Starac ABN i more!

            Nastavljam akciju plasiranja naučnih radova na ovom blogu, mada ovog puta red je došao na jednu malo drugačiju vrstu doktora, i na jednu malo drugačiju vrstu rada. Oni koji duže prate The Cult of Ghoul znaće šta da očekuju kad kažem da je autor ovoga što sledi – Aleksandar B. Nedeljković! Pored dva gore već linkovana teksta, na ovom blogu možete naći i njegov sudar sa Frankenštajnom, a sada, okršaj kakav srpska akademska misao još nije videla: dr ABN se hvata ukoštac sa novelom "Starac i more" E. Hemingveja, i dekonstruiše, onako kako to samo on ume – njenu poslovnu politiku!

            Uostalom, pogledajte i sami kako to dr ABN najavljuje:

           

"Kad kritički pogledate proslavljenu novelu Ernesta Hemingveja (koji je dobio Nobelovu nagradu) „Starac i more“, i, ako pri tome uključite „SF oči“, tj. svu onu strogost kriterijuma, naročito u oceni plauzibilnosti sadržine, KAO  DA ocenjujete naučnu fantastiku – dakle, bez ikakvog popusta – novela se sva sruši. Otkriju se neke katastrofalne, porazne istine o njoj. Članak (naučni rad) dr A. B. Nedeljkovića o tome, objavljen u najnovijem, 49-tom broju kragujevačkog univerzitetskog časopisa „Lipar“, možete sada pročitati sasvim besplatno, i vrlo lako, tako što ćete skinuti ceo taj broj sa sajta Univerziteta Kragujevac, pa, onda, kad je taj pdf dokument bezbedno u vašem kompjuteru, pogledajte stranice 171-179... to je taj članak.

Verovatno je, da ćete biti zapanjeni. Opet, možda je i bolje da ne uzmete taj članak, jer ako ga pročitate ceo, verovatno nikada više nećete videti Hemingveja istim očima. Može to biti ogromno razočaranje."

Ovo što sledi ispod je upravo taj članak, preuzet iz rečenog časopisa: ja sam ga samo prebacio u latinicu, a nekoliko fusnota je, zbog formatiranja na bloggeru, prebačeno u zagrade. Sve ostalo je od reči do reči tako kako je to dr ABN napisao. Ja sam samo bio slobodan da boldom naglasim pojedine rečenice od naročitog značaja za... eh... književnu nauku.

Oni koji ne veruju da je ova osoba stvarna, ili koji misle da je ovo dole napisao neko iz zezanja, neki ekvivalent Žike pesnika, recimo, mogu da kliknu na gornji link i pogledaju originalni rad u tom časopisu! Svi ostali – uživajte!

Aleksandar B. Nedeljković

Filološko-umetnički fakultet, Kragujevac

ŠTA JE STARAC SANTJAGO ZAPRAVO PLANIRAO DA POSTIGNE 

NA MORU BLIZU KUBE

(2 Ovaj rad nije ranije objavljivan, ali, bio je usmeno prezentiran, pod istim naslovom, na Filološkom fakultetu u Beogradu, 26. novembra 2010, na međunarodnom naučnom skupu FID – Filološka istraživanja danas.)

821.111(73)-31.09 Hemingvej E.

Hemingvejevu novelu „Starac i more“, uz sve dužno poštovanje, treba razmotriti i na jedan skeptičan, bukvalan način, naime, sa čisto praktičnog stanovišta, kao ribarski ekonomski poduhvat. Neke nove stvari se vide, kad se tako gleda. Narativne strategije, kojima se autor poslužio, bile su veoma uspešne, pa je on za ovu pripovetku dobio Pulicerovu nagradu, a ubrzo je dobio i Nobelovu nagradu, u čijem obrazloženju je pomenuta baš ova pripovetka; ali mi danas uočavamo i znatne nelogičnosti, i neuverljive, „nameštene“ elemente, koje ne bismo oprostili u nekim drugim žanrovima. Na primer: ako je Santjago hteo da ukrca u svoj čamac ulovljenu i ubijenu ogromnu ribu sabljarku, tešku oko 750 kilograma, dakle desetak puta težu od njega, koja u čamac te vrste (skif) nikako nije mogla da stane, postavlja se pitanje koji je zapravo bio njegov poslovni plan. Svakako je mogao da iseče barem najkvalitetniji deo, možda četiri komada po 25 kg najboljeg mesa, ali on je, umesto toga, ostavio celu sabljarku u vodi, da je ajkule pojedu. Prethodno je, pošavši iz malene ribarske luke Kohimar nadomak Havane, ulovio i ubio jednog delfina, koji nije mogao imati manje od 40 kilograma težine, što bi za starog Santjaga, nakon osamdeset i četiri dana očajnog ribarskog neuspeha, bio zaista izvanredan ulov, izvor odlične zarade; ali ga nije poneo nazad do Kube, nego je samo pojeo dva-tri zalogaja njegovog sirovog mesa a onda ga je bacio nazad u more. Preostaje samo jedan zaključak o Santjagovim motivima.

Ključne reči: Ernest Hemingvej, „Starac i more“, poslovni plan

U noveli Ernesta Hemingveja „Starac i more“, vidimo da je Santjago profesionalni, aktivni ribar, sa velikim iskustvom, mada, zapravo, kad bolje pogledate, nigde nije konkretno navedeno koliko godina tog iskustva on ima; dato nam je da znamo da nije celog života bio ribar. Ali, jeste profesionalac. Njegov je posao, dakle, da hvata i prodaje ribu. Mi ćemo se u ovom radu vrlo malo baviti pitanjem Santjagovog heroizma, ali ćemo pažljivo razmotriti njegov poslovni plan.

Ali taj njegov plan je – ako ga želimo objektivno pogledati – katastrofalno pogrešan.

U prvoj rečenici novele, u engleskom originalu, saznajemo, bez ikakve mogućnosti nedoumice, da je njegov čamac od one vrste koju na engleskom zovu „skif“ (”a skiff”), (Hemingway 1967:5).

Na Vikipediji nalazimo definiciju skifa, to je svakako mali čamac, a u američkoj upotrebi to je mali čamac za ribarenje na moru (”a type of small boat … In American usage, the term is used to apply to small sea-going fishing boats”, Vikipedija, skif: 2011). To je plitak čamac, tri-četiri metra dugačak, otvoren sa gornje strane, tako da kiša, ako počne, pada u njega, a i talasi mogu vrlo lako zapljusnuti u njega, jer nema pokrivenu, zatvorenu palubu. Predviđen je za jednog ili dvojicu ribara, i samo za mirno more i lepo vreme. Može imati prikačen, na zadnjem kraju, spoljašnji motor, takozvani vanbrodski motor, ali ne mora ga imati; i, gle, iako se priča dešava posle Drugog svetskog rata, možemo pretpostaviti 1951. godine kad ju je Hemingvej i pisao a njegova supruga Meri Hemingvej prekucavala (Blum, 175) i kad je sportista, bejsbol igrač Džoe Di Mađo (Joe DiMaggio) bio na kraju aktivne karijere ali još uvek izvanredno popularan – te godine, Santjago u svom čamcu nema vanbrodski motor, koji mu je mogao mnogo, čak presudno, pomoći. Hemingvej je svog junaka ostavio bez tog pomoćnog sredstva, zato što je baš hteo da ga izloži udaru sudbine, da bi Santjago bio veći heroj a što manje čovek modernog doba i tehnologije.

Da ne bude nikakve dileme, nikakve sumnje: u noveli je jasno opisano kakva je to vrsta čamca: taj skif ima i vesla (”he was rowing steadily”, 21) ali i jedro, i to zakrpljeno starim vrećama od brašna (“The sail was patched with flour sacks”, 5, see also p. 70), a u povoljnom vetru, ovo jedro dobro vuče čamac napred (“drawing steadily”, 71). Jarbol Santjagovog čamca je tako mali, da Santjago, po povratku na Kubu, može da obavije tj. namota to krpljeno jedro oko jarbola, uveže ga kanapom, i da izvadi ceo taj jarbol iz ležišta (!) i odnese ga kući, noseći ga na ramenu, što je njegova uobičajena praksa (88).

