izabrana dela

izabrana dela

субота, 15. мај 2010.

SYMBOL (2009)



Hitoshi Matsumoto
****
4-
odavno pratim festivalski život i propratne napise o ovom simpa-bizar-zvučećem japanskom filmiću, i intenzivno jurim divx već mesecima unazad. kad se, pre oko 2 meseca, pojavila verzija bez eng. titlova, smesta sam ga pogledao, pošto u njemu nema previše dijaloga – pretežno je to one-man show – a nešto kasnije, kada su (iznenađujuće brzo) iskrsli i eng. titlovi, pogledao sam ga s najvećim zadovoljstvom ponovo, i pored ostalog, utvrdio da to malo dijaloga zaista ne doprinosi značajno ugođaju nečega što je – ČIST film.
možda je kvalifikacija malo preterana i možda nekome zazvuči elitistički, snobovski, fenserski ili već kako; u svakom slučaju, ja pod njom podrazumevam filmove u kojima je bla-bla-truć svedeno na minimum, a eksplozija slika, kolora, zvukova i muzike je glavno težište filma. znači, DON'T TELL ME! SHOW ME!!! neki od extremnijih skorašnjih filmova u tom smislu su, recimo, VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, pa na neki način i ANTICHRIST. laički rečeno, to su filmovi za koje vam titilovi nisu neophodni da biste ih pojmili, ako im se dovoljno otvorite i predate. oni smelo balansiraju na ivici experimentalnog, ili barem nekonvencionalnog storitelinga, čime iritiraju nestrpljive i lenje 'gledaoce' naviknute na konvencionalniji ritam i pričanje priče.
SYMBOL nije toliko izazovan za publiku kao gorepomenuti naslovi: veći je crowdpleaser od njih, jer je brzog ritma, i pun (otkačenog) humora, gegova i zezanja koji možda jesu excentrični i uvrnuti, ali su ipak dovoljno svarljivi čak i za one kojima su VINYAN ili VALHALLA bili 'dosadni'…
srž svojih impresija o ovome sročio sam za POPBOKS, pa bacite pogled na tu kritiku. u njoj sam film opisao kao "stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima."
zapravo, evo tog prikaza i ovde:

Anđeoski penis ispunjava želje

Evo naslova koji vraća nadu u vitalnost svetske filmofilske velesile


Dejan Ognjanović

Ocena: 9 / 10

Originalni naslov: Shinboru
Scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu

Uloge: Hitoshi Matsumoto, David Quintero, Adriana Fricke...
Žanr: fantastika/komedija
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: Japan, 2009.



Japanci su malo posustali sa proizvodnjom provokativno-sumanutih, ludački-lucidnih, bizarno-unikatnih, mračno-duševnih, mudovito-preteranih filmova na kakve nas je u poslednjih par decenija navikao njihov novi talas, predvođen Takashijem Miikeom (Ichi the Killer, Visitor Q, Audition) i Shinyom Tsukamotom (Tetsuo, Tokyo Fist, Nightmare Detective).

Simbol ne spada u transgresivne i žestoke filmove poput gorepomenutih: u njemu nema preteranog nasilja niti hiper-krvoprolića, humor ponegde jeste crn ali ne u morbidnom ključu, a od seksualnosti nema ni traga (osim ako vas ne pale stilizovani heruvimski penisi). A opet, dovoljno je prepričati ga u nekoliko rečenica, pa da spontano uskliknete: "Ha! Tako nešto samo Japanci mogu da smisle!"

Simbol se sastoji iz dva paralelna i naizgled nepovezana narativna toka. Jedan se dešava u Meksiku (!?), gde se dežmekasti rvač u kostimu i sa obaveznom Santos maskom sprema za važan meč. Drugi se zbiva u potpuno beloj prostoriji u kojoj se neimenovani lik u drečavoj pižami neobjašnjivo budi. Glatke zidove prostorije bez ikakvih otvora narušavaju samo "ćevapčići" koji vire iz ravnine. On otkriva da su meki na dodir, i svaki put kada neki od njih pritisne, začuje se visoka uzdah-nota "Oh!" a iz zida ispadne neki nadrealno nebitan i za situaciju beskoristan (?) predmet: četkica za zube, ležaljka, suši (bez soja sosa!), mange (ali bez svih nastavaka!) itd.

