Vrmdža: selo motike bez gotike

            Na ovom blogu povremeno se bavim tzv. „srpskim gotikom“, odnosno, pustim, „ukletim“ selima u izumiranju i raspadu, u ruševinama... Kao što znate, u jedno takvo smestio sam i svoj roman ZAVODNIK.

            Međutim, pretpošlog vikenda bio sam deo jedne delegacije kreativnih ljudi iz Niša koji su posetili selo kraj Sokobanje čudnog, skoro neizgovorljivog imena – Vrmdža! – koje je redak primer živog i živahnog sela sa solidnim perspektivama za budućnost.

            Ovo što sledi je jedan sasvim subjektivan slikovit izveštaj, skroz iz mog ugla, o jednom lepom mestu koje ima šta da ponudi onima koji vole ovu vrstu ambijenta.

U nedelju, 8. maja 2016. godine, Mesna zajednica Vrmdža, na čelu sa predsednikom Slavišom Krstićem, lokalnim aktivistom koji je po svojoj posvećenosti i uspešnom radu na razvoju zajednice pravi primer svima u Srbiji, organizovala je okupljanje planinarskih i kulturnih aktivista i kreativaca radi pravljenja ambicioznih planova za budućnost.

Iz Niša su krenuli

Marijan Cvetanović Maksa, profesor muzike, filmski reditelj i poznati džez trubač i kompozitor, vođa sastava "Nais Blu" i presednik Udruženja "Forum Artistikum" iz Niša,

Vladan Pavlović, član Udruženja "Forum Artistikum",

Miroslav Dokman, pokretač mnogih planinarskih manifestacija na jugu Srbije

i Dejan Ognjanović, pisac i kritičar.

Domaćini i vodiči su nam bili članovi sokobanjskog društva planinara. Sa njima smo obišli neke od lokalnih znamenitosti.

Skromni „Etno-muzej“ sa autentičnim nameštajem i raznim priručnim čudima, kostimima i ukrasima iz starine

...uključujući i jednu (crkvenu) knjigu starostavnu čiji me je memljivi miris smesta privukao...

Crkvicu i zvonik kraj nje...

Te slikovito stenje i vidikovac odmah pored...

Tu su i tragovi nekadašnjeg propadanja, u vidu ruševine stare škole – prizor tipičan za (polu)mrtva srpska sela...

...ali tu je i nova, zdrava i prava škola u koju idu deca iz ovog sela.

Jedna nadstrešnica kraj nje poslužila nam je kao privremeni zaklon tokom kraćeg pljuska, nakon kojeg smo produžili dalje.

Selo samo po sebi u pogledu arhitekture nije naročito slikovito, odnosno izgleda kao i bilo koje drugo selo u ovom kraju – što uključuje i poneku čatmaru u stanju raspada...

...iako su ovakve, sablasne, u Vrmdži, zapravo vrlo retke; većina ih je novih, živih (ali time za ovaj hororični blog manje zanimljivih).

Zatim smo otišli u etno-restoran „Kod deda Mijine vodenice“, zaklonjen u šumi, podalje od sela (kao što je i običaj sa vodenicama), u autentičnom ambijentu blage zabiti, prijatne tišine i udaljenosti od civilizacije.

Ako nešto prezirem, to su „etno-restorani“ kraj auto-puta ili na srodnim mestima gde huje kamioni i prozori se tresu od autobusa a prašina i izduvni gasovi zaprašuju „etno“ stolove i gozbe.

Ovde nema ni traga od toga: mesto je na vanredno prijatnom mestu, barem preko dana. Šta se noću vrzma oko ove vodenice usred šume, to za sad još nismo otkrili.

Inače, ovo nije pozerska, šminkerska kvazi-vodenica za slikanje i turiste nego zaista aktivna, delatna vodenica koja se bavi svojim osnovnim poslom, mlevenjem žita.

Što je najslađe, na licu mesta možete kupiti brašno iz nje, ili u etno-restoranu probati proju od brašna samlevenog odmah tu, na 5 metara od vas.

Čak i ja, koji nisam naročiti ljubitelj proje, ovom prilikom sam u slast pojeo dva poveća parčeta, i jedva sam se suzdržao da ne uzmem još – odnosno, sprečila me je samo želja da ostavim mesta i za (mesnatiji) ostatak jelovnika.

Pored ostalih sagovornika, na tom ručku našao se i Pol Šapira, američki kompozitor pank opera, jedan od nekolicine inostranih stanovnika Vrmdže. Istina, Maksa je s njim više pričao, što je i prirodno, pošto su obojica muzikanti.