Ali u prvoj rečenici novele saznajemo i tužnu činjenicu da stari Santjago već osamdeset i četiri dana nije ulovio nijednu ribu (“has gone eighty-four days now without taking a fish”, 5). Ovo je već pomalo čudno. Zašto se Santjago toliko usmerio na hvatanje samo velikih riba? To ne izgleda kao trezven poslovni plan. Mogao je Santjago, osim udice za veliku ribu, da baci i mrežu i malo mamca i nahvata manju ribu; ili da baci nekoliko malih udica, opet za manju ribu. Mnoge njegove kolege rutinski hvataju sitniju ribu da im posluži za mamac a i za večeru. Šta bi loše bilo u tome, da se vrati popodne sa tridesetak kilograma nahvatane sitnije ribe, i proda je, glavninu, odmah – da bi bila odmah i poslata rashladnim kamionom na pijacu, dok je sveža – i zaradi nešto para? Ali, ne, on hoće ili podvig, ili ništa; on je, reklo bi se (ako ćemo biti ironični), sportista u duši.

Verovatno bi trebalo da je Santjago svestan da je star i da je u ponečemu već popustio, a verovatno je i sposoban da peca sitniju ribu, kad već pretenduje da hvata sabljarke. Zapravo u noveli vidimo da je on imao nekoliko prilika da uhvati manje, savladivije ribe, ali ih je namerno izbegao.

Prvi totalni slom logike dešava se u ovoj noveli u trenutku kad Santjago uhvati delfina. Dodajmo, uzgred: ogromna, neverovatna greška, koju recimo u naučnofantastičnoj priči fanovi nikada ne bismo oprostili piscu, sastoji se u tome što Hemingvej umišlja da je delfin riba. Delfin nije riba. I nema škrge. Delfin je sisar, i diše na pluća, i može se i udaviti, itekako. Nepojamno je, ali istinito, da su čitave generacije kritičara, zadivljene neospornim humanističkim dometima ove pripovetke, i zasenjene sjajem Pulicerove i Nobelove nagrade, ostale slepe za ovaj elementarni fakt iz biologije, koji i mnoga mala deca znaju: delfin nije riba.

(3 Ali, naučnu fantastiku čitaju uglavnom najbolji đaci, i to oni koji vole i prirodne i društvene nauke.)

Santjago je uhvatio i ubacio u čamac, i ubio, jednog delfina (52), koji je prethodno progutao dve leteće ribe, i onda mu je izvadio škrge (!!! “gills”, 56) koje bi isto tako mogao naći i kod slona ili kod tih svojih lavova, ali, ako i oprostimo tu neverovatnu grešku, kao i nepreciznu, pomalo dvosmislenu anatomiju gde su dve progutane leteće ribe ostale delfinu u “čeljustima” ili ipak u želucu (dvosmislena engleska reč “maw”, 56) stižemo, tek sad, do porazno besmislenog Santjagovog daljeg postupka, do ogromnog, glavnog promašaja: to, taj trenutak, kad je upecao delfina, očigledno je bio trenutak da odseče udicu na kojoj je sabljarka, koja je nastavljala da ga silovito vuče ka pučini, sve dalje od Kube, i da se vrati na Kubu, u tu malu ribarsku luku Kohimar pokraj Havane, sa ulovljenim delfinom, svojim prvim plenom u 84 dana.

Enciklopedije nas uče da delfina ima raznih vrsta i da najmanji od njih (a zašto bi ovaj Santjagov bio najmanji?) jeste težak oko 40 kilograma, što znači da bi bio odličan ulov, a prosečni i tipični delfin ima i mnogo veću težinu, stotinak ili sto pedeset kilograma. Dobro skuvano, delfinovo meso je izuzetno ukusno, kaže Santjago (57) dakle moglo bi se dobro i prodati na ribljoj pijaci. Međutim, taj delfin se u čamcu nekako čudesno smanjuje na beznačajnost, na dva komadića mesa, od kojih Santjago pojede polovinu jednog, tako sirovo i čak neposoljeno, a glavninu delfinovog tela on baci u vodu (!!!), i do kraja novele mi delfina i zaboravimo, jer nas dinamika i emocija priče povuče dalje, takav je naš instinktivni čitalački odziv (engl. reader response). Ako ćemo biti sada sasvim bezosećajni za opšteljudsku dimenziju Santjagovog heroizma, i ako ćemo gledati samo banalni i bukvalni ekonomski aspekt njegove situacije, moraćemo da uvidimo istinu da Santjago zapravo ne želi da zaradi na taj način, sa samo 40 kilograma ulova (jer mu pisac ne dozvoljava). Narativna strategija je zahtevala da Santjago nema nikakav ulov, da bi dalja suicidalna upornost sa sabljarkom izgledala makar prividno razumna i da bi priča o tragičnom herojskom neuspehu mogla da se odvije do kraja. Banalizacija, pad u svakodnevicu (uhvatio nešto, najzad, ali samo 40 kg ili samo stotinak, zaradiće novac, najzad, ali ne spektakularno veliku sumu) nije dolazila u obzir, bilo bi to vrlo ne-Hemingvejevsko odustajanje od heroizma.

Sabljarke su velike i snažne ribe. Ima ih raznih vrsta, ali, Hemingvej nam ne ostavlja mnogo dileme o sabljarki (engl. marlin) koje je Santjaga tako namučila: teška je, procenjuje Santjago, oko 750 kilograma, a možda i mnogo više! Sedamsto pedeset kilograma je ogromna težina, verovatno deset puta veća od težine samog Santjaga. (Oko ovoga dileme nema:  “over fifteen hundred pounds … maybe much more”, 70.) U Vikipediji se, u članku o sabljarki (Vikipedija, marlin), pominje Hemingvejeva novela (sasvim prirodno, jer to je sigurno najslavnije književno delo ikada napisano o sabljarki), pominje se i da su najteže sabljarke imale i preko 800 kilograma, i precizira se da je Santjagova sabljarka bila dugačka (kao što se u noveli i konstatuje, eksplicitno,

89) oko pet i po metara.

(4 Vikipedija, Marlin (2011): “Marlin are rarely table fare, appearing mostly in fine restaurants. Most modern sport fishermen release marlin after unhooking. However, the fisherman in Ernest Hemingway’s novella The Old Man and the Sea was described as having caught an 18-foot (5.5 m) marlin to sell its meat.”)

            Približno dva puta duža od čamca.

Iako se, kako bi svojevremeno rekao profesor beogradskog Filološkog fakulteta Radoslav Josimović, nalazimo “u podnožju književnih propileja”, ne možemo ostati nemi pred činjenicom da je Santjago pokušavao da ulovi ribu koju baš nikako nije mogao da utovari u skif, jer je bila mnogo veća i teža od njega zajedno sa skifom.

            U srpskom prevodu, Aleksandra Stefanovića, u prvoj rečenici novele stoji, poetično ali ne baš mnogo precizno, da je Santjago bio “u svome čunu” (ne kaže se kakav je to čun, ne kaže se da je skif, a “čun” bi mogao biti i kajak, piroga, kanu... itd). Ali za ribu od 750 kg, pa još i 5,5 m dugačku, svakako nije moglo biti mesta u čunu. To kaže i sam Santjago.

Dodajmo, riba sa 500 kg mišića morala je biti neuporedivo jača od Santjaga. Hemingvej ovu tačku brani time što je Santjago u mladosti bio šampion u obaranju ruke, dakle ima verovatno i sad vrlo jake ruke. Ali to je smešno, on je ipak samo čovek. Da se ta sabljarka samo jednom praćaknula zaista jako, mogla je da ga odnese u more, ili, ako mu je telo bilo zaglavljeno u čamac, da mu otkine obe ruke iz ramena, ili prste naravno. Konj je težak oko 400 kilograma, od čega su mišići samo deo. Zar bismo poverovali da Santjago može jednim kanapom da zadrži trzaje tri ili četiri konja koji se u panici otimaju od njega? To je potpuno neuverljivo.