Ubrzo on otkriva da su te čudne štrčeće stvari zapravo "pačići" roja anđela, ali nema izbora: mora da ih pritiska ne samo da bi sebi obezbedio sušija (i igara), nego i da bi umakao iz zatočeništva. Veći deo filma sačinjavaju njegovi (tragi)komični pokušaji da dovoljno brzo dospe do privremenog, brzo-zatvarajućeg otvora koji se pritiskom na jedno pače na podu otvara na suprotnom kraju prostorije. Paralelnom montažom pratimo pripreme za rvački meč u Meksiku, i pitamo se: da li će naš Santos pobediti nadmoćnog protivnika? Da li će naš sirotan umaći iz bele sobe, ili mu zločesti "anđeli" spremaju novu klopku izvan nje? I, najzad, kakve veze ove dve priče imaju između sebe?


Simbol se može opisati kao stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima. Kao i svi odlični filmovi, i ovaj pruža uživanje na više nivoa: režiran je fenomenalno a kompjuterski efekti su spektakularni i savršeno svrsishodni. Glavni glumac (ujedno scenarista/režiser i u Japanu slavni komičar: videti njegov debi Big Man Japan) neodoljiv je u svojim baster-kitonovskim (i tek povremeno eksplozivnim) reakcijama na okrutne šale viših sila kao i u pokušajima da im doaka kroz niz gegova u stilu najboljih domišljatosti Pevca Krelca (Foghorn Leghorn). Simbol se može posmatrati i kao nenametljiva meditacija o slobodnoj volji i o našem mestu u univerzumu, ali i kao duhovita, razdragana parodija na one koji u svemu i svačemu vide neki simbol dubljeg značenja.



dakle, SIMBOL se približava 'čistom filmu' zbo toga što naglasak stavlja na čisto filmske elemente: pokret, dinamiku, 'vajanje u prostoru i vremenu', uz obilatu ispomoć zvučno-muzičkih efekata u jednu sinestezijsku celinu koja se rečima teško može opisati, a još manje njima zameniti. ovo je film koji je nezgodno prepričati – a i to što iskažete rečima tek je bledi, bedni, daleki odjek iskustva koje njegovo gledanje pruža.

baš zbog te svoje 'čistote', njemu ne trebaju ni titlovi, ni pojašnjavanja, ni analize. on, prosto, jeste – jedan novi svet, zaokružen, ubedljiv, živ, koji traje u vremenu tokom gledanja, tj. u koji ste uronjeni tokom 90ak minuta, i u kome možete da uživate kao u paralelnoj stvarnosti srodnoj našoj, znakovitoj, ali drugačijoj. zasnovan na pokretu, gegu, telesnom humoru (i hororu), SIMBOL je pre svega visceralno iskustvo. ako ste dovoljno dokoni (ili skloni pametovanju) možete se baviti i gonetanjem njegove 'simbolike'; a ako ne, možete ga istovremeno doživeti kao lucidnu, vrhuzabavnu parodiju na one koji u svemu i svačemu vide neku simboliku dubljeg značenja.


baš kao VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, i SYMBOL pre svega pruža uživanje ne svojom 'porukom', 'pričom', 'zapletom', 'preokretima', 'likovima' i ostalim reliktima iz književnosti, nego – lucidnom, doslednom, pametnom i inspirativnom upotrebom filmskog jezika za kreiranje jednog sveta u koji ćete želeti da se stalno vraćate. u to spadaju i zaista fenomenalni kompjuterski efekti koji su savršeno svrsishodni činioci građenja tog sveta, neraskidivi od željenog učinka – znači, nisu dekor i šarena laža za ukras, nego su neophodni delovi ambijenta koji je istovremeno priča i stanje.

PS: ocena nije veća od 4- zato što nisam najzadovoljniji kako su mexička i belosobna priča spojene i kako je mexička okončana, a i zato što mi sam samcit kraj deluje više kao veliki, spektakularni blef, a manje kao promišljeni i smisleni kraj. ok, SIMBOL se morao nekako okončati, i ovaj način koji je odabran je svakako jedan od najmemorabilnijih i najspektakularnijih još od ODISEJE 2001, ali ipak… u tim trenucima on napušta i svog junaka, i gledaoca, i pretvara se u (malkice predugu) paradu videospotizma…

10 коментара:

Shozo Hirono је рекао...

sad ti ostao samo još onaj the sperm; za koji prevod nema pa nema...

NGboo је рекао...

Sjajan film, iako nisam nešto naklonjen komedijama. Moraću da bacim pogled i na Matsumotoov prvenac... :)

uhau је рекао...

Molim Vas gdje se može skinuti Shinboru (Symbol)?

