MITOVI O KTULUU – Alberto Breća i H. F. Lavkraft

            15. marta 1937, rano ujutro, ispustio je svoju plemenitu, napaćenu dušu H. F. Lavkraft. Otišao je, ali ne i nestao. I ovaj dan, zato, neće služiti kao povod za tugu, nego za radovanje, jer imam zadovoljstvo obznaniti da Nije umro Lavkraft, mrtav nije, dok je Gula i Srbije!

            Naime, sredinom ove godine, do kraja juna, nadam se, Orfelin će izbaciti moj novi prevod Lavkraftovog najboljeg romana, U planinama ludila (po prvi put sa opsežnim anotacijama, pogovorom i ludilima) a za Sajam knjiga u oktobru Orfelin najavljuje i ultimativno, treće izdanje Nekronomikona pod mojom uredničkom, prevodilačkom i skoro svakom drugom palicom! 

Više o ove dve knjige za koji dan, u najavi horor planova za ovu godinu, a dok čekate na njih, evo jednog izuzetno vrednog izdanja koje će se verovatno pojaviti ranije, možda već do kraja maja.

            U pitanju je strip album Mitovi o Ktuluu, maestra crteža Alberta Breće i majstora strave H. F. Lavkrafta koji uskoro izdaje – ko drugi nego Darkwood (edicija Jezovnik)!

Alberto Breća

            Šta tu ima? Pre svega, 125 strana na kojima veliki argentinski umetnik stripa Alberto Breća nudi svoje fascinantne, fenomenalne, neprevaziđene verzije devet Lavkraftovih priča, i to:

The Festival
The Thing on the Doorstep
The Shadow over Innsmouth
The Nameless City
The Dunwich Horror
The Call of Cthulhu
The Color out of Space
The Haunter of the Dark
The Whisperer in Darkness

            Sve one po prvi put izlaze na srpskom, a samo jedna je, do sada, objavljena na engleskom – „The Dunwich Horror“, u Heavy Metal Lovecraft Specialu 1979. godine. Čujem da se Ameri spremaju da kasnije ove godine nadoknade svoje jezivo kašnjenje i najzad izdaju ceo ovaj album na engleskom ali, po svemu sudeći, bar ovog puta Srbija će biti (nešto malo) ispred njih!

            Svih devet se veoma verno drže Lavkraftovog slova: adaptacije, koje je sa Brećom radio Norberto Buskalja, u svom tekstualnom delu sastoje se skoro isključivo od fragmenata Lavkraftovih priča – nema palpa, splatera i napumpanih sisa a la Korben, nema postmodernističkih, HPL-kritičkih preoravanja i dodavanja a la Alan Mur – sve je obavljeno s vrhunskim respektom, i vrhunskim, zaista unikatnim vizuelnim talentom.

            I, što se mene tiče, tvrdim i potpisujem: Brećine adaptacije Lavkrafta najbolje su strip verzije ovog pisca koje sam do sada video. Takav vrhunski spoj crtačko-slikarskog stila (koji teži apstrakciji i sugestiji, atmosferi i ugođaju) i teksta-povoda (Lavkraft, odlično shvaćen i kondenzovan), izvan A. Breće, meni nije poznat.

Šta je to što ovaj album čini osobenim?

Pre svega to što je Breća dobro shvatio suštinu lavkraftovskog horora, onako kako ga je ovaj i sam definisao u eseju „Natprirodna strava u književnosti“:

Prava neobična priča sadrži nešto više od zagonetnog ubistva, krvavih kostiju ili prilika obavijenih belim čaršavom i okovanih zvečećim lancima – po utvrđenom pravilu. Ona mora da bude prožeta izvesnom atmosferom neobjašnjivog užasa od kojeg staje dah i straha od spoljnih nepoznatih sila; u njoj mora da postoji nagoveštaj, izražen sa ozbiljnošću i zloslutnošću koje odgovaraju temi – nagoveštaj najstrašnije zamisli ljudskog uma o opakom i čudnovatom ukidanju ili poništavanju onih čvrsto postavljenih zakona prirode koji su naše jedino obezbeđenje od napada haosa i demona neistraženog i nemerljivog svemira.

            Drugim rečima, horor se ne sastoji u motivima i ikonografiji kao takvima: možete imati ma koliko ubistava, kostura, sablasti i čudovišta, vaše delo i dalje neće zasluživati da se nazove hororom u punom, vrhunskom smislu – neće izazvati stravu kod čitaoca! – ukoliko ne sadrži gustu atmosferu neobjašnjivog užasa i nagoveštaje poništavanja zakona prirode. Nagoveštaji i, ponovo, atmosfera, ključne su reči.

            Pisao sam već ovde na blogu o problematici Lavkrafta u stripu, i prikazivao neka dosadašnja izdanja relevantna za tu temu, kao što su Korbenovo LEGLO STRAVE, zatim S ONE STRANE I DRUGE PRIČE Erika Krika i LAVKRAFT kojeg je nacrtao-naslikao ni manje ni više nego Brećin sin, Enrike.  

