ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (4. deo)

             Evo i poslednjeg, četvrtog dela kratke "enciklopedije" horora u književnosti Maura Bozelija. Njene prethodne parčiće sredio sam i okačio OVDE. 

Kao i u prethodnim delovima, tako sam i ovde korigovao faktografiju, pa donekle i stil, prilično lošeg prevoda svojevremeno otaljanog za novosadski Dnevnik, koji je ovo objavio kao dodatak epizodi "Mefisto" u jednom od specijalnih brojeva DILANA DOGA.

U boldu i različitom bojom istakao sam naslove koje naročito preporučujem.

O’BRAJEN, FIC DŽEJMS (1828 – 1862)

U mrkloj se tami odvija žestoka borba. Kada žrtva napokon uspe da se dokopa prekidača i uključi lampu... NIŠTA! Nevidljiva, krvoločna kreatura iz priče “Šta je to bilo?” direktno je inspirisana “Prokletinjom” Embrouza Birsa.

Romantični avanturista, pesnik O’Brajen pobegao je iz Irske pred poveriocima i ljubomornim suprugom dame sa kojom se zabavljao. Zaposlivši se u Bostonu kao novinar, u roku od nekoliko godina je objavio više naučnofantastičnih i horor pripovedaka – “Dijamantsko sočivo”, “Izgubljena soba”.

Poginuo je u građanskom ratu, na strani severnjaka.

PO, EDGAR ALAN (1809-1849)

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U “Bunaru i klatnu” preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; “Pad kuće Ašer” upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema – radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima “Gavran” gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene (KOJEŠTA! – prim. Ghoul).

            Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao – “ Eldorado ”, “Crna mačka”, “Maska crvene smrti”, “Činjenice o slučaju gospodina Valdemara”, “Eleonora”, “Ovalni portret”.

Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

POTOCKI, JAN (1761 – 1815) 

Potocki je bio putnik, izdavač, geograf, arheolog, etnolog i carski savetnik. Bez obzira na karijeru filosofa i život slobodnog avanturiste, poljski grof Jan Potocki nalazio je vremena da se bavi fantastičnom literaturom, kao u značajnom delu “Rukopis pronađen u Saragosi”.

Autor je prema smrti negovao naročiti odnos. Nakon što je mesecima pokušavao da napravi srebrni metak odgovarajućeg kalibra, konačno ga je smestio u cev pištolja i ubio se pucajući u slepoočnicu.

PRIVIÐENJA

“Ponašajte se prema njima krajnje pažljivo”, pisao je M. R. DŽEJMS. Priviđenja su, naime, krhka. Njihova su oružja najčistiji strah, čutljivost, nevidljivost i ledena užasnutost koja često dovodi do smrti. Neophodna im je atmosfera – uznemirenosti, predosećaja i misterije. Priče o priviđenjima istinska su horor poezija.

Prva pripovetka o priviđenjima otkrivena je u jednom pismu Plinija Mlađeg (61 – 113 godine nove ere) gde je opisana kuća duhova u Atini i u kojoj se filosof Atenador javlja u ulozi lovca na čudovište. On zalutaloj duši podaruje spokoj shranivši kosti preminulog – docnije često korišćen rasplet. Plinije o svemu ovome govori kao o realnom događaju. Priviđenja su takođe, omiljena tema zbirke “Lao Čai” Kineza PU SUNG LINGA (17 vek). Danijel Defo (1660 – 1713), autor “Robinzona Krusoa”, u nekoliko je sjajnih pripovedaka opisao duhove (“Duh u svim sobama”).

Popularizacija GOTSKOG ROMANA približila je evropskim čitaocima prava i izmišljena priviđenja. Mada je fantastična literatura vrlo bogata u Francuskoj i Nemačkoj, devedeset posto dela o duhovima napisano je na engleskom jeziku. Možda je u pitanju ljubav prema tradiciji (elizabetanski teatar), a moguće je da i uvek pribrani Britanci posebno lako padaju pod uticaj natprirodnog. Među brojnim autorima treba obratiti pažnju na HOFMANA, ALEKSANDRA PUŠKINA (“Pikova dama”), Škotlanđanina VOLTERA SKOTA (“Priča lutalice Vilija”, “Misteriozno ogledalo”), ČARLSA DIKENSA (“Pikvikov klub” i mnoštvo kratkih priča objavljenih u novinama), VILKI KOLINS (“Soba sa dve postelje”), BULVERA LITONA (“Kuća i mozak”).

Žene su se na ovom području osobito iskazale – AMELIJA EDVARDS, MARGARET OLIFANT (“Otvorena vrata”, “Portret”, “Prozor u biblioteci”), gospođa RIDEL (“Nenastanjena kuća”, “Začarana reka”), MERI BREDON, ROZA MALHOLAND. Ipak, vrhunski majstor književnosti o priviđenjima viktorijanskog doba svakako bio LE FANU. Godine 1872 objavio je antologiju “U tamnom ogledalu”.