Hvala.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Shinboru (Symbol) se može skinuti OVDE:
http://www.megaupload.com/?d=6XL43H7E

English Subs : http://www.megaupload.com/?d=FD6PHZLS

uhau је рекао...

Preporučam:
La Antena (2007)
http://www.imdb.com/title/tt0454065/

http://thepiratebay.org/torrent/5477969/La_Antena_%5BDVDRip%5D%5BCastellano%5D%5BDrama%5D%5B2007%5D-%5BDirectasXD%5D#filelistContainer

matoji је рекао...

Niti Ghoul, niti bilo ko od kritičara čije rivjue sam pročitao na netu, nije pokušao da objasni simboliku Hitošijeve paralelne stvarnosti. Verovatno ni sam reditelj nije pravio alegorije, ali evo kako bi to moglo da se tumači da jeste u pitanju alegorija.

Hitošijevo buđenje i boravak u beloj sobi omeđenoj obnaženim anđelčićima simbolizuje rođenje i detinjstvo. Sve što mu se događa u ovom prostoru nakon aktiviranja "zvončića" plod je njegove radoznalosti i ograničeno je samo na njega, jer dete nema moć da svesno utiče na sudbinu drugih ljudi. Iza njegovih postupaka krije se čisto srce i mirna savest, koje simbolizuju anđeli. Vođen dečijom radoznalošću Hitoši upoznaje svet i stiče iskustvo učeći se na sopstvenim greškama. Vremenom proširujući saznanja, ovaj svet (detinjstvo) mu postaje tesan i javlja se želja da izađe i da sazna šta se nalazi napolju. Uspeva u tome, ali ga onda čeka najveće iskušenje-zarobljen je u maloj sobi iz koje, naizgled, nema izlaza. Ova skučena soba simbolizuje pubertet, a Hitošijevo ponašanje ono što je tipično za svakog pubertetliju-tvrdoglavost, koja je prikazana kroz njegovo nastojanje da izađe kroz zaglavljena vrata, iako mu se lakši izlaz nudi bočno, gde se nalaze odškrinuta vrata.

Kada ih konačno upotrebi nađe se u širokom dugačkom hodniku. Njegovo trčanje kroz hodnik metaforično nam ukazuje na period života kada je čovek u naponu snage i kada je nakon prevaziđene krize identiteta u adolescenciji, pronašao svoj put kojim brzo napreduje u društvenoj hijerarhiji. Na kraju jednog od hodnika Hitoši sada dospeva u novu prostoriju, ali ovaj put crnih zidova sa asimilovanim tamnim krilatim stvorenjima, možda ne anđelima pakla, ali definitivno bićima mnogo manje naivnim od anđelčića iz bele sobe. Ova tamna prostorija simbolizuje fazu u životu kada je čovek već ostvaren, situiran, ali i koristoljubiv, sebičan, prefigan, jer je takav postao gazeći preko leševa (preneseno i bukvalno) da bi stekao bogatstvo i moć, dok preteća stvorenja predstavljaju ovaploćenje njegovog mentalnog sklopa. Sada tako moćan, on pritiskom na „zvončić“ ne utiče samo na svoju sudbinu, već utiče i na živote ljudi iz užeg i šireg okruženja, na zajednicu, kao i na prirodnu sredinu.

Pored brojnih simbola u ovoj paralelnoj stvarnosti (bela i crna soba, dugački hodnici, beli i crni anđeli) centralni simbol u filmu je ipak "zvončić", da ne kažem falus, i da nije bilo rizično za producente, to bi bio i naslov filma. Bez obzira da li je u pitanju falus anđelčića ili mračnih krilatih stvorenja, on uvek simboliše elementarni ljudski nagon koji u krajnjoj instanci vodi ka stvaranju ili ka razaranju. Ne mogu da kažem da svaki pritisak na beli “zvončić“ uzrokuje dobro delo (bar ne uzrokuje veliku štetu), niti da svaki pritisak na tamni „zvončić“ vodi u destrukciju, ali definitivno pritisak na veliki tamni „zvončić“ u poslednjoj sceni, koji nas uvodi u potpuni mrak, simbolizuje razaranje, odnosno smrt.

Dejan Ognjanovic је рекао...

nije ovo loše kao mentalna vežba, ali teško da bi close reading ozbiljnije podržao ovo tumačenje. tim pre što u filmu ne postoje nikakvi TAMNI/CRNI zvončići. svi su iste (svetle) boje, samo nisu u svim kadrovima isto osvetljeni.

matoji је рекао...

