DIVLJA KAPELA i druge priče: Narod govori!

 

Narode, kao što znate, početkom leta objavio sam moju prvu zbirku priča pod naslovom Divlja kapela i druge priče. Samizdat. To znači: sam svoj gazda, sam svoj majstor, sam svoj PR.

To takođe znači: nema hajpa u glasnim glasilima, nema mućkanja u mejnstrimu, nema knjige u knjižarama koje uzimaju više od polovine cene knjige kao reket koji nazivaju „maržom“. Nema je ni u izborima tzv. kritičara, nema je u nominacijama za „nagrade“. Ispod radara je…

Ova knjiga će živeti ili mreti samo i isključivo ako bude došla do čitalaca kojima je zapravo i namenjena – i ako oni tu knjigu budu preporučivali sebi srodnima. Tzv. „word of mouth“ marketing. Iliti, usmena reklama, na uvce.

Može slikovita, na Instagramu.

Ali može i pismena, odnosno pisana. Recimo, na sajtu Gudrids (Goodreads).Ono što je IMDB za filmove, to je Gudrids za knjige – sa svim vrlinama i manama te vrste demokratije. Naravno da postoji mogućnost manipulacije: ono kad za film glasaju reditelj i članovi ekipe i pišu mu hvalospeve, a onda stignu pravi rivjui gledalaca, pa ga sahrane! Ili kad za knjigu glasaju autor i njegova familija i ortaci… Ili, s druge strane, kad neki patetični hejter, poput Bobana Kneževića, zaredi po autoru kojega mrzi, pa svim njegovim knjigama podeli jedinice…

Ipak, sa velikim brojem glasova nivelišu se i jedni i drugi, i ortaci i hejteri, i stvori se nešto nalik proseku, odnosno objektivnoj, prilično pouzdanoj slici.

U ovom trenutku za moju Kapelu na Gudridsu je ocenama (zvezdicama, 1-5) glasalo 28 čitalaca. Šta čekate vi, ostali, to stvarno ne znam, ali ovi koji su se do sada oglasili, knjizi su dali prosečnu ocenu od 4,71, što je više nego vrlodobro, dapače odlično. To su 22 petice, 5 četvorke i jedna dvojka. Čudo da se Boban još nije izjasnio o ovoj knjizi…

Ali od onih koji su bili tako dobri da svoje sudove podele s narodom na ovom sajtu, evo većine tih mišljenja (neka sam neznatno skratio od digresija). Rivjui i ocene, gde možete dodati i svoje, nalaze se OVDE.

Ovaj post ilustrovan je (s izuzetkom naslovne, koju nađoh na Instagramu), fotkama koje je načinila jedna obožavateljka na raznim lokacijama u Grčkoj, ovog leta. Tražila je da bude anonimna jer ljubav prema Ghoulu može da dovede u nevolje…

Ko još nije ocenio ili prikazao moju knjigu, može to i dalje da čini, gde god nađe za shodno: na Gudridsu, Instagramu, Fejsbuku, na forumima, blogovima, sajtovima, u novinama i časopisima… Značiće to i ovoj knjizi, ali i (eventualnim) narednim.

Ko sebi i svojim dragim još nije nabavio ovu knjigu, može to i dalje učiniti po staroj, inflacijom već nagriženoj ceni od 800 din + ptt. Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com i dogovorićemo se…

A sad, da vidimo šta kažu oni koji su mi knjigu pročitali.

 

 

Marko Tanović rated it *****

Ponovo se kratke priče pokazuju kao odličan format za horor žanr. Zadivljujuća je zapravo činjenica da ovako visok nivo tenzije Ognjanović uspeva da projektuje i na daleko zahtevniju formu romana.

Naslovna priča je moj favorit, zbog tematike, mada je Crni čovek možda i najbolja, ali ona mi je bila poznata od ranije, kao i svakome ko je čitao Zavodnika.

Sekta prljavih me je podsetila na Pesmu boginje Kali - na one dobre delove romana. Nema velikih paralela, samo ta jeziva atmosfera - mijazma.

Noćenje - posebna poslastica za ljubitelje univerzuma Naživo-Prokletije.

A Mladež - šta reći tek o toj priči. Vidi se da je najsvežija. Pisana je sa ogromnom dozom zrelosti. Negde sam pročitao da se istinski taletovani pisci prepoznaju po kvalitetnim dijalozima, a ovo je tako ubedljivo, napeto i glatko da bi moglo da se izvede i na pozornici.

 

 

Ђорђе Максимовић rated it *****

Odllična zbirka priča, kako za one koji nisu upoznati sa Ognjanovićevim radom, tako i za one koji su ga prethodno čitali. Priče plijene pažnjom, opisi su fenomenalni, a dijalozi prirodni, "domaći", a ne kao kod dosta autora "amerikanizovani". Knjigu pročitah u dahu.

 

 

Taske rated it *****

U zbirci priča "Divlja kapela" imaćete priliku da otkrijete divlju prirodu i njen spoj sa civilizacijom, autsajdere, narodne običaje, verovanja i predanja iz narodnog folklora pretočene u stravu i uzas. Ono što mi se posebno dopada je to što pisac Dejan Ognjanović, ulazi potpuno u svoje likove, predaje im se i svet posmatra njihovim očima, te tako i mi čitaoci osećamo zivot u tim likovima. Ukoliko do sada niste imali prilike da upoznate ovog pisca, ova zbirka priča je odlicna prilika za to.

Što se tiče samih priča, svaka od njih ima da ponudi nešto svom čitaocu, zavisno od oka posmatrača, meni su se lično najviše dopale Divlja kapela, