THE HAUNTING OF HILL HOUSE (TV, 2018)

  

*(*)

2-

THE HAUNTING OF hill house je razlog zašto u principu ne gledam američke TV serije. To ne može, to jebeno NE MOŽE a da NE bude sapunjara. S tim što je ovde melodrama odvrnuta na besramnih 12/10. Tu ima takvih scena, takvog glumatanja, takvih ispovesti i urlanja i busanja u grudi i plakanja naglas i beslovesnih tirada i mudrovanja da je to ko da gledaš neki noviji srpski film.

Š od Širli ovde nema, ali je zato kao da si uzeo najpatetičnije, najmelodramskije deonice Kingovih romana, i digo ih na kub. Nije ni čudo što se 'kralj' primio: njegov kućni reditelj, Mik Geris, nikad nije umeo da Kingovom trešu dâ glazuru respektabilnosti, a svakako ne u ovoj dozi: jer ovaj današnji hill house ama baš ništa ne duguje genijalnoj Džeksonki, ali zato duguje, i previše, Kingovim preradama njenog masterpis romana, a pre svega ISIJAVANJU, mada ne zaboravljajući pritom druge srodne tvorevine o ukletim kućama i sobama, kao što su ROSE RED i 1408.

I baš kao što je King drkao na Širli nakucavajući pomenuta zlodela, i trivijalizujući njeno nedostižno mu savršenstvo, sve mrmljajući: „Nisam te vredan, Širli, i ne umem to tvoje, ni gram tvoje magije nemam, ali nisu te vredne ni neprobirljive čitalačko-gledalačke mase, pa ću zato njima da natrpam veće doze šećerne melase i srcedrapajuće melodrame, a oni će to da gutaju ko alavi i da cvile za još ko ona baba što je ustala u pedopet, petnesdopet iz Pečenjevce da bi stigla u red za otvaranje Linde“, tako je isto King, siguran sam, drkao i na ovu seriju, sve mrmljajući: „Jao, Miče Gerise, nesposobni odradeče, gledaj i vataj beleške, ovako se radi bljuzga, ali da iz aviona, neprobirljivima i neukusnima, deluje respektabilno!“

Kako, tačno? Tako što cele dve jebene epizode, 6. i 7., napraviš tako da to bude nenormalno rastegnuta i još više zasapunjana verzija one melodramatične scene bdenja-sahrane i porodične svađe iz romana PET sematary, gde je to zapravo sasvim dobro opisano (u tom romanu i u toj sceni sažima se i koncentruje i ono najbolje i ono najgore od Kinga!) – ali ovde je i to kingovsko besramno preterivanje prvo bilo inscenirano na prividno umjetnički način, kadar-sekvencom u trajanju od ciglih petnes minuta (nek puknu od muke ovi iz Pečenjevce!), jer ako gledamo porodični skup kraj odra mrtve mlade žene, u real tajmu, i sve njiove složene međuodnose, bez rezanja, kao u nekro-houm videu, biće to kao na pozornici, pa to više nije ni King, ni Širli, to je ko da smo u pozorištu i gledamo Edvarda Olbija (KO SE BOJI ELENOR VANS?), u najmanju ruku, ako ne i Judžina O'Nila (AJSMEN SVRŠIO!); ma dajte odma i Artura Milera, nek zabiberi sa SMRĆU TRGOVAČKE PUTNICE, pa nek ide život!

Samo što u nekom trenu ipak mora da se recne, a što je još gore, kad nam ponestane dara za teatralnost (maksimalna mera: petnes minuta!) sve što ostaje je vulgarizacija i neodmereno prekodramurdisanje iz najgore Latinoameričke sapunice tipa: „I-ju, zatekoh mog muža-Mexikanca sa mojom rođenom sestrom, inače lezbijkom, kako se vataju u sporednoj sobi moje mrtvačnice, iza odra mrtve mi sestre! Štaću-kuću sad, jadna?!“

Dakle, u redu je i umetnička sloboda i sve, nemam problem sa drastičnim odstupanjima i od slova i od duha genijalne Širli (uostalom, uvek ćemo imati Pariz, odnosno THE HAUNTING iz šeset treće), bio sam na to spreman još kad je najavljen plot ovoga, ali ova travestija je naprosto tanka i jadna sama po sebi, čak i da je ne poredimo sa najboljim horor romanom ikada napisanim.

Nemam vremena ni volje da se bavim nizom fundamentalnih „mikro“-promašaja, kao što je recimo neoprostivo neutemeljen (sic) scenario po pitanju svega za naslovnu kuću: naime, SVAKA jebena ukleta kuća u istoriji MORA da ima neku zlu istoriju koja je ukletom čini. Možete se vi igrati s tim klišeom posle, okretati ga na glavu i na dupe, kao što je to uostalom i Širli pregenijalno uradila, ali fuck, ne možete da svoj kretenski plot smestite u navodno ukletu kuću a da čak i ne skicirate KO je u njoj ranije živeo i KAKO/ČIME ju je ukletom učinio-la-lo-li-le-la. Dakle, ceo plot je U TEMELJU klimav, a što se kilavo rodi samo kilavo može, i nakrivo, da raste.

Niti imam živaca da analiziram sve te navodne sličnosti a zapravo sistematsko silovanje sirote Širli kroz stravično promašene „omaže“ i „citate“ – ne znam da li su prema ugovoru tvorci ovoga bili obavezni da na silu upotrebe neka imena likova iz knjige i određene fraze iz nje kako bi se ovo uopšte moglo nazvati adaptacijom TOG romana, a ne recimo neke Kingove gnjavaže na 1.200 strana u kojoj je besramno pokušavao da oponaša Širli (pa nije umeo), ali činjenica je da svaki poštovalac te njene knjige može samo da se naježi svaki put kad vidi/čuje totalno promašenu, netačnu, neprikladnu, travestiranu upotrebu neke fraze iz romana koja samo demonstrira fundamentalno nerazumevanje tog romana, ili kurobolju prema njemu.