Takođe vas podsećam na prvorazredan strip Breće starijeg kojeg je Darkvud pre nekoliko meseci objavio u Stripoteci, a koji sam vam ovde već hvalio: IZVEŠTAJ O SLEPIMA. Overite sve ovo, i strpljivo čekajte da dođe Tata Breća, i da Objasni kako se to radi.

            U tome će mu skromnu pomoć pružiti i pogovor ovom izdanju, pod naslovom „Slike neiskazivog“ koji potpisuje dr Dejan Ognjanović, a za grafičko uobličenje korica zaslužan je dokazani majstor i Lavkraftofil, Ivica Stevanović (koji će, odmah da kažem, biti glavni dizajner i ilustrator trećeg Nekronomikona).  

Urednik ovog izdanja i glavni krivac što ćemo uopšte, pod Darkvudovim kišobranom, imati Brećinog Lavkrafta na srpskom jeste Vladimir Ćuk, pa prema tome uskliknite s ljubavlju Vladimiru Ćuku i podgrevajte kult Lavkrafta... Jer on umro nije...

PS: Mislio sam da nikad neću dočekati ovaj genijalni strip na srpskom, pa sam ga pre par godina nabavio u originalnom izdanju - direktno iz Argentine. Vidite ga na gornjim slikama. Na tom poklonu veoma sam zahvalan Darku Miletiću.

Šta sam pričao na Radio Beogradu

            Tokom nedavnog boravka u Beogradu, na FEST-u, intervju sa mnom uradila je novinarka Radio Beograda 2, Ana Vučković Denčić. Razgovor koji smo snimili u Sava Centru, između dve novinarske projekcije, emitovan je na Radio Beogradu 2, u emisiji „Klub 2“, u četvrtak, 8. marta 2018. u 13:00 h.

            Glavni povod za razgovor bila je knjiga Više od istine: Kadijević o Kadijeviću, u izdanju Orfelina, pa smo tako počeli od toga kako je bilo razgovarati s Kadijom, kako je izgledala izrada knjige, koji su mi omiljeni delovi iz nje itsl. a produžili smo pričom o mom interesovanju za horor, o filmskoj kritici, blogu itd.

            Ako ovu emisiju niste poslušali onda kad je bila emitovana, iz opravdanih razloga, jer ste bili prezauzeti proslavljanjem tzv. Dana žena, sada je možete poslušati onlajn, na sajtu RTS-a (traje oko 44 minuta) ako kliknete na ovaj link. 

Sa istog mesta možete i skinuti audio fajl ako vam je tako lakše i draže, pa ga preslušavati iznova i iznova, zauvek i zauvek...

IZGREDNICI (2018)

Srbija

2018, 107’

R: Dejan Zečević

**(*)

2+/3-

            Novi Zekin film spada u parnu stranu njegovog opusa sačinjenog po principu „jedna tezga – jedan autorski, jedna tezga – jedan autorski...“. Dakle, nakon „veži konja gde ti gazda Tuki kaže“ RIFT-a, došao je na red jedan ličniji film. To je lepo, da se održi u stvaralačkoj formi i da ima sučim pred sv. Petra izaći jednog, nadajmo se, što daljeg dana.

           Premisa ovoga zvuči zanimljivo: nekonvencionalni profa i njegovo troje postdiplomaca sprovode eksperiment, sa tezom da urbana destrukcija vodi u socijalnu destrukciju. Naime, oni „načnu“ jednu lokaciju tako što 1) razbiju ulično osvetljenje, 2) nacrtaju kukasti krst na zidu u jednom prolazu, i 3) bace džak đubreta tamo gde to nije predviđeno, u jednom podzemnom prolazu, pa postave skrivene kamere i čekaju da vide šta će dalje da se desi. Sa idejom, da će tako načeto mesto da „proklija“ novim izgredima.

            Egzekucija svega toga višestruko je klimava. Pre svega, čak i ako zanemarimo samu tezu, koja nije toliko pametna koliko se na prvi pogled čini, sama koncepcija eksperimenta neubedljiva je iz više razloga. Recimo, uzorak je premali: samo tri lokacije. 

Zatim, fale kontrolna mesta (nenačeta), da se u poređenju s njima vidi da li je i koliko „izgred“ verovatniji i češći na načetom od nenačetog mesta. Jeste, verovatnije je da će neko baciti đubre tamo gde ga je neko već ranije bacio nego na čistom mestu; ali da li je verovatnije da će neko da crta grafite tamo gde je neko već crtao – ili na čistom, netaknutom zidu? Da li će neko da se zainati stalno na baš jednu jedinu istu sijalicu ili će da razbija i druge, na drugim (okolnim) mestima? To ne znamo; tj. nije obuhvaćeno „eksperimentom“.