Pa hajdemo ipak dalje. Čitamo preostali deo novele. Nekim čudom, posle strahovitih napora, Santjago uspeva da ubije sabljarku i – zatim – šta? 

Znamo šta se desilo, ali, postojao je mogući alternativni plan. U tim trenucima, dok ajkule još nisu napadale, mogao je Santajgo da izreže stotinak kilograma najboljeg mesa, bez kostiju, i utovari u skif – nekoliko ogromnih komada, mada bi sigurno i sa njima morao junački da se rve, dok ih podigne u skif – i da krene najbrže što je moguće, natrag, prema Kubi, od koje se strašno udaljio, što i sam mnogo puta konstatuje (kao da tim ponavljanjem skida sa sebe krivicu za slab biznis-plan). Možda se mogao vratiti pre nego što se meso ukvari. Umesto toga, on je privezao tu ogromnu sabljarku za svoj čamčić, sa strane, duž boka čamca, i krenuo tako nazad, sporo, jer vukući toliku ribu, nije mogao brže.

Zašto nije predvideo da će ajkule doći i napasti mrtvu sabljarku? Toga bi se setio i ribolovac amater.

Hemingvej je propustio da nam to objasni, ali nije propusto da napravi niz očiglednih aluzija kojima poredi Santjaga sa Isusom Hristom na usponu uz Golgotu itd. (88 i drugde). – A kako znamo da te aluzije nisu slučajne, da ih nije pisac nehotice, igrom podsvesti, bacio na papir?

U interesantnoj, korisnoj knjizi Hemingvej, poetika kratke priče, Vladislava Gordić-Petković uverljivo diskutuje o desetak Hemingvejevih kratkih priča (novelu “Starac i more” samo uzgred pominje, jednim standardnim pasusom, na str. 200), a na str. 206, bližeći se zaključku, kaže:

Pomno čitanje Hemingvejeve kratke proze otkriva pisca koji je svestan postupka, eksperimentatora koji je u prozi iskušavao dramske konvencije, manipulisao pripovedačem do te mere da ga je bezmalo ukinuo i izbrisao, ali i afirmisao jezičku i motivsku askezu koja je doprinela da se čist, precizan i jasan jezik pokaže u svojoj dotad poricanoj moći.

Hemingvej jeste takav pisac. Zaključujemo da svoje narativne strategije, primenjene u noveli “Starac i more”, nije upotrebio slučajno, nego namerno, dobro promišljeno. – Eto tako znamo da prilično upadljivo nameštene aluzije na Hrista nisu slučajne.

A zašto nismo saznali, nigde u noveli, konkretno koliko godina se Santjago bavio ribolovom? To je pisac prikrio da ne bi Santjago sa tim svojim amaterskim i inadžijskim postupkom (sa sabljarkom) ispao još više nerazuman, a postupak još više neuverljiv.

Ali i to nije ono najgore.

Prava katastrofa, havarija, moralni bankrot novele nastupa na tri strane pred kraj: Santjago, sada na obali, i, kao što toliki kritičari rekoše (jer je bilo jasno namešteno da primete i oduševe se) poražen ali ne i moralno slomljen, pita dečaka, Manolina, “Da li su me tražili?” a Manolin odgovara da je bila, odista, organizovana potraga, u kojoj su učestvovali brodovi i avioni Obalske straže (“Did they search for me?” “Of course. With coast guard and with planes.”, 90). Na ovo, Santjago nehajno prokomentariše da je Atlantski okean vrlo veliki a skif vrlo mali i teško se uočava; i, ništa više ne govori o toj temi.

Prisiljeni smo zaključiti, da je Santjago jedan veoma neodgovoran čovek. Morao je znati, kad se kapricirao da savlada baš tu ogromnu sabljarku, i kad je zato, iz hira, dozvolio da ga ona odvuče tako daleko od Kube – morao je znati da će ljudi na obali primetiti da se on danima ne vraća, i da će organizovati potragu, da bi spasavali njegov život. Plovili su, dakle, brodovi Obalske straže (ne saznajemo da li kubanske, ili američke), leteli su avioni! – to je moralo koštati hiljade dolara, stotinama puta više nego što vredi jedna odsečena udica. Mogla je naići oluja, mogao je neki avion da se sruši, ili brod da potone, i neko da pogine, zbog Santjaga. Tako izložiti svoju društvenu zajednicu velikim troškovima, pa i opasnostima, zbog jednog hirovitog i potpuno beskorisnog postupka – to je veoma neodgovorno.

Postavlja se i pitanje, šta je vlast uradila kad se Santjagov skif najzad pojavio na vidiku, donoseći samo kostur i glavu sabljarke. Da li su obustavili potragu? Ili su je nastavili, brodovima i avionima, još satima, ili danima? Da li se Santjago uopšte potrudio da obavesti Obalsku stražu da se vratio? Imamo dokaz da se nije potrudio, ni najmanje, jer, kad je došao kući i otpočeo razgovor sa Manolinom, tako ležerno je usput zapitao “Da li su me tražili”! Zar nije bila njegova obaveza da se javi vlastima, da bi potraga bila otkazana? A u tom trenutku kad bi se javio, policajci bi mu rekli nešto u smislu, da, tražili smo te, šta si to napravio, gde si bio, znaš li kolike smo imali troškove zbog tebe? itd. Zar nije Santjago još na moru znao, ili, kao profesionalac, morao znati, da će biti potrage, ako se ne vrati na vreme, u nekom razumnom roku? Znao je, naravno, inače ne bi to po povratku pitao Manolina, znao je ali nije hajao.

Sveukupno, Santjago se poneo neprofesonalno i nerazumno kao ribar i kao poslovni čovek, a zatim i neodgovorno i bezobzirno prema svojoj društvenoj zajednici.

Dodajmo uzgred, to je neminovni korelativ onoga što je suština Hemingveja celog, a to je očajnička i nategnuta potraga za prilikama i situacijama da se dokaže muškost, i da muškost i tvrdi ćutljivi heroizam nešto vredi i znači, svojevrsna emotivna ucena (pretnja autodestrukcijom) upućena ne roditelju, nego kosmosu, u jednom sve više tehnološkom svetu, gde mašine sve više znače a muškost pa i ukupna uloga ljudskih bića, oba pola, sve manje znače, sa perspektivom, naravno, da nas kroz koju hiljadu godina mašine i roboti naprosto zamene.

– Zato je Santjago morao biti toliko star, ali i staromodan, zastareo, sa svojim udicama i zakrpama, odlučan da napada ajkulu drvenim šiljkom, kao iz preistorije da je iskočio, lišen iole modernije opreme; prevaziđeni starac, a ne mladi moderni ribar sa radio-vezama i radarima i sonarima i sa ogromnim, kilometarskim mrežama koje, sve do dubina, vuče nekoliko motornih brodova odjednom, pa ih zatvara u krug, pa onda motori brodova namotavaju i zatežu i podižu te mreže, tako da uhvate sve živo, tako da ribama bekstva nema. Mladi i modernizovani Santjago, industrijalac ribolova, bio bi sasvim ne-Hemingvejevska pojava.  