I see a red door and I want to paint it black

Znači, i „šolja sa zvezdama“, i „Elenor, dođi kući“, i „Putovanja se okončavaju susretom ljubavnika“ i još tuce drugih sitnih citata iz knjige ovde je obrnuto naopačke, kao u nekom brutalnom, bože me prosti, satanističkom ritualu (!), čiji je cilj bio da se sirota Širli, ionako previše abjuzovana za života, posthumno abjuzuje i natera da se okreće u grobu kao čigra! Ja razumem da neko omaši jedan citat, ali da omaši SVAKI, da baš svaki obrne naopačke, to više nije ni „sloboda interpretacije“ ni „pluralizam mišljenja“ ni „umjetnička sloboda“ nego svesno promišljena travestija – travestija s predumišljajem! – zasnovana na sopstvenom kretenizmu i kratkovidosti. (Uzgred, najsjebaniji lik u seriji – a sasvim izmišljen i bez pandana u romanu – je lik licimurske mrtvozornice po imenu ŠIRLI. Slučajnos? Ne bih reko!)

            Finalni okretaj zavrtnja, iliti glogovog kolca, kojim su debili koji stoje iza ove serije, a pre svega Majk Flanagan, rešili da se popišaju na delo koje, nominalno, obrađuju, a zapravo dekonstruišu i pretvaraju u najodurniju sapunjaru ikada maskiranu u gotik-odeždu, vidi se kada na samom kraju poslednje epizode ovi genijalci POPRAVE Širli – odnosno, kada njen čuveni citat, memorabilni, antologijski, svuda-citirani i mega-proučavani i s pravom obožavani početni pasus romana, variran takođe i u poslednjem, PROMENE, tako da umesto „šta god da je hodalo tamo, hodalo je samo“ sada glasi „šta god da je hodalo tamo, hodalo je u društvu.“ Jer, je li, svi ti duhovi su se tamo okupili na žurci poput one na kraju ISIJAVANJA... 

Kad ja svršim, neće ostati ni kamen na kamenu

Samotna, introvertna Širli protiv druželjubivog, masovnoobožavanog i extrovertnog Kinga: dve fundamentalno suprotstavljene koncepcije horora u čeonom sudaru rezultiraju, neminovno, smrću mozga – odnosno, retardiranom, beslovesno vegetirajućom serijom u 10 epizoda koje se rastežu ko gladna godina, a nigde DUHA, nigde strave, nigde humora kojim je Širli vickasto prožela svoj stravičan i stravično dubok roman... Ne, svi su smrtno „ozbiljni“, i baš u toj smrtnoj „ozbiljnosti“ ogoljava se, više nego u Gerisovim petparačkim, cheesy serijalima, sva patetična ispraznost kvazidrame.

Ali, rekoh, nemam vremena da se zamajavam svim tim uslovno sporednim i minornim grehovima ove grešne serije, pa zato idem smesta na suštinu, na srž dijagnoze: koji je njen mejdžor malfunction? Prosto, u tome što ovo nije horor serija; ovo je post-horor serija. Šta mu sad pa to znači? Ukratko, ta fraza začeta je u ovom debilnom članku, OVDE; a ona implicira da je horor po sebi nešto bezvredno i prevaziđeno, pa zato, ako neko danas želi da istražuje mračne sadržaje, to više ne može na stari način, kao nekad, nego na nove, koji kao prevazilaze horor, idu izvan žanra, prave artistički „ozbiljne“ (aha!) eksploracije i elaboracije kakve horor (znate, ono, sa koljačima i maskiranim ubicama; ono sranje sa babarogama, vampirima, ćiribu-ćiriba) nije sposoban da pruži... U suštini, hoće se reći da je „horor“ vredan jedino onda kada nije „samo“ horor, nego kad je više kao neki slipstrim, ili multižanrovski koktel gde je niski horor oplemenjen uzvišenijim sadržajima (drama, triler, SF, fantastique, arty nešto-nešto...).

THE HAUNTING OF hill house je post-horor serija za one koji horor ne vole, kojima je nelagodno da priznaju da ga vole, koji osećaju potrebu da se pravdaju drugima zbog tog žanra, da ga „oplemenjuju“, zato što ga nikad nisu zaista razumeli, jer da jesu (npr. da su čitali POETIKU HORORA), znali bi da tu nema šta da se opravdava i oplemenjuje, to je plemenito po sebi, oduvek bilo i ostalo, a to je ne samo znala nego i vrhunski, majstorski demonstrirala Širli u svom nedostižnom romanu, time što je napisala ne samo jedan od psihološki najdubljih i najsloženijih – nego i najjezovitijih, najstravičnijih horor romana u istoriji!

U ovoj seriji duhovi su METAFORE, ukleta kuća je METAFORA, sve je METAFORA, ali toliko napadno, vulgarno, krupnim slovima, neonskim, drečavim napisano i podvučeno žutim, a „oplemenjeno“ tolikom dozom patetično-melodramskih dijaloga i odurnog glumatanja da ja ovako nešto, u ovoj dozi, nikad nisam video u nekoj iole respektabilnoj američkoj TV seriji: u toj meri da sam imao transfer blama i zbog tih dijaloga, i zbog glumaca koji moraju da ih izgovaraju i glumataju. Evo vam jedan sempl:

I thought for so long that time

was like a line, that...

that our moments were laid out

like dominoes,

and that they...

fell, one into another

and on it went,

just days tipping, one into the next,

into the next,

in a long line between the beginning...

and the end.

But I was wrong.

It's not like that at all.

Our moments fall around us like rain.

Or... snow.

Or confetti.

You were right.

We have been in this room.

So many times and we didn't know.

All of us.

Mom says...

that a house is like a body...

and that every house...

has eyes.

And bones.

And skin.

And a face.

This room is like the heart of the house.

No, not a heart, a stomach.

(...)