Priča o lepotama kojima je okruženo ovo selo privukla je u njega i nekolicinu drugih stranaca da baš ovde kupe placeve i nastane se tu, ili barem ovde sebi izgrade bazu za lomatanje po belom svetu...

Ne bih za sada previše o brainstormingu obavljenom ovom prilikom, jer ostaje da se vidi da li će i šta da se izrodi iz ideja koje su tom prilikom iznete, a u cilju obogaćenja kulturne i turističke ponude ovog ambicioznog sela. Verujem da će nešto svakako biti, da li jednokratan događaj ili nešto što će prerasti u stalnu manifestaciju ili festival, ali – o tom potom.

O ambicijama sela svedoče i brojni novinski članci i TV-prilozi o njemu koje možete naći na netu, a nesmanjeni interes za njega vidi se i u činjenici da je baš tog dana kada smo se tamo zatekli tu došla i ekipa Radio-televizije Srbije, gde će za desetak dana biti emitovana emisija "Trag u prostoru", o selu Vrmdža, njegovoj osobenosti, i svemu lepom što se u selu dešava, a u čemu veliku ulogu igraju i planinari.

Poznato je da je selo Vrmdža okruženo stenama, i da je idealno mesto da postane centar alpinizma i slobodnog penjanja.

Zato su otpočeli radovi na uređenju penjališta na stenama Devojački kamen i Nikolin kamen, koje se nalaze između vrmdžanskih stena Latin grad i Sokolovac.

Prošetali smo ovim predelima i nauživali se u pogledu koji sa ovih stena puca udalj, sve do mistične piramide Rtnja u daljini...

Zbog blatnjavog puta nismo ovom prilikom mogli da odemo do Vrmdžanskog jezera, gde se govorka da vreba nekakvo veliko čudo, da li zmaj ili zmija, po imenu Vrmdžilo; taj susret ostavili smo za narednu posetu.

Zahvaljujem Miroslavu Dokmanu koji je organizovao ovaj poslovno-prijatni biznis & pležr izlet. Takođe i na nekim od fotografija u ovom postu: neke je uslikao on, neke Maksa, a većinu ja sa mojim novim foto-aparatom. 

Najzad, Dokmanu hvala i na njegovom izveštaju iz kojeg sam neke delove preuzeo i upotrebio u gornjem tekstu.

Petak 13-ti: Veče strave!

Odavno se spremam da odem u Veliku Planu, jedan od centara srpskog etno-horora, u goste kod Mladena Milosavljevića, pisca, reditelja (NAPRATA) i urednika štampanog i veb magazina za folklorni horor, OMAJA. Najzad je kucnuo čas – i to baš PETAK 13. maj!

Mladen je već ranije za ovaj blog priredio nekoliko slikovitih izveštaja o određenim jezovitim lokacijama iz svog kraja – vidi: Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari most (Velika Plana, Smederevska Palanka) i Močvare i stara groblja (Veliko Orašje kod Velike Plane). Sada ću najzad, ako to kiše, pljuskovi, oluje i potopi dozvole, ova mesta overiti i naživo.

A povod ovom davno spremanom putovanju jeste sledeći:

Promocija romana Zavodnik Dejana Ognjanovića

i edicija „Gluvo doba“ i „Poetika strave“ 

koje on uređuje

Učestvuju:

Mladen Milosavljević, voditelj i domaćin

Dejan Ognjanović, pisac i urednik

Marko Pišev, pisac

Dakle, dragi prijatelji iz Velike Plane i okoline, spremite se da u petak 13. maja, u prostorijama gradske biblioteke „Radoje Domanović“, naživo čujete, vidite i upoznate dr Dejana Ognjanovića, jednog od naših najvećih poznavalaca književne i filmske horor kulture.

Obećavamo zanimljivo veče i obilje hororičnih tema.

Biće to ujedno i prilika da nabavite knjige koje je pisao i priređivao.

* * *

Roman Zavodnik dešava se u zabačenom, opustelom selu Špaj, u brdima jugoistočne Srbije, gde jedan mladi profesor iz grada dolazi da podučava dvoje dece o kojima se stara njihova baba. Ali, ubrzo shvata da se nad njima nadvija tajna koja ima neke veze sa njihovim poreklom, ali i sa polusrušenim kućama, starim grobljima, u korov zaraslim njivama, dubokim šumama, brdima i mračnim pećinama.

Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice.

 

„Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je i egzistencijalna i fundamentalna.“

- Đorđe Kadijević, reditelj (Leptirica)-

* * *

Edicija „Gluvo doba“ koju uređuje Dejan Ognjanović za izdavačku kuću Orfelin (Novi Sad) posvećena je kvalitetnim domaćim delima horora, dok ediciju „Poetika strave“ čine klasična i moderna ostvarenja ovog žanra koja se po prvi put javljaju na našem jeziku, praćena stručnim pogovorima i vrhunskom opremom. Do sada su objavljena dela Blekvuda, Lavkrafta i M. R. Džejmsa, a šta je još u pripremi – čućete na ovoj večeri posvećenoj hororu u književnosti.

