izabrana dela

izabrana dela

субота, 11. април 2015.

NIČIJE DETE (2015)

 ***(*)
4-

            Pogledao sam po drugi put film NIČIJE DETE i zaključio da zaslužuje da mu se ocena blago poveća, sa 3+ prilikom inicijalnog gledanja na 4- posle reprize. Ovo je zaista moćan, snažan, vanredno dobro realizovan film, ne samo u našim prilikama, nego na svetskom nivou. Najbolje što o njemu mogu reći jeste da je DOBAR KAO DA NIJE NAŠ
Ovih dana igra u bioskopima, pa najtoplije preporučujem da, ukoliko živite u nekom od tuceta gradića i palanki u Srbiji koji još imaju bioskop – ako vidite ovaj film u svom lokalnom Domu Kulture, bioskopu ili mutlipleksu, ne dvoumite se, ne premišljate, ne oklevajte, ne dremajte, ne kenjajte, nego kupite kartu sebi i nekome koga volite i tako podržite jedan, za promenu, stvarno dobar srpski film.
            NIČIJE DETE je inspirisano istinitom pričom, ali ne dajte da vas to odvrati: ovo je redak slučaj filma koji nadrasta ilustraciju članka iz novina i doseže nivo autentičnog umetničkog dela. Slučaj: lovci na vukove u Bosni u jednoj jazbini pronađu – golog dečaka koji je, očito, odrastao s vukovima. Ne zna se ni ko je ni čiji je. Ne govori, divalj je, hoda četvoronoške, jede s poda, reži... 

