Ghoul-2000! Šta se sprema ove godine?

 

  

            Ovo je tačno i okruglo dve hiljaditi post na ovom blogu! Da, djeco: punih 2000 rivjua, kritika knjiga i filmova i stripova, lista, vesti, najava, izveštaja, putopisa, tirada, audio, video i fotografskih dokumenata stavljenih vam ovde na izvol'te, bez reklama, bez pay per view-a, skroz dž od m za v...  

To je pravi povod da baš sada i baš u ovom postu najavim neke od radova i akcija na polju horora koje planiram za ovu godinu. Ne zamerite što povodom nekih ne mogu da otkrivam sve detalje: negde ih ni sam ne znam, negde ne želim da „uročim“ stvari koje još nisu 100% izvesne, negde neću da konkurenciji prerano otkrijem određene planove, a negde prosto nemam dopuštenje od involviranih aktera (pre svega izdavača) da kažem baš sve.

            Ono što vam za sada mogu reći jeste sledeće.

 ORFELIN 

            Ovogodišnje kolo edicije „Poetika strave“, koju za Orfelin priređujem sa Milenkom Bodirogićem, čine sledeći naslovi:

 1) VELIKI BOG PAN – Artur Maken

            Izbor od sedam najboljih priča i novela ovog velikana horora koji je snažno uticao na Lavkrafta. Body horror, paganizam, okultizam, zli patuljci, ruralni i urbani horor...

            Prevod, komentari, detaljan pogovor i biografija: D. Ognjanović.

            Izlazi: u aprilu.

2) GRIMSCRIBE – Tomas Ligoti

            Zbirka priča najvećeg živog pisca horora, Tomasa Ligotija, prva na srpskom. Ne i poslednja. O, ne...

            Prevod: Sava Kuzmanović.

Izlazi: u junu.

         3) MORE BOJE CRNOG VINA – Robert Ejkman

            Nakon što smo premijerno u Srbiji otkrili ovog prvorazrednog pisca sa zbirkom HLADNA RUKA U MOJOJ, na redu je druga (kod nas) zbirka priča genijalnog Ejkmana: vrhunske „čudne“ priče, unikatni dragulji ovog osobenog majstora inteligentne i zadivljujuće strave.

Prevod: Sava Kuzmanović.

            Izlazi: u oktobru.

                  4) Odličan horor roman jednog francuskog autora MOŽDA će biti preveden ove godine, ali ovo još nije dovoljno izvesno da bih konkretnije najavljivao; čim se bude moglo, kazaću šta je u pitanju.

            Izlazi (MOŽDA): u oktobru.

            Pored toga, za Orfelin radim još i ovo:

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU  

            Moja knjiga iscrpnih i nadahnjujućih razgovora sa pionirom srpskog filma fantastike i strave, Đorđem Kadijevićem, bogato ilustrovana ekskluzivnim i nikad viđenim fotografijama iz njegovih filmova i sa njihovih snimanja, na preko 500 strana, u tvrdom povezu...

Izlazi: do kraja aprila.

NEKRONOMIKON, 3. dopunjeno izdanje 
– H. F. Lavkraft

            Ultimativna verzija mog izbora najboljih Lavkraftovih priča. 

            Svi prevodi iz ranijih izdanja biće dodatno pregledani i lektorski sređeni pošto se „Beli put“ / „Everest“ tu nije proslavio.

Moji prateći tekstovi biće redigovani i dopunjeni novim saznanjima i faktima.

            Par slabijih priča iz II izdanja biće izbačeno kako bi se napravilo mesto za moj novi prevod priče „Stvar pred vratima“ i možda još poneke.

            Vizuelno će to biti kompletno redizajnirano, u skladu sa vrhunskim standardom na koji vas je Orfelin već navikao: dakle, biće izbačen sav „hevimetalski kič“ koji je prethodni izdavač natrpao u dosadašnja dva izdanja (pre svega u moje prateće tekstove) a vrhunski domaći ilustratori uradiće sasvim nove ilustracije...