Zašto Santjago nema ženu? Imao ju je i još čuva neke minimalne uspomene na nju, mada je njenu izbledelu sliku sklonio, a to saznajemo na početku novele (10) ali ne saznajemo da li je umrla ili ga je ostavila. Nema ženu, zato što bi ga ona tako dobro izgrdila, da bi mu uši dugo bile crvene: ona ne bi pristala da živi u najcrnjoj bedi zato da bi se muž junačio. Zahtevala bi, s pravom, možda nekim narodnim i vulgarnim jezikom, da se on, recimo na srpskom, „ne zamlaćuje, nego da zarađuje“, da bi ona imala šta da kuva. Saznajemo da je Santjagova košulja toliko puta krpljena i toliko stara, izbledela od sunca i soli, da je to zaista izuzetan prizor (12); a kakav je biznismen, i nije čudo da mu je košulja takva; ali na šta bi ličilo, da isto tako bedna bude i košulja njegove žene? Ovo bi istaklo i dramatizovalo njegovu ekonomsku neodgovornost i njegov autodestruktivni karakter. Hemingvej je to pažljivo zaobišao. Santjago je morao biti bez žene a i bez braće, sestara, i bez dece i unuka, da bi bio maksimalno izolovan od ekonomske stvarnosti društva, izbačen iz realnog ambijenta, da bi mogao da se bavi mešavinom inata i filozofiranja pa pomalo i misticizma, sam na debelom moru. Samac, boem na pučini, bećar na talasima, on ima slobodu da se ponaša tako.

Zašto je Manolin tu, a ne neki odrastao ribar? Santjago je Manolinu mentor, i zato taj dečak, kao kvazi-sin, ispoljava poslušnost deteta a ipak Santjago prema njemu nema odgovornost kao prema sinu – dok neki odrasli kolega, ribar koji bi bio sa Santjagom ravnopravan, ne bi trpeo gluposti, nego bi energično zahtevao pametnije ekonomsko ponašanje.

Dečakove suze, koje se pojavljuju u više navrata posle Santjagovog povratka, kao da nagoveštavaju prognozu: Santjago bi mogao u toku noći, ili sutra, i umreti, od iscrpljenosti i razočaranja i starosti. Ali neće pomreti Santjagova porodica, jer je nema. Dakle, intencija je bila da čitaoci o njemu zaključe: ako je Santjago možda samoubica, nije zlikovac. Nije štetočina. Za suze je, ne za osudu. U to su mnogi čitaoci verovatno i poverovali.

(5 Ali mi nismo poverovali, jer smo „uključili SF oči“, naime, razmatrali smo ovu Hemingvejevu pripovetku na onaj strogi i bukvalni način kao kad preispitujemo logičku koherentnost i plauzibilnost neke naučnofantastične priče. – I tad se, kao što u ovom radu pokazujemo, ova proslavljena pripovetka sva rastočila na nesaglasne i neuverljive delove. Nije izdržala visoke SF kriterijume kvaliteta.)

            Drugi ribari, odrasli, nekako su uvek ili skoro uvek izvan slike, anonimna pokretna skupina, naslikani samo kao mrlja, Manolin odlazi do njih i vraća se, oni su nekako posredovani preko Manolina, i ponešto kažu ali ostajući sa strane, kao neki antički hor koji u ime naroda komentariše događaje na pozornici. Ovo daje lažni utisak da oni, a sa njima i čitav narod, podržavaju i odobravaju Santjagov način života i rada.

Jako mnogo brodova (trgovačkih i putničkih, vojnih i civilnih) a i čamaca, pa i malih aviona, krstarilo je tih godina, pa i 1951, oko Kube, a tih nekoliko dana vreme je bilo idealno, mirno, sunčano i lepo (tačno pogodno da Santjago istraje u svojoj upornosti; da su samo bili malo veći talasi, oni od metar-dva visine, morao bi da odustane, i priča bi propala; ali bilo je baš tad lepo vreme; eto koincidencije), pa bi logično bilo da je neko od civila, dakle ribara, turista, novinara, ili, neko od mornara ratne mornarice, itd, video Santjagov čamac i, upozoren preko radija od Obalske straže, prepoznao ga, ali, ni to se nije desilo, da ne bi bila upropašćena narativna strategija priče.

Jer, da su spasioci pronašli Santjaga, tog trenutka bi svaki njegov dalji heroizam (i misticizam) prestao, tužni herojski bankrot bio bi nemoguć, rasplet bi bio banalan i sasvim običan, neslavan bankrot – jedan mršavi, spečeni dedica, propali ribar bez penzije (?), umotan u ćebe, sedi u nekom kutku brzog i jakog motornog broda Obalske straže, i čitaju mu se lekcije o njegovoj neodgovornosti i neprofesionalnosti, itd. – sve realno i beznačajno, naprosto jedan neuspeh.

Sve okolnosti su dakle nameštene da bi omogućile Santjagu da se ponaša kao veliki tragični heroj, dosledan u svojoj mučeničkoj upornosti da se nikada ne predaje. Upravo na to su se „upecali“ mnogi kritičari i čitaoci, mada je upotrebljena narativna strategija bila zapravo veoma providna, i „nameštena“; trebalo je da je prozru. Samo jedan zaključak je moguć; starac Santjago je od početka do kraja priče imao samo jedan plan, i samo jednu nameru, a to je, da svom piscu donese Pulicerovu pa zatim i Nobelovu nagradu, što je i uspeo.

Lista referenci

Blum 2008: H. Bloom, Ernest Hemingway’s The Old Man and the Sea, Bloom’s Modern Critical Interpretations, new edition. New York: Infobase Publishing.

Vikipedija, marlin: preuzeto u februaru 2011

Vikipedija, skif: preuzeto u februaru 2011

Gordić 2000: V. Gordić, Hemingvej, poetika kratke priče. Novi Sad: Matica srpska.

Josimović 1974: R. Josimović, U podnožju književnih propileja. Beograd: ICS – Izdavačko-informativni centar studenata.

Hemingvej 1967: E. Hemingway, The Old Man and the Sea. London: Heineman Educational Books.

Hemingvej 1996: E. Hemingvej, Starac i more, preveo Aleksandar Stefanović. Beograd: “Prosveta”.

Rad primljen 24. novembra 2012.

Prihvaćen za štampu novembra 2012.

* * *

            Sva sreća da se dr ABN bavi isključivo kratkim pričama i novelama, a nikada, ili užasno retko, romanima. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo da usmeri svoje "SF oči" na, recimo, poslovnu politiku u MOBI DIKU...

U ZNAKU VAMPIRA (2. deo)

Priredio Goran Skrobonja

PALADIN, Beograd, 2012

470+ strana

            Osvrt na ovu obimnu antologiju čiji sadržaj čine "Muške priče o krvopijama" i sam je, zbog opširnosti, podeljen u dva dela. Pregled prve polovine knjige, i neke opšte primedbe, objavljeni su pre mesec dana, OVDE, a sad, krajnje je vreme da dovršim započeto i upokojim i preostale vampire. Ocene su od 1 do 10.

Darko Tuševljaković: Razotkrivanje

= 4-

            Izgleda da utiče kritika, bar donekle: Darko je malkice umanjio svoju opšteismejanu sklonost bombastičnim metaforama i poređenjima, ali ne i ružičastu srž svoje "purple" proze, i obilate doze patetike. Zapravo, i u ovoj blaženo kratkoj priči možemo naći, ali u nešto manjoj meri, osnovne boljke njegove proze koje sam u linkovanoj kritici već definisao, odnosno: 1) otužnu sklonost ka patetici; 2) bombastične metafore, preterana poređenja i hipertrofirane personifikacije; 3) inkongruentne, neadekvatne, atmosferu-razbijajuće stilske figure i fraze; i 4) bezveznjačke 'životne mudrosti' i naravoučenija.

U noći pomračenja meseca, mladić prilazi devojci sleđa. Njegove prve reči upućene njoj glase: "Kakav iznuđeni osmeh..." Umesto da ga popreko pogleda, sa "Ma, beži, bre, budalo" izrečenim ili nagoveštenim, ona smesta pristane da se s ovim stalker-neznancem prošeta, "uz obećanje da ćemo se opet videti, nekog manje značajnog dana." Tako započinje bizarni ljubavni trougao – jer, kako ispadne, mladu konceptualnu umjetnicu Minu i dalje spopada njen verenik, iako je stradao u automobilskoj nesreći ("volana utisnutog u grudi poput predimenzionisanog broša koji će na onom svetu svedočiti o načinu na koji je umro"). Fantomski ljubavnik je "znao da pripada Eloima, ali je osetio njenu potrebu da bude Morlok." A sad je on "grize tamo gde je nekad ljubio"...