BRIDGEND (2015)

**(*) 

2+

Evo i igranog filma inspirisanog desetinama samoubistava tinejdžera i mladih osoba u jednom malom velškom mestu, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem na istu temu o kojem sam već pisao OVDE! 

Ne biva to često, ali dešava se; isto, recimo, kao što je Egojanov DEVIL'S KNOT (2013) potpuno bleda, zaboravljiva, beskrvna, fletlajn verzija dešavanja opisanih beskrajno bolje u eksplozivno-genijalnom dokumentarcu PARADISE LOST (1996). 

To je veoma dobro uslikan film, ali fotografija je otprilike sve što je tu zaista dobro, uz poneku glumačku performansu (s tim što su potonje uskraćene za vredan scenario). Sve ostalo je slabunjavo. Filmu nedostaje tačka gledišta: zarobljen u lancima zvanim "stvarni događaj", igrani BRIDGEND se ne usuđuje da istera bilo kakvu doslednu i smislenu liniju, odnosno da ispriča bilo kakvu zaokruženu PRIČU (što je posao svakog komercijalnog narativnog igranog filma, čak i onda kad mu je povod događaj koji u "stvarnosti" nema zaokruženost, odnosno razrešenje). 

Umesto toga, igrani BRIDGEND bez ikakvog smisla nabaca razne opcije od kojih nijednu ne razvije valjano, i svaka za sebe deluje krajnje bezvezno, barem u obliku u kojem je ovde data. 

Vidimo tu decu u nekakvim čet rumovima gde trućaju koješta, ali - šta s tim? The internet made them do it? 

Vidimo neke naznake da su ovi maltene kao neka sekta, da su svi povezani, imaju ustrojstvo, hijerarhiju, pa čak i neku vrstu "vere" ili barem rituala - ali šta tačno ova decu veruju, šta očekuju da postignu samoubijanjem...? Pa, eto, NEŠTO...

Vidimo naznake sukoba svih mladih (kao jedne homogene grupe) sa svima odraslima (i oni su svi ko jedan među sobom), ali koreni tog sukoba nisu ni nagovešteni; a ako se sve svodi na "večiti rat" generacija, zašto se onda neshvaćena omladina ne samoubija masovno širom sveta u znak protesta što ih roditelji, nastavnici, popovi i ostali "ne razumeju" - nego samo u Bridžendu?

To nam ovo filmče ne kazuje.

Pored toga, socijalni momenat je napadno ispušten: u dokumentarcu, kao što rekoh, vidimo da su ta deca pretežno spadala u nekakvu polu-sirotinju, u dizelaše, u trenerkama, u nekakvim prosečnim proleterskim stanovima... Film ih prikazuje kao glamuroznije, bolje stojeće, u pristojnijoj odeždi (mada, vidi se i par trenerki, ali ni blizu onome u stvarnom svetu), u bolje opremljenim, slikovitijim domovima, a kad prave žurku to rade uz mnogo bolju i slušljiviju muziku nego što je verovatno za decu tog staleža... 

Ukratko, u težnji da nikoga ne uvredi, da nikoga ne povredi, da bude fin prema svima, ovaj BRIDGEND nije fin prema svojim gledaocima, a njegova primena "less is more" i "fill in the blanks" strategija je, ovde, skoro sasvim promašena. Delom i kao posledica toga, film je jezivo hladan, emotivno ravan, ne sadrži nijednu situaciju niti scenu koji bi zazvučali stvarno, a kamoli dirljivo i potresno kao što izvorni događaj  i dokumentarac o njemu sasvim sigurno jesu. Čak je oko-mameći poster zapravo eksploatativan i bez poštovanja za žrtve (s naglaskom na sisama! Iako u dokumentarcu vidimo da je više samoubica bilo među muškima...), a scene u kojima se ovo isto vidi u filmu deluju veštački, usiljeno nalepljeno.

Još prostije rečeno, BRIDGEND doc= oči ćete isplakati i uz to još dobro porazmisliti o raznim stvarima; BRIDGEND igrani = smrtno ćete se dosađivati posmatrajući tu decu sve vreme spolja, sa kliničke distance, nijednog trena ne osetivši kako je njima, šta znači biti u njihovim cipelama, šta osećaju i šta i zašto rade; nećete osetiti ništa i film ćete sasvim sigurno zaboraviti čim ga odgledate. Ali zato, dokumentarac obavezno overite!