Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.