Ovaj živi počne da je snabdeva flašama krvi sa svinjokolja (!), ali pošto joj ona izaziva "crvenu, bolnu stolicu" (!), ovaj neizlečivi romantik devojci koja ničim ne pokazuje da je vredna tolikog truda, počne da cedi krv iz pacova: uostalom, što reče onaj švapski doktor u GOLOM RUČKU (knjizi), ta teorija o bacilima je čista besmislica! Kao da postoji neki higijensko-zdravstveni rizik u ispijanju sveže krvi pacova! A fantomski verenik i dalje dolazi da je sisa, uz opaske tipa: "lepši par bataka u životu nije video. Ni u smrti." Ostavite Darku da vam prvo stvori patetičnu atmosferu gorko-slatko-otužne romanse, a onda da je razbije neadekvatno prizemnim i/ili glupim frazama i slikama!

I tako, ovaj naš junoša "šinteriše" (str. 256) ispred njene zgrade, ali – sasvim predvidivo – krv svinja, pacova i pasa samo je privremeno rešenje, a dok ne dođemo do onog trajnog, iz njegovih vena, imamo da izdržimo još nekoliko stranica ružičaste patetike...

Ivan Nešić: Pravimo se da znamo sve o ljubavi

= 7

            Cinik-mizantrop primi u gajbu komšiju koga je žena isterala iz stana. Komša je vampir (koji se u jednom trenu pretvori u međunožje-njuškajućeg ali ipak relativno pitomog vuka) a njegova žena nešto još krvoločnije: nimfomanka! Posle nešto malo poigravanja sa stereotipima i vickastih opaski o razlici između "stvarnih" i holivudskih vampira (što je, kod nas, još pokojni Ljuba Damnjanović apsolvirao krajem prošlog veka), naš ljudomrz je prinuđen da opslužuje komšijinu gospođu – i to mu je to. Simpatično je to sve i zabavno, pitko i čitko kako kod Nešića najčešće biva, ali nekako bih od njega očekivao nešto ambicioznije, jače, bolje od prolongiranog vica.

Damir Mikloš: Hod po senkama

= 3

            Glomazna, prepričana a neoživljena storija sa mnogo uninvolving likova i zaboravljive akcije. Ovo će bolje da legne onima koji otkidaju na metafore tipa: "Skliznuše niz zid uz zvuk umiranja bronhitične zmije," ili koji će grohotom da se smeju na opaske kao što je: "Nisi još ni sisô majčinu dudu dok sam ja Magelanovoj posadi srao u ćupove s vodom, ćelavi!" Ja sam bio izrazito nezabavljen ovim prozaičnim palpom, uglavnom neveštim čak i u post-literarnim okvirima u kojima bi da se kreće (šifra: X-100). Za moj ukus previše je to oslonjeno na generičke vampirske filmove + igrice + stripove (pa stoga suviše fejk & neživo, nezanimljivo), ali ko voli filmski serijal UNDERWORLD i njegove drugorazredne derivate, valjda će bolje da mu/joj legne ovo.

Pavle Zelić: Otrovno Sunce

= 7+

 

U smislu karaktera, naracije, atmosfere i tsl, nemam nikakve veće zamerke na ovu fino napisanu priču (btw, odličan naslov). Jedina krupnija zamerka tiče se kraja, a naročito njegove idejnosti. Veći deo priče deluje obećavajuće, ali završetak je slab idejno, a i inače deluje previše klišetizirno i zbrzano. U njemu nalazimo nešto što mi inače u hororu smeta, a to je kada žrtve (ovde: deca obolela od raka) olako postanu monstrumi.

To ima smisla kada nam delo prikaže proces "monstrumizacije" od strane okoline (npr. FRANKENŠTAJN, KERI...), ali kada je prikazano kao nešto što se maltene samo po sebi podrazumeva, tj. što se uzima zdravo za gotovo, s tim imam problem – jer šta je onda poenta priče? Da oni koji su bolesni – pa stoga ionako izazivaju zazor "zdrave" većine – jesu na korak od monstruoznosti, ili su možda već i s one strane? Tako to biva kad žanrovski pisci ne promišljaju dovoljno to o čemu pišu (i kad ne čitaju Suzanu Zontag)! Takođe, nekako se implicira tim završetkom da je dobra doktorka pogrešila što je bila toliko posvećena da čak i krši propise da bi toj deci pomogla, odnosno da bi joj pametnije bilo da je decu napustila kao i svi ostali. Je li ona svojim stradanjem u izvesnom smislu kažnjena za požrtvovanost od strane te iste dece za koju se žrtvovala? Koji je njen greh? Što je htela da im pomogne?

Aleksandar Bjelogrlić: Februar

= 3+

            Slabunjavo-zaboravljiva priča, ili tačnije – gomila prepričavanja, sa predvidivom poentom (gresi prošlosti, tj. bratska nesloga i pohlepa, odjekuju kroz vekove i paralele nalaze u sadašnjosti). Ima nekih pokušaja atmosfere, i jednu upečatljivu prikazu, ali ipak je ovo staromodno na loš način, i popriličan flatline u svakom smislu.

Aleksandar Žiljak: Nekomata

= 7

Vrlo dobro-odlična novela, sve do kraja koji nije kraj, i kojim se ništa zapravo ne završi. Smeštena u feudalni Japan, gde ratujući klanovi pored svih nindži i mindži u borbi koriste i vampirske žene-mačke, ova novela je visprena, dinamična, živopisna i dobro istražena – mada sa ovim potonjim malkice i preteruje i opterećuje tekst gomilom fraza i izraza na japanskom koje prvo uvede, a onda ih smesta pojašnjava i definiše, a sa jedinom svrhom razmetanja. Šta će mi rečenice tipa (parafraziram, ne citiram): "Nazula je kušimuši, klompe od trešnjinog drveta, i dohvatila svoj đuđimuđi, specijalni kratki mač kakvim se služe hikumikui, stražari na dvoru vladara u 16. veku, kako bi nadvoje presekla onimoni, oslikani paravan od pirinčanog papira."

"Nekom Tata, Nekom Mata" je dobar, čitljiv palp – igrarija bez ikakvih ambicija sem da zabavi, bez pretenzija da nudi ne znam kakva značenja i naravoučenija, ali barem uspeva u svojoj nakani da bude pitka i zabavna. Šteta je samo što, kao što rekoh, ovde nedostaje pravi rasplet (vampirica se na kraju naprosto sažali, pokaje, i odustane od napada na svoju žrtvu!), pa se zato na kraju sav taj japansko-hrvatski sound & fury ispuše poput kakvog balona. Nažalost, zapažam da je problem dobrog završetka prisutan u mnogim pričama ove zbirke, pa i u najboljima.

Boban Knežević: Vampirijada

= 6+

            Ova masivna novela nije loša dok traje, pre svega zbog simpatične "udice" u vidu misterije: grupa ljudi kao da je zarobljena u jednom vojvođanskom mestašcu gde se odigrava nekakva parada – šarada – vampirijada, a samo je glavni junak (u tipičnoj bobanovskoj wish fulfilment fantaziji) svestan da se sve vrti u krug, iz dana u dan, tj. ponavlja se isto, ali učesnici su nesvesni jer im se memorija "resetuje", kao u DANU MRMOTA. On pokušava da sebi privoli i osvesti još neke likove, a naročito jednu kelnericu (što još i ima nešto malo smisla), ali i grupicu goth-"vampira", što nema nikakvog opravdanja niti logike (zašto bi se on baktao baš njima kao potencijalnim saveznicima?), sem da ih bude više zajedno s njim na kraju, i da se ubaci sasvim predvidivo sprdanje sa mladalačkim pomodarstvom i pozerstvom "vampirskog" imidža. Ovo sprdanje je tim besmislenije kada nam na kraju Boban isporuči dvostruki nokaut najotrcanijih SF klišea, gori od nečije svesne, pakosne parodije na "male zelene". Znači, "ha-ha, baš su tupavi i patetični ovi goth vampiri!", kaže čika-Boban, pre nego što nam u kulminaciji pokaže – "tupave patetične male zelene"!