Tokom druge polovine veka deluju HENRI DŽEJMS i RADJARD KIPLING (“Povratak u Imrej”).
M. R. DŽEJMS i ALDŽERNON BLEKVUD na prelazu između dva stoleća utiru put takozvanim GHOST STORY čiji su najupečatljiviji predstavnici VERNON LI (pseudonim istoričarke umetnosti VIOLET PEJDŽ), trojica braće BENSON (ARTUR, EDVARD i ROBERT HJU), FRANSIS MERION KROFORD (“Urlajuća lobanja”), V. V. DŽEJKOBS, V. F. HARVI (“Zver sa pet prstiju”).

ROBERT HIČINS ostao je zapamćen po jednoj jedinoj priči o zaljubljenom priviđenju – “Kako je ljubav obuzela profesora Gildeju”. Ne treba nikako zaobići sledbenika Henrija Džejmsa, OLIVERA ONIONSA, kao ni ŠARLOT GILMAN i EDIT VORTON (“Kasnije”, “Dan mrtvih”). OSKAR VAJLD autor je izvanredne humorističke pripovetke o priviđenjima “Duh iz Kantervila”. U našem veku značajni su A. M. BARIDŽ (“Smi”), EDIT NEZBIT, VOLTER DE LA MER, L. P. HARTLI (“Lutajuća grobnica”).

Klasični tip “ghost story” negovali su ROBERT AJKMAN, ROZMARI TIMPERLI i REMZI KEMBEL.
Na kraju bismo pomenuli sjajni roman RIČARDA ADAMSA “Zeleni čovek” u kojem duhovi opsedaju engleski pab ludo se zabavljajući.

REJ, ŽAN (1887 – 1964)

Rejmundus Johanes Marija de Kremer, kako se predstavljao u Belgiji, prijateljima sa brodova kojima je plovio Meksičkim zalivom bio je poznat kao Tiger Džek, a čitaoci “Čudnih priča” sjajno su se zabavljali njegovim delima potpisanim pseudonimom Džon Flanders.

Dalekim poreklom Sijuks, Žan Rej je bio u stanju da za noć ispiše celu epizodu od šezdesetak strana o svom heroju Hariju Diksonu.

U njegovim delima fantastika se javlja u gotovo čistom vidu – opisuje uklete luke na severu obavljene maglom i misterijom, opasne knjige, demonske kreature, zadimljene prostorije gde se pripovedaju legende, lavirintske gradove, uličice što se ukazuju, pa nestaju, ludilo, otvore što vode u neslućene dimenzije.

Rejov horor je fantazmagoričan, deliričan, neobjašnjiv. Posebno bismo napomenuli novelu “Veliki nokturno” u kojoj starac sklapa sporazum sa đavolom kako bi izbrisao prošlost i osvojio ženu u koju je kao dečak bio smrtno zaljubljen.

Većina autorovih oniričkih tema sabrana je u romanu “Malpertua” o ukletoj kući što je naseljava zastrašujuća porodica.

SMIT, KLARK EŠTON (1893 – 1961)

Putujući u mašti svetovima van granica vremena i prostora, izgubljenom Hiperborejom ili senovitim Zotikom, Klark Ešton Smit evocirao je arkanske atmosfere i senzualnu lepotu smrti.

Samouk, Smit se ozbiljno potrudio da stekne lingvistička znanja – napamet je učio Oksfordski rečnik i nekoliko puta iščitao Enciklopediju Britaniku. Pošto se u mladosti bavio dekadentnom poezijom (između ostalog, prevodio je Bodlera), po Lavkraftovom savetu počeo je da piše za časopis “Čudne priče ”. Smitove su sardoničke bajke posvećene nekromantima, vampirima, čarolijama – “Grobnica Joh–Vombisa”, “Grad vatrene muzike”, “Ostrvo mučenika”, “Carstvo nekromanta”.

SPLATERPANK

Splaterpank je kovanica pisca i filmskog scenariste DEJVIDA ŠOUA. Zapravo se radi o literarnoj inspiraciji najkrvoločnijim kinematografskim splaterom. Da bi efekat šoka bio postignut, opisi su krajnje minuciozni, a akti nasilja hiperrealistički. Usled toga strava i užas postaju isključivo fizički, egzibicionistički i gotovo hirurški ledeni.
Najčešće teme splaterpanka su bioskop, seks, Vijetnam, vampiri što obožavaju rok. Od autora ćemo pomenuti ŠOUA, S. P. SOMTOUA (“Ples na mesečini”), DŽONA SKIPA i KREJGA SPEKTORA (“Fatalno priviđenje”), REJA GARTONA (“Žive devojke”) i REKSA MILERA (“Frenzi”).

STIVENSON, ROBERT LUIS (1850 – 1894)

Poput većine majstora za fantastično, Stivenson je negovao specijalne odnose sa vlastitom podsvešću. Užase je definisao kao impulsivne reakcije uma utonulog u san.

Priviđenja izazvana teškom bolešću inspirirala su Stivensona za sjajnu scenu preobraćanja čoveka u svog zlog dvojnika razrađenu u “Neobičnom slučaju doktora Džekila i mister Hajda”. Uvaženi građanin Džekil iznenada se transformiše u amoralnog, nasilnog i anarhičnog Hajda – on je njegova antiteza, ali i neodvojivi deo ličnosti svesno potisnut usled delovanja strogih viktorijanskih konvencija. Malo pomalo, Hajd preovladava, a Džekil, ne mogavši da podsvest drži pod kontrolom, postaje sopstveni alter ego. Tema udvojene ličnosti fascinirala je Stivensona – drama “Djakon Brodi”, pripovetka “Kradljivci leševa” (o istinitom slučaju, zločinima ubica Berka i Hera).