Zatim, nedefinisano je vreme trajanja eksperimenta: za koje vreme je potrebno da se desi izgred, pa da se smatra da je teza dokazana? Ne kaže se. Samo sedi, čekaj, bulji u ekran i moli Azatota da snage haosa i bezumlja što pre krenu da delaju... Sa sasvim predvidivim rezultatom, da će eksperimentatori, iz dosade i nestrpljenja i možda svojih nekih privatnih zvrčki, poželeti da to malo ubrzaju, da „pomognu“ eksperiment...

Zatim, neubedljivo je da bi uopšte jedan akademski radnik, profesor univerziteta – pa makar on bio i nekonvencionalan, kontroverzan i šta sve ne – svoj ugled, i ugled fakulteta, pa i svojih studenata, stavljao na kocku zbog projekta koji je u samom korenu nenaučno koncipiran i neetički, da ne kažem i protivzakonit, jer on doslovno tera studente da i sami budu izgrednici. 

Koliko god njihovi izgredi bili relativno mali, oni su ipak etički i pravno gledano nedopustivi i kažnjivi, tako da bi eventualno publikovanje rezultata ovog „eksperimenta“ neminovno, čak i u haosu od „države“ kakva je Srbija, doveli do anuliranja i eksperimenta i karijera svih involviranih.

Ako je, dakle, profa (Svetozar Cvetković) nešto kao „ludi naučnik“, njegov opit je sasvim neuverljiv u realističkom prosedeu koji film, iako stilizovan, nudi kao zaleđinu. Stvari u stvarnom svetu ne funkcionišu tako. Tim pre što je i njegova motivacija nedokuvana: njegova teza je suviše frikšou-kripšou u startu, i sve vezano za nju može da vodi samo u nove probleme oko njegovog statusa i renomea (a da, povodom potonjih, i ne govorimo o njegovom otvorenom jebavanju studentkinje koja je deo ovog trija).

Na početku, on kuka da ga neki optužuju za pro-desničarske pa možda čak i pro-naci ideje. Na kraju, vidimo ga kako peni u TV studiju protiv današnje omladine, dramoserući i dižući glas kao da je psiho-Vučić na psiho-konferenciji a ne tamo neki levi profa koga su pozvali u „Beogradsku hroniku“ da kaže narodu zašto je toliko nasilja među omladinom. Njegova tirada je (na stranu Cveletovo preglumljavanje) neuverljiva, jer teško da bi ijedan profa, pred kamerama, urlao ono što privatno mnogi misle: da su današnji mladi nikakvi, tunjavi, jadni, bedni, fali im inicijativa, ništa ih ne zanima, itd. 

I sve to neuvijeno, neakademski, kao da je neki ulični propovednik, zapenjeni taksista ili mudrac iz kafane posle treće čašice, a ne čovek koji prima platu da tu i takvu decu edukuje i pripravi za funkcionisanje u društvu umesto da ih se ovako eksplicitno odriče i pere ruke od njih na nacionalnoj frekvenciji.

Šta je profin master-plan? Šta će mu to u životu i karijeri? Koji su njegovi nazori? Da li je on, takav kakav je, deo establišmenta ili ekscentrični izrod iz vladajućeg diskursa? Nejasno je, a to bi trebalo da je ključno već u samoj postavci. Ako je izrod, kako na početku deluje, onda film nema širu relevantnost, jer prikazuje malo verovatni pojedinačni slučaj, freak accident. Ako je simptomatičan za društvo, kao njegov etablirani član, što se čini na kraju, kad gostuje na televiziji, onda su gornja pitanja o eksperimentu još relevantnija i problematičnija za samu postavku zapleta.

Možda i najveći propust filma jeste njegova dramaturgija (scenario: Đorđe Milosavljević; pored ostalog pisao Zekinog primetno boljeg NEPRIJATELJA). Ajde i da progutamo tu tezu i taj eksperiment, kao da bi neko to ovde i sada radio tako (a neka katedra i ostale nadležne službe odobrili), ali filmu prosto predugo treba da počne. Ono što je jasno već iz sinopsisa, pre gledanja, ako ne već iz prvih minuta, treba maltene tek na pola filma da se desi – naime, da neko od učesnika uzme stvari u svoje ruke, i počne da se meša u eksperiment.

A čak i kad se umeša – to čini na nezanimljiv način: tako što plati ćaleta da razbije ono isto svetlo razbijeno već u prvoj sceni (pa zamenjeno). Pa onda opet ćeranje tamo-vamo dok, pred kraj filma, ne plate nekome i da prebije (ne i ubije) jednog beskućnika. Ukratko, pripovedanje je presporo i sastoji se od nedovoljno zanimljivih dešavanja koja su se u tom kontekstu mogla smestiti; zatim, previše je vrludavo, sa repeticijama i predugim scenama, i nikako da se stvarno zahukta: a kad se nešto kao klimaks desi, eh, to je baš preterano.

To je pojačano preglumljavanjem Mladena Sovilja, o kojem sam imao lepe reči pre skoro 10 godina povodom filma ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA (2006), ali izgleda da on nije mnogo napredovao u međuvremenu. Što je još gore, taj klimaks nije ni u kakvoj većoj vezi sa eksperimentom. 