I'm like a small creature

swallowed whole by a monster.

And the monster feels my tiny little

movements inside.

You have to live.

I don't... I don't know how to do this

without you.

I learned a secret.

There's no without.

I am not gone.

I'm scattered into so many pieces,

sprinkled on your life like

new snow.

            Šta, nije vam dosta? Evo još, jooooš! SVEEEE!

What were you doing...

all this time away?

Neka, ja ću. Ja sam brži i okretniji.

I was...

holding a door.

Holding a door closed.

I had my back against it

and my arms out wide,

because I knew there were monsters

in the other side

and they wanted what was left

of our family.

And I held it so hard,

I didn't have arms left for the kids.

The monsters got through anyway.

That's what monsters do...

            Mogao bih ovako do sutra da citiram, prosto ne znam da li su gore „realistične“ deonice u kojima familija međusobno kida i grize sebe međusobno kao u nekoj meksikanskoj seriji, ili su pak ogavnije „pojetične“, poput gorenavedenih, gde tetka Flanagan vadi iz ormara emo-tinejdžerku kakva je bio i ostao sve vreme, pa krene da citira opažanja o životu iz svog ružičastog leksikona i dragog dnevnika...

            Ne, ne mogu da odolim: morate da vidite ovu tiradu iz 8. epizode, kad Lezbo seka ogoli srce i dušu svojoj nekro-seki (Širli), a propos gorepomenute scene interruptus vatanja s njenim mužem:

I touched Nell because I had to know.

You know what I'm talking about.

Don't pretend that you don't.

You know what happens

when I touch people.

A part of you knows, it always has.

I had to know and I...

I touched her.

And I felt...

nothing.

Just nothing.

And it spread,

it spread everywhere in me,

this nothing, until I couldn't

feel anything anymore.

I was just this dark,

empty black hole.

And I tried to fill it up,

I tried to fill me back up,

and I called Trish and she came right away

and I felt nothing.

And then I tried to mourn at the wake

and I felt nothing,

and so I drank and I drank,

and nothing worked.

I couldn't feel anything, Shirley.

After I touched her skin,

I couldn't feel...

anything.

And then we're in the basement

and the lights go out.

And I can't see.

And I can't feel.

And I'm just... I'm just floating

in this ocean of nothing,

and I wonder if this is it,

if this is what death is,

just out there in the darkness,

just darkness and numbness and alone,

and I wondered if that's what she felt

and that's what Mom feels,

and it's just numb and nothing and alone.

What if that's what it is for all of us

when the time comes?

And then the lights came on

and there he was, and I...

I didn't see him. I didn't see him.

He was the light in the darkness.

He was a life preserver in the ocean.

I just... I reached for him

because I had to feel something.

I had to feel anything.

And I didn't see him.

I didn't... I didn't see him.

I didn't see him.

I didn't see him!

And he stopped me. He stopped me.

He took my hands, and he said no,

and then I saw him,

and then you walked in.

God, I'm so glad I did it, though.

Because it worked.

Oh, God, it worked.

I started feeling things again,

and I felt... I felt shame,

and I felt grief,

and I felt... scared.

I felt so fucking scared

that I was gonna lose

the only sister that I had left.

And I...

Honestly, I had to do it,

because it felt better than nothing.

That thorough fucking shame

was so much better than that horrible,

empty nothing.

I can't... Shirley, please.

I am... I am so...

I am so, so, so sorry.

I'm so sorry.

            Dakle, ova deonica, otprilike od oko 35. minuta 8. epizode pa nadalje, je za svaku antologiju prećerivanja sa prećerivanjem! Ko tu bude srca kamenoga pa ne prsne u glasan smeh, taj nije čovek i nema šta da traži na ovom blogu!

Mili bože, čuda velikoga,

kada stade Flanagane mladi

iz dnevnika, iz leksikona svoga,

smis'o života potanko da slika

– da ga slika, gotskom slikovnicom,

gotskom slikom al' ozbiljnom prilikom,

napeo se, Flanagan-junoša,

sve bi nešto važno da nam kaže,

ali džaba suve drenovine,

ali džaba samog sebe muči

kad mu nema duha u ukletoj kući.

* * *

Ja toliko. Ako vam je ova serija bila okej, ili nešto jače od toga, obratite se doktoru.

Doktoru Ognjanoviću.

Ali pre seanse prvo pročitajte izuzetan roman Širli Džekson UKLETA KUĆA NA BRDU (u doktorovom prevodu). Ako niste bili mudri da ga na vreme kupite kod Orfelina, budite bar toliko mudri da ga nabavite dok još ima par desetina primeraka preostalih u knjižarama, jer kod izdavača je već rasprodat; na lageru ga nema. Čitajte, i divite se kako je divan HOROR umeo da bude PRE nego što je postao POST...

NOĆ VEŠTICA, naživo!

  

Neko slavi Noć veštica, neko tzv. Sv. Luku na svoju ruku...

Neko se maskira, a nekome maska i ne treba...

Neko se zajebava, a neko ladno ode na lice mesta, na lokacije gde je sniman legendarni Karpenterov masterpis, i otuda exkluzivno za ovaj blog pošalje slikoviti izveštaj!

 Mia, sestra mog drugara Vanje, čije ste artworke mogli gledati na ovom blogu, provela je svoj letnji raspust u sunčanoj Kaliforniji. Pošto je velika obožavateljka Karpenterovih dela (baš kao i njen batica), otišla je sa svojim dečkom na Ground Zero modernog slešera i otud poslala neke zadivljujuće fotke.

Iako ove slike dovoljno govore same za sebe, zamolio sam Miu da ih isprati kraćim tekstom, što je ona i učinila, pa joj se dvostruko zahvaljujem na celom ovom predivnom, hvale vrednom omažu genijalnom reditelju i njegovom remeku!

 KAKO SAM PROVELA LETNJI RASPUST 

by Mia (aka Sindi)

Pozno leto, Južna Pasadena. Još jedno sparno, pusto, nedeljno popodne. Kalifornijsko sunce probija se kroz visoke palme i hrastove koji su počeli da oblače svoje jesenje haljine. Bujno zelenilo polako počinje da se žuti i dobija po koji zlatni ukras.Tek ponekad, stidljivi cvrkut ptica-skrivalica i šum lišća na vetru, prekinu tu čudesnu tišinu.

Uberom stižemo do Mission ulice broj 1000. Obliva me hladan znoj. Trema... Uzbuđenje je sve jače. Nekada na drugoj adresi, Meridian Avenija broj 707, dobro poznata kuća sada ponosno stoji tik uz prugu. Umesto da bude srušena, zahvaljujući velikim poštovaocima ovog remek dela, čuvena kuća Majkla Majersa je premeštena na novu lokaciju.

Penjem se uz stepenice, prilazim vratima, virim kroz prozor. Nestvarno... Kao na filmu! Šunjam se oko kuće i dolazim baš do onog prozora, kroz koji je mali Majkl, davne ’63., u kostimu klovna, krišom posmatrao svoju sestru.

Uzbuđenje je vrtoglavo raslo. Zbog toga što ovaj objekat nama (kao i vama koji ovo čitate) predstavlja mnogo više od stare, istrošene, prazne kućerine, morali smo da smislimo prilično dobar razlog kako bismo napustili ovo „sveto“ mesto i nastavili svoj lov na filmske lokacije.

Krenuli smo ali nas je iza kuće Majersovih čekalo prijatno iznenađenje! U pitanju je bio maleni muzej po imenu „Sugarmynt Gallery“. Sadržao je veliki broj fotografija upravo sa snimanja Halloween-a, čija je autorka Kim Gottlieb-Walker.

Ona je bila angažovana od strane Karpentera i Debre Hil da fotografiše filmske postavke ne samo Halloweena već i Magle, Bekstva iz Njujorka, Kristine kao i Halloween dvojke. Osim izlaganja, muzej svake nedelje organizuje filmske večeri, projekcije, kao i različita okupljanja posvećena horor filmovima.

Na svega pet minuta laganog hoda čekala nas je sledeća lokacija – Oxley ulica broj 1115. Dolazimo spremni na čuveni ćošak. Naravno, ništa nismo prepustili slučaju. 

U obližnjem Dollar store-u  kupili smo mini repliku bundeve. Ideja je bila da napravimo omaž fotografije Laurie Strod koja sedi na ogradi, ali bez da teglimo pravu, veliku bundevu kakvu ona ima u naručju. 

Međutim, na tremu kuće primetili smo nekoliko pravih bundeva i obaveštenje „Poslužite se, slikajte se kao Jamie  Lee Curtis i posle ih vratite na svoje mesto“.

Sale se, džentlmenski, sagao da podigne najveću bundevu za slikanje, kada je shvatio da su, na njegovu veliku sreću, samo verne replike, teške svega nekoliko grama. Ganula nas je činjenica da su vlasnici kuće toliko mislili na nas, fanove. 

Sela sam na isto mesto na kome je Lori sedela pre tačno četrdeset godina, sa velikom bundevom u rukama, dok je čekala svoju drugaricu da dođe po nju.

Osećala sam se veličanstveno. Sale je našao savršeni ugao slikanja. Detaljno analizirajući fotografije, primetili smo da je čak i pukotina u zidu identična kao i te davne 1978. godine!

Sledeća stanica – Montrose Avenija broj 1019. Nije baš da zvuči poznato, ali to je tačka lokacije žive ograde iza koje je provirio Majkl Majers. 

Pitali smo se zašto baš ta živa ograda, kad ih u Pasadeni ima na svakom koraku? Iznenada nam je sinulo! 

Skoro u svakoj ulici, osim ove, postoje ogromne palme koje bi razotkrile masku da se ipak ne radi o gradiću Haddonfield-u, u Ilinoisu.  

Magloviti San Francisko bio je naša krajnja destinacija. Pod „magloviti“ mislim na najmaglovitiji grad na svetu! Potpuno nam je bilo jasno zbog čega je Karpenter izabrao baš ovaj deo Kalifornije za snimanje svog filma Magla. Već sledećeg jutra rešili smo da obiđemo čuveni svetionik u kome je Stivi Vejn emitovala svoj radio program.

Svetionik je smešten na litici, u nacionalnom parku Point Reyes, koji bi trebalo da predstavlja Antonio Bay, fiktivni kalifornijski gradić. Vozili smo se severno od San Franciska, dok su se na putevima smenjivali magla i sunce. Pejzaž je bio očaravajuć!

Što smo bili bliži našoj lokaciji, magla je postajala sve gušća i belja. Baš kao na filmu! Izgledala je kao lavina koja se obrušava niz padine.

Posle iznenađujuće dugačkog puta, stigli smo do litice, od koje se do svetionika stiže pešačkom stazom. Na našu veliku žalost, naišli smo na obaveštenje da je svetionik privremeno zatvoren za posetioce zbog rekonstrukcije.

Naravno, rampa sa obaveštenjem i zabranom ulaska nije nas sprečila i obeshrabrila da na svoju ruku i sopstvenu odgovornost pokušamo da pronađemo svoj put do svetionika. Nismo bili jedini koji su tako razmišljali.

Nekoliko najradoznalijih posetilaca, uključujući i nas, nepokolebljivo je marširalo kroz maglu, kada se iz beline iznenada pojavio američki rendžer (ne Blejk) i počeo da urla na prisutne. Videlo se da mu nismo niti prvi niti poslednji preterano radoznali posetioci tog dana i da mu je svega dosta! Probali smo sa susedne litice da slikamo svetionik, ali bezuspešno. Uspeli smo samo da uživamo u nestvarnom maglovitom pejzažu, iznad hladnog i dubokog Pacifika.