Ostala značajnija dela Roberta Stivensona su “Markhajm”, “Ðavo u boci”, “Ostrvo glasova”, “Obešena Džanet” i druge horor priče.

STOKER, BREM (1847 – 1912)

Autor “Drakule”, po zanimanju pozorišni agent, bavio se pisanjem iz hobija. Tokom detinjstva vezan za postelju, Stoker se docnije strasno posvetio atletskim sportskim disciplinama i neumornom radu. Pozorišni agenti su i inače danonoćno zauzeti. Njihovi su klijenti glumci, a glumci su narcisi, egoisti, pravi pravcati “vampiri”. Između ostalih, Stoker je zastupao čuvenog engleskog tragičara Henrija Irvinga, legendarnog glumca magnetskog pogleda.

Njegove su oči bukvalno opsedale Stokera – u svojoj je mašti Irvinga pretvorio u vampira Drakulu.
Staru je temu autor preneo u savremeni ambijent – grof žedan krvi prebiva u našim podrumima. Roman je docnije više puta filmovan i mnogim je piscima poslužio kao uzor.

ŠELI, MERI (1797 – 1851) 

Tri su olujne noći omogućile stvaranje najčuvenijeg monstruma fantastične literature. Nevreme se sručilo na Ženevsko jezero jednog junskog dana 1816 godine. U vilu Diodati baš je pristigao Englez Luis koji je odabranom društvu tihim glasom čitao nemačke pripovetke strave i užasa iz knjige nasumice uzete iz domaće biblioteke. Iznenada je lord Bajron predložio okupljenima da svako napiše novelu o priviđenjima. Ujutro je, međutim, entuzijazam splasnuo. 18–godišnja Meri nije nameravala da tek tako odustane. Slušajući podsmešljivi razgovor između Šelija i Bajrona u oživljavanju mrtvih pomoću galvanizma i magnetizma, došla je na sjajnu ideju. Podarila je život kreaturi sastavljenoj od različitih delova ljudskih tela. Persi Šeli, oduševljen tekstom, nagovorio je Meri da nastavi da radi na romanu koji bi nosio naslov “Frankenštajn”.

Buduća gospođa Šeli unela je u delo napredne filosofske postavke svojih roditelja, feministkinje Meri Volstonkraft i sociologa i pisca Vilijama Godvina. Obilato se poslužila i vlastitim iskustvima pripadnice građanskog društva koja je vrlo mlada pobegla od kuće, verovatno pod uticajem teorija o slobodnoj ljubavi.
Tako je nastao dvostruki mit – o prometejskom kreatoru i čudovištu odbačenom od sredine i stoga prinuđenom da se krije i buni protiv okrutnih konvencija.

ŠIL, METJU P. (1865 – 1947)

Autor klasične katastrofičke naučnofantastične literature (“Purpurni oblak”) i romana o futurističkim ratovima protiv “Žute opasnosti”, Šil je pisao i kratke priče inspirisane sopstvenim košmarima – “Zeluka”, “Tulsah”, “Kuća zvukova”. Poslednja je oduševila i samog Lavkrafta koji je izjavljivao da više nema volje da piše jer nikada neće dostići Šilovo savršenstvo. Srećom, predomislio se.

ŠTRAUB, PITER (1943 – )

Nakon dva romana o duhovima, “Džulija” i “Ako me vidiš ”, Štraub je 1979. godine objavio remek–delo “Priča o duhovima”. Glavni je junak, opet, žena–duh, zla i osvetoljubiva, a ostali su likovi simpatični starčići što obožavaju priče strave i užasa i monstruozni akteri istih tih novela koji mirnim seocetom Milburnom šire haos.

VAMPIRI

Vampiri su folklorni junaci kod svih naroda. Što se tiče literature, rođeni su istovremeno kada i doctor Frankenštajn (vidi ŠELI, MERI), Doktor Polidori, sekretar lorda Bajrona, poslužio se beleškama slavnog pisca (koji ga je ranije otpustio) za svog “Vampira” (1819). Lord Rutven, okrutni aristokrata bajronovskog stila, očigledno je nadnaravna verzija ukletih heroja velikog poete romantizma. Kratki Polidorijev roman (PRIČA! – prim. Ghoul) postigao je ogroman uspeh i zauvek fiksirao tip plemenitog, elegantnog, privlačnog i tajnovitog vampira. LE FANU je u “Karmili” stvorio prvog vampira ženskog pola i u književnost iz folklora uneo suštinske elemente vampirske mitologije – ujed, krst, kolac itd.

STOKEROV “Drakula” genijalno uobličava premca među vampirima, istorijsku ličnost, grofa Vlada iz Transilvanije. Apsolutno u okvirima tradicije ostaju i KINGOVI vampiri u “Salemovom”. Takođe treba pomenuti EVERSOVE vampire koji uopšte nisu natprirodni i METISONOVA naučnofantastična vampirska stvorenja. Stari je mit u poslednje vreme aktuelizovala EN RAJS u trilogiji “Intervju sa vampirom” (1976), “Izabranici tame” (1985) i “Kraljica prokletih” (1988).