Pošto je to proleće 1988. ovi Bosanci ga šalju na preglede i dalju brigu u civlizaciju, odnosno Beograd, pošto mu prethodno, ničim izazvano, daju musli ime Haris Pućurica. Kao da detetu šanse da normalno funkcioniše u ljudskoj zajednici nisu već dovoljno ometene time što je siroče bez ikog svog, što je nesposobno da govori i služi se kašikom, da živi u zatvorenom prostoru i koristi električnu energiju, nego su još morali da mu od svih mogućih imena daju takvo koje bi unakazilo i najnormalnije dete prvi put čim se ovo predstavi vršnjacima.
            No, Pućuricu dovedu u Bg i smeste u Dom za nezbrinutu decu ("Vučica"?). Vaspitači pokušavaju da od njega "naprave čoveka" (navikavaju ga na cipele, da jede iz tanjira a ne s patosa itsl), tzv. "normalna" deca koriste svaku priliku da ga ismevaju (npr. kevću i reže u njegovom prisustvu, cerekaju se i podgurkuju gledajući ga) 
a samo jedan dečak, par godina stariji, pokuša da se zbliži sa "Pućkom" (kako ga prozovu), što zapravo i uspe, i njih dvojica postanu nešto kao drugari. 
Ali, ne očekujte baš mnogo veselja ovde, jer razne mračne senke nadvijaju se i nad njih dvojicu, nad Dom, i nad Jugoslaviju u raspadu...
            Sve ovo je moglo da bude otužno tugaljivo. Patetika. Tužna deca. Suze. Gudanje u violine. Napadna simbolika. Globalna metafora. Angažovana alegorija. Sviranje kurcu. I sve u tom smislu: znate već kako to biva kad se Srbin dohvati kamere. 
A tako bi i bilo da je film režirao Stefan Arsenijević, kako je prvobitno bilo planirano (ako vam je promakla moja autopsija njegovog mrtvorođenog nedela LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, obavezno to overite OVDE). Na svu sreću, kreten je hteo da scenario Vuka Ršumovića drastično prepravlja (i napravi od ovoga mockumentary!), što se nije svidelo stranim finansijerima, pa je Stefan snažno šutnut, a režija je poverena scenaristi Ršumoviću. I on je stvarno uradio fenomenalan posao na oba plana.
            NIČIJE DETE neverovatno vešto i zrelo (za debitantski film, a i inače!) izbegava skoro sve zamke koje je ovakva priča sa sobom nosila, i izrasta u ozbiljan film time što a) veruje u svoju priču, b) veruje u svog glavnog glumca, i c) veruje u srce i pamet gledalaca, da im se ne mora crtati, podvlačiti i podilaziti. I plod te vere baš zato ima utoliko veću snagu, jer uložena vera se u krajnjem saldu vraća s velikom kamatom.
            Pripovedanje je nenametljivo, čak suzdržano, na skoro-rumunski način (sada ovu frazu koristim u pozitivnom smislu). Iako je režijski rukopis veoma složen i razrađen, ne pati od dečjih bolesti kao što je razmetljivost ("Mama, vidi me kako režiram!"); iza prividne svedenosti krije se vrlo promišljen, inteligentan postupak pri kojem je očigledno da reditelj tačno zna šta prikazati, koliko pokazati, kako kadrirati, gde seći.
Uz sve ostale zamke, NIČIJE DETE izbegava i pošast domaćeg filma zvanu BLEBETANJE. Znate ono, kad krenu da keeeeenjaju: te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo... Nema toga ovde. I dijalozi su koncizni, jasni i bez rasplinjavanja. Ovo je film koji pre svega govori u SLIKAMA. 
Velika retkost u domaćem "filmu" koji najčešće nalikuje radio-drami, zbrljeknutom pačvorku skrpljenom od 50 sati TV serije ili – pozorištu. Ne, bato: ovde se priča slikama. I tišinom.
Muzika, gde je uopšte ima, jedva je primetna. Uzgred, osim odlične upotrebe pesme "Niko kao ja" u filmu se nalazi i jedna sjajna elektro stvar, u sceni u "crvenom" klubu u kojem devojčica Alisa pleše; nažalost, što je bizarno, na odjavnoj špici NISU naveli podatke o upotrebljenim pesmama – hej, šta je s kopirajtom?! – pa tako ne znam o čemu se tu radi, ako neko od čitalaca ovoga može da me prosvetli, rado bih čuo odakle je i čija je ova numera (instrumental).  
            NIČIJE DETE na snažnim plećima nosi pravo otkrovenje, možda i najbolje dete-glumac viđeno u domaćem filmu u ovom veku, Denis Murić. To šta je ovaj dečak (inače, sa Kosova) napravio s ovom ulogom – to je nešto neviđeno, i potpuno fascinantno, tim pre ako pogledate koliki ogroman teret ta uloga zahteva. Sa čime se sve to dete suočava, šta sve ima da podnese, šta da vidi, na šta da reaguje, kakve boli i gubitke i druge složene emocije da ispolji, i sve to bez reči – da li je uopšte neko dete u skorije vreme imalo teži glumački zadatak?
Kompletan govor tela, mimika, izražajno lice, oči = e, TU leži film. Denis Murić je film. Denis Murić je NIČIJE DETE. Zvuči kao truizam, ali moram da naglasim: bez njega ne bi bilo filma, bar ne ovoliko dobrog. Sve ostalo što valja u filmu bilo bi šuplje bez njega, takvog.
            Kako to? Evo kako. Dečakov lik donosi u film tačku izmeštanja. Samo njegovo prisustvo nosi ono što su ruski formalisti zvali ostranenie. Njegovo prisustvo u kadru, i više od toga: zauzimanje njegove perspektive (što film svesno, znalački i konzistentno čini od početka do kraja) donosi "očuđenje" sveta koji inače smatramo našim, "normalnim". 