Odnosno, neko toliko duboko sjeban da toliko snažno odlepi – odlepio bi i bez eksperimenta, tako da je uzročno-posledična veza eksperimenta sa tim duboko upitna... Da budem jasan: ako je namera scenarija bila da se profa, i preko njega, celo društvo, nekako okrive ili ogole, da se na njih baci neka krivica za stanje/sranje, bojim se da ovaj frikaut na kraju nije u dovoljno jasnoj i direktnoj vezi sa njima da bi se to zaista moglo...

Započeo sam sa problemima i falinkama jer su mi oni nekako odneli prevagu i umanjili uživanje, ali daleko od toga da se ovde nema u čemu uživati. Crno-bela fotografija (u formatu 4:3) je odlična, antiživotni brutalistički pejsaži Novog Beograda i njegovih zgradurina sjajno su uhvaćeni, a film je prožet opresivnom atmosferom crnila i beznađa koju jedino estetski kvaliteti slike čine donekle podnošljivom.

Svet oslikan ovde prožet je propašću, prestup je u njemu prirodna stvar, stvari su iščašene iz zgloba i tu je „izgred“ najprirodnija stvar, tj. izgreda i nema u svetu nenormalnosti. Pravi izgred, ovde, bila bi ljubav, nada, dobrota, čovečnost... ali toga nema. Ništa od novog života, novog početka... I ta osetna doza mizantropije i pesimizma kojima su IZGREDNICI prožeti ugodni su, za promenu, za videti u domaćem filmu, žanru inače najčešće zašećerenom, opterećenom melodramom i bljuzgoptimizmom.

Likovi jesu antipatični, što u spoju s upitno građenim zapletom doprinosi slabo involvirajućem filmu – ali i atmosferi ledenosti, odsustva bilo kakve topline, humora, ljubavi, prijateljstva, koja se sa platna širi i ka gledaocima. Zeka nam se ne dodvorava, ne kupuje nas jeftinim fazonima koje domaći reditelji obično koriste za namigivanje publici. Treba i to poštovati, iako je pitanje kako će prosečan gledalac reagovati na ovaj led i crnilo.

Ovde praktično imamo četiri glavna glumca: Sovilj preglumljuje mnogo, Cvele nešto manje, a preostalo dvoje su OK. Radovan Vujović je dobar i povremeno baš creepy (voleo bih da ga vidim u nekom psiho-trileru ili hororu, kao zlikovca) 

a najveće otkrovenje je Marta Bjelica, koja ionako ima najsočniji, najrazrađeniji lik i najveće glumačke izazove (uključujući i golotinju, koja joj odlično stoji).

Sve u svemu, sumornost i mrakovi IZGREDNIKA, kao i grubi nacrt eksperimenta, imaju određene paralele sa RITMOM ZLOČINA, što će reći da ovaj film više po atmosferi negoli po konkretnim scenama prilazi prilično blizu hororu ali, nažalost, u njega ne uranja. 

Ali, da budem jasan, nije moj problem s njim njegova (ne)žanrovska diferencijacija (i to što nije zakoračio u horor, a lako je mogao, sa vrlo malo želje i truda), nego koncepcijski i dramaturški problemi koje pomenuh gore. Uprkos njima, radi se o zanimljivom, eh, eksperimentu koji zaslužuje pažnju odvažnijih gledalaca.

IZGREDNICI se upravo daju u našim bioskopima, pa ako vas je sve ovo zaintrigiralo, dajte mu šansu. Ali po'itajte: nije ovo vrsta filma koja će da razbija blagajne i prikazuje se nedeljama. 'Vatajte ga dok možete, dok još igra u vašem gradu.

EDERLEZI RISING (2018)

***

3

            Na nedavnom FEST-u, i nakon njega, našao sam se u dvostruko neočekivanoj ulozi: kao prvo, zato što mi se uopšte prilično dopao film EDERLEZI RAJZING, iako ga je pratila fama problematičnog (dugo snimanje, prekidi, dosnimavanja, prekrajanja...); kao drugo, što sam se tom (pr)ocenom našao u manjini, jer većini mojih kolega (kritičara) i prijatelja iz sveta filma DEDER LEZI se nije naročito dopao, pa sam se našao u paradoksalnoj poziciji da moram da ga branim.

            Ima ovaj film svojih problema, i o njima ću malo niže; nisam ja njih nesvestan, kao što ćete videti, ali meni oni nisu bili primarni, tj. nisu mi bitnije pokvarili uživanje u njegovim dometima. Ono što je, po meni, najveći kvalitet ovog filma jeste činjenica da je svetski relevantan, i da ga, ovakvog kakav jeste, bez transfera blama, dapače s ponosom, mogu preporučiti nekom strancu.