VELS, HERBERT DŽORDŽ (1866 – 1946)

Genije za naučnu fantastiku, Vels ulazi u našu enciklopediju zbog sjajnih dela “Vremeplov”, “Ostrvo doktora Moroa” i “Zatočenici mora”. Pre svega, međutim, treba obratiti pažnju na izuzetnu priču o priviđenjima u kojoj se ne pojavljuje ni jedno jedino priviđenje – “Crvena soba”.

VUKODLACI

Opis ovih imaginarnih bića javlja se još u gotiku, ali isključivo u vidu epizoda, bez stvarne veze sa pripovedačkim tkivom – MARAJATOV “Brod priviđenje” (1839).

Prvi moderni roman integralno posvećen vukodlacima bio je “Vagner vukodlak” DŽORDŽA VILIJAMA REJNOLDSA, autora izuzetno uspešnih romana–reka, poput “Londonskih misterija” objavljenih u sedamdeset sedam sveščica između 1846. i 1847. Protagonisti Faust vraća izgubljenu mladost, ali pod jezivim uslovima – jednom mesečno Vagner je obavezan da se preobrazi u vukodlaka. Izvanredno detaljno razrađena transformacija funkcioniše krajnje efektno i služila je docnije kao uzor mnogim piscima.

Ostali klasici u tom smislu su ERKMAN i ŠATRIJAN (“Vuk Igo”, 1876), ALEKSANDAR DIMA (“Gospodar vukova”, 1857), GAJ ENDOR (“Pariski vukodlak”, 1933), KIPLING (“Žig zveri”), BIRS (“Oči pantera”), BLEKVUD (“Pasje polje”). Od modernih autora treba pomenuti VILIJAMSONA (“Dete noći”) i SIMAKA (“Gost senatora Hortona”).

ZOMBIJI

Zombiji u književnost ulaze tek odnedavno. Nakon filma “Noć živih mrtvaca” drugi zombiji stiču neverovatnu popularnost – “Hladno nebo” BRAJANA MURA, “Zora mrtvaca” DŽONA RUSOA i SUZANE SPAROU, “Crvena magija” ÐANFRANKA MANFREDIJA. Čak im je posvećena i jedna antologija, “Knjiga mrtvih” SKIPA i SPEKTORA.

--- KRAJ ---

Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika

            Izašao je iz štampe najnoviji, 103. broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu SVESKE iz Pančeva. U njemu, između ostalog, možete naći prvi deo mog rada pod naslovom Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika. Ovaj časopis može se kupiti u onim knjižarama koje su još uvek dovoljno kulturne da drže u ponudi književne časopise – ili direktno od izdavača.

            Mali Nemo je, inače, objavio i roman Otrantski zamak koji je predmet ovog rada, o čemu sam već pisao OVDE.

            Ako vas zanima da, za promenu, vidite kako izgleda moj neblogerski, odnosno naučni (doktorski!) rad na temu začetaka horora kao žanra, evo kako glasi APSTRAKT ovog rada.

 

Rad "Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika" navedeni roman posmatra kao začetnika gotika (pra-oblika današnjeg horor žanra). Radi ukazivanja na njegov istorijski značaj, odnosno konkretni uticaj na nastanak jednog novog žanra, ovaj roman se kontekstualizuje unutar engleske književnosti 18. veka i vodećih tendencija u njoj. To su, pre svega, Prosvetiteljstvo kao dominantni stil, ideologija i svetonazor tog vremena, ali tu su i struje, pravci i pokreti u kojima se vide preteče gotske ikonografije i osećajnosti, kao što su poezija tzv. "grobljanske škole", srednjovekovlje i "Osijanizam", romansa i sentimentalni roman. Sagledavanje mesta i značaja Otrantskog zamka kao kamena-temeljca gotskog romana, izvodi se, prvo, kroz analizu definicije nove poetike od strane samog Volpola, u predgovorima prvom i drugom izdanju romana. Zatim, izdvajaju se oni elementi poetike tog romana koji su, istorijski posmatrano, postali najuticajniji i najčešće oponašani u gotskim romanima koji su za njima usledili. Za kontekst nastanka žanra od velike važnosti je i odnos prema natprirodnom, čiji su prisustvo, ili barem snažni i konzistentni nagoveštaji, jedna od definišućih karakteristika gotika. Pored Volpolovih predgovora, u radu se analiziraju i kritički tekstovi njegovih savremenika, koji ukazuju na problematičnu recepciju kod prvobitne kritike, nespremne da prihvati korišćenje fantastičnih motiva u jednom savremenom delu, što je u vezi sa napred definisanom kulturnom klimom Prosvetiteljstva. Ovaj rad pokazuje nastanak novog žanra kao složeni proces korišćenja postojećih motiva, tema, postupaka i nazora i suprotstavljanja (ili bar varijacije) postojećeg radi stvaranja nečeg novog. 

