izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 10. фебруар 2011.

MEMORIES OF MATSUKO (2006)


***
3

u okviru akcije 'rani radovi' overio sam jedan prethodni film od reditelja koji me je nedavno oduševio sa CONFESSIONS. istina, znam ja njega od ranije, gledo sam njegov KAMIKAZE GIRLS = jedna simpatična, luckasta, šarena, razigrana whimsy zezalica sa šarmom koji jedino japanci mogu ovako hipertrofirano da iznesu i sačuvaju uprkos svemu. ipak, ne mogu reći da me je to toliko oduševilo da bih poitao da apsolviram rediteljeva sabrana dela. trebalo je tek da se pojavi CONFESSIONS pa da me na to natera.
a sad, kad odgledah MEMORIES OF MATSUKO, javlja mi se žudnja da repriziram i kamikaze cure, jerbo mi je sad jasnija njegova tendencija – i zaista unikatna sposobnost – da mračne sadržaje plasira ispod gustog sirupa kvazišećera i preteranog sjaja i kolorita. možda bi oleg novković i tako ta kompanija mogli ponešto i da nauče od ovog japanca, a pre svega da mračne, tužne i čemerne priče ne moraju nužno da se jedino snimaju na onaj sirotinjski patetičan 'realističan' način.
Tetsuya Nakashima dakle, pruža sa MATSUKO jedan veoma zreo, komplexan, umereno težak film, ali mrak i težinu pakuje u šareni celofan i šljokice, ne zato da bi sadržaj bio svarljiviji, ili bar ne samo zato, nego pre svega zato što je čemer unutra direktna posledica lažnog sjaja spolja. odnosno, nakašima ovde uzima estetiku američkih mjuzikala i melodrama iz 1950ih (koje su pretežno režirale tetke a la daglas sirk), ali i njihovih japanskih kopija, i razotkriva šovinističku ženotlačiteljsku mračnu prirodu ispod tog šarenila. drugim rečima, samo najpovršnijem gledaocu će da promakne da su ovde forma i sadržina u savršenom skladu.
početak je izvanredan: jedan izgubljeno besciljni momak – izgleda kao mlađa verzija tadanobu asana – dobije od svog otuđenog, dve godine neviđenog tatka, zadatak da počisti stan u kome je živela njegova dotad nepoznata tetka, netom ubijena i kremirana. tatko kaže da je ova bila crna ovca familije, 'no good', bezvredna… ali kad mladac ode u stan, vidi fotke, i kad počne da raspliće klupko te nesrećne žene – dobijemo nešto kao mračno-japanizovanu verziju AMELIJE PULEN.
tako, kroz fragmente (slično CONFESSIONSu) kreće priča o luckastoj ženi zadivljujuće energije i snage da trpi govna koja bi druge odavno poslala putem samoubistva: zapravo, kad čovek zastane pa promisli, njen život je bio jedan niz nesreća, nevoljenja, zapostavljenosti i direktnog zlostavljanja (zahvaljujući naročito njenom unikatnom talentu da se udaje stalno iznova za ženotlačitelje – ili su možda potonji toliko prevalentni u današnjem japanu da je teško naći nekog ko ženu ne šutira i gazi kao deo obaveznog bračnog rituala kome ne treba pridavati preveliku pažnju?) 
feminista u meni dobio je jednu zaista retko viđenu odu ženskome koja nije šuplja, glupa niti iritirajuća, već u kojoj se snaga, šarm i lepota ženskog bića slave na adekvatan filmski način – od zaista čarobne i nikad lepše miki nakatani u glavnoj ulozi pa preko fascinantne kamere koja je voli i obožava i slavi kao retko koju ženu u istoriji pa do odlično koreografisanih muzičkih numera.
potonje moram naročito da istaknem budući da, inače, mjuzikl ne mogu da smislim sem u nekom poluparodičnom ili trešoidnom kontextu (kao npr. u recentnom hindu-ROBOTU). pesme ovde su vanredno uhu prijemčive, sjajno aranžirane i šareno inscenirane – a u svemu tome nakašima režira ko mator, i njegovo vladanje slikom, pokretom, ritmom, svetlom, bojom itd. pa to je gad dem madrfak – da čovek počne da psuje jer pristojnim jezikom je teško opisati! zato neka, bolje, ove slike iz filma posluže kao skromna ilustracija.
MATSUKO nije samo oda ženi, nego i svojevrsna oda japanskom filmu, ili bar određenim njegovim aspektima – filmovi o posrnulim ženama, o jakuzama, o ženama u zatvoru, porodične melodrame, pinku filmovi itd sve to dobija svojevrstan omaž i parafrazu ovde, ali obično sa mračnom notom ispod.
prve 2/3 filma su skoro savršene, i to sve nekako pada tek pred kraj – koji neću da spojlujem, ali reći ću samo da mi finalna matuskina sudba nije delovala niti prirodnim produžetkom prethodećeg, niti je imala dramsku potentnost ranijih delova (naprotiv, pretvara se skoro u parodiju dotadašnjeg), a kraj je višestruko razočaravajuć. iako ovo nije strogo gledano whodunit, ipak na početku saznajemo da je ona ubijena, i kao jedno od pitanja provlači se – ko ju je i zašto ubio. krajnji odgovor na to je krajnje prozaično bezvezan i nekonsekventan (plus, neubedljiv i nemotivisan na loš način). 
takođe, kraj filma potpuno zaboravlja ovog momka koji nam je bio kao neki medijum do tada – i priča o njegovoj tetki nedovoljno se, ili nevidljivo reflektuje na njegovu, a naročito na njegov odnos sa svojim ocem (budući da sličan odnos snažno figurira i kod matsuko). ovo je popriličan propust, bez obzira što je ovo ipak i iznad svega priča o matsuko – ako ovaj momak nije bitan, zašto se onda njena priča iznosi preko njega i kroz njega?
ipak, uprkos nezanemarljivom padu pred kraj (kada se i trajanje filma od preko dva sata pomalo oseti), MATSUKO je rad prvorazrednog reditelja koji retko sigurno vlada medijem, te mu film u sebi sadrži mnogo prvorazrednih kvaliteta zbog kojih ga itekako vredi pogledati.
 

1 коментар:

Mhejl је рекао...

Uh, ja bih mu dao i veću ocjenu, recimo četvorku...

Bio sam sumnjičav kada sam sjeo da gledam film, upravo zbog kičaste estetike i povremenog ubacivanja numera j-popa, no polako me je uzeo pod svoje...

Pred kraj filma sam jedva zadržao suze. Eh, odrekli bi me se moji Crnogorci.