            Izlazi: u oktobru.

  MAKONDO  

            Makondo je izdavač možda poznatiji po svojim odličnim strip izdanjima (kao npr. Sramotne priče iz Starog Zaveta), ali ne zaboravite i njihovu ediciju „Liga izuzetnih džentlmena“ u kojoj su do sad već objavili, pored ostalog, i klasičnu horor novelu ČUDNI SLUČAJ DOKTORA DŽEKILA I GOSPODINA HAJDA – R. L. Stivensona, sa mojim pogovorom. A sada...

 1) DRAKULA – Brem Stoker 

            U pomenutoj ediciji će izaći sasvim novi, uncut prevod DRAKULE Brema Stokera, sa novim, originalnim ilustracijama i sa mojim pogovorom – dakle, ultimativno izdanje ovog često preštampavanog romana (nažalost, raniji prevod Mirjane Živković imao je nekih manjkavosti i nepotpunosti; ovo je nov i minuciozno urađen prevod).

Izlazi: u oktobru.

2) SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM – H. F. Lavkraft  

            Ovo je poslednji preostali Lavkraftov roman koji do sada nije bio prevođen na srpski. Nažalost, bilo mu je suđeno da bude oskrnavljen čak dva puta kod nas: prvo je pre dve godine izašlo sramotno piratsko izdanje koje je samo nevešto i traljavo „posrbljeno“ na osnovu hrvatskog prevoda... 

...a onda je, nedavno, izašao i sramotno neznalački, pogrešan i nezgrapan prevod Tihomira Jovanovića za Tabernakl (više o tom prevodu uskoro na blogu: za sada samo upozorenje – ko na to baci pare, KAJAĆE SE gorko!). 

Pošto se, eto, svaki amater izređao i iživeo nad ovim divnim romanom, došlo je krajnje vreme da ovo izvanredno nadahnuto Lavkraftovo delo dobije stručan i kvalitetan tretman koji stvarno zaslužuje: prevod Dejana Ognjanovića praćen je ekspertskim fusnotama, detaljnim pogovorom i rečnikom mesta, bogova, stvorenja i drugih čuda iz Lavkraftove mitologije.

            Pored toga, u ovoj knjizi naći će se i nekoliko kraćih Lavkraftovih priča koje se eksplicitno nadovezuju na svet ovog romana, skoro sve po prvi put na srpskom. Konkretno, uz roman o KADATU će se ovde naći sledeće priče: „Mačke Ultara“, „Drugi bogovi“, „Selefais“ i „Niarlatotep“, sve u mom prevodu.

            Posebna poslastica u ovom izdanju vezana je za ilustracije: na moj predlog izdavač je uspeo da postigne dogovor sa autorom mog omiljenog domaćeg strip-albuma ELAZAR, i sada mogu da obznanim da će Dejan Nenadov da uradi korice i unutrašnje ilustracije za ovaj slikoviti roman koji prosto vrca od Lavkraftove neobuzdane, mračne mašte. Nju će Nenadov sigurno umeti da adekvatno ovaploti.

Ovaj blog post ilustrovan je umetninama ovog genija, uglavnom iz ELAZARA, koje su me svojim Lavkraftovskim duhom i navele da insistiram da baš njega angažujemo za ovaj posao!

            Izlazi: u oktobru.

3) XXX?

Makondo sprema još jedno beskrajno vredno i značajno izdanje od prvorazredne važnosti za mračnu fantastiku i horor. Ne smem da otkrivam konkretno ime autora i naslove, ali kazaću ovo: radi se o klasiku iz 19. veka koji nije sa engleskog govornog područja, ali je imao izuzetan uticaj na mnoge velikane žanra kao i na sam žanr... Knjiga će sadržati njegove horor novele, obiman esej o njima, moj pogovor i još ponešto.

Izlazi: u oktobru.