Ključne reči:

gotik, Prosvetiteljstvo, natprirodno, "grobljanska škola", sentimentalni roman, "gotski preporod", horor, žanr, romansa, srednjovekovlje

Summary

Horace Walpole's The Castle of Otranto and the Poetics of Early Gothic

Horace Walpole's novel The Castle of Otranto (1764) is viewed as the first gothic novel. In this paper the Gothic is treated as the first phase in development of what is today called horror genre. In order to contextualize this novel and define its specific influence on the emergence of a new literary genre, The Castle of Otranto is posited within the leading tendencies of 18th Century English literature such as the Enlightenment ("The Age of Reason") as the dominant style, ideology and worldview of the age. The paper also analyzes movements, schools and styles which have prepared the ground for the Gothic through their use of motifs, themes, iconography and sensibility which would later be integrated into the Gothic. Those are "The Graveyard School" of poetry, medievalism and "Ossianism", romance and sentimental novel. Walpole's introductions to the first two editions of the novel are analyzed both in the context of his proposed intentions and the cultural context to which they responded. The novel's reception among the contemporary critics is also analyzed to show the problem of accepting supernatural motifs in a modern work of fiction in a climate dominated by the rationalism of "The Age of Reason". The paper shows that giving birth to a new literary genre is a complex process of using the existing motifs, themes, devices and ideas and, at the same time, opposing (or at least varying) them in order to create something new.

Keywords: gothic novel, horror, genre, Enlightenment, "The Graveyard School", medievalism, "Ossianism", romance, sentimental novel, reception

            Evo kompletnog sadržaja martovskog broja (sledeći, sa II delom mog rada, izlazi juna):

Kevin Hart: Mračno utočište
(sa engleskog prevela: Zdravka Gugleta)

Nina Živančević: “Lirika Itake”, sumatraizam i ekspresionizam (I)

Elen Gilkrist: Devojka sa biserima
(sa engleskog prevela: Mirjana N. Matarić)

Dejan Ognjanović: “Otrantski zamak” Horasa Volpola i poetika ranog gotika (I)

Fransesk Miraljes i Kare Santos: Najbolje mesto na svetu je upravo ovde
(sa španskog prevela: Sena Banjac)

Predrag Jašović: Dositej među slovenskim narodima na Balkanu

Nina Marković: Nemački ovčar i balkanski tvor
(Uloga Nemačke u procesima evropskih integracija Republike Srbije)

Peđa Radosavljević: Promena diplomatsko-političkog kursa Svete stolice prema SFRJ nakon dolaska nakon dolaska Jovana Pavla II na papski tron

Nataša Radosavljević Kuzmanović: Ljubica Cuca Sokić

Marija Ligeti Balint: Muzika za klavijaturne instrumente Đerđa Ligetija (I)

Valentina Čizmar: Razumevanje volje za moć u horizontu Ničeove ideje umetnosti (I)

Jadranka Štefković: “Novembar” u “Dnevniku o Čarnojeviću” ili O uticaju Flobera na mladog Crnjanskog

Novica Janjušević: Koji jesam

Dejan Mitevski: Spavač u stanu

Jadranka Čavić: Priče

Novak Malešević: O jeziku i/ili značenju (II)

Milena Malešević: Karnevalska slika sveta u romanima “Kiklop” i “Ljudi” sa četiri prsta (II)

Sena Banjac: Prevod “Don Kihota” na srpski jezik Duška Vrtunskog (II)

Ranko Mladenoski: Pesnički svet Elene Prendžove

Bisera Suljić-Boškailo: Nemačka riječ u svijetlu Nobelove nagrade

Jovana M. Reba: Život i putopisanje Jelene Dimitrijević (II)

Ranko Mladenoski: Pesnički svet Elene Prendžove

Zlatoje Martinov: Vratiti se nepatvorenom logosu
(“Protiv književne teorije” Boška Tomaševića)

Svetlana Milašinović: Tri pisca traže sva moguća lica
(“Žanrovska preplitanja” Milene Ilišević)

Aleksandra Đurić: Ana Karenjina i kubanske cigare
(“Ana u tropima” Nila Kruza)

Jovanka Stojčinović Nikolić: Klica iz tačke
(“Između dvije praznine” Ranka Pavlovića)

ADAM CHAPLIN (2011)

   

**       

2-

             Ne padajte na hajp kojim vas zapahnjuju internetski fanboys i gorehounds: ovo je jedan isprazan, glup, nevešt i skoro sasvim nezanimljiv "film" kome vrlo malo pomaže to što su njegovi kadrovi zapljusnuti besomučnim količinama crvene farbe. 

            Naravno da niko ne očekuje rocket science scenario u nekom splatteru; ali fuck, nešto malo DUHA zaista nije naodmet: bar neki mig da su ljudi koji su ovo pravili neki zabavni likovi koji svoju zabavu umeju filmskim putem da prenesu i na gledaoca.

            Ali ne: "scenario" ovog "filma" kao da je pisao pre-teen dečak koji još nije otkrio devojčice, ali je zato igrao previše igrica, čitao previše loših stripova i gledao previše jeftinih GORE filmova (iz kojih je vrlo malo toga pohvatao)...

 ... a onda je rešio da sve to ejpuje, ali bez ikakvog smisla, mere, elementarne logike i smisla za dramaturgiju u ma kako rudimentarnom obliku. 

