BLACK DAHLIA (2006)

**(*)

2+

Ovaj film nije baš tolika katastrofa koliko sam se bojao, ali je sasvim sigurno jedan slabi de Palma, i ispodprosečan kao adapatacija. Baš kao što sam i očekivao, on pada najviše iz razloga koji su me smesta učinili skeptičnim, čim je obznanjeno da će de Palma biti taj koji treba da se posveti baš ovoj priči. Film mu pada zato što nema emociju, likove niti dramu koji su neophodni za disanje te priče.

Emotivna srž filma, sama Dalija, prikazana je sa distancom, bez empatije, sa nepotrebnim de Palminim poigravanjima i pošalicama (in-jokes): dodelivši sebi ulogu Dalijinog test-režisera on kao da namiguje onima koji su ga sve ove godine optuživali za mizoginiju, ali im zapravo time pruža i jedan od ključnih argumenata u ruke, igrajući se umesto da simpatiše sa tom žrtvom tretmana žena kao stoke u Holivudu, u čemu je i sam saučestvovao u svojim ranijim filmovima.

Njegova mizoginija najočitija je u sladostrasno-sadističkom uživanju s kojom plavuša Kej Lejk posmatra kako se bokseri makljaju, ranjave, krvare i zube gube za njenu zabavu (zapravo, indirektno, u borbi za njenu naklonost). A može se videti još i u vickastoj, i meni zaista duhovitoj vizuelnoj šali, u kojoj grupicu od 5-6 poluobnaženih ženskinja, glumica-statistkinja, prikazuje u prikolici nalik taljigama, sa drvenom ogradom, kao stoku koju vode na klanje/snimanje.

Scena pogibije jednog od dvojice partnera, glavnih junaka, školski je primer razloga zašto de Palma NIJE bio pravi izbor za ovu i ovakvu priču: njega mnogo više zanima formalno igranje kamerom i (samo)referencijalnošću negoli emotivni naboj scene, odnosno saspens i drama. I jedno i drugo potkopani su hiperstilizacijom koja scenu dovodi do ivice apsurda, i preko nje, u nenamernu komediju (umesto tragedije). 

Ubacivanje još jednog ubice u scenu u kojoj jedan (karikirani, kao iz crtanog filma o, recimo, Super-Mišu) već pokušava da zadavi junaka, a onda usred toga upadne još jedan, da ga kolje (!), možda bi imala neku vrstu smisla u nekoj arđentov(sk)oj šaradi u kojoj su likovi samo stoka koja se geometrijski raspoređuje po mizanscenu, kao deo dekora i set-piecea, bez emotivne involviranosti u njihovu sudbinu – ali OVDE, u kontextu OVE priče, taj dodatak štrči kao povređeni palac. TRASH oličen u tom jeftinom whodunnit profilu drugog ubice je pogrešan na toliko mnogo načina: i emotivno i narativno. Narativno pre svega zato što "tajna" identiteta uopšte nije iznenađenje, pošto smo glavnu osumnjičenu već videli kako se u muškom odelu i sa šeširom vuče po lezbejskim barovima, tako da je "iznenađenje" u tom prastarom giallo preokretu ("hej! muškoizgedajući ubica je zapravo žensko! wow!") zaista previše očigledno, jadno, buđavo, nepotrebno. 

Baš kao što je zaginuće jednog od partnera obesmišljeno režiserskim tretmanom te scene, tako da su ona i njen aftermath lišeni svake prave emocije, tako i kulminacija filma svojom tonalnom neujednačenošću uništava sve preostale potencijale, vrludajući između operetske groteske, komendije, trilera, horora i nekog crtića iz '30-ih, gde zlikovci glavnom junaku nabrzinu odrecituju ko je šta uradio, kako i zašto, a da ništa od toga ne deluje ni ubedljivo, ni relevantno, ni rezonantno. 

Tako da, na kraju filma, samo kažete: "aha, pa dobro", slegnete ramenima, i izađete nezadovoljeni, šta god da ste očekivali: niti ima dovoljno depalminskih formalnih iživljavanja, niti ima srca i duše iz odličnog romana (koji vrelo preporučujem onima koji ga još do sada nisu čitali!). Umesto toga, ovo je tek neujednačeno, misguided going through the motions u kome poneki detaljčić još i može da zasvetluca, ali celina je sasvim indiferentna i zaboravljiva tvorevina.