izabrana dela

izabrana dela

уторак, 10. јануар 2012.

GROSSMANN 2011: Foto izveštaj

    Žale se neki da je prošlo više od 4 meseca od okončanja najnovijeg izdanja GROSSMANN festivala, a da još uvek ne znaju da li mi je tamo bilo lepo ili šta. Ove pritužbe su sasvim opravdane i biće sada slikovito reagovano na njih. 
    Istina, ovde na blogu pisao sam, i to opširno, o spektakularnom hajlajtu festivala, odnosno o tome Kako sam sreo Kristofera Lija kao i O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem. Takođe sam izvestio o tome kako su Aca Radivojević i Dejan Ognjanović promovisali NAŽIVO na Grossmannu (sa audio snimkom tog sočnog izlaganja).

Ipak, evo sada kratkog osvrta i na ostale akcije na prošlogodišnjem festivalu.
Vina je bilo više nego ikada: na otvaranju, na zatvaranju, na organizovanim konzumacijama za goste, svakog dana pre projekcije u bioskopu, na organizovanoj turi u vinske podrume... a kome to nije bilo dovoljno, bilo je vina i u kasne noćne i rane jutarnje sate u letnjoj bašti kafanice KOD HUDEGA MAČKA koju odnedavno drži Grossmannova ekipa. Moglo bi se reći da je vino lilo u potocima – ali ne po pločnicima, nego samo niz grla žednih filmofila.

Društvo je bilo odlično. Tu je bio Aca Radivojević: za razliku od nekih drugih koje bih mogao da imenujem (ali neću), lucidan i nakon litara alkohola sručenih u sebe.

Tu su bili Dinko Tucaković i njegova familija, sveži dodaci u već oformljenoj standardnoj srpskoj trupi. Ove godine je Šijan misteriozno izostao – neki kažu da nije smeo da se sretne sa Menahemom Golanom kako ne bi morao da mu objašnjava zašto ga je ispalio za režiranje filma THE BARBARIANS (koji je kasnije solidno odradio Ruđero Deodato, nekima poznat po tome što smo se lepo družili na Grosmanu pre par godina).

Bili su tu i neizbežni Beki (Bekvalac) i njegova goth-cura (koja ovog puta iz tehničkih razloga nije uspela da izvede planirani electro-industrial-goth party).

Tu su bila i vesela (in non-gay way!) braća Mehtsun, uvek nasmejani i za kulturnu zajebanciju spremni – prava uživanjcija za imati ih oko sebe. Gde su oni, tu je šala, tu je vino, a ni žene nisu previše daleko.

Ovog puta sam se obilnije i kvalitetnije družio sa maskotom festivala, Hudim Markom, koji je, iako crnac, divan čovek, domaćin i pravi Srbin u duši, a vala i na telesini.

Ovog puta nije morao da rmba kao crnac oko festivala, jer su organizatori napokon otkrili zlatnu koku u fori zvanoj "volonteri" – divni mladi ljudi spremni da besplatno, ili za siću, nameštaju stolice, platna i obavljaju druge poslove te vrste. 
Zbog odsustva fizikalisanja i viška slobodnog vremena, Marko je mogao da se posveti onome što mu ionako najbolje ide – animiranju gostiju i popravljanju raspoloženja. Dakle, za razliku od pretprošle godine, kad je njegovo dupe stalno virilo iza neke gomile stolica ili šatri ili kablova, sada smo napokon mogli da se izdašno zajebavamo – što je i glavna poenta festivala (budući da su filmovi bili standardno mediokritetski).

Nažalost, ovoj družini i ovoj zabavi nije se pridružio Abraxas (Son of Pandža), kako je bilo prvobitno planirano. Imao sam žarku želju da ga odvedem na Grossmann, u zezanje, gistro da mu i tamo promovišem onu knjižicu, ali nakon što sam naživo posvedočio njegova glupiranja u Zrenjaninu (tek delimično opisana u izveštaju otuda), a naročito nakon svinjosanja u Kragujevcu (o kome, kao pravi drugar, nisam ništa otkrio u svom šturom i sočnosti lišenom izveštaju sa te promocije) shvatio sam da nije pametno voditi takav nekontrolisani raspad od čoveka na festival VINA. Videvši u Kragujevcu šta je sve spreman da uradi sebi, a šta tek svojim drugarima, zaključio sam ono što bi i svako drugi na mom mestu: sedam dana u vinarskom kraju, u orgijama alkohola i drugih aditiva, sa ovim nezrelim i psihički labilnim klošarom, nije dobra ideja.