            I još sa osrednjim talentom da oponaša najotrcanije vizuelne i narativne klišee, ali bez trunke samosvesti o tome da su to klišei, i da njihovim "ozbiljnim", neironičnim recikliranjem u tom obliku (poze sa raširenim nogama! "mračno" škiljenje sa pognutom glavom i sl.) nenamerno ispadaju smešni u očima svakog gledaoca starijeg od 13 godina.

            Glavni "junak" je nekakva polutka-razvijotka sa zaista respektabilno izvajanim torzom čija je golotinja bukvalno jedina u filmu: sporedna i ružna ženska javi se, do grla zakopčana, samo na minut i po u prologu i flešbeku – izvan toga, ovo je skroz naskroz momačko veče, od početka do kraja (bez striptizeta)! 

Što je još gore, ova copina ima facu nastalu ukrštanjem lika sa samog dna hevimetalske kace sa dizelašem-izbacivačem koji statira u turbo-techno-folk spotu neke trećerazredne pevaljke. 

 

Da, to je naš "junak", Emanuele de Santis: zvezda filma, i ujedno njegov scenarista i režiser. Što je naročito bizarno, bez obzira što se film zove ADAM ČAPLIN, mi njegovo IME (ali ne i blasfemično prezime) čujemo doslovno samo JEDNOM, na tri minuta pred odjavnu špicu! Koja je poenta da film nazoveš prema glavnom junaku, a onda se tokom filma njegovo ime uopšte i ne čuje? Ali - gde pa ja tražim poentu!?

            Njegovu ružnu žensku živu su spalili zlikovci kojima rukovodi Denny, nakazni lik s maskom i cevčicama krvi u mutantskoj lobanji – kao, dugovala im pare – a kada mu je njen sagoreli leš pružio još-usijani krstić, našem Čaplinu je na leđima ostao ožiljak u obliku obrnutog krsta iz koga povremeno izađe bledi MUPPET-demon koji upravlja njegovom osvetom (i služi kao deus ex machina u skoro svim situacijama koje mišićavi scenarista nije umeo drugačije da reši)…

 

            Čaplin ima veliki problem da sazna gde se krije najmoćniji čovek u gradu jer, prema scenaristi ovog zamešateljstva, za tako nešto je zaista potreban rocket science, a naš bizgov ionako ne izgleda kao da bi bio u stanju da pronađe ni katoličkog popa na godišnjoj skupštini pedofila a kamoli sedište "najmoćnijeg čoveka u gradu"!

Zbog toga, veći deo ovog ispraznog filma prođe u sasvim nebitnim tučama i kasapljenjima između irelevantnih slučajnih prolaznika bez ikakve međusobne veze---

---sve dok se running time najzad ne primakne željenom minutu, pa dođe vreme za finalni bljuzgopljus-masakr uz još par buradi crvene farbe prolivenih po krovu zgrade, u nadi da će neko biti toliko plitkouman da mu ta silna farba zamaže oči.

            Ovo je italijanski film, ali ako su vas internet hajp i trejler naveli na pomisao da IPAK SE KREĆE – odnosno, da nam se italo horor s ovim ČAPLINOM vraća u velikom stilu – žao mi je što moram da vam pecnem taj balon. Ništa slično se ne događa. 

Baš kao što je prošlogodišnji EATERS: RISE OF THE DEAD demonstrirao da nove generacije italijanskih horror-mladunaca nisu NIŠTA naučile od Fulčija i kompanije, i da se umesto toga zadovoljavaju ružnoslikanim amero-ejpovanjem trećerazrednih videoigričastih zombi treševa, dok je italo-zombi tradicija sahranjena sa Brunom Mateijem -

- tako i ADAM CHAPLIN predstavlja tužan dokaz entropije i beznadežnog stanja u italo-hororu danas, u kome NEMA NA KOME OSTANUTI CARSTVO – jer sirovina iza ove tvorevine sasvim sigurno nije zalog nikakvog optimizma ili nadežde.

Film je ružno slikan, amaterski (ne)osvetljen, mračan, nekoherentno stilizovan: čas je video-spot, čas je found-footage dokumentarac; čas se zbiva u futurističkom neverlandu a la HOBO WITH A SHOTGUN, čas je u soc-real-šupi dve ulice iza vaše kuće. 

Muzički skor je generička neupečatljiva bljuzga nevredna pomena (iako je Fabio Frizzi još uvek živ i zdrav i sumnjam da bi tražio mnogo para da ovima pokaže šta je MUZIKA)! 

"Gluma" je najgora koju sam ikada video u dugometražnom filmu. Dijalozi su najotrcanije đubre koje se može dobiti cut-up reciklažom najdebilnijih stripova i Ž-filmova. 

 

Scenografija je toliki krš da nećete verovati kad vidite ove dnevne sobe neuko pretvorene u horor-laboratorije ili "policijske stanice"!

Što je najgore, čak ni glavni selling pont ovoga – KRV! – ne valja. Pre svega, ta farba koju su koristili loše je teksture (gustine) i boje – više podseća na napadno veštački "sok" od praška od "maline" nego li na onu neprejebivu duboko crvenu tekućinu koju je Đaneto de Rosi prosipao po Fulčijevim najboljim i najkrvavijim filmovima. 