Mogu čak i sedeti sa strancem i gledati ga bez vrpoljenja ili potrebe da mu svako malo šapućem na uho: „Znate, da je bilo više para... Da smo mogli da dovedemo ovog ili onog glumca... Da smo imali bolje tehničare za efekte ili scenografiju... Znate, Srbija... Ovo je tek drugi naš SF film... Da samo nije bilo ovih ili onih problema... Nemamo tradiciju žanra... Jer, Srbija, znate...“

            I kad kažem „svetski“, time ne mislim na trećerazredni direct to DVD treš iz Tuki prodakšna, kao npr. nedavni njegov kvazi-SF-zombi-slešer film, THE RIFT. Ne, mislim da je EDERLEZI sasvim pristojan, vizuelno bogat i tematski intrigantan, skoro pa natprosečan žanrovski film koji bi mogao bez kompleksa da izađe na megdan na svakom relevantnom svetskom žanrovskom festivalu, ili u reviji nalik onoj kakva je bila „Subverzivna Srbija“ koju sam pre 8 godina selektovao za Fantaziju u Montrealu.

            Da se ne lažemo, glavni adut ovog filma je njegov spektakularan dizajn: od izgleda svemirskog broda, spolja i iznutra, pa do prizora u svemiru, efekata bestežinskog stanja, i drugog šarenila, to je sve izvedeno besprekorno, svetski, kao da nije naše. Kvantni skok u odnosu na RIFT, na svim poljima, pa i na vizuelnom. Možda je ovo niskobudžetno, ali ne izgleda jeftino.

Dakle, kad film pravi neko ko nije reditelj po vokaciji nego grafički dizajner, onda dobijaš ovo. Neke kolege su izjavile da film podseća na „screen saver“ u trajanju od 90 minuta, druge kažu da je vizuelnost svuda isto tretirana i isto akcentovana, i nije to bez Đavla, naročito ovo drugo, ali po meni nije to toliko drastično primetno da bi bilo nepreskočivi problem (mada je nekima, evidentno, film bio dosadniji nego meni).

            EDERLEZI je vizuelno bogat i dinamičan, i maksimalno nadomešta činjenicu da se ceo dešava u 2-3 prostorije (da ne kažem sobe, pošto se radi o svemirskom brodu) a meni je već pun k... ružno slikanih i za oko drljavih filmova u poslednje vreme. Da, stranih; da, žanrovskih – to sve nešto mračno i muljavo i, kao, gritty a zapravo lenjo i bez duše smrljavljeno, iz dupeta slikano, nema čovek više ni poštenu bombonicu za oko da nađe!

I zato mi je ovaj „screen saver“ maksimalno prijao i delovao okrepljujuće, iako strogo gledano ni ovaj žanr ni ova vrsta vizuelnosti nisu baš moja šolja čaja, kao što to nisu ni njegovi žanrovsko-tematsko-formalni srodnici kao npr. HER ili MOON.

            Naravno, te mrdajuće sličice i svetalca koja neprestano trepere (s ovim se malo i prećeralo – naročito u sceni koja nije punjenje Nimani baterija, gore-dole, nego kad nekakvo svetlo šeta horizontalno po kadru, levo-desno, u pozadini, dok ide dijaloška scena!) dosadili bi brže da priča nije intrigantna a glumci uglavnom solidni u njenom nošenju. 

Izvorna priča po kojoj je ovo rađeno, „Predveče se nikako ne može“ Zorana Neškovića, dobar je primer zaboravljenog domaćeg SF-a – potentna, napadno kontemplativna (ali nimalo smarajuća) ruminacija nad pitanjima samoće i uparivanja, te međuljudskih i međuvrsnih (ljudo-androidskih) odnosa. 

Njen bi verni filmski ekvivalent bio bliskiji Soderbergovom SOLARISU nego ovom EDERLEZIJU, ali filmska adaptacija je sasvim solidno uzela to kao odskočnu dasku za dinamičniji, komercijalniji, konvencionalniji i prijemčiviji film koji se dovoljno drži predloška da ne kida pupčanu vrpcu s njim, ali i razrađuje i dodaje i osavremenjuje puno toga.  

Ukratko, ovo je prvi dobar filmovani scenario Dimitrija Vojnova, i prvi dobar film po njegovim pisanijima. Prvi put da nije potpisao treš (ANĐELI 3) ili budalaštinu koju su mu drugi prepravljali, nagore (ŠIŠANJE, O BUBICAMA I HEROJIMA) ili ko-bi-to-uopšte-gledo-i-zašto (MALI BUDO, JESEN SAMURAJA). Najzad je kucnuo i taj čas da po prvi put nema razloga da kuka „Vidi šta su mi uradili od pesme, mama“. Ovde je reditelj, za promenu, unapredio njegovo pisanje.

Ali, realno gledano, daleko je od odličnog taj scenario, i mnogi problemi koje film ima potiču iz njega; Vojnov je samo imao sreće da, ovom prilikom, rediteljsko-dizajnerska šminka uspeva da donekle zabašuri neke od njih. Zapravo, neko maliciozan imao bi ovde itekako povoda za ismevanje i zajebanciju. Počev od kretenskog naslova, recimo.