* * *

A evo i kratkog videa koji je Mia snimila dahćući oko Majklove kuće:

            PS: Ono što nije uspela Mia, uspeo sam, zamalo, takoreći, ja! Uskoro sledi moj slikoviti izveštaj sa MAGLOM obavijenog svetionika na Point Rejsu...

            PPS: Podsećam vas da ovo nije prvi, a nadam se ni poslednji, gostujući horor putopis na ovom blogu. Podsetiću vas samo na neke ranije: obilazak Poovog groba - Pou u pohode; ili THE EXORCIST lokacije: ekskluzivne fotke; ili u crkvi i kriptama gde je snimano SVETO MESTO...

            Zato koristim i ovu priliku da prizovem sve koji ovo čitaju: ako imate neka slična iskustva, putešestvija po gotsko-hororičnim i horror-related lokacijama u zemlji i inostranstvu (stara groblja, puste kuće, ruševine, zidine, zamkovi; mesta na kojima su snimani poznati horor filmovi i sl.), ako imate svoje sopstvene fotke sa tih mesta i ako želite da to bude okačeno ovde – pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com. 

            Neka vam je srećna i berićetna Noć veštica!

HALLOWEEN (2018)

**(*)

2+

            Na ovom blogu, a i šire, dobro je dokumentovano moje obožavanje originalne Karpenterove Noći veštica, koju smatram jednim od šačice sasvim savršenih i besprekornih „ni dlačica mi tu ne fali – čista perfekcija“ horor filmova u istoriji. To je ultimativni izraz formule „sveta jednostavnost“ kojoj se divim do imbecilnosti, a primenjena je tu sa genijalnošću kakva se užasno retko sreće... 

– i, uostalom, Karpenter je jedini reditelj na svetu koji je nju vrhunski primenio čak dvaput u karijeri (drugi put, naravno, u Stvoru), što nije uradio niko drugi: ni Krejven, ni Kronenberg, ni Huper, ni de Palma, ni Romero, ni Arđento... Uz sve moje divljenje prema pomenutima, niko od njih nije napravio „ovde nemam ama baš ni najmanju zamerku“ horor film dvaput u karijeri, a kamo li više od toga.

Inače, moj osvrt na taj perfektni Halloween imate OVDE, pa bacite oko ako ste u mogućnosti. Moje bljuvanje po rimejku by Rob Zombi čitajte OVDE.

            Dakle, taj film stoji kano klisurina i niti sam očekivao niti je bilo razloga za očekivanje da se sa ovim istoimenim nastavkom (!) priđe igde blizu toj genijalnosti. Zašto? Zato! Pre svega, druga je sad klima, druga vremena, drugačiji su filmotvorci, industrija, nije to više ono vreme koje je rodilo Karpentera, drugačije se sad prave filmovi, i za drugačiju publiku, ne možemo više ući u tu istu reku, taj tok koji nam je dao gorepomenute veličine, odnosno grdosije. 

Ko/Šta su današnji vodeći horor filmmejkeri? Del Toro i njegove šećerlemice i bljuzgava liciderska srca (jebali ga Pinokio i sve amfibije Amazona!)? Flanagan i njegova pipkanja u mraku? Džejms Van i njegove vašarske fore i fazoni za polusvet? Ovi neki bezimeni faund-futidž odradeci što se deru BU! i drmaju kameru do glavobolje? Ove neke ženice sa njiovim Jaba-Daba-Babaducima, američkim Marijama, XX hromozima? Nemojte me zajebavati. Svu tu žgadiju samo jedan, bilo koji, od gorenavedenih, može da pomete u mišju rupu. Jebi ga, kad mačori odu, ovakvi crkveni miševi kolo vodu...

            Ali nemam ni vremena ni volje da sad ponovo analiziram stanje u horor filmu danas – uostalom, kroz seciranje novog Helovina naziru se konture skoro svega što ne valja sa današnjim hororom. Evo, dosta je bilo okolišenja i prepreme terena, odmah ću vam reći.

             Ovaj današnji patetični Halloween napravili su ljudi koji horor niti poznaju niti vole, i namenili ga ljudima koji horor niti poznaju niti zaista vole. Od horor-vikendaša – horor vikendašima. ZATO ova budalaština danas mlati pare kao nenormalna, jer nije zaista HOROR, za useravanje u gaće, nego tako neki surogat, šećerna tabla umesto čokolade, zidarski podrig-parizer umesto prave domaće šunke, jeftina imitacija koja samo konzumentima sa jeftinijim ulaznicama i siromašnijim nepcima može da deluje kao „Prava stvar“.

            Da, ono što nas je odmah zabrinulo već na samu vest KO će da radi ovaj film (pogledajte mu minuli rad, pa recite jel to bila priprema za OVO) pokazalo se kao opravdana briga: taj baja kojem ni ime ne želim da pamtim horor ne zna, ne razume, i ne ume. Njegova režija je u najgorem promašena: scene zbrzane, bez osećaja za tempo, za naglasak, za ono karpenterovsko dugačko golicanje, onaj dugi peting sa klimaksom u pejofu – ovo je maltene ko trapavo klinačko vatanje na žurci, zbrzano, tamte vamte abre ubre, a ne onaj Love Craft koji je demonstrirao Karpo 1978 Godina.

            Scena Majklovog rempejdža po predgrađu – maznuta s početka H2 (1981) – prekratka je, nedovoljno hvata ugođaj tog ambijenta, šusterski nenadahnuto je izvedena (i Šotra bi, danas, ovo umeo ovako!) i – prekinuta prebrzo, taman kad je postala bar polu-zanimljiva. Scena u klozetu je okej, samo što bi se takva, ili bolja, mogla naći u bilo kom random slešeru u zadnjih 40 godina. I fali joj dobar pejof, jer zaginuće to dvoje u njoj krajnje je nemaštovito, neupečatljivo. A to je sve u prvoj trećini filma, kad se još čini da za ovo ima neke tanke nade. 