Naizgled obični kadrovi i situacije kakve smo viđali mnogo puta, čak i u domaćem filmu, ovde dobijaju poseban naboj i značenje, posebnu boju, kao da su po prvi put viđeni, zato što ih gledamo očima Autsajdera, nekoga ko nije Jedan Od Nas.  
            Verujte, jedna je stvar gledati nešto kao SIVI DOM (na čije najbolje momente NIČIJE DETE podseća, i dostiže ih!) ili neki od boljih, ali narativno konvencionalnih filmova o raspadu Jugoslavije, ispričanih iz ugla manje-više običnih "jedan od nas" momaka iz kraja – a sasvim, sasvim drugo je gledati "naš" svet, sve vreme, iz jednog radikalno izmeštenog, tuđinskog ugla, iz ugla deteta-vuka, deteta koje nije uzelo zdravo za gotovo "civilizaciju" sa svim njenim govnima na koja smo mi navikli i više ih i ne primećujemo kao nešto vredno isticanja.
Više puta tokom filma Vuk nam prvo prikazuje dečakovu reakciju, dečakov pogled, pa tek onda ono što on gleda: čistoća njegovog porekla i njegove prirode je KRISTAL kroz koji sadržaj tih kadrova postaje još jasniji.
Njegove oči, Prirodne, jedva taknute ali neokaljane Logosom, odražavaju Istinu.
Koliko je samo beskrajno pametnije, veštije, odmerenije, preciznije upotrebljen ovaj postupak u NIČIJEM DETETU nego u traljavom TRAVELATORU o kojem sam nedavno pisao: tamo Rakočević u beskrajnim kadrovima ima da blene okolo, da zvera, da bulji, da se vrti oko sebe i kamera oko njega u nepreglednim minutima, da bi nam "dočarao" pogled teleta koje zvera u šarena vrata Lasvegače.
A ovde, autentična emocija – nenaglašena, nepatetična, jedva malo akcentovana ali uglavnom u svom prirodnom izrazu – čist pogled govori MNOGO, uglavnom kroz kontrast: nema šta tu dečak da se mršti, smeška, grči u gađenju ili zbunjenosti: ako uopšte postoji, senka emocije je blaga, jedva vidljiva. A opet, u sudaru sa prizorom, i taj pogled postaje rečit. Uostalom, pogledajte kadrove iz filma i biće vam valjda jasno o čemu govorim – ili NEĆE, sve i da napišem još 10 stranica teksta. To ili vidite ili ne vidite.
U svakom slučaju, NIČIJE DETE je jedan od najboljih filmova o (ne)pripadanju, i (ne)svrstavanju, o esencijalnom autsajderstvu. Ta socijalno uslovljena dimenzija (Jugoslavija, Bosna, ratovi, izgubljeni/rekreirani identiteti itd) – sve to postoji, i pametno je sprovedeno. Ako ste baš skloni političkom čitanju, ovo možete gledati kao film o tome da je Jugoslavija propala zato što su u njoj Jugosloveni preko noći postali manjina. 
Kad su se odjednom svi naprasno (?) setili da su zapravo Hrvati, Muslimani, Srbi, Slovenci (odnosno ustaše, balije, četnici, janezi...) – Jugosloveni su postali "ničija deca", na ničijoj zemlji.
Za njih nema mesta u novoj podeli stvari u kojoj moraš da budeš "nečiji", moraš da pripadaš u najprizemnijem smislu pripadanja. Uostalom, jedna od najrečitijih scena u tom smislu je pred kraj, kad vojnici pitaju "Harisa" – "Čiji si ti?" (Uzgred, to je pitanje koje se više puta, nimalo slučajno, ponavlja i u mom romanu ZAVODNIK, ako je neko primetio...)
Ali za mene i, slutim, čitaoce ovog bloga, još daleka značajnija dimenzija jeste ona koja nadilazi i "stvarni događaj" i lokalne metafore, i dostiže univerzalnost – jer ovo ni u kom slučaju nije lokalan film u smislu značenja i prepoznavanja. Ovo je, naprosto, odličan, potresan, vanredno dirljiv a nepatetičan film o nekome ko nije kao ostali i o problemima njegove (ne)adaptacije na sredinu koja ne trpi one koji odstupaju od njenih pravila, koja čini sve da ga sroza na svoj bedasti nivo, 
da mu ugazi identitet i individualnost i svede ga na člana čopora, poslušnog pritiskača okidača (i topovsko meso) koji neće da pita ni koga ni zašto, nego će, na naredbu, po uslovnom refleksu, da uperi cev tamo gde mu rulja kaže.
Postoje ovde određene sličnosti sa VUČIĆEM kojeg sam nedavno prikazao, i to ne samo u pogledu skoro natprirodne fizičke sličnosti dvojice dečaka, pa čak i nekih kadrova. 
Ali VUČIĆ govori o malom psihu koji raste u velikog: tamo dečak nema prošlost ne zato što je tabula rasa nego zato što se reditelj nije potrudio da nam je da; njega vršnjaci tlače ali nikad ne vidimo zašto; i on se transformiše u "vuka", a da nam film ne kaže zašto. VUČIĆ je žanrovska egzibicija ispražnjena od emocije zato što reditelj nije umeo da pametno i smisleno upotrebi pipavu formulu "less is more".
VUK Ršumović, međutim, itekako pametno odmerava to svoje "less is more" i zaista kazuje MNOGO sa, naizgled, svedenom, minimalističkom pričom u svakom pogledu (sveden kast, lokacije, budžet; nema pompeznosti bilo koje vrste). 
Njegov "vučić" (pronađen među vukovima), iako bez prošlosti, bez dijaloga, skoro bez ičega, zapravo uspeva da bude ne samo Ogledalo jednog društva i jednog perioda i jedne (homo sapiens lupus) vrste, nego i da bude slojevit, opipljiv, ubedljiv LIK, čije je ponašanje u svakom trenutku, u svakoj situaciji, krajnje motivisano i smisleno i razumljivo. Tome, ponavljam, suštinski pomaže što dečak-glumac ni u jednom trenu, ni za najmanji treptaj NIJE FEJK: svaki pokret, svaki pogled, svaki izraz lica je TAČAN. TO JE TO.
Ko ima oči, neka pogleda.