  KNJIGA O LAVKRAFTU NA ENGLESKOM  

Angažovan sam da napišem jednu stručno-popularnu knjigu o Lavkraftu, na engleskom, za jednog velikog inostranog izdavača. Biće bogato ilustrovana i masovno prodavana, u velikom tiražu. Za sad ne smem da otkrivam više od ovoga, ali čim se primakne njen izlazak, otkriću više o tome.

Izlazi: u avgustu.

  STRUČNI RADOVI  

           

1) Napisao sam (zajedno s Markom Piševim) stručni rad za jedan hrvatski zbornik, vezan za srpski film fantastike. Još čekamo recenzije, ali valjda će biti pozitivne; kad dobijemo potvrdu da smo u toj knjizi, obznaniću sve.

2) Prihvaćen mi je rad o srpskom horor filmu za jedan prestižni zbornik koji će izdati engleski ili američki izdavač. To je već skicirano, a napisaću ga čim bude potvrđeno da taj izdavač to definitivno izdaje.

3) Do kraja ovog meseca trebalo bi da izađe prvi broj novog stručnog časopisa iz oblasti humanistike – u njemu je i jedan moj rad. Uskoro detalji!

Možda ću s Markom pisati još jedan rad o „zlim mestima“ za jedan italijanski zbornik, no, o tom potom. Plan je da na kraju objavimo zajedničku knjigu sa našim radovima o „mestima straha“ ali to će se najverovatnije desiti iduće godine.

PROZA

            O svojim proznim planovima već sam pisao OVDE.

            Pošto sam prebukiran sa stvarima koje pišem i prevodim do kraja maja, nadam se da ću otprilike u junu početi da radim na noveli (ili romanu) iz sveta ZAVODNIKA...

RUE MORGUE

            I dalje pišem za najbolji svetski horor magazin. U martovskom broju je moj članak o jednom od najboljih novijih pisaca horora, Džonu Langanu (javlja mi se da će upravo on dobiti Stokera ove godine za roman FISHERMAN). Slede, zatim, moji članci o filmu THE VOID (pogledao sam ga: ukratko, ne verujte hajpu, to je jeftino, nekompetentno, neuko snimljeno i režirano), o spektakularnoj dvotomnoj knjižurini Horror Literature through History: An Encyclopedia of the Stories That Speak to Our Deepest Fears i još svašta nešto. Pretplatite se pa čitajte: bolji horor magazin nećete naći!

            Inače, nedavno sam nominovan za Rondo Haton nagradu, za temat o Frankenštajnu koji sam priredio za noćveštičje izdanje Ru Morga. Detalji o tome su OVDE; ako hoćete, glasajte.

OSTALO

            Krajem ovog meseca u Beogradu ću učestvovati na jednom horor razgovoru: detalji o tome uskoro.

            Pozvan sam u Medveđu, jedno od tri ključna mesta srpske vampirologije (uz Kisiljevo i Zarožje), gde bi trebalo da se održi mini-manifestacija na temu vampira u narodnom verovanju i u umetnosti, sa još nekoliko znamenitih učesnika; i o tome više uskoro, kad se to preciznije organizuje i utanači.

            Kad izađe VIŠE OD ISTINE, treba očekivati promocije i dešavanja vezana za tu knjigu; već smo pozvani i na ovogodišnji Grossmann, itd.

           Nešto se, kao, dešava i na planu mog povratka u okrilje akademske zajednice, odnosno rada na fakultetu, ali tek to ne smem -u ovoj fazi- da uročim; čućete to čim/ako budem potpisao ugovor o radu (za sada imam samo predugovor)!

            Razne još stvari se krčkaju u Gulovoj kuhinji, ili se namirnice za poslastice tek pripremaju, i još ponešto je u najavi, ali da ne otkrivam baš sve – ko prati ovaj blog, znaće; ko ga ne prati, neznaće (ili će možda saznati negde drugde, ali kasnije)!

