izabrana dela

izabrana dela

недеља, 26. децембар 2010.

BLACK SWAN (2010)




Black Swan (2010) Darren Aronofsky 4.5/5

rivju by SHOZO


Aronofsky je već prvim svojim filmovima postavio sebi visoke kriterijumu u stvaranju stilski i umetnički moćnih filmskih dela. Sa Labudovim prethodnikom, Rvačem, ušao je u prvu ligu holivudskih režisera, tako da druga uzastopna nominacija za najviša američka priznanja ne čudi. Koliko je to bila namera ćoveka koji stoji iza žanrovski potentnih, ali generalno filmova za ljubitelje kultnih radova, a koliko je to zasluga producenata koji su ogromnim budžetima duvali u njegova jedra, pokazaće neki kasniji naslovi.

Black Swan je kvalitetan film, i uprkos sitnijim propustima mahom vezanih za neumerene promene ritma i neubedljiv muški lik, biće naširoko prepoznat kao jedan od najboljih u 2010. godini.

Arnofski uspešno rešava postavljen zadatak u kome pluta premisa naizgled nespojivih žanrovskih matrica: muzičkog romantizma i modernog horora. Zadatak biva još teži ako je u epicentru dramske postavke epohalno delo iz ere romantizma, koje mora da iznese ženski lik.

Da je živ, Čajkovski bi najverovatnije burnim aplauzom pozdravio modernu adaptaciju njegovog čuvenog baleta. Sam Čajkovski je, bežeći od svog prilično tragičnog života, često u pozitivnom karakteru i optimističkim završecima svojih dela bežao od surove realnosti i okruženja u kome je živeo. Odstupanja je bilo u uvertiri Romeo i Julija, i Patetičnoj Simfoniji (pre svega u 4. stavu).

Daren Aronofski pogađa ton i karaketer, kombinujući hrabro surealizam, psiholgiju i neponovljive muzičke sekvence, konvertujući ih u melodramatičan horor, nalik onima iz rane faze Romana Polanskog.

Lik Nine (Odeta iz Jezera) je zamišljen kod Aronofskog kao subjekat sa duplo naznačenom dihotomijom. Pored Lili (Odilija iz Jezera), Nina ima i sopstvenog, unutrašnjeg protivnika. U procesu alteracije, da bi što vernije dočarala crnog labuda u baletu, ona gubi svoj identitet, i jedini način da se oslobodi unutrašnjeg zlog paranjaka je samoubistvo. Negde usput, Aronofski naglašava da je Nina dostigla savršenstvo u kreiranju dramsko-scenske transformacije.

Za razliku od dramske postavke baleta, film nudi samo naizgled dominatnog muškarca, režisera baleta koji se razbacuje svojim pozicionizmom i mačoizmom do nepodnošljivih granica. Kaselova uloga, kao i sam njegov dramski karakater, je najslabija tačka filma; njegov Francuz osim seksualnih frustracija, kuloarskih intriga i egzotičnosti akcenta (na koji se Ameri očigledno i dalje pale), nudi visok nivo frigidnosti i prozaičnosti.

Sličnost sa filmovima Polanskog, kao što su The Tenant i Repulsion, postoji, ali Aronofski, za razliku od Polanskog, psihotičnu transformaciju, deluziju i paranoidno-šizofreni raspad ličnosti ne posmatra kao trajni dramski ćorsokak, za koji je krivo okruženje (pritisak režisera, paranoja zbog zamene i kvaliteta dvojnice, efekat preambiciozne majke), već kao problem čiji se spas nazire u postizanju umetničkog savršenstva i glorifikaciji smrti.

Ono po čemu će ovaj horor biti zapamćen je dokazivanje Natali Portman kao jedne od najboljih američkih glumica mlađe generacije. Bravura koja samu sebe kandiduje za Oskara; njena Nina je u isto vreme otelovljenje savršenstva i nevinosti, kao i fatalna zavodljivost zla.

Nakon par godina horor fanovi imaju naslov koji će u trci za najprestižniju američku nagradu ući ne kao prvi među jednakima, već najverovatnije kao favorit.

3 коментара:

Dejan Ognjanovic је рекао...

a zašto je teško spajati muzički romantizam i moderni horor? FANTOM OPERE nije imao taj problem.
i zbog čega je "zadatak još teži ako to... mora da iznese ženski lik?" u modernog hororu ženski protagonisti su dominantni, ništa tu aronovski nije izmislio. (zapravo, mnogo bi radikalniji bio da je za gl. junaka uzeo BALETANA – ali onda bismo umesto ove jedva prikrivene tragikomedije imali explicitnu KOMEDIJU!)
muzičke sekvence, avaj, ni po čemu nisu 'neponovljive'.
za neki dan ću se naterati da iznesem svoje, prilično različito, mišljenje o ovom osrednjem filmiću.

Shozo Hirono је рекао...

fantom iz opere - da; ali u milion različitih verzija. retko se ti žanrovi spajaju na filmu, a još ređe uspešno.

nisam ni rekao da je aronofski bilo šta unapredio ili izmislio, već sam zadovoljan njegovom izvedbom.

neponovljivo kvalitetne, maestralne... sjajne muzičke teme i varijacije.

gledaj to kroz ono tvoje "tipična srpska porodica" u apologiji SF-a.

Josephine је рекао...

U stvari, junakinja ne gubi identitet; ona samo otkriva svoju mračnu stranu. Ovaj film obrađuje staru temu borbe između dobra i zla, i ovog puta u jednom čoveku. Razlozi za početak unutrašnje borbe su pomalo zbrzani i neuverljivo prikazani. Balerina trpi pritisak - majke, sopstvenih očekivanja (možda i ponajviše), pojave konkurencije, a kasnije i režisera. Ugriz bi tu trebalo da bude ključan za početak otkrivanja naznaka njene mračne strane, ali je, nažalost, bledo i neupečatljivo urađen. Tek kasnije, kada dobije ulogu, i kada duboko zaglibi u svoje crnjake, balerina u tome pronalazi dublji smisao, težnju ka savršenstvu - postavlja sopstveni crnjak u službu igre.

Ako se u obzir uzme primarna tema ovog filma, on je našminkan, fensi i već viđen. Natali je svakako odigrala dobro, ali mi je i njenih "mučeničkih" pogleda bilo dosta. Režiser je dobro odrađen lik. On je imao ulogu da joj pomogne u skoku u mrak, ali ne i da bude ključan. Ne bi bilo dobro da je i on imao dominantnu ulogu, jer nije bitan. On je figura u balerininom životu, kao i majka, uostalom, koja glanca stakleno zvono lažne zaštićenosti svoje ćerke, dok, olako reklo bi se, na izgubi moć nad njom.

Ne mogu da se odam utisku da je film mogao da bude mnogo siroviji, manje šljašteći, životniji, crnji, brutalniji, sa mračnijom atmosferom. Onda bi to bio pun pogodak. Ovako je već pomenuti pridev "fensi" jedino što mi ostaje u glavi nakon gledanja ovog filma...