            Od svega što usledi kasnije jedino je u zamisli dobra još scena u kojoj strada Zagoreli Kreten, na travnjaku ispred kuće kojoj se pali-gasi senzor-svetlo. Set-ap je dobar: taj moron je prikazan kao toliko iritirajući gusan da sam čak i ja, po prirodi miran i samokontrolisan, u bioskopu spontano uskliknuo „Pa, daj, umri već jednom!“ – i to krene solidno, sa Majklom u senkama, pa u mraku, pa sad ga vidiš – sad ga ne vidiš... U rukama dobrog reditelja ovo je mogla da bude antologijska scena, jer Majkl i jeste pre svega to, babaduk, ovaj, babaroga iz mraka, ALI, dve stvari ovde sreću kvare.

1) Žrtva ovde je bolid kojem samo što nije na čelu tetovirano „Topovsko meso“ a na grlu isprekidana linija „Ovde seći“, dakle kreten telepromptovan iz Petka 13, V deo, a NE, kao kod Karpa, osoba za koju navijamo, kojoj želimo da preživi, da se spase, za koju strepimo. Ne, ovo je kartonski odrezak kojem želimo samo „Pa, daj, umri već jednom!“ A to baš i nije neki recept za stravu.

2) Čak i kad je tomu tako, dobar reditelj bi barem izmuzao maksimum iz postavke (što ovde nije učinjeno skroz) i, naravno, dao bi nam pejof u vidu zaista gnusne i bolne smrti „lika“ čija je jedina uloga ovde da što gadnije pogine. I kad je ovaj krenuo da se vere preko ograde sa šiljcima, rekoh (ovog puta, začudo, u sebi): „Oho-ho, to mi daj, Majkle, ne pričaj sa njim – nabodi ga!“ Međutim, šta umesto toga vidimo na velikim ekranima naših bioskopskih prijemnika? Majkl ga samo banalno bocne nožem u leđa (Šotra, molim te dođi i režiraj ovo!), njegova smrt se desi offscreen, u elipsi, a tek kasnije vidimo krajnji rezultat – njega nabodenog na ogradu, sa šiljkom koji mu viri iz usta.

Karpo bi, u ono vreme, to režiro tako što bi nam pokazao kako ga Majkl hvata za noge i vuče nadole, montažom detalja bi nagovestio njegovo nabadanje, bez krvi, čuli bismo krckanje lobanje koju probija šiljak i videli bismo kako se noge džilitaju sve sporije i sporije...

Kaningem ili neki njegov klon bi (idealno, uz pomoć Toma Savinija) prikazao kako šiljak momku prolazi kroz usta i izlazi kroz oko uz vodoskočić krvi.

Umesto toga, ovaj naš Nou-nejm (znam bre kako se zove, al neću da znam!) nam scenu prekine pre vremena, da bi nas „šokiro“ kasnije, sa jednom ili dve sekunde after-the-fact prizora. Uuuu, usro sam se, živ nisam gde se nalazim, žmarci mi samo klize niz kičmu!

Ali to je simptomatično za današnja vremena, kad je sveukupni američki (a i šire) horor sveden na vašarske jevtine fazone, na plitku zabavu, a ne na dubinsko uznemiravanje i potresanje. Horor film danas ne sme da uznemiri zadugo, nego samo nakratko, i mora da ima velike količine sira (cheese) a ne mesa, ili ne dô bog krvi!

Dakle, da ponovim i naglasim: ovo je film za one koji NE vole horor ili misle da ga vole, ali su zapravo površni fanovi koji su nestrpljivi, traže jeftinu zabavu i jeftine fazone, nikakav iskorak od formule, i da im se sve jasno nacrta, poželjno kroz dijalog, kao što se to ovde i čini: sa ovako bledunjavo-nikakvim kastom (gde li nađoše ove i ovakve? s budžetom od 10 miliona mogli su platiti i neke malo filmičnije glumce i glumice) nikakva drama nije se ni mogla praviti (eee, vrati nam se H2O, curni kreni horor vodo, prestrogi smo bili oniiih dana...) i svi odnosi, takvi površno skicirani kakvi jesu, doslovno se daju u ekspoziciji, kroz sažete definicije međuodnosa koje „likovi“ izgovaraju jedni drugima.

Lik Lori? Budalaština! Spoj dr Lumisa (lujka kojoj niko ne veruje) i Sare Konor (zajebana madrfakerka), ali traumatizovane – čas deluje paralisana traumom od pre fucking 40 godina (get over it, bitch!), čas oličava, krajnje površno, taj danas moderni kvazifeministički wish-fulfillment (kojim se, recimo, završava i mega-hit A Quiet Place) u kojem žena s puščetinom brani sebe i svoju familiju. 

Da sad ne ulazim u šizofreniju današnjih „liberala“, koji su suštinski protiv vatrenog oružja i srodnih „prava“ (koja republikanci brane), ali kad se te dvocevke i bazuke nađu u ženskim rukama, onda je to ok, to je onda liberation, a naša Lori postaje heroina ME TOO pokreta koja se sveti opresivnom patrijarhatu u liku Majkla Majersa. (SPOJLER: Zapazite samo onaj kadar na kraju, kad tri generacije žena iz familije Stroud, baba, mama i unuka, sede zajedno na stepenicama i odozgo gledaju Majkla, zatočenog u podrumu, dakle u temeljima opresivnog patrijarhata, kako ih tužno i nemoćno gleda odozdo i najzad progovara: „Šta će biti s kućom?“ A Lori će: „Zapaliću je!!!“)

Majkl? Izvin'te me, ali MM postoji i jeste to što jeste samo s maskom na licu. Čak ni tu jednostavnu istinu nisu pojmila čak trojica potpisnika ovog kilavog, ispraznog i misguided scenarija. Čemu služi taj poduži prolog u kojem imamo videti matorog Majkla u ludnici – pa makar i s leđa? Vidi se jebeno previše! Ja ne želim da znam da je Majkl sada čilager proćelave i osedele lobanje! Ne želim da vidim čekinje njegove brade i dlake u njegovim ušima! Majkl je jebeno večan, kao i guma njegove maske (koja je, ovde, omatorela i nabrčkala se više nego i sama Džejmi, verovatno jer je Made in Taiwan) i prosto ne želim film koji mi ga prikazuje kako penzionera sedih vlasi, koji me bez ikakve potrebe podseća da je prošlo punih četres godina otkad je ovaj bio u naponu snage!!!