Kraj je razočaravajuće banalan, i u ideji, i u egzekuciji. Kao prvo, rasplet je predvidiv. Jedino što sam pomislio da bi moglo da bude rešenje misterije (ali po principu: O, NE - NEĆE VALJA...?!) – ispostavilo se kao baš to. To rešenje je bezvezno, možda je bilo prikladno u 1950-im, u vreme izvorne TWILIGHT ZONE, ali danas, plasirati to "ozbiljno", bez trunke ironije...? A logika iza toga je – nelogična (sic), ali kad autor sebi dopusti "najmoćniju rasu u galaksiji" čijim znanjima i tehnološkim moćima doslovno nema granica, onda dospevamo u ANYTHING GOES teritoriju, i to više i nije SF nego – magija.

Odnosno, fantazija. A rešenje misterije s početka otkriveno nam je – kako? Najbanalnijim (lenjim) postupkom, prikladnijim nečemu iz 1940-ih: SEDI DA TI ČIČA OBJASNI, PRE NEGO ŠTO TE POJEDE. Što je najgore, i to jedenje, tj. pijenje krvi na slamčicu od strane hiper-inteligentnih bogomoljki (!) deluje kao usiljeni ustupak temi antologije, eto da bude i nekih pravih vampira, a ne samo onih goth-pozera. To, sa slamčicama, ne deluje kao logični rezultat onoga što smo minut ranije čuli i videli, i o toj rasi, i o njenoj tehnologiji i fantasy-umećima, i o njenom mestu u univerzumu... I tako, zbrzanim i bezveznjačkim krajem ova, potencijalno zanimljiva satira na začarani krug srpskih bahanalija i kojekakvih "-ijada" završi otrcanom B-movie palpijadom.

Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira

= 6-

            A za kraj, 'ajmo malo u Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić, Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta" alternativne Zlatne Srbije.  

Dramaturgija ovog zapleta više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na aerodromu "Nikola Tesla").  

Ako ništa drugo, Skrobonja piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju početka 20. veka... 

            Dakle, da sumiram: sudeći po ovoj antologiji, ovdašnji pisci uglavnom ne znaju šta da rade s vampirima, pa za inspiraciju (ako je to prava reč) pretežno konsultuju američku pop-konfekciju iz stripova, B-filmova i TV serija. Pošto motiv vampira, izgleda, doživljavaju kao nepovratno ofucan, uopšte i ne pokušavaju da njime izazovu stravu (zvuči bizarno, ali u ovoj antologiji o vampirima jedva se 1/3, odnosno 5-6 priča, može svrstati u horor!). Umesto toga, vampira rabe ili kao metaforu u ljubavnim i krimi pričama, ili se s njime komedijaški sprdaju, ili ga koriste u špijunskim, akcionim, avanturističkim pa čak i ninđa-zamešateljstvima sa mahanjem 'ladnim oružjem ali i mnogo pucnjave i eksplozija. Eskapizam je glavna motivacija, a palp – najviši domet.  

Naravno, ima i palp svojih dobrih strana, pa ako ste za njih spremni i njima zadovoljni, onda će vas i ova antologija priča o vampirima podmiriti. Neko probirljiviji, pak, možda će zaključiti da u njoj nema baš mnogo prave krvi, jer preovlađuje veštačka farba.

Ipak, čaša se može posmatrati i kao polupuna, jer mada tu nema baš mnogo kompletnih priča – takvih koje bi bile odlične u svakom smislu, od početka do kraja – ipak se među ovim koricama nalazi bar jedna antologijska i nekoliko vrlodobrih priča, a najuporniji mogu naći proplamsaje nečeg zanimljivog u većini odabranih: negde je to koncept, negde izolovana scena, negde i više od pola priče, negde samo dosetka, negde varijacija na već viđeno... ali čak i probirači će imati šta da proberu.

Sviđalo se to nekome ili ne, U ZNAKU VAMPIRA je dobar presek ovdašnje fantastike danas: tuđe nećemo, bolje nemamo!

INSENSIBLES (2012)

**(*)

3-

            INSENSIBLES je naslov koji mi je čučao u samom vrhu liste najočekivanijih horora za ovu godinu, a procurio je na net doslovno dan uoči planiranog kačenja trećeg dela te liste, onog koji se bavi evropskim hororima. Pošto se preko noći od očekivanog pretvorio u hardu-privoljeni, uklonio sam ga s te liste, a sad, samo mesec dana kasnije, evo i osvrta na njega. Ukratko – poprilično razočaranje, mada je dovoljno zanimljiv i gledljiv uprkos svojim nedostacima.

            O čemu se tu radi? Imamo Španiju u 1930-im, i otkriće grupice dece koja ne osećaju ni najmanji telesni bol. Kako je to moguće? I otkud ta deca? I zašto samo u tom selu a ne drugde? Ne se znaje. Eto tako. Ne, nema ludih naučnika, tajnih eksperimenata, zračenja, nema misterije njihovog porekla koja se na kraju razotkrije (npr. svi su Satanin nakot; ili deca vanzemaljaca, kao Kukavice iz Midviča). Deca naprosto JESU tu, i naprosto IMAJU tu odliku (usud, kletvu, boljku…), i to je to. Kao u bajkama: priča čovek sa životinjama, zato što može. Because fuck you, that's why!

 

            Šta će da radi dete koje ne može da oseti bol? Pa, naravno: smesta će početi da sečivima bode sebe i druge, da se poliva benzinom i pali, da kida komade sopstvenog mesa i da ih jede. Ko ne bi na njihovom mestu?! Čista logika i sušti uvid u ljudsku prirodu!

            Šta će, onda, da uradi društvo da bi pomoglo takvoj deci? Pa, naravno: smestiće ih sve u jezivu kamenu tvrđavu, ex-manastir ili tako neko gotsko jezivo čudo. Zatvoriće ih u mračne samice (kao, ako su u društvu, ima da pobiju jedni druge), vezaće ih u ludačke košulje s rukama na leđima (da ne povređuju sebe) i držati ih u potpunom mraku (kao, smeta im svetlo – dečica nemaju suze pa im se oči brzo suše). 

 

Nešto mi govori da su usluge socijalnih radnika u Španiji 1930-ih bile na prilično niskom nivou, a ljudskim (i dečjim) pravima kao da je upravljala zlikovačka katolička crkva… Hej, čekaj, pa i jeste! Nije ni čudo što su im ubrzo na vlast došli fašisti.

            A dođu oni ubrzo i u film, odnosno u ovu planinsku zabit, gde im jeziva zgradurina deluje kao poručena za njine zločeste planove – pored ostalog i za mučenje pobunjenika. A ko je bolji za mučitelja nego neko ko sam ne oseća bol? Tu dolazi na scenu jedan od dečaka koji, u skladu sa "Because fuck you, that's why" dramaturgijom, od simpatične žrtve naprasno postane najveća nakaza, istina od tužne, frankenštajnovsko-barkerovske sorte – kao jedan od onih što, dok te kolju skalpelom, tvrde: "Mene ovo boli više nego tebe!"

            Ovaj, inače, ima imidž poput nekog Barkerovog junaka: čitav torzo prekriven mu je samoizrezanim ožiljcima, ali ne haotičnim zasecima ("Get 'em off meeee!" HELLBOUND-style) nego spiralama i čudnim arty oblicima koji ga pretvaraju u nešto između Bredberijevog Tetoviranog Čoveka i Barkerove Knjige Krvi. Nije baš jasno kako je ovaj tip, od detinjstva zatočen u samici, nikad mrdnuo iz ove rupe, stekao ovako sportsku građu sasve pločicama na trbuhu i jakim mišićima na rukama kojima nikad ništa teže od olovke nije podigao – ali nema veze, ionako imamo i mnogo krupnije rupe u zapletu do toga.