Dejan Ognjanović ponovo nominovan za Rondo Haton nagradu!

  

Nedavno su objavljene nominacije za 15. godišnju Rondo Haton nagradu, koja se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora širom sveta. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u 2016. godini.

Kuriozitet za srpsku scenu fantastike i horora predstavlja činjenica da se među nominovanima nalazi i Dejan Ognjanović, jedan od najvrsnijih domaćih poznavalaca horor žanra, pisac i urednik brojnih izdanja, nezaobilaznih kada je reč o horor filmu ili literaturi.

Ognjanović je prošle godine zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u najpoznatijem svetskom horor magazinu Rue Morgue (br. 161), krajem 2015. godine. Na kraju glasanja našao se u najužem izboru u toj kategoriji.

Ove godine nominovan je za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”.

Glasanje za nagradu Rondo Haton otvoreno je do 16. aprila 2017. godine.

Potencijalni glasači treba da svoj glas pošalju putem mejla na adresu: taraco@aol.com. Iako se nagrada dodeljuje u 29 kategorija, organizatori napominju da nije potrebno glasati u svakoj od njih.

Evo više detalja o ovom glasanju:

All voting is by e-mail only.  The easiest to vote is to copy-and-paste this ballot into an e-mail, mark your choices and send your picks to me, David Colton, at taraco@aol.com by Sunday night at midnight, April 16, 2017.

— No, you do not have to vote in every category. Vote for all or a few.

— One vote per person, please. Every e-mail must include your name to be counted.  All votes are kept strictly confidential.

— Feel free to spread the word about the Rondo on social media.

— But please do not mass-produce ballots; suspicious ballots will be rejected at the sole discretion of Rondo organizers. Let’s keep this a fun vote!

— Again, TO VOTE e-mail your picks to taraco@aol.com

            Ako podržavate ovo što radim, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Ne znam za vas, ali evo kako sam ja glasao ove godine:

15TH ANNUAL RONDO HATTON

CLASSIC HORROR AWARDS

Votes from Dejan Ognjanovic

1. BEST MOVIE OF 2016

— THE VVITCH

2. BEST TELEVISION PRESENTATION OF 2016

— ASH VS. EVIL DEAD, ‘The Morgue,’ 10.9.16, STARZ. Ash goes where no VFX have gone before. ‘That is horrible. And also awesome.’

3. BEST CLASSIC DVD/BLU-RAY

— THE THING COLLECTOR’S EDITION (1982; Shout Factory)

4. BEST BLU-RAY COLLECTION

— HELLRAISER: SCARLET BOX LIMITED EDITION TRILOGY (Arrow) Hellraiser films  1-3

5. BEST RESTORATION OR UPGRADE

— TENEBRAE (1982; Synapse) Color-corrected and digitally cleaned.

6. BEST COMMENTARY OF 2016

— WILLIAM PETER BLATTY with Michael Felsher: Exorcist III

7. BEST DVD EXTRA

— EXORCIST III (1990; Scream Factory) ‘Legion,’ a reconstructed director’s cut of the film.

8. BEST INDEPENDENT FILM (Google film titles to find trailers or video clips)

— SiREN, directed by Gregg Bishop.

10. BEST DOCUMENTARY

— FLESH AND BLOOD, THE HAMMER HERITAGE OF HORROR, directed by Ted Newsom. Extended and remixed version features Cushing and Lee.

11. BOOK OF THE YEAR

— EURO GOTHIC: Classics of  Continental Horror, by Jonathan Rigby

12. BEST MAGAZINE OF 2016

— Rue Morgue

13. BEST ARTICLE (Please pick two; one will win)

— ‘Madness, Myth and the Modern Prometheus,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #171. Two hundred years after, Mary Shelley and the true roots of Frankenstein.

— ‘The Witch of North Bennington,’ by April Snellings, RUE MORGUE #170. Remembering Shirley Jackson with scholars and analysis on her 100th anniversary.

