GLUVO DOBA - Ninoslav Mitrović

Grafid,

Banja Luka, 2012

            S velikim uživanjem pročitao sam ovu "zbirku od devet priča strave i užasa, koje su inspiraciju našle u srpskoj mitologiji i narodnim predanjima" (kako stoji na zadnjoj korici). Da, neverovatno zvuči, ali evo najzad jedne ovdašnje knjige koja već na koricama ističe svoju pripadnost "stravi i užasu", umesto da koketiranje s tim žanrom, kako to u Srbiji najčešće biva, mudro prikriva, ili koktizerski izokola nagoveštava (ko zna - znaće!), odnosno maskira floskulama "triler", "slipstrim", "fantastika" i njihovim različitim modifikacijama (okultni triler, mračna fantastika, istorijski gulaš, blablatruć hronika, uzbudljivo neštonešto...). Ne – GLUVO DOBA jeste horor, i priznaje to bez stida i srama. I ne samo to: mogu slobodno reći da je ovo najznačajnija knjiga srpske horor proze koja se pojavila još od zbirke FOTOFOBIJA Marka Piševa, pre četiri godine, i ja joj stoga s velikim zadovoljstvom darujem Gulov Pečat Preporuke!

            Pre svega, zato što je zbirka dosledno i u potpunosti inspirisana folklornom fantastikom, predanjima i mitologijom s ovih prostora. Antagonisti u ovim pričama su: vukovi i šumski bogovi-demoni (Ljes); vampir (živi mrtvac); avet; drekavac; vodenjak (vodeni car); lorgo (oživeli dečji leš, u primorju); veštice; demonska nevesta; i najzad, kuga (čuma). Tri muška, tri dečja, tri ženska čuda, da se niko ne nađe zapostavljenim.

Autor, Ninoslav Mitrović (1976), završio je etnologiju, i to se ovde nesumnjivo jasno ogleda – ne samo u izboru centralnih motiva, nego i u celokupnoj motivaciji, zaplitanju i rasplitanju opisanih zbitija, izvedenih sasvim u skladu sa narodnim verovanjima o tome kako ova stvorenja delaju, šta i zašto rade, i kako se od njih odbraniti. Ono što prijatno iznenađuje - budući da dolazi od debitanta na književnoj sceni - jeste da se Mitrović pokazuje podjednako dobro kao pripovedač kao što je etnolog.

GLUVO DOBA je osvežavajuće, okrepljujuće "po starinski" pisana proza: među današnjim piscima horora na srpskom jeziku, u čijim se delima prečesto ogleda dug zapadnjačkom i domaćem šundu (petparačka proza, stripovi, igrice, B-movies, TV serije i sl.) ova zbirka je zadivljujuće staromodna – u najpozitivnijem smislu reči. Ona je toliko dubinski, suštinski prožeta starinom da bi bez greške mogla da se neslutećem, a obrazovanom i iskusnom čitaocu ponudi kao nedavno otkrivena, zaboravljena zbirka priča nekog nepoznatog pisca iz 19. veka, i da taj isti čitalac ovu tvrdnju prihvati zdravo za gotovo i čitanjem ovih priča ne pronađe ni najmanjeg razloga da posumnja da su ove priče zapravo napisane pre samo nekoliko godina, na početku 21. veka. 

Ovo kažem kao pravcati kompliment – jer u ovom slučaju "patina" nije samo šminka, tj. manje ili više umešto naneti lak preko nečega što je suštinski moderno (u smislu karakterizacije, psihologije, motivacije, naracije, idejnosti itd); ne, ovo je i po dubini i po širini u potpunosti autentično, usklađeno sa periodom o kojem govori, bilo da je to neka neodređena ali definitivno pred-industrijska prošlost, ili (u jednom slučaju) sam prag 20. veka. Nisu tu starinski samo arsenal, scenografija i poneki ukras: starinska je i psihologija, i moralnost, i sveukupno ponašanje likova: zaista, na planu autentičnosti (ne samo etnološke) ovoj knjizi nema premca! Oni koji vole LEPTIRICU - najzad će u ovoj knjizi pronaći prozni ekvivalent njenih kvaliteta...

Nekima se to možda neće dopasti, ali GLUVO DOBA svakim svojim redom zvuči kao da se 20. vek uopšte nije ni desio, kako u pogledu opšteg istorijskog iskustva (i dubioznog "napretka" tokom najmračnijeg od svih crnih vekova u dosadašnjoj istoriji), tako i u pogledu književnosti. Jer, nema u ovim pričama nimalo postmodernističkog poigravanja; nema persiflaže; nema ni trunke ironije. Knjiga je tradicionalna i tradicionalistička, kako u svojim zapletima i likovima, tako i u impliciranim vrednostima. Glavni junaci su, bez izuzetka, dobri i pošteni domaćini, ili dobrodušni siromašni ali vredni mladići, ili poslušna, fina seljačka deca – ili, u jednom slučaju, dobra i poštena domaćica, koja zavedena bolom zbog umrlog deteta kreće na pogrešnu stazu... 
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".