Sve sa tim prologom je bezveze, i ti Englezi koji su preleteli okean i koji olako daju 3.000$ našoj Lori za 3 minuta razgovora za fucking PODKAST! Možda sam ja mator i ne znam kako to funkcioniše, ali moj je utisak da su ti podkasti nekakvi low profile, jeftini projekti, a ne BBC produkcije na koje se troše desetine iljada dolara samo za jednu emisiju – pa još o tamo nekom opskurnom američkom ubici koji je, pazi čuda, ubio čak PET (slovima: 5!) ljudi pre cele 4 decenije!

(Naravno, opšte je mesto da se u hororima ovog tipa ignoriše pitanje NOVCA. Kao što se niko ne pita odakle bre lova jednoj osrednjoj familiji da kupi čitavu ogromnu kućerinu tamo negde, u nekom filmu o ukletoj kući, bilo u Amitvilu ili u Konjuringu ili gde god, tako se ni ovde niko ne pita koliko košta povratna prekookeanska karta za dvoje podkastera iz Engleske – a ne pita se ni koliko košta ona vojna baza sa ogradom, specijalnim rešetkama i podzemnim atomskim skloništem koje je Lori, sama samcita (od kojih para?), napravila...)

Film je jezivo nezainteresovan da BILO ŠTA kaže o Americi DANAS, koja nije ista ona od pre 40 godina. Kako deluje i šta radi i šta znači jedan spree killer DANAS, kad ne prođu tri povezana dana a da u nekoj školi ili šoping molu ili već gde neki psiho ne pobije i više ljudi nego Majkl ONE noći?! Danas, kad svaka kuća u predgrađu ima bar po jednu pušku na lageru – da neki patetični oldtajmer krene sa jebenim NOŽEM od kuće do kuće? Pa razneli bi mu glavudžu na prvom travnjaku, a ne da se šetka okolo s nožekanjom, Helovin ili Nehelovin! (Uostalom, kako to da ga ne ubi domaćin, u sceni gde je više puta aktivirao senzor-svetlo, u goreopisanoj sceni?) Gde je tu fejsbuk a gde instagram, gde su mediji?

Ignorišući sve nastavke, u kojima je Majkl poprimio mitski status i zavidan body-count, ovaj ga film na početku svodi na zaista jadnog čilagera kojeg se samo ludaci plaše.

Ovaj film nema šta da kaže ni o čemu, nema nikakvu priču ni poentu – on samo započne brdo njih, pa ih ili baci ili zaboravi ili odvede u neki predvidivi i prostodušni rezultat, ali ovo je jedan jezivo nekoherentan film koji oscilira između maltene naturalističkog realizma (u pokušaju) pa čak i dokumentarizma (FFF, mnogo tišine...) preko stilizovanog cheesy žanra (u plićaku: najotrcaniji klišei, kao da se nije desilo tih 40 godina istorije i razvoja slešera do danas) do brda površno zabavnih ali zapravo prebrojnih i prebesmislenih varijacija-inverzija scena iz originala koje na svakih 10ak minuta služe samo da nas podsete kako je ovo jedan derivativan, bezidejan film ni o čemu. Bolje da bi im bilo da su od Karpa učili kako se odaje pametan i kreativan omaž ex-velikanu (Hoksu, u Stvoru), nego što su slepački prepisivali-varirali na taj klinački mig-mig, muv-u-rebra, say no more način.

Ovaj film je bezdušni korporativni mehanički sklepani produkt a ne autorska vizija ili respektabilni žanrovski rad. Ovaj film je za one koji su se ježili i vrištali na Opatici iz pakla (The Nun) a ne za one koji su uopšte gledali Halloween i koji znaju ko je Džon Karpenter (Džon Ko?!). Ovaj film, upravo zbog toga, danas mlati milione (već je prebacio stotku, verovatno će prebaciti i dvesta i sigurno će dobiti još nastavaka): ne zato što je to odličan horor a svet pun publike koja obožava dobar horor (eh, da bar jeste!) nego baš zato što je njanjav i nikakav kao horor, što nema ni trunku svežine, što ide na siguricu i današnjim nezahtevnih bioskopskim retardima daje tačno ono što su tražili – i zaslužili.

Pa dobro, zar ovo baš ništa ne valja?

Suštinski, da, ali gledano na parče, recimo sledeće: muzika je odlična, nikad bolje nije bila reimaginirana još od originala; Džejmi je lepo gledati, mada joj kretenski scenario daje vrlo malo zanimljivog da radi; ima to nekoliko poludupastih, polu-okej, polu-ajd-da-kažemo-neloših scena kao-strave u najavi, plus dovoljno je dinamično i nedosadno da tih preko 100 minuta prođe neosetno.

Imao bih još svašta nešto reći, npr. o nekritički prepisanoj i nimalo neironizovanoj „ideologiji“ slešera, po kojoj sex, pa čak i samo napaljenost, vode u smrt, a nevina su samo vrlo mala deca; ili o imbecilnom twistu sa ludim doktorom; ili o propuštenoj šansi da dečko glavne junakinje, u dregu, odnosno haljini, pošto je bio maskiran u Boni (a ona u Klajda), provede završnicu filma u tom aljinčetu i sa šminkom, boreći se tako s Majklom, i da kao takav preživi, i da tako varira-potvrdi nepisano pravilo da u slešeru samo oni-one u suknjama smeju da prežive (umesto toga, scenaristi ga naprosto ostave na pola filma i skroz zaborave kao nebitnog; možda ga nađemo u nekoj „deleted scene“ na DVD-u, ako i toliko) – imao bih, kažem, ali neka i ovo gore bude, za sada, dovoljno. I previše.