            Paralelno sa ovom pričom iz prošlosti pratimo i jednu iz sadašnjosti: na pomalo komplikovan način naš glavni junak otkrije da je bio usvojen. Inače, igra ga glumac izrazito antipatične njuške: izvin'te, ali baš mi je teško bilo da se saživim s problemima i htenjima tog lika – ne samo zbog te njuške nego i zato što je jedva skiciran kao lik! On kreće na put da pronađe roditelje, a put ga, naravno, vodi pravo u onaj gotski manastir u planinama… Prošlost sreće sadašnjost, i to bukvalno, i one se stežu u ambivalentnom zagrljaju koji delom uništava, delom pročišćuje, a delom omogućava nekakvu kao budućnost…

            INSENSIBLES ima neke od najboljih kritika koje sam video prilepljene za jedan noviji horor, a ova konkretna premisa ionako poprilično obećava, kao i minuli rad Španaca, koji stvarno u današnjem hororu umeju da značajnije prebace prosek od većine drugih igrača na međunarodnoj sceni. Sve to zajedno činilo je ovo vrlo jako očekivanim hororom. Nažalost, jaki potencijali filma uglavnom su protraćeni ili ugušeni u nezanemarljivim nedostacima.

            Osnovni problem je napadna alegoričnost koja se koristi kao alibi za "anything goes" dramaturgiju: stvari se dešavaju zato što scenaristi tako treba a ne zato što to ima nekog smisla, logike i koherencije sa ostatkom filma. To važi za krupne stvari (priroda i poreklo te dece) kao i za "sitne": fiziološki detalji vezani za njihovo stanje previše su neubedljivi za nešto što ipak NIJE bajka: npr. to što oni ne osećaju bol ne znači da su otporni na telesne posledice plikova i opekotina, ili na trovanje krvi i kojekakve gangrene od posekotina. 

A onda se u jednom trenu, sasvim niotkuda, uvede i sposobnost da golim rukama leče: jedan klinac "prepozna" koje kuče, od njih nekoliko, ima rak na, čini mi se, bubregu, i onda ga onako naživo, samo golim prstima, otvori, izvadi mu kancerozno tkivo i pusti ga da mirno trčka kao da mu je skinuo krpelja a ne upravo otvorio i zatvorio utrobu!  

A čemu to? Eto tako! Cool ideja, zar ne? Kakve veze ima to vidarstvo sa odsustvom bola kod dece? je li i kuče otporno na bol? Kakve veze ovo ima sa ovim zapletom? Da li ta moć zaigra kasnije negde? NE! Visi tu kao slepo crevo, kao jedna od dosetki ovoga i bez toga već prenatrpanog filma.

A kad sam tu: INSENSIBLES je zagušen sa previše likova, previše događaja, nabacanih kroz dva glavna vremenska perioda, s tim što je "sadašnjost" barem humano smeštena u 5-6 dana, dok "prošlost" pokriva ciglih 30 godina, i to skakanje tamo-vamo toliko je kontraproduktivno po efikasnost pripovedanja da, kako film odmiče, sve je teže pohvatati konce šta se kad, koliko godina kasnije, dešava (i zašto!), a to sa sobom nosi i drastično umanjenje inače snažnih emotivnih potencijala priče.

INSENSIBLES je mnogo toga hteo, mnogo započeo, a skoro ništa nije uspeo da uradi do kraja, kako valja: čas je to alegorija, čas je realistička istorijska drama, čas je bajkovita mračna fantazija, čas je torture porn, čas je savremeni triler, čas je misterija, čas je gotski horor, čas je whodunit… a nikad ne zaživi kao nešto svoje, autentično, živo, koherentno! U jednom trenu to je nešto kao sirotinjskiji, manje barokni Del Toro; u sledećem, tu je vintage body-art Barker; onda dođe malo kiddie-torture Viljaronga; pa onda dvije žlice gothic-thrillera a la Balaguero… Ali džaba: smesa se ne drži i raspada se na sastavne delove, makar neki od njih bili fascinantni sami po sebi.

Pomenuti Viljaronga bi, recimo, od ove premise napravio ČUDO! Ali on je odavno, na superioran način, već obradio sve teme kojima ovaj filmić pokušava da se bavi: stradanje dece (i odraslih, viđenih iz dečjeg ugla) pod fašističkom čizmom u španskom građanskom ratu (BLACK BREAD), i način na koji bezdušni svet odraslih uništava nevinost dece i od njih proizvodi monstrume (IN A GLASS CAGE), i odjek davnih surovosti i trauma iz detinjstva koje nastavljaju da opsedaju i uništavaju u odraslom dobu (EL MAR). Svi ovi nabrojani filmovi su teški, mučni, grozni, ali takođe i dirljivi, topli, humani, srcedrapajući na visokoumetnički, slojevit način – to su horor-melodrame vrhunskog naboja i istinskog užasa.

INSENSIBLES bi hteo da bude tako nešto, ali ipak samo koketira sa nekim idejicama koje ne ume da sprovede do kraja; nedostaje mu snaga ubeđenja, nedostaje mu smisao za hvatanje i filmofilsko oživotvorenje kompleksnih dramskih sadržaja a naročito za njihovo pripovedno uobličenje u kompaktno sročenu storiju koja će, pre svega, da deluje visceralno i emocionalno. 

Nepotrebno komplikovan i natrpan zaplet, a bez "ono malo duše" koja bi gledaoca vodila kroz mračne tunele španske istorije da gaca kroz svu tu grdnu patnju i bol i krv i gubitke i traume i košmare što odjekuju kroz decenije, INSENSIBLES je naporan na pogrešan način: ne zato što je tematika teška (hell, još teža je kod Viljaronge, pa to tamo ne smeta, jer je sročeno ekonomično, kako valja!) nego zato što je, sa svakim novim levim skretanjem, sa svakim "3 godine kasnije" i sa svakim "10 godina kasnije" sve teže da vas uopšte bude briga kuda to sve ide i kako će rasplesti. 

Zaplet se još nekako i može povezati, ali emotivni naboj je nepovratno rasplinut i kompromitovan već pri kraju prve trećine i film se nikad više ne oporavi posle toga. Umesto da se sve više zahuktava i da vas grabi sve jače, on je kao makarona u kipućoj vodi, sve mekši i mlitaviji prema krahu. 

Šteta – jer bilo je ovde solidnog budžeta, i scenografija je jaka, fotografija standardno španski odlična, efekti maske takođe, postoji tu vizuelni šmek i sasvim pristojna režija, barem na mikro-planu. Gluma je okej (osim tog glavnog, iz sadašnje i manje zanimljive polovine dešavanja), naročito kod dece. Šteta, kažem, jer postoje izolovane scene koje nisu loše – ima nešto malo saspensa, nešto misterije, nešto intrige, nešto hororičnih set-pisova, ali nikako da se to sve koherentno i smisleno spoji, nego samo lebdi u vazduhu nematerijalizovano, tako da čovek na kraju počne da se pita da li je i sam postao BEZOSEĆAJAN kad ga priča sa ovoliko patnje i boli tako malo dotiče?

Ja spremih pakovanje maramica, oran oči da isplačem nad ovim pokušajem horor-melodrame, ali na kraju ono ostade netaknuto…

RUE MORGUE: novi broj, novo Ghouljenje, nova nagrada

            Izašao je novi, aprilski, 132. po redu broj trenutno najboljeg magazina za horor – a u njemu su dve i po strane popunjene mojim tekstovima. Pored toga, RUE MORGUE je upravo dobio jednu lepu nagradu. Ajmo redom...