Pored toga, previše je CGI-nacrtane krvi i jeftinih, loših CGI efekata u tim kasapljenjima. Možda sam ja dinosaurus koga je pregazilo vreme, ali više volim jedan litar fine de Rosijeve krvi prosute praktično, na setu, na koži žive glumice ili glumca, osvetljene i uslikane od strane čarobnjaka, Serđa Salvatija, nego sto deset litara ove narandžaste razvodnjene tekućine slikane nekim video-kršem, bez adekvatnog svetla, na šta su onda naknadno u kompjuteru docrtali još.

Ako ovo posmatrate kao dugometražnu varijantu amaterizama koji napučuju Festival Srpskog Filma Fantastike, ali sa malo više dinamike i drečave farbe, onda okej. Ovo je otprilike i nastalo kao brainchild nekog italijanskog ekvivalenta Vukote Brajovića - samo što taj de Santis barem nije imao zevzek-Milane da mu smetaju u "viziji", pa je ovo sa svim svojim manama ipak za 3 nijanse zabavnije od "naše" ZONE OF THE MRTVIH.
Ali ako očekujete mega-zabavan krvopljus-akcijaš sa italo-ludilom – pišite PROPALO.

Ukoliko vam je baš stalo do DOBROG akcijaš-splattera sa razvijotkom u glavnoj ulozi, koji je začudo duhovit, zabavan, i sa nadahnutim, solidno režiranim set-pisovima, bolje (ponovo?) pogledajte kineski klasik THE STORY OF RICKY. 

ADAM CHAPLIN je gubljenje vremena, osim za baš najzadrtije krvožednike (kojima sam u kadrovima kojima ovo ilustrujem ionako otkrio sve glavne prizore vredne gledanja). Ako je vaš moto: Kad nema kiše, dobar je i grad, ova nepogoda će vas zadovoljiti.
 

A ako hoćete dobar film sa Čaplinom – dođavola, pa tu ne možete omašiti koji god da odaberete! I u najslabijem desetominutnom skeču Čarlija Čaplina naći ćete više duha, zabave, dobre glume, tajminga, režije i nepatvorene genijalnosti nego u svih 84 minuta ove nepodopštine. Mislim, zaista su poslednja vremena došla kad sam, bez trunke ironije, počeo da naričem za Brunom Mateijem, koga ćemo uskoro od blata da pravimo, ali njega biti neće, jer umesto njega došli su ovi praznoglavi ejperi bez trunke duha i ludila, koji nemaju baš ništa unikatno blesavo svoje.

THE ABOMINABLE DR PHIBES (1971)

***(*)

3+

            Danas je preminuo reditelj Robert Fuest, najpoznatiji – i meni lično najdraži – kao reditelj dva izvanredna filma, THE ABOMINABLE DR PHIBES i DR PHIBES RISES AGAIN. Pored njih, radio je još nekolicinu zanimljivih naslova – o njegovoj karijeri možete se obavestiti u odličnom članku, na engleskom, OVDE.

            Inače, valja znati da se njegovo neobično prezime zapravo izgovara FIST: to mi je u razgovoru lično potvrdio majstor za maske, Kolin Artur, koji je dizajnirao Prajsovu masku za FAJBSA.

            O ovom sjajnom filmu pisao sam na engleskom za knjigu 101 HORROR FILMS YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE. U znak počasti poštovanom reditelju, evo na srpskom mog teksta o ovom filmu koji je pre 3-4 godine izašao u niškom listu PRESSING, u okviru sada ugašene rubrike KULT HOROR.

            Počivaj u miru, g. Fist: tvoj Doktor Fajbs biće večan...

 

DEJAN OGNJANOVIĆ

UŽASNI DOKTOR FAJBS

(THE ABOMINABLE DR PHIBES, 1971)

Režija: Robert Fuest

Scenario: James Whiton, William Goldstein

Kamera: Norman Warwick

Muzika: Basil Kirchin

Uloge: Vincent Price, Peter Jeffrey, Joseph Cotten, Virginia North, Norman Jones

"Limeni jednorog je katapultiran preko londonske ulice i nabio na rog istaknutog hirurga. Gospodo, ostao sam bez reči." Tako kaže s pravom zbunjeni policijski šef jer, zaista, izgleda da neko ubija najpoznatije doktore u Londonu. Što je još gore, metodi – pored pomenutog jednoroga – uključuju: slepe miševe, pacove (u avionu!), pčele, skakavce, samo-stežuće žablje maske. I time se lista ne iscrpljuje!

            Piter Džefri je izvanredan kao pomalo "usporeni" inspektor Traut iz Jarda. On ima nezahvalan posao da rasvetli bizarne zločine zasnovane na deset G'Tah kletvi. Radi se o biblijskim pošastima koje je Jehova u svojoj beskrajnoj milosti sručio na Egipat da bi zaštitio "izabrani narod". Ispostavlja se da je iza tog komplikovanog scenarija ukleti um Doktora Fajbsa, gospodina koji preko unakaženog lica nosi masku dok se sveti lekarima koje smatra odgovornim za smrt svoje voljene i neumereno idealizovane žene.