PS: Ne gledajte trejler, ako do sad niste, jer su debili u njemu spojlovali otprilike sve iole vredne momente iz prve 2/3 filma!

Festival srpskog filma fantastike 2018

  

            I ove jeseni biće održan festival koji ja od milja, nezvanično, nazivam JOR-FEST, jer mi ga je tako lakše preko jezika prelomiti, iako bi jednako tačno, ako ne i tačnije, bilo zvati ga LAKOBRIJA-FEST. Uglavnom, znate dril, pisao sam o tom zbitiju i prethodnih godina na blogu (potražite!), neretko i učestvovao na njemu: pretežno kratki fanta-hororični filmovi iz zemlje i sveta, uz poneki dugometražni, uz pokojeg stranog gosta, itd.

            Ove godine su svojevrsnu najavu festivala (ali i otvaranja Lidla) održali 13.10. kroz Zombi-paradu ulicama Beograda. Odličnu galeriju slika sa tog događaja imate OVDE, a ako hoćete da vidite kako imbecilni pripadnici srpskog naroda lupetaju ovim povodom (KUKU PRAVOSLAVLJE, JAO SATANIZAM, AVETINJE I ANTIHRISTI SA TRULOG ZAPADA, JAO PROPADOSMO, ODE SRPSTVO itsl) – bacite oko na komentare ispod vesti OVDE!

            Sve se dešava u SKC-u, a evo i ŠTA:

STUDENTSKI KULTURNI CENTAR

ČETVRTAK 25. OKTOBAR

19.00
SVEČANO OTVARANJE 12. FSFF
PROJEKCIJA FILMA
ZLOGONJE (2018), r: Raško Miljković (90:00), Srbija

21.00-22.00
TAKMIČARSKI PROGRAM FSFF
Griža savesti, Strahinja Mlađenović (12:13) Srbija/Slovenija
Mask of Sanity, Fran Casanova (20:00) Španija
Mamon, Alejandro Damiani (5:00) Mexico, Uruguay
Ne vidiš da vidiš, Aleksa Mirosaljević (12:49) Srbija

PETAK 26. OKTOBAR

17.00-20.00
TAKMIČARSKI PROGRAM FSFF
Trip, Pascal Stervinuo (20:00) Francuska
Neputovanja, Nikola Majdak mlađi i Ana Nedeljković (9:29), Srbija
Poslednji bunar, Filip Filković (20:00) Hrvatska
9 Pasos, Marisa Crespo (7:26), Španija
Zemlja 2.0, Igor Stanojević (12:00), Srbija
Estigma, David Velduque (14:00) Španija
La Peste, Guillermo Carbonell (9:00) Uruguay
Žetva, Aljoša Dakić (19:21), Srbija
Poslednji zapis Leonida Šejke, Zlatko Stojilović (14:31), Srbija
Poslednji otpor, Hrvoje Habljak (8:07) Hrvatska
Atomic ED, Nicolas Hugon (19:00) France
Caronte, Luis Tinoco (15:50) Španija
Ukupno: do 170 minut

20.00-22.00
FSFFantasy
Specijalni gosti: Luca Boni i Marco Ristori, reditelji iz Italije
PROJEKCIJA FILMA I RAZGOVOR:
HOUSE OF EVIL (2017) r: Luca Boni & Marco Ristori (85:00)

 

SUBOTA 27. OKTOBAR

17.00-20.00
TAKMIČARSKI PROGRAM FSFF
And the Devil Laughs With Me (25:09) Francuska
Project-H Part I The Salt Gleb Klukov (7:00) Rusija
Kamen, Janko Đurić (2:18), Srbija
Poslednji izazov, Božidar Trkulja (15:54) Hrvatska
Kroz oko aparata, Žikica Jovanović (2:17), Srbija
Kutija, Dušan Kastelica (12:13) Slovenija
Herd, Mattia Temponi (13:54) Italija
Zombie time, Alfonso Fulgencio (6:00) Španija
Strašno mesto, Milanče Marković (39:46), Srbija
RIP, Caye Casas (16:00) Španija
Moj prijatelj Leon, Ana Radulović (5:36), Srbija
Nuke them all, Oilivier Nelli (12:42) France
Ukupno: do 160 minuta

20.00
FSFFokus
Alaa Safi, glumac, kaskader i producent iz Francuske
Projekcije filmova i razgovor sa gostom:
POINT ZERO (2014) r: Arthur Cauras (18:00)
INCOMING (2018) r: Eric Zaragoza (89:00)

22.30
ZEMLJA GOST FSFF: JUŽNA KOREJA
Soh, r: Bohyung Seo (17:00), Južna Koreja
Ship of Fools, r: Sanghak (15:00), Južna Koreja
Sigh of Sighs, r: Gim Boseong (5:50), Južna Koreja
So Sorry, r: Jun-Hee Yoon (16:13), Južna Koreja
The World of MiMi, (21:31), Južna Koreja
Transfusion, r: Seong-Man Lee (20:00), Južna Koreja
Hana, r: Mai Nakanishi (12:42), Južna Koreja

NEDELJA 28. OKTOBAR

18.00
SVETOVI FANTASTIKE
Filmovi van konkurencije:
Trejleri novih filmova u nastajanju
Bloody Popcorn (pretpremijerno) Miroslav Lakobrija, Rusija-Srbija
Oni žive, Goran Nikolić, Srbija
Cameraman, Michele de Angelis, Italija
Project-H Part II Smoking Kills, Gleb Klukov (16:16), Rusija
Project-H Part III Vardoger, Gleb Klukov (12:47), Rusija

20.00
DODELA KOSKARA
Svečano zatvaranje FSFF i projekcija nagrađenih