            Naslovni tekst u aprilskom broju posvećen je rimejku ZLIH MRTVACA (koji je proteklog vikenda vrlo uspešno startovao, sa 26 zarađenih miliona, što je izuzetno za jedan tako ekstreman splatter). Ima tu i drugih zabavnih stvari, recimo osvrt na hororčiće iz 1980-ih, i prikazi nekih primamljivih knjiga (jedna od njih mi je baš jutros stigla na kućni prag – Richard Gavin's At Fear’s Altar).

            U ovom broju odgovoran sam za članak, preko cele strane, u čast najnovije zbirke priča Lerda Barona, koja je trebalo da izađe ovog meseca pod naslovom THE BEAUTIFUL THING THAT AWAITS US ALL. Naslov nije moj (glasi GODS & GUNS) ali ono ispod njega jeste. Veći deo teksta sastoji se iz razgovora sa Baronom, odnosno od njegovih odgovora na moja pitanja, protkanih mojim osvrtom na sadržaj ove zbirke.

            Sad, ispao je jedan neočekivani pičvajs oko izlaska te knjige koji će se, nadam se, vrlo brzo razrešiti na povoljan način: naime, Night Shade Books, izdavač te zbirke (kao i prethodne dve njegove + romana THE CRONING) dospeo je na ivicu bankrotstva. Umesto da 2. aprila iz štampe izađe Baronova knjiga, kako je bilo najavljeno (a na nekim sajtovima još uvek stoji taj datum), par dana zatim obznanjeno je da se kompanija prodaje... Načas je sve delovalo prilično crno, jer su prvobitni uslovi ponuđeni autorima bili nepovoljni, ali u međuvremenu se došlo do kompromisa između (potencijalnih) novih vlasnika i autora, pa će se to sve, izgleda, nekako izgladiti, mada je i dalje nejasno kada se, tačno, može očekivati da Baronova zbirka zaista krene u prodaju. Ja sam je, naravno, pročitao, a uskoro ću napisati i osvrt za blog: do tada, za najnestrpljivije, reći ću samo da je predvidivo izuzetna, sa najmanje dve novele koje su čisti masterpisovi, i sa još 3-4 priče u samcitom vrhu... 

            Pored ovog teksta, u okviru rubrike CLASSIC CUT pisao sam o knjizi čiji je oficijelni, puni naslov malkice rogobatan i glasi THE AURUM FILM ENCYCLOPEDIA: HORROR; među horor ezotericima poznata je kao Aurumova horor enciklopedija (ako imaju prvo izdanje, iz 1985.) ili kao Overlukova horor enciklopedija (ako imaju drugo, dopunjeno). Ja imam oba, a uskoro ću i za blog da sročim tekst o ovom Rogu Izobilja u jednom masivnom tomu, sine qua non za svakog koga horor film zanima.

            Najzad, među kraćim prikazima nalazi se i moj osvrt na Balaguerov SLEEP TIGHT; u pitanju je sasvim novi tekst, a ne prevod ili prerada mog rivjua sa bloga.  

Kompletan sadržaj ovog broja možete videti OVDE.

            Inače, RUE MORGUE je upravo (pre par dana) dobio Rondo Hatton Classic Horror Award u kategoriji Best Modern Magazine a zakitio se i nagradom za najbolju kolumnu: Best Magazine Column (It Came From Bowen's Basement by John W. Bowen).

Imali su još 4-5 nominacija s kojima su dobro prošli i u glasanju zauzeli drugo ili treće mesto, i to:

Best Themed Issue (RM#127)

Best Multimedia Horror Site (The Rue Morgue Podcast),

+ honourable mentions in  

the Best Convention (RM’s Festival of Fear)

+ Best Article (“Ghosts of Horror Past: 25 Films That Have Been Lost to the Sands of Time,” by Kelly Robinson, RM#124).

            Kompletnu listu Rondo-nagrađenih pogledajte OVDE.

            Baš sam srećan i ponosan što pišem za ovako dobar magazin. Sad, to što su nagradu za najbolje dobili baš za tu godinu u kojoj sam počeo intenzivno da pišem za njih (ponekad i sa nekoliko tekstova u broju) možda je slučajno – a možda i nije? Istorija će pokazati i to, nadam se, blisko buduća!

GUGL IMBECILI

 

             Dobro, pošto nikoga ne zanimaju moje kritike, eseji i stručni radovi, pre nego što ugasim blog (ili ga preorijentišem na zajebanciju i šegu sasvim), evo  uvek popularnih gugl imbecila i njihovih imbecilnih gugl pretraga kojima su, od svih mesta na netu, nabasali baš na moj blog! Ovo je aprilsko izdanje, dakle: imbecili-li-li!

 

porno cigani sta jebu

sex video mladi pojebaše stare

the cult of ghoul sa prevodom

japanski horor film o duhu devojke

sta posle doktorata

jebanje malih ljudi kepeca

narodne kad je mene izdala i tebe ce

otac jebe sina gay pornoc

stojan popivoda pisac

kako napraviti pogon za vodenicu

kako se pravi leptirica

klanja sunet

snimci kako se prave deca

porno mom end son suprajz

porno filmovi u crkvama

horor film opis ubili decaka a decak je na kraju djavo

erotski film koji ima neki daljinski koji pali ljude

najbolje ideje za horor priču

www.lezboincest.com

 

svedski sto za odbranu doktorata

porno filmovi sa vukodlaci

hrvati su govna

pismo sestri elegicno

zena koja satarom sece mali prst film

bosanski coult of ghoul

doktori jebu pacijentkinje film

porno filmovi sa mojom zenom

 

programi za gledanje horora

incest - opekao sam obe ruke

tema iz srpskog jezika najsmesnije scene u sremcevom romanu

rasporili su joj trbuh

marko selic o crkvi i bogu

porno filmovi sa ovcama

cisto srbski pornic

porno za gledanje obilni mlazevi

www.porno besni amaterus

pornic pas jebe zenu besplatno

slike trulih vampira

Istina je lepota - lepota je kapetan Penisić

porno film takmicenje u pusenju kurca

koji pas ima najveci kurac

lepe devojcice u porno filmovima

porno mirjana karanovic

da li je engleski zamak uklet

u autobusu drkanje kurca arhiva klipovi

2 reditelja u hororu, jedan je lud

gole jebene tinejdžerke

enciklopedija hulahopki

filmovi koje morate pogledati prije smrti

francuski porno konj jebe pedera

drkanje nogama novi klipov

misterije crnacke jebacine

DEJAN OGNJANOVIĆ bukvar

ukleta mesta koja treba izbegavati

kako naci dobru gataru u srbiji

zasto legija ima crnu ruzu

pokretne stepenice za tavan

susreti sa savom savanovicem ( price ljudi)

kako postaviti auto kuku na auto

the wicker man nije antihriscanski

porno film porodicna idila

usrane picke porn

besplatno crnac jebe kravu

sta je poenta srpskog filma

voleo je zivot voleo je cvece

michael jackson mrtav lezi

zeljko malnar okultista

dimitrije vojnov o gay paradi

Jel moze da bude monah ko hoce

srpski porno sajt nasilno silovanje

slike golog kurca

grof drakula i njegova zena slike

seks sas omajani

porno incent prevod na bosanski

ćelavac kara snajku

porno snimak relje popovica

kada je satana postao zao

ljudski um je ograničen ali ljudskoj gluposti nema kraja

znacenje imena mehrudin

srbin oduzima nevinost pički-porno film

kako prizvati familijara

zasto se knjiga milutina milankovica zove kroz vasionu i vekove

poručiti blejda preko interneta nek se vidi slika

horor patuljci koji trazi svoje blago

jugoslav pantelic devojka

jugoslav pantelic i njegova supruga

porno film kako pas jebe lezbejku

pornici u kojima srbi jebu

kako se zove pornic gdje konj jebe zenu

braća kings prdi

zasto nemogu da gledam film covek koga treba ubiti

Ovo ne mogu da vidim, penis, photo

sarajevski boyfriend mirjane karanovic