izabrana dela

izabrana dela

среда, 21. октобар 2009.

THE WHITE RIBBON (2009)


MICHAEL HANEKE


***
3+

THE WHITE RIBBON je još jedna hanekeova autopsija ljudskog mikrokosmosa u kome on klinički (a zlobnici bi rekli i: klinački), hladno, pod mikroskopom posmatra neke ljudske jedinke i njihovo ponašanje. potonje se pretežno vrti oko zlobe. kao i u drugim svojim filmovima, haneke se ovde bavi vrtlogom zla, koji počne relativno nedužno ili minorno, a onda se, kao lavina, zalaufa i pretvori u full-scale tragediju. s tom razliku što kod hanekea nema pravih junaka koji bi poneli teret tragične krivice ili koji bi bar pojmili to što im se dešava i svesno patili.
 
ljudi, kod hanekea, jesu skoro patetične živuljke koje ne vide dalje od svog nosa, ili svojih gaća, i koje su skoro dirljivo nesvesne svoje nesvesti, iz koje proističe najveći deo njihovog zla.
nema ovde metafizičkog zla, prodaje duše, svesnih zlikovačkih master-planova. haneke pokazuje da ne postoji Zlo, niti ZLO, nego čitav niz malih, sitnih, bedastih, čak prizemnih zala i zloba i pokvarenosti, koje umeju da se akumuliraju i povremeno explodiraju. ili, kako neko već reče, ne postoji zlo, postoje samo ljudi.
SMEŠNE/ČUDNE IGRE su počele kao zajebancija i psiho-iživljavanje nekih dokonih teen-ubermenschena, a završile se splatterom, sasve 'nastaviće se' završetkom. BENIJEV VIDEO je takođe počeo 'nevinom' fascinacijom nasiljem u medijima, na TV-u, videu – a završio se ubistvom. SKRIVENO počinje sa nečim što liči na neslanu šalu bez ikakvog smisla –a nastavlja se krvopljusom… PROFESORKA KLAVIRA je pokazala svu banalnost zla – zapravo, zlobe, zavisti, frustriranosti, lične uskraćenosti koja se pretvara u 'alibi' za sadizam prema drugima, iživljavanje čiji je koren u nemoći i ličnoj slabosti, itd. ako se ja pitam, PROFESORKA je ostala neprikosnoveno remek-delo u dosadašnjem hanekeovom opusu, vrhunski ostvareno i zaokruženo delo bez ikakve veće mane.
 
BELA TRAKA, netipično za hanekea, pod lupu stavlja malo veći mikrokosmos od uobičajenih porodica ili malih grupica. ovde je pod lupom čitavo jedno seoce u austriji uoči I svetskog rata, mada je ono toliko povučeno i zatucano i izvan svih tokova, da je na osnovu kostima i ponašanja ljudi teško precizno ga locirati u vremenu – moglo bi da bude i uoči II sv. rata, a vala, uz par mobilnih telefona i kompjutera, ovo bi moglo da bude i neko današnje austrijsko selo. da nema explicitne reference, kroz dijalog, na ferdinandovu poslednju eskurziju u sarajevo, moglo bi se govoriti o vanvremenosti.
sve počinje tragičnom pogibijom jedne radnice u mlinu kod barona koji upošljava pola okolnog stanovništva. iako je nejasno da li je on direktno odgovoran za njenu smrt (reklo bi se da nije, i da ta žena nije baš imala nekog posla tu gde je propala kroz trule daske), jedan od njenih sinova smatra barona krivim za majčinu smrt, pa pokosi celu jednu njegovu njivu sa kupusom… i tako to kreće – razapeta žica saplete doktorovog konja, pa se ovaj polomi; neko umalo oslepi maloumnog sina doktorove služavke; baronova štala upali se usred noći; itd.
pored te vrste zlikovaštva, haneke prikazuje i nekoliko drugih varijeteta ljudskog zla:
1) svesno, bezobzirno nanošenje patnje = doktoru dosadi da trtači svoju služavku, pa joj kaže da se nosi, ne može više da je gleda, gadi mu se, smrdi joj iz usta, visnule joj sise, ružna mu, najbolje joj je da umre. to jedna od onih kvintesencijalno hanekeovskih scena u kojima se polagano, klinički, bez naročitih rediteljskih intervencija, dugim kadrovima, likovima prepušta da istresu neke odvratne reči jedni drugima, da budu svinje tako da vam se zgadi da pripadate istoj rasi kao ti skotovi;

2) nešto neuobičajenije, ali mudro opaženo zlo – zlo 'za tvoje dobro' = u mučnoj sceni u kojoj otac zastrašuje svog pre-teen sina da će da ga spopadnu gnusni plikovi, rane, patnja, bol i smrt, ako nastavi da se igra sa sobom 'tamo gde je bog postavio svoje svete brane', i koji se ne obazire na dečakove suze, sadistički i islednički mameći iz dečaka 'priznanje'. duga, mučna, i zaista odvratna scena, tim gora što – za razliku od doktora gore – ovaj vrli otac ovde iskreno veruje da je ovakvo ponašanje prema sinu – za njegovo dobro.
i sve u tom stilu, puna 2 i po sata.

ima tu i dirljivih momenata, naročito vezanih za jednog za-svoje-godine-premudrog dečaka koji od svoje sestre upravo saznaje šta je to smrt, i da će svi, ama baš svi, pa čak i on, jednom umreti; ili kasnije, kada taj isti dečak moli oca da mu dopusti da se stara o ptičici koju je, ranjenu, pronašao; ili, najzad, kada očev omiljeni papagaj završi sa makazama u grlu (još jedna u nizu sitnih zloba i osveta!) – a sinak ocu nudi svoju ptičicu kao zamenu za papagaja…
ipak, dobrota i ljubav u svetu m. hanekea su retki, kratkotrajni, izolovani (najčešće za decu vezani) trenuci bez većeg dejstva na opštu sliku stvari.

odnosno, kako je luj ferdinand selin imao običaj da kaže: 'čovek je human otprilike onoliko koliko kokoška leti.'

ovo je film o tome. ne o austriji, ne o I svetskom ratu, ne o hronici jednog vremena ili išta tako ograničeno. kao i svi raniji hanekeovi filmovi, i ovaj je pre svega antropološka (mizantropska?) studija sa vanvremenim porukama.
crno-bela fotografija je apsolutno fascinantna; gluma bez i najmanje slabe tačke u zaista obimnoj glumačkoj podeli, sve do poslednjeg epizodiste i deteta; muzike nema nimalo. jedino preveliko trajanje i nepostojanje pravog fokusa (u smislu glavnog junaka) mogu donekle umanjiti uživanje u filmu čiji su kvaliteti ravnomerno namazani po celoj površini, ali povremeno film ipak bude malko predug i rasplinut.

no, ako želite da gledate 2,5 sata izvrsno mračnog filma koji će garantovano da vas ubedači - BELA TRAKA je prava stvar za vas.

3 коментара:

Aleksandar је рекао...

Meh, tog Hanekea sam ispoštovao mnogo više nego Larsa fon Trira - pogledao sam čak jedan i po njegov film i zaključio da neću više.

Aleksandar је рекао...

Ipak hoću.

Harvester је рекао...

I nisam se pokajao, jer je ovo jedan vrlo dobar film.