" Kako? Očigledno, show and tell metoda je za Amerikance sasvim dovoljna. Srbin je sve to već "video" na TV, ne treba mu više od toga. Moram priznati da sam ovim detaljem – prisustvom dece – i sâm bio iznenađen. Roditelji ih doveli na Gay paradu isto kao što bi ih ovdašnji doveli na Prvomajsku, ili na Dane mimoze. Deca vole da gledaju šarene kostime, šljokice i spektakl, a ako imaju zrele roditelje uz sebe da im to objasne kako treba – u čemu je problem?

Šok br. 2: Gay paradu otvorio je, i svojim autom predvodio, gradonačelnik San Franciska. Pa da li je to moguće? Kuda ide ovaj svet? Zar gradonačelnik lično da svoju ozbiljnost i autoritet uloži u... to? Nezamislivo. Pet godina kasnije, gradonačelnik Beograda izjavljuje da učesnicima Gay parade ne može garantovati bezbednost, i da im je bolje da "paradiraju" unutar četiri zida, a ne na ulicama. Bravo, druže Đilas: tako govore pravi muškarci. I političari. Šta znaju Amerikanci? Uostalom, ako popustimo danas, ko zna šta donosi sutra. Po principu, daš im prst, a oni bi celu šaku. Danas Gay parada u Beogradu, a sutra – 48 sati: gay svadba ili Menjam muža!

Šok br. 3: Cela parada je protekla u miru, veselju, šarenilu, pesmi, zezanju, bez i najmanje tenzije ili pretnje bilo kakve vrste. Niti je neko od posmatrača bilo šta dobacivao ili, daleko bilo, nekoga napadao, niti su pak golišavi i kostimirani gejevi i lezbijke ikoga iz publike spopadali i silovali nasred ulice. Iskreno, pribojavao sam se moguće nekontrolisane atmosfere, eventualno pripitih, drogiranih ili drugačije raspojasanih učesnika – samo da bi mi realnost zafrljačila u lice predrasude s kojima sam na ovu paradu došao. Niko me nije ni za dupe u'vatio. Mnogo rizičnija bila bi poseta nekom rejvu, ili pak paradama koje ne nose gay-zastave, poput onih u Riju i New Orleansu (gde često bude i povređenih ili mrtvih). O rizicima po telesno i mentalno zdravlje kojima se čovek izlaže posetom truba-festu u Guči ili Beer festu u Beogradu ili pak Exitu u Novom Sadu- da i ne govorim. 

Parada koju sam svojim očima video i čuo bila je samo to: defile nekih zabavnih, otkačenih, nakinđurenih, kostimiranih ili nekostimiranih individua koje su paradirale svojim – ovde već izborenim – pravom na različitost. Nije bilo ničeg vulgarnog: neki učesnici bili su u "vrućim pantalonicama" i tangama, ali niko nije bio skroz go, niti se ponašao na "pornografski" način. Latino gejevi bili su u kostimima Maja i Asteka; nedavni korisnici prava na gay brak nosili su konvencionalna mladoženjska odela; SM fetišisti paradirali su u svojim master/slave kožnim kostimima; trandže su bile u odeždi sa mnogo perja; gay bajkeri su prošli na motorima; a u mnoštvu šarenila bilo je i komedijanata koji su paradirali sa svojim kućnim ljubimcima i transparentima: "1st Gay Dog Wedding" i "Hump Me".

Najrazličitije grupacije prodefilovale su pred sugrađanima koji su ih pozdravljali aplauzima, fotografisali i zezali se sa drugarima i porodicom oko sebe. Sve se okončalo ispred Gradske skupštine, koja je, kao i ceo grad, bila ukrašena zastavama u duginim bojama. Niko nije – poput Donalda Sutherlanda, na kraju Invazije trećih bića (1978) – upro prstom u nekoga, i zavrištao.

Za Srbiju već – ne garantujem. Tu biti različit još uvek znači – biti sumnjiv, i verovatno opasan.

Zato želim da beogradska Gay parada ima bar jednu desetinu tog mira, opuštenosti i veselja koje sam doživeo u San Francisku, i nadam se da će ovaj moj izveštaj imati neki pozitivan uticaj na one koji se još uvek dvoume pitanjima "Da li je Gay parada potrebna baš sada i baš ovde?", "Da li je pravi trenutak?", i "Da li je to sve neka zavera?"

Ali, ne verujte meni. Uverite se sami.

5 коментара:

zakk је рекао...

Neverovatna količina netrpeljivosti i netolerancije je izašla na videlo. Ima ko je bio toga svestan, ja nisam, uvek sam nekako bio u krugovima koji su normalno gledali na svet... pa sam prilično zgađen razvojem događaja. Sad pamet u glavu...

pantelejski је рекао...

Čitava ova verbalna dijareja i isfolirana zabrinutost za LGTB populaciju samo da bi na kraju izreklamirao svoj tekst na PopBoksu? :)

Nikola је рекао...

svaka cast dejane na postavljenom postu i sirenju tema vezanih ne samo za filmski vec i za realni horror svakidasnjice. mislim da za sve ovo vredi reci i to koliko su u pitanju mehanizmi uslovljenosti i gluposti ljudskog mozda sa tipa nekim misionarski aktom (kakav oseca narod kad veruje da cini pravdu ) da ciste kao neko satanisticko delo i kao da je osecaj jednog bica prema drugom doveden u granice cistog istinskog zla. koliko da je smesno sve to realnost govori nesto drugo. umesto da se usmere na prave stvari koji ljudima ugrozavaju zivote neko im pametno usmerava misli sta treba da se cisti sa ulica.
kao sto si i sam napisao sta je sledece na metama. kad se nekom lome kosti (kao sto pise na jednom od flajera) zbog osecajnih opredeljenja sta ce tek da bude sa nama koji ne slusamo narodnjake, ne kacimo etikete nacija u prvi plan... ni ja nisam kao ni zakk bio svestan tolike netrpeljivosti kod i to koliko je lako napujtati ljude da mrze nesto dok se neko u pozadini smeje i uziva
lakse je mrzeti nego razumeti

Dejan Ognjanovic је рекао...

nažalost, 4 godine kasnije, ovaj moj text je i dalje aktuelan kao da je juče pisan. NOW WITH MORE PICTURES!

Dejan Ognjanovic је рекао...

kad je ovde još aktuelan nušić od pre 100 i kusur godina, kako ne bih bio ja, od pre 7-8. neki mali koraci ipak su načinjeni: eno, vidim onaj mali pacov pravi selfije i pozira na paradi...