Kako god, ali Macumoto je ovim sigurno nešto hteo da kaže. U tom slučaju odgonetanje simbolike bi verovatno dovelo paralelnu stvarnost u jaču vezu sa meksičkom stvarnošću, na osnovu čega bi film delovao kompaktniji. Teško da bi se Macumoto, koji je u Big Man Japan perfektno koristio suptilan humor, ironiju i satiru, ovde zadovoljio samo slapstick komedijom.

Dejan Ognjanovic је рекао...

ja se ne bih kladio u to, ali ostajem otvoren za tu mogućnost - ako dokučiš simboliku ili je nađeš zgotovljenu drugde, obavesti.
inače, njegov naredni film, SCABBARD SAMURAI ogromno je razočaranje i, za mene, dokaz da kod njega ne treba previše kopati i očekivati ne znam kakvu dubinu.

matoji је рекао...

Scabbard Samurai za mene nije razočaranje, ali jeste drugačije iskustvo od prva dva filma. Iako ni ovom filmu ne manjka originalnosti, ovaj put imamo konvencionalno ispričanu filmsku priču sa malo WTF momenata.

Nakon što čudesno preživljava nanošenje smrtnih rana od potere poslate da ga kazni zbog kršenja samurajskog kodeksa (odrekao se katane usled buđenja pacifističkih osećanja), Kanjuro biva uhvaćen od pripadnika drugog klana, čiji vladar mu sada postavlja ultimatum. Ili će da nasmeje njegovog ožalošćenog sina u roku od 30 dana, ili će usuprotnom morati da izvrši samoubistvo. Od tog trenutka odvija se borba na život i smrt smišljanjem i izvođenjem gegova, koji nisu smešni, već tragikomični i izazivaju jedino kiseo osmeh kod publike, ali ne i kod malog princa koji zadržava mrtvoozbiljan izraz lica uzrokovan smrću majke...

Glavni lik u filmu, lik Kanjuro-a, ovaj put ne igra Macumoto lično, ali je opet u pitanju "deadpan" varijanta komičara. Malopre pomenut pojam "tragikomično" može da se prevede i kao "smešno koliko nije smešno". Kanjuro kao obeščašćen samuraj, duboko razočaran, bezvoljan predstavlja najpasivniji glavni lik nekog filma. Sve gegove smišljaju njegovi zatvorski čuvari, a istrajava u izvođenju fizički zahtevnih tačaka tokom 30 dana i pored svoje netalentovanosti, samo zahvaljujući ljubavi prema ćerki, koja ga tera da bude uporan. Na kraju je, uz blagi tvist, nagovešten pesimistički zavšetak, koji je ipak izbegnut, ali smo zato dobili zaokret u patetiku, koja možda i nije to što nam se čini ukoliko postoji dublji smisao.

Ako postoji dublji smisao, onda bi to mogla biti promocija filozofije zen-budizma, koju ilustruje lik Kanjuro-a. Njegova pasivnost nije ništa drugo nego meditacija. Prepuštenost volji svoje ćerke i čuvara je poništavanje svoga ja. Izvođenje opasnih tačaka i samopovređivanje sa najvećom ravnodušnošću - poništavanje svoga fizičkog ja. Sa druge strane, Kajuro-ov nihilizam ima kontrapunkt u dubokoj moralnosti ovog lika. Na kraju i sam Macumoto postavlja scenu čitanja testamenta u pejzažu nedirnute prirode i kroz kadar proticanja reke, kroz koji protiču i reči testamenta, sugeriše na nedeljivost prirode, na smrtnost čoveka kao jedinke, a besmrtnost čoveka kao sastavnog i neraskidivog delića univerzuma.

Scabbard Samurai sam odgledao na Cinema City festivalu sa kojeg bih još hteo da preporučim filmove Davide Manuli-ja Beket i Legenda o Kasparu Hauzeru. U pitanju su eksperimentalni crno-beli igrani filmovi, ali nisu umetnički hermetični, već naprotiv, zabavni su i duhoviti. Beket se naslanja na Teatar Apsurda, a Legenda o Kaspar Hauzeru, opisuje iznenadnu pojavu, kratak boravak i nestanak mladića/devojke za kojeg/u niko ne zna ko je, odakle dolazi, kojim jezikom govori. Naravno, ovaj film nema nikakve veze sa Tajnom Kaspara Hauzera Wernera Herzoga, niti sa bilo čim drugim.