PS: Dobri su i ostali glumci, naročito Pavle Čemerikić koji igra "Harisovog" cimera i drugara Žiku (koji ima neke svoje muke, kao i uostalom i sva deca u tom Domu, ali - da ne spojlujem). 
Ima i tu ozbiljnog potencijala, kao i kod Isidore Janković koja igra Alisu, devojčicu iz Centra kojoj se "smeši" sudbina sponzoruše.
Toliko su svi ovde dobri da je okej čak i matori Miloš Timotijević, kojeg sam ovde nedavno ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA
Da li je "kriv" bolji reditelj, koji je njime pametno upravljao, ili uz decu koja ovoliko dobro glume ni on nije mogao da šmira i krevelji se, ne znam, ali bitno je da se i on dobro uklapa u film i ne narušava mu ton. Uostalom, nemam ja ništa protiv čoveka lično: tamo je loš, ovde je dobar. Ghoul tells it like it is.
PPS: Nisam još uspeo da pogledam ENKLAVU, u kojoj Denis igra negativca (malog Šiptara, naravno antisrpski nastrojenog), ali o njemu će se svakako još pričati na ovom blogu, pošto ćemo ga gledati i u novom Zekinom SF hororu THE RIFT, gde Denis igra neku vrstu zombija. To se snima doslovno ovih dana pa će valjda premijeru imati negde najesen (a ako budu MAMULASTO brzi sa pravljenjem filma, možda već i na Grossmanu?).



2 коментара:

Man from Valley је рекао...

Odgledaću ga nekad. Trenutno mi je pun želudac od ovog hrišćanskog genocida nad embrionima pileta i svom tom gozbom, pa sam poput zmije zavučene u žbun koja vari ogromnog pacova koga je progutala. Odgledavam trenutno dokumentarce o nayi okultizmima, Anenerbe, Thule society itd.

Ivan Muncan је рекао...

I mene strasno interesuje koji je instrumental u pitanju. Sve sam pretrazio i nigde nema reci o tome. Ako neko zna koja je stvar, neka napise. Uzgred, film je fenomenalan!