Šteta, jer ipak je to Slovenija, domovina Sinove omiljene grupe LAIBACH. Štaviše, bio je tu i lično prisutan moj imenjak Dejan Knez iz LAIBACHA, koji je, btw. i autor festivalskog plakata. U holu ispred bioskopa behu izloženi neki njegovi (hororičniji, eksplicitniji) radovi, zvanično neupotrebljeni jer su bili previše morbidni za ovaj sve ambiciozniji i finiji festival.

Šteta što SIN nije bio tu: ala bi se družio s ovim, ala bi imali o čemu da pričaju... Ali, ne u ovom univerzumu. Zapravo, kad bolje razmislim, sve i da je Abraxas bio tamo, teško da bi bio u stanju da promuca neku smislenu reč: verovatno bi se, umesto toga, valjao pijan po pločniku i sekao ruke srčom, ili bi kunjao u nekom ćošku, čemeran i obeznanjen.
Bez njega se, ipak, obezbeđenje oko Kristofera Lija osećalo mnogo opuštenije (i besposlenije) dok sam razgovarao s njim.

Splavarenje Murom bilo je značajno bezbednije i laganije bez takvih elemenata u čamcu, pa smo tako i ovog puta reku odradili bez ikakvih incidenata.

Na spiralnom stepeništu u vinskom podrumu niko se nije ni spotakao a kamo li pao.

Takođe, niko nije upao u džinovsku gotski nakićenu burad.

Jedino urlanje proizvedeno je na generalnoj probi za izbor Scream Queen (ovde sam ja sa zvezdom sedmog dela PETAK 13-ti, Dajanom Barouz, predsednicom žirija za vrištanje)...

...kao i na samom natječaju za najbolju vrištavicu (pobednica, moja favoritkinja, na slici):

Bilo je tu nekih zombija i monstruma, ali samo zahvaljujući mejk-apu Kumalakantine ekipe (Lakobrija je ove godine izostao sa festivala).

Nakaze i grozote, senobiti i samosakaćenje bili su rezervisani samo za horror postavke umjetničkih družina koje su prezentovale svoje kostime i maske i lutke i ilustracije fanta-horror provenijencije, ali niko nije zasecao svoje meso niti nanosio sebi opekotine trećeg stepena na kožu, kao što nakon *nekih* promocija ume da se desi, kad alkohol ubije i to malo mozga.

Antihrišćanski ekscesi bili su rezervisani samo za suptilnu blasfemiju – ovde, kraj raspeća na jednoj pčelarskoj farmi gde smo svratili da okušamo med-rakiju: nije loša, mada preslatka čak i za moj slatki zub. Istina, ošamutila me malo, ali na svu sreću, za razliku od nekih, ja i pod alkoholom umem da ostanem pod kontrolom – što se i pokazalo kada su me, neplanirano, iznenada, tako opijenog odvezli da razgovaram sa Hristiforom Lijem.

Sve u svemu, odlično društvo i odličnu atmosferu nisu narušavali nikakvi ekscesi niti detinjarije, tako da je festival protekao u najboljem redu i sa zabavom kakva priliči zrelim, odraslim i odgovornim ljudima sposobnim da se nose sa alkoholom i drugim aditivima a da se time ne pretvore u gnjavatore i smarače i nezrelu klinčuriju, nego da ostanu vedri, zabavni i društvu prijatni do kraja, čak i onda kada ih noge jedva nose do hotelske sobe.
Eto, tako je – sjajno i veselo – bilo i na ovom Grossmanu!

3 коментара:

ambasada је рекао...

Sina ćemo dovesti makar o svm trošku

Dejan Ognjanovic је рекао...

ama, slobodno ga i sahranite o svom trošku - vaše pare, vaša stvar! :)

son of man је рекао...

Tek sad ovo pročitah, dakle ne verujem šta si napisao, ahahahaha :D
I aj' sad, ko je ovde zaista bolestan i opsednut? Ko glumi kulturu na Sagiti a ovde talasa? Što mi nisi ovo tamo napisao nego ko beskurica ovde? :)