14. BEST INTERVIEW (Award goes to interviewer)

— Don Coscarelli and David Hartman discuss Phantasm: Ravager, by John W. Bowen. RUE MORGUE #166.

15. BEST COLUMNIST

— It Came from Bowen’s Basement, by John W, Bowen, RUE MORGUE

16. BEST COVER

Rue Morgue #170

by Susan Deck and Andrew Wright

22. BEST HORROR COMIC

— PROVIDENCE Alan Moore visits the eerie roots of Lovecraft.

23. BEST CD

— LOST THEMES II (Scared Bones). Unheard music by John Carpenter.

***

GLASAJTE!

***

A CURE FOR WELLNESS (2017)

 
 

            Dok nestrpljivo čekamo da procuri vrlo intrigantno izgledajući novi horor u režiji Gora Verbinskog (Ring, Pirates of the Caribbean...), pošto ni FEST ni domaći distributeri nisu ovaj film smatrali vrednim naše pažnje, prinuđeni smo da, za sada, uživamo samo u ovom ekskluzivnom rivjuu koji je za naš blog napisao njegov povremeni saradnik, Aleksandar Janjić.

            Kako i zašto je film gledao baš on a ne mi, pitate se vi? Odgovor je toliko prost da je gotovo prostački: A Cure for Wellness, koji nije igrao u srpskim bioskopima, bio je prikazivan u republikosrpskim! Janjić ga je overio u Banjaluci, i evo šta je o njemu za nas imao reći.

 A Cure for Wellness (2017) 

Review by Aleksandar Janjić

Režija: Gore Verbinski

Scenario: Justin Haythe

Priča: Justin Haythe, Gore Verbinski

Nakon što je proveo čitavu deceniju snimajući napucane bioskopske avanturističke spektakle teške više stotina miliona dolara, Gor Verbinski je odlučio da se vrati korijenima i snimi nešto za svoju dušu, sa svedenijom postavkom, originalnijom pričom i bez holivudskih zvijezda. Valjda u namjeri da pokaže da zna da radi i sa shoestring budžetom, Verbinski se za ovaj svoj intimni projekt zadovoljio sa mizernih četrdeset miliona dolara, što je očigledno cifra na koju bi sažaljivo gledao čak i jedan Džim Vinorski. 

Zlobnici bi rekli da je u stvari Verbinski odsvirao svoje u Holivudu nakon što je Usamljeni rendžer stravično flopnuo i bio popljuvan sa svih strana (potpuno neopravdano u oba slučaja, ali nećemo sad širiti priču na to). Kako je ovaj film prvog vikenda zaradio čitava četiri miliona dolara, mislim da neće proći mnogo vremena prije nego što ime Gora Verbinskog budemo mogli da vidimo samo u faund futidž filmovima u kojima će igrati članovi njegove najuže familije i Džoni Dep.

A Cure for Wellness, u nas iz misterioznih razloga preveden kao Lijek za život, predstavlja za Verbinskog dosta neobičan preokret u karijeri. Zanemarimo li ubilačke zečeve iz Usamljenog rendžera, skoro sve ostalo što je napravio bilo je prilagođeno najširoj mogućoj publici, dakle i onim (relativno) najmlađima. Čak i kad je snimio svoj do sada jedini horor (za one koji nešto slabije poznaju taj žanr - rimejk japanskog Ringua), sve je u njemu bilo kulturno i pristojno, bez nekih ekstravagantnih ekscesa.

U ovom filmu bukvalno nema čega nema - gole (ženske) grudi, zatim još golih (ženskih) grudi, gola muška i ženska dupeta, incest, masturbacija, još malo incesta, jegulje, menstruacija, klanje, zatim još jegulja i da dalje ne nabrajam. Jegulje??? "Kakve sad jegulje, zar ne bi zmije bile mnogo bolje?" pitate se vi. Dabome, film bi sa zmijama bio mnogo uspješniji, to je istina. Razlog što su tu baš te jegulje a ne zmije ima neke veze sa radnjom filma, ali ista je ionako toliko konfuzna da stavljanje zmijurina umjesto jegulja ne bi moglo mnogo da poremeti stvari.