Na primer, pita me jedna drugarica šta sam gledao na FEST-u, i ja pored ostalog pomenem i EDERLEZI. A ona će: „Ah, to beše ono nešto o Romima?“ Eto, na to će stalno nailaziti ovaj film, i zasluženo. Sao roma babo babo, sao roma aždaje, eeej, ederlezi, ederlezi rajzing...

Nevezano za taj debilni EDERLEZI u naslovu (i za druge Dimbove fetiš-dosetke ubačene, kao npr. Nimani, Tifa itd), šta zapravo znači taj RAJZING? Šta se tu diže? Korporacija po imenu Ederlezi? Uzdizanje Ederlezija? Ali film uopšte nije o tome, ni izdaleka. Ta firma se čak i ne diže u filmu, nego propada – jer šalje na intergalaktičko putovanje ogroman, preskup svemirski brod sa posadom od ukupno JEDNOG čoveka i JEDNE androidkinje (sa premaleckim sisićima!!!), i naravno da se usput desi da misija bude sjebana i da trilioni dolara (ili rubalja?) odu u crnu rupu zbog te imbecilne zamisli koju nijedna kompanija, nikada, ni za sto vekova, pa makar njome rukovodili Cigani iz Kustinog filma, ne bi tako sprovela.

Da ne pričamo o kretenskoj motivaciji za to ogromno putovanje! Zašto se uopšte taj jedan smrtnik šalje tako daleko? Da tamo nekima – nejasno kome, vanzemaljcima ili zemljacima? – propoveda nekakvu nedefinisanu i gluponazvanu religiju, ili beše ideologiju („džiče“, ili tako nešto?). Jedan jedini čovek leti tolike svetlosne godine da tamo nekima, tamo daleko, usađuje ne znam koju veru i ideologiju?

What’s in it for EDERLEZI da daje trilione biliona dolara za to? I zar nema jeftiniji, praktičniji način? I ko je, i kada u istoriji civilizacije slao JEDNOG misionara, bez ikakve infrastrukture i vojno-tehničke podrške, da drugima usađuje bilo šta? Koješta. Ali, dobro, recimo da je to Mekgafin. Uostalom, SVE je ovde Mekgafin, i žanr i sve, samo kako bi se jedno muško i jedno žensko našli u sobi i počeli malo da kenjaju a malo da se jebu, jer to je sve što je scenaristu ovde zaista zanimalo...

Apdejt: Što se tiče ovog Džičeta – kad sam to čuo u filmu, odmah sam pomislio da ta reč zvuči suviše imbecilno da bi je čak i Dimitrije Vojnov izmislio. Niko, voleo bih da verujem, ne može da tek tako izmisli reč „džiče“ kako bi opisao neku ideologiju ili nešto tome slično. Pretpostavio sam da ta reč označava nešto vezano za Severnu Koreju, na koju Dimbo fetišistički otkida – možda je to Kimov nadimak, mislio sam, ili originalni naziv nekog severnokorejskog filma, ili tako neka opskurna filmska referenca bez ikakvog smisla, ubačena kao trejd-mark infantilna pošalica.

  Malopre mi je skrenuta pažnja da je džiče, zapravo, naziv zvanične ideologije-religije Severne Koreje. Koga zanimaju detalji toga, evo OVDE. Međutim, ovaj nazigled nebitni detalj, ova navodno uzgredna pošalica, dodatno problematizuje krajnje upitnu svetogradnju (world-building) ovog filma u kojem severnokorejsko-ruska korporacija (!) sa ciganskim nazivom (!) šalje JEDNOG (!) Srbina (!) sa dubokim psihoseksualnim problemima (!) da ide na predaleku planetu i tamo, sam samcit (!) propoveda, ne zna se kome (!) a ni zašto (!), severnokorejsku ideologiju iz XX veka (!).  

Ovo je tim besmislenije što se ta severnokorejska ideologija džiče zasniva na ideji samodovoljnosti i nezavisnosti: znači, šalješ misionara preko pola svemira da tamo neke Alfa-Kentaure učini (još više) samodovoljnim i nezavisnim! Pa jbt, svaka misija ikada igde poslata imala je za cilj da se tamo neki daleki učine povezanim sa i zavisnim od onoga ko im ideologiju prodaje, a ne da budu još izolovaniji i odsečeniji. Potpuna nedomišljena, nedokuvana budalaština!

Plus, gluposti na samom početku, redundantni i ništaneznačeći natpisi o kapitalizmu i socijalizmu – elem, ciganskonazvana korporacija je zapravo ruska (!) i šalje kvazisrbina Milutina (kojeg igra Slovenac, Sebastijan Kavaca, jer u Srbiji nema dovoljno mačoizgledajućih Milutina; zapravo, u filmu mu ime izgovaraju M'LOOT'N) nakraj svemira da propoveda „džiče“, a povremeno se, zatim, na monitorima vide ćirilični (ruski) i korejski natpisi, jer scenarista Vojnov ima fetiš na totalitarizam, pali se na to, radi ga Severna Koreja, iako ovde, na nivou zapleta i smisla, u pogledu sveta koji kreira, to je sve duboko upitno i bez veze.

Ima tu i drugih propusta, na raznim nivoima. Recimo, nauka je u ovom „naučno“-fantastičnom filmu prilično jadna: nejasno je na koji pogon se kreće ovaj brod i kojom brzinom (čini se da ide na raketni, što je apsurdno sporo), a pred kraj se sasvim netačno izmišlja neko nenormalno brzo uništiteljsko dejstvo svemirske radijacije kroz skafander plutajućeg čoveka samo zato što je scenaristi to tako trebalo za taj nevešto iskonstruisan „tragični“ kraj.

Citiraću tim povodom doktora za SF, čuvenog ABN-a, koji je na forumu Fantastika kazao:

„Дибидус је лоше оно о смртоносној сунчевој радијацији која као може да прегреје астронаута у скафандру ако је он изван брода дуже од десет минута. То је без везе. Требало је питати некога ко се разуме у астрономију. Па, не можете имати филм о путу кроз Сунчев систем а не познавати како функционише Сунчев систем.

То је као да снимате филм о резерватима природе у Африци, а не знате разлику између газеле и гибона. Забога! Па, астронаут би, у близини Сатурна рецимо, пре могао да се смрзне. Нити се од радијације умире онако брзо и временски прецизно одређено. То је баш то-тал-но лоше.“

Doktor za SF i doktor za horor, pred premijeru prvog dobrog srpskog SF filma

Takođe:

„Астрофизика је слаба. Hе иде се помоћу ракетних мотора на Алфу Центаури, нити брзином од неколико десетина километара у секунди, па да је много важан заокрет око неке планете у циљу “ефекта праћке” (slingshot effect). Осим ако мислите да путујете милионима година. Да би се у неком разумном року, унутар једног људског живота, стигло на Алфу Центаури, потребна је брзина од рецимо сто ХИЉАДА километара у секунди…“ 

            Veći problem od ovoga su, na planu idejnosti, mizogine i muškošovinističke implikacije o muško-ženskim odnosima, a naročito o ženskoj psihi, te jednodimenzionalno okarakterisan lik Milutina, koji je navodno u prošlosti bio višestruko ranjen ženskim izdajama --- prava psiha za slanje na međuzvezdano putovanje, taj će da vam bude misionar, bravo Ederlezi-u-usponu Korporacijo, bravo slovenačka regrutkinjo! --- 

pa je sad opsednut samo time da nekako zaleči svoje ljubavne rane, makar kroz iživljavanje svojih (ili scenaristinih) fantazija o poslušnoj i podatnoj ženi, a potom i najveće muške fantazije ikada, u tom pogledu, one pigmalionske: da se bude ženin kreator-osloboditelj, ali ne zaista. Odnosno, da joj se da „sloboda“ – da bude s njim. Ako li pak ova, zaista slobodna, odluči da ga odjebe – nastaju problemi. Ovo poslednje potiče iz izvorne priče, i dobro je.

            Najveći dramaturški problem vezan je za kraj filma – dakle, sledi SPOJLER! 
Ne čitaj ovo nečitko pre gledanja filma, ako ga planiraš!

            Pre svega, usiljeno je i nenaučno to sve sa radijacijom i Milutinovim „žrtvovanjem“ – njegovo zaginuće, ako je već moralo do njega da dođe kako bi Muški Šovinista Krapinus Balkanikus dobio svoje jadno iskupljenje, trebalo je ubedljivije rešiti.

            Još gore od toga, finalna scena je potpuno promašena, i nejasno je da li je za to kriv scenarista ili reditelj (pod uslovom da je nešto promenio i prilagodio na kraju). Naime, OK, Milutin je skapao jer je 10 minuta bio u svemiru u skafandru, i to presvisne na licu mesta, čim je ušao u brod. 

Ostavimo nauku i medicinu toga po strani. Recimo da je to tako. Ali, fuck, kada on u zadnji čas uspe da napuni bateriju naše Nimani, on klone kraj nje, i umre, a da se između njih dvoje više ništa pažnje vredno ne desi. Ona, prosto, uzme u naručje njegovo mrtvo telo i poljubi ga, i to je kraj.

            Ovom ravnom kraju nedostaje twist, nedostaje drama, nedostaje EMOCIJA. Ne može bre onaj da, posle onolike muke, dođe do nje, oživi je, i skljoka se, a ne dobije ništa, za života, nego samo posthumni lejm poljupčić. 

Trebalo je da se tu nagazi (melo)drama do daske, tu da se vrca od strasti, od emocije, da suze šikljaju iz androidkinje, da njenu ljudskost stvarno osetimo i vidimo. Tu je trebalo da se baci u žestoki, glasni ženski plač, da poverujemo da je postala žena. Na primer.

            Ili bar da ona nešto kaže njemu. Ili on njoj. Ili da uradi. NEŠTO!