Nema tu ni vulgarnosti u jeziku ili u radnji – što ne znači da, ovde-onde, nema implicitne seksualne simbolike, inače prisutne u brojnim mitološkim matricama. Ova proza je lišena tipične dvadesetovekovne opsednutosti seksom – ili senzacionalizmom ma koje vrste. Ovo, međutim, ne znači da su priče čedne i suzdržane, a naročito ne na planu horora: kada kucne čas za scene strave, one su, dame i gospodo, prisutne u itekako razvijenom obliku, i onda dobijamo ono što naš narod zove set-piece. I jedino u tome se može primetiti nešto moderniji senzibilitet, bar donekle izgrađen i filmovima i modernijom prozom – jer, scene strave u retkim slučajevima kod naših pisaca iz 19. veka malo kada bivaju naročito duge, detaljne i razrađene: ako sve ne bude okončano u par rečenica, a ono bude svršeno u pasusu ili dva. Kod Ninoslava scene strave umeju da potraju i celu stranicu ili dve – a opet, da budu dobro odmerene tako da se ne poništi željeni efekat...

Što se tiče oh-tako-moderne opsesije citatima i aluzijama, ako sklonimo u stranu one neizbežne, na narodna predanja, jedine (verovatno svesno proizvedene) asocijacije na književna i filmska dela koje sam ja uspeo da zapazim jesu sledeće:

1) na film LEPTIRICA, u priči "Vodeničar"; tu se čak javlja identična scena kao u kultnom TV filmu, kada natprirodni stvor od spolja viri kroz procep u daskama vodenice i zuri unutra. I zaplet se donekle oslanja na Glišićev predložak filtriran kroz Kadijevićevu adaptaciju – ali takođe pruža i značajan odmak, jer "monstrum" u toj priči uopšte nije vampir, niti išta slično...

2) na film SVETO MESTO, pa time i na Gogoljevu priču "Vij" – a to znači i na čitav niz narodnih priča koje su njemu poslužile kao inspiracija – u priči "Bdijenje". I ovde imamo slučaj momka (ali ne popčeta) koji ima da tri noći probdije kraj leša uglednog građanina – ali u pitanju nije veštica, muška je mrcina u pitanju, a ono što se zbiva tokom noći i čitav rasplet nemaju veze ni sa Kadijevićem ni sa Gogoljem.

3) na priču "Majmunova šapa" V. V. Džejkobsa, u priči "Lorgo". S tom pričom je Ninoslav možda bio a možda i nije bio upoznat, jer suština premise o ispunjenju neprirodne želje (vratite mi mrtvo dete! samo neka opet bude živ, ne pitam za cenu, nema veze što neće imati dušu!), i tragičnim posledicama nemirenja sa nepromenjivom sudbinom (što je King od Džejkobsa odlično reciklirao i nadogradio u svom najboljem romanu PET SEMATARY) takođe nalikuje brojnim narodnim pričama i legendama i ne mora nužno biti povezivano s ovom, istina, veoma poznatom američkom književnom obradom.

Jezik Ninoslava Mitrovića je sveden, jednostavan, blaženo pošteđen padanja u zamku izveštačene arhaičnosti, a opet sočan i bogat kad zatreba; ipak, bez ekscesa bilo koje vrste, a naročito bez nakaradnih, usiljeno-originalnih stilskih figura. Istina, on ponekad ode u drugu krajnost od notornih "tuševljakovićizama", pa se mogu naći poneke donekle oveštale fraze (naročito poređenja) – ali čak ni one ne škripe i ne smetaju previše, jer zvučale bi savršeno prikladno u nekom tekstu iz 19. veka, ili nekoj bajci, legendi, narodnoj priči... U datom kontekstu, baš ovaj i baš ovakakav jezik je sasvim funkcionalan, i drugačiji mu ne treba; škodio bi.

Nekima (ako još ko ovde uopšte obraća pažnju na idejnost u žanrovskoj prozi, a naročito horor žanra!) može zasmetati već pomenuti tradicionalizam koji je nekritički prenesen u svom pomalo idealizovanom obliku iz narodnih priča (a ne iz "seoskog realizma" a kamoli naturalizma, i kasnije): svi ti pošteni domaćini, vredne domaćice, poslušna deca, dobronamerni kmetovi i popovi... odsustvo ma kakve naznake društvenog zla (eksploatacija, korupcija i sl)... "zlo" svedeno na zabludele pojedince, vođene pohlepom ili drugim privatnim grehovima... odsustvo onih vrlo ljudskih mrakova i senki koje je u istom ambijentu tako genijalno detektovao i suptilno-moćno oživeo Momčilo Nastasijević, čitav vek ranije... sve to može, u očima nekih, ove priče učiniti malkice naivnim – bajkovitim – ali u datim okvirima, u ovom zacrtanom konceptu, mislim da je to prihvatljivo, logično, i maltene nužno.