UŽASNI DOKTOR FAJBS je, kao što mu i naslov sugeriše, sav posvećen preterivanju i ekscesu. Za kreaciju svog naslovnog junaka Fist se okoristio elementima poovske persone koju je Prajs stvorio u Kormanovim adaptacijama priča E. A. Poa. Sumornost i prenaglašeni gestovi udesetostručeni su i spojeni sa grotesknom karikaturom Fantoma iz Opere (sasve orguljama!). Pošto su mu glasne žice oštećene, Fajbs – u nenadmašnom kemp tumačenju V. Prajsa – svoje pompezne govorancije izbacuje kroz specijalnu napravu na svom vratu koja samo dodatno pojačava samosvesnu artificijelnost svega. Kim Njumen je u knjizi NIGHTMARE MOVIES s pravom zapazio: "Luckaste zamisli ovog filma i Prajsova meraklijska gluma na kraju čine ovu orgiju kiča neodoljivom." Uz pripomoć zgodne pomoćnice Vulnavije (hic!) i muzičku pratnju "Dr Fajbsovog Orkestra Mehaničkih Čarobnjaka" (načinjenog od maneken-lutaka u prirodnoj veličini), okružen skloništem u raskošnom art-deko dizajnu Brajana Itvela, Dr Fajbs je više nego slikoviti zlikovac.

Robert Fist ovom materijalu pristupa sa očiglednim humornim odmakom, ali bez namere da ismeva ili parodira. UŽASNI DOKTOR FAJBS je ljupki omaž i istovremeno znalačka kritika Hamerovih i Kormanovih gotika koji su, u ranim sedamdesetim, već postali više no zastareli, ustupajući mesto realističnijim i modernijim seksualnim manijacima, ludacima sa motornim testerama i krvožednim zombijima. Od realizma u Fajbsu nema ni "r": čak su i efekti maske namerno teatralni, pa tako bočice s krvlju u sceni iskrvavljenja neodoljivo podsećaju na tegle sa sokom od jagode. Crnohumorna i s guštom orkestrirana ubistva imaju za cilj da zabave a ne da zastraše ili zgroze, što FAJBSA čini jednim od najboljih PG-13 horora u poslednjih nekoliko decenija.

 Svojom ekstremnom stilizacijom UŽASNI DOKTOR FAJBS izgleda kao film Marija Bave na LSD-u prošaran montipajtonovskim blesavim hladnokrvnim humorom i uz znatnu dozu kemp pristupa nekoliko godina pre nego što su kemp omaži kult SF-hororima iz '50-ih i '60-ih učinjeni popularnim u instant-kult klasiku THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW. Savršeni balans između uvrnutosti i pitkosti čini ovaj film veoma gledljivim i nezaboravnim klasikom. 

Status kulta stekao je svojom benevolentnom bizarnošću, upečatljivim vizuelnim dizajnom i svakako jednom od najmemorabilnijih uloga Vinsenta Prajsa, koji je predmet kulta po sebi. Solidna popularnost i kod "obične" publike dovela je do još preteranijeg i zabavnijeg nastavka (ponovo u Fistovoj režiji): DR PHIBES RISES AGAIN. Velika je šteta što se projekat nije izrodio u franšizu, ali sve mračnija vremena tražila su mračnije i surovije horore u kojima su čak i Fistovi dobroćudni omaži postali passé. Kasnije su dva filma o Dr Fajbsu vaskrsla na VHSu i DVDu gde su stekli nove legije poklonika, a čak i naša televizija ih je u par navrata prikazala, tako da je srpska publika (poprilično uskraćena za legalni uvid u kultne horore) barem ove naslove mogla da pogleda.

*   *   *

Kao ekskluzivni dodatak ovom omažu Fistu, evo i odlomka iz intervjua koji sam napravio sa Kolinom Arturom, u kome se govori o njegovom radu na FAJBSU. Ovaj intervju u celosti možete pročitati u nedavno izašlom FILAŽU br. 6.

 Bio sam zapanjen kada ste uzgred pomenuli da ste radili i na filmu Užasni doktor Fajbs (1971). Kako ste dospeli u taj film?

- Zapravo, ja sam bio dizajner maske doktora Fajbsa, sa onim čudnim komadima kosti i mesa. Nisam imao vremena da to uradim u penastoj gumi, pa sam zato napravio vrlo jednostavnu skulpturu na osnovu odlivka napravljenog prema Vinsentu Prajsu – i nemam pojma gde je taj odlivak sada. Uzeo sam njegov odlivak, izvajao glavu prema njemu i napravio jednostavnu masku od lateksa koja se prosto navuče preko glave. Svakog jutra je jedan tehničar za efekte maske nameštao tu masku i obavljao na njoj završne radove pred snimanje, farbao je i slično.

Kako je bilo raditi sa Vinsentom Prajsom?

- Oh, predivno! Nekoliko godina mi je redovno slao čestitke za Božić, ali sam ih u međuvremenu izgubio. Bio je zaista izuzetan čovek: odličan kuvar i veliki stručnjak za likovnu umetnost. A reditelj tog filma, Robert Fist, takođe je bio gospodin. Uostalom, imao je obrazovanje iz likovnih umetnosti, srodno mome, tako da smo se lako sporazumevali. Takođe je savršeno komunicirao sa Vinsentom, koji je bio glavni "krivac" za pokušaje da se taj film skrene u pravcu nečeg drugačijeg u odnosu na njegove dotadašnje horore.

 ...