            Umesto toga, lejm slou moušn, i pošto reditelja, odnosno dizajnera, više zanimaju lepe šarene slike nego pričanje priče, a kamoli značenja i poente, ostavljamo nepostojeću emociju na patosu broda, i vozimo se, polagano, unazad, kroz hodnike, u svemir, da gledamo još efekata, još lepih slika, još šarenila, sunaca, planeta, blještavila, ključanja sunca kad već na brodu među akterima ništa ne ključa, i još brod koji izgleda kao da pada i pada i pada... u svemiru gde nema gore ni dole, a kamoli gravitacije... i tu EDERLEZI PADA...

            Pored toga, gluma ovog Kavace je slabunjava. On kroz ceo film ima jedan te isti izraz i istu intonaciju glasa (kao za trejler – duboko grleno recitovanje). Iako bi njegov lik trebalo da prolazi kroz nekakve emocionalne bure i prevrate, to se na ekranu ne vidi. Recimo, mi iz jedne replike, a ne iz njegove glume, saznajemo u jednom trenu da je „u depresiji“. 

On je više maneken nego glumac ovde; ima da ide od tačke A do tačke B, tamo gde mu gazda kaže, i da izgovara neke replike, i pozira u slou moušnu sa pornićarkom Stojom u nekim kakti „erotskim“ scenama videospotovske kvazierotičnosti, samo kamin fali; to bi stvarno bilo genijalno da je neki upaljeni kamin stavljen u pozadinu svemirske kabine.

            On bi trebalo da je čovek, a jednako je mehanički, neživ, arteficijelan kao ova androidkinja – maltene sam očekivao twist na kraju, da se ispostavi da je on android koji to ne zna (kao u Skotovom BLEJD RANERU). Povrh svega, on je i SRBIN, BRE, ali to BRE nigde ga nema; da lupi šakom o sto, da opsuje sočno, da otera sve u tri pizde materine, da padne u dert, napije se šljivovice... Ništa od toga... Lejm... Ne šalji ženu da radi muški posao, i ne šalji Slovenca da igra Srbina.

            Porno Stojadinka se bolje pokazala, jer navikla je da bude objekat, pa je, kao takva, ko stvorena za dizajnera Bodrožu da je namešta tamo-vamo, slika odavde-odande, da je obasjava svetlima i lampama i šarenilima odozgo i odozdo i sa strane. To malo emocije i glume što se od nje zahtevalo, korektno je izvela. 

Ništa za spektakl i nagrade, poput one koju je dobila na najnovijem patetičnom izdanju FEST-a (patetičnom u pogledu stranih gostiju), ali kad je u datoj ponudi ova pornićarka bila jedna od najvećih zvezda, ako ne i najveća (Ištvan Sabo, izvini!), eto morali su njoj da daju nagradu za najbolju glumicu! Poštene domaćice-glumice – vi, drugi put. It’s a man’s world! Kome se ne sviđa, nek ide na Alfu Kentauri da promoviše „džiče“. Uostalom, kad su mogli da nagrade ono mrtvo puvalo Kavacu (jeste, i on je dobio nagradu!), red je i Stoja da se omasti, kad je već došla u dedovinu da je svi mediji tretiraju ko da nije slavu stekla kuropušenjem i kurolomatanjem...

            Dobro, da sumiramo: film ima brojne probleme, neke krupne i mnoštvo sitnih, i neki potiču od nedovoljno slojevitog i razrađenog scenarija, a neki od nezainteresovanosti reditelja da se bavi pričom i emocijom, ali sve u svemu, ovo je ipak ogroman skok u odnosu na mizerni RIFT, i veliko postignuće za ove krajeve, pre svega na tehničkom i vizuelnom planu.

Zato sam voljan da prstom na vagi malko nalegnem da ovo što bi, na pravdi boga, da nije „naše“, bilo negde oko 2+/3-, ipak dobije čistu trojku jer, kao što već rekoh, svaki domaći film – pa makar bio on i na engleskom, i sa stranim "glumcima" – koji u meni ne izaziva veći transfer blama već je uradio ogroman posao, i ja sam spreman mnogo toga da mu zato oprostim.

            Eh, da – prelepe slike EDERLEZI RAJZINGA (foto by Kosta Glušica) praćene su isto tako svetski odličnim muzičkim skorom Nemanje Mosurovića, koji zaslužuje aplauz i svetska priznanja i angažmane. 

            A budući da je tomu tako, zaista želim uspešan festivalski i bioskopski i DVD život ovom filmu na što više belosvetskih teritorija. Pokazali su da je ponekad i NEMOGUĆE u Srbiji – moguće, i za uspešno okončanu lavovsku borbu da od ovoga ispadne relevantan film vredi zažmuriti na oko, ili dva, na pomenute (i nepomenute) nedostatke i tretirati ovo kao čašu koja je polupuna. Sledeća će valjda biti punija.

PS: Ovaj film je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za srpstvo!

PPS: Već samo postojanje ovog filma je najveći SF, veći od bilo čega u filmu (uključujući tu i "levu" budućnost)!