Tretman ženskih likova naročito može biti problematičan, jer žene su ovde ili vredne domaćice, u senci muževa i u pozadini zapleta (da iznesu vruć kačamak kad zatreba, i da strepe kad im čedo odocni sa ispaše), ili – veštice, u odličnoj, vrlo hororičnoj, moćno jezovitoj, ali idejno malkice problematičnoj, gotovo mizoginoj priči "Izba na kokošjim nogama". Da, imamo i jednu zabludelu majku, skoro pomućenog uma zbog gubitka deteta, koja ne sluša savete (naravno, muškog) mudraca, nego tvrdoglavo srlja u propast sebi i mnogima drugima... Ako očekujete emancipovane ženske likove u ovom okruženju – ili barem fatalne žene, poput one iz "Darova rođake Marije" – potražite ih negde drugde...

Jedan od najvećih kvaliteta ove zbirke je i njena neverovatna ujednačenost. Ja u životu još nisam video zbirku nekog domaćeg autora, a naročito ne obimniju, a da njen celokupan sadržaj bude ovako ravnomernog kvaliteta, bez krupnih uspona ili padova, nego još skoro sve obitava prilično visoko iznad proseka. Po ujednačenosti GLUVOM DOBU najsrodnija je upravo već pomenuta FOTOFOBIJA – ali postignuće je u ovom slučaju duplo veće, jer je i knjiga bukvalno duplo obimnija: 260 strana visokokvalitetnog teksta koji, eto, uz sve druge kvalitete, zasenjuje i svojim konzistentno visokim nivoom, od korice do korice. 

Jedini manji pad – i to pad ne u lošu, nego samo u osrednju priču – nalazi se, srećom, u najkraćoj "Noćna zvona", koja na svojih 10 stranica nudi prilično jednostavnu i predvidivu storiju o... pa, videćete već čemu. Sve ostale priče, ili pripovetke, na granici novele (prosečna dužina: oko 30 strana) značajno su iznad proseka, i zaista imaju šmek kakav se retko viđa i u stranoj, klasičnoj horor literaturi (mestimično sam imao fleševe prepoznavanja Stefana Grabinskog – sigurno nenamerne), a kamoli u domaćoj, gde ovoj zbirci zaista nema pandana.

Evo kako izgleda sadržaj ove zbirke, sa mojim ocenama:

"Zavjet" = 7+

"Bdijenje" = 7+

"Noćna zvona" = 5+

"Crna bilježnica" = 8-

"Vodeničar" = 8

"Lorgo" = 7

"Izba na kokošjim nogama" = 8+

"Nevjesta" = 7-

"Kumin dar" = 8-

Dakle, dok pisci horora iz Srbije pretežno lebde u ništavilu, odsečeni i od svoje književne i od narodne tradicije, i dok tek poneki – s promenjivim uspehom – pokušavaju da zapadnjačke koncepte i motive kaleme na ovdašnje okruženje, likove i probleme (uglavnom proizvodeći neubedljivo zakrpljene karakondžule i groteskne asimetrične mutante), Ninoslav Mitrović, iz Republike Srpske, uspeva da ubedljivo demonstrira vitalnost poluzaboravljene tradicije Balkana i njenu upotrebljivost za građenje dobrih priča strave. Ne kažem da je njegov primer, prikazan u konceptualnoj zbirci GLUVO DOBA, idealan – ne bi mu škodilo nešto (samo)svesti o tradiciji žanra u Srbiji i izvan nje, kao i o njegovoj implicitnoj ideologiji, odnosno idejnosti koja se ne može tako lako ukinuti čak ni iz fantastičnih koncepata – ali mislim da je značajan kao putokaz i kao krajnje redak svetionik u ovoj tmuši u kojoj domaći horor već neko vreme gaca... I njegove vrline, vredne hvale, i poneka mana, uslovno govoreći, rečiti su i vredni pažnje i proučavanja. 

Ova knjiga objavljena je u Republici Srpskoj, i nema distribuciju u Srbiji. To znači da ćete je uzalud tražiti u ovdašnjim knjžarama. Ako poželite da je nabavite (što vam najtoplije preporučujem!) moraćete nekako da se snađete: ili da vam je kupi i pošalje neko ko tamo živi (knjiga se još može naći na kioscima) ili da kontaktirate samog autora... Mejl je naveden dole:

 Inače, jednu noviju priču ovog autora, pod naslovom "Hromi" (NE nalazi se u zbirci!), možete pročitati na njegovom blogu, OVDE. Uživajte!