Pokušaću da ukratko napišem o čemu se radi, mada ne znam koliko to ima svrhe, jer je film toliko napadno style over substance da u sjećanje priziva djela kao što su Lords of Salem ili The Neon Demon (mada ni stilski ni supstancijalno nema mnogo sličnosti sa njima). Dakle, neki tamo balavac iz neke kompanije dobija zadatak da otperja u Švajcarsku i odatle dovuče nekog drugog lika čiji im je potpis neophodan za pokrivanje nekakvih finansijskih malverzacija.

Taj drugi lik je naprasno zdimio u neki velnes centar i odatle poslao zabrinjavajuću poruku sa kritikom materijalizma i modernog načina života u kome su ljudi toliko opsjednuti jurnjavom za parama da to postaje bolest – dakle, očigledno, buncanje potpunog ludaka, kao što to odmah i konstatuje heroj filma (inače, igra ga lik iz Hronike). Pošto je naš heroj direktno umiješan u nezakonito poslovanje kompanije, sa velikim zadovoljstvom prihvata da skokne do Švajcarske i odatle dovuče tog drugog lika. Tokom vožnje prema živopisnom dvorcu na vrhu brda gdje je velnes centar smješten, vozač mu ukratko opiše istoriju tog zdanja, koja je bitna za razumijevanje priče.

Ja je ovde neću navoditi, ali ako se sjećate dobrih starih kostimiranih vampirskih filmova i misterioznih bogataških porodica opsjednutih ljepotom i čistotom krvi - ovo vam je u suštini to. Odmah pri dolasku u centar, glavni lik se suočava sa fatalnom germanskom preciznošću - posjete su do tri popodne, on je stigao oko tri i pet, znači bato dođi ti lepo sutra ako oćeš da vidiš tog svog druga, a ako nećeš tornjaj se nazad u svoju Ameriku.

Da se neka tamo portirka u švajcarskoj zabiti tako iživljava nad jednim Amerikancem, pa još bogatim, apsolutno je nedopustivo, te se naš heroj iznervira i traži da vidi šefa. Taj direktor ili šta li je već, zabrinut zbog mogućeg zahlađenja odnosa između Sjedinjenih Američkih Država i Švajcarske, omogućuje Lokhartu (jer to je ime našeg heroja) da svom drugu dođe u posjetu uveče.

Na povratku u grad, međutim, Lokhart i njegov vozač doživljavaju jednu od najbolje urađenih scena saobraćajne nesreće na filmu u posljednjih nekoliko decenija. Zapravo od te scene realističnije je samo da lično sjednete u auto i survate se u provaliju. Pogađate, Lokhart se kasnije budi usred onog velnes centra i počinje sa istraživanjem, ne samo u cilju pronalaženja lika kojeg treba da dovede nazad u Ameriku, već i zbog rasvjetljavanja misterije pomenutog mjesta. Usput otkriva da napuštanje centra uopšte neće biti jednostavno.

Scenario filma je njegova najslabija tačka. Vrlo je teško odgonetnuti ko tu kome šta i kako, dok je epilog prilično banalan. Imajući u vidu neke od boljih scena, potajno sam se nadao da će film da se završi apokaliptičnom orgijom nasilja sa ljudožderskim jeguljama koje zavladaju svijetom, što se nažalost ne dešava. U principu bi ovakva priča mogla da prođe za neki niskobudžetni trilerčić iz osamdesetih, ali A Cure for Wellness tokom cijelog svog trajanja trudi se upravo da tu banalnost izbjegne.

Ipak, ga ona na samom kraju sačeka i odsiječe mu glavu. Iako je ovo pasus o scenariju, kad već govorim o kraju filma, red je da se spomene i da je maska koja se tu pojavljuje prilično nemaštovita i kretenska i značajno odudara od inače odličnih specijalnih efekata iz ostatka filma.

Međutim... oni koji mogu da svare slabiji scenario (ja na primjer mogu bez problema) biće počašćeni vrlo prijatnim (da ne kažem imerzivnim) gledalačkim iskustvom. Od starih majstora trilera Verbinski je naučio kako da pokupi gledaoca atmosferom od prve minute filma. Već prva scena, u kojoj kamera tumara kroz ogromne nebodere praćena mračnom i skoro apokaliptičnom muzikom, stvara napetost koja ne posustaje do samog kraja (gdje se nažalost izduva ko balon).

Nema mnogo nepotrebne priče, te ovako ćemo, drugovi, te onako ćemo, tako da Lokhart na svoje odredište stiže već u prvih desetak minuta filma (nemojte me držati za riječ, nisam imao štopericu u ruci). Odmah pri stizanju tamo, jasno nam je sugerisano da nešto postoji ispod površine i da se to nešto ne završava na falsifikovanju poslovnih knjiga.

A sad malo o tome kako to izgleda unutra. Mislim da bi najpribližniji opis bio neka bizarna horor varijanta Parkerovog filma The Road to Wellville. Dakle, imate raznorazne sprave za muč... pardon, liječenje, cijevi, tankove s vodom, kade, bazene kroz koje defiluju polugoli do skroz goli stariji ljudi, pod budnim okom namrgođenog osoblja koje očigledno predstavlja dio sistema koji je potpuno truo iako se trudi da se prikaže drugačijim.

Takav ambijent je dekor za polagano skretanje našeg heroja u ludilo, ilustrovano košmarnim vizijama (sa jeguljama!) i nemogućnošću da razdvoji san od jave. Čak i djevojka koja mu zapadne za oko i čiju priču pokušava da sazna (a ima se utisak da je na neki neobičan način povezana sa likom koji upravlja institucijom) izgleda nekako jezivo.

To je vjerovatno bila i namjera Verbinskog kad je za tu ulogu angažovao mršavu i ispijenu Miju Goth za koju još uvijek ne znam kako sa tim prezimenom i stasom nije igrala vampiricu u nekom filmu. To je stvorenje koje izgleda slabašno i žaljenja (i spašavanja) vrijedno, ali opet ne možete da se otrgnete utisku da samo čeka da skoči na leđa glavnom junaku i pregrize mu vrat napola.

Ritam filma je odličan, za šta vjerovatno možemo da zahvalimo režiseru i montažeru, a ponajmanje scenaristi. Djevojka u kadi prekrivena jeguljama (!), tank s vodom u kome se naprasno i iz čista mira pojave jegulje (!!), vodokotlić iz koga se javljaju čudni zvuci a kasnije iskoče jegulje (!!!) i druge snolike scene prepliću se sa napetim momentima u kojima naš heroj u maniru junaka najboljih stealth kompjuterskih igara pokušava da dobre u zabranjene dijelove dvorca izbjegavajući čuvare, a tokom nekih od ovih momenata jedva sam izdržao da ne izgrizem i donju usnu i nokte i flašicu Fante koju sam kupio.

Moje iznenađenje kada sam na kraju filma otkrio da je on trajao bukvalno dva i po sata bilo je ogromno. Film koji vas dva i po sata bombarduje raznoraznim ludostima (i jeguljama!) i ne posustaje u tome ni jednog trenutka zaslužuje sve pohvale uprkos slabijem (da ne kažem glupom) kraju.

Ovo možda nije najbolji film Gora Verbinskog, ali je apsolutno vrijedan gledanja (prvenstveno u bioskopu) i mogao bi da nagovještava interesantan tvist u njegovoj karijeri - početak sa blokbasterima, a onda nebulozno-ludački horori, kao Piter Džekson okrenut naopako.

            (Ili kao recentni Šalabalabanamalan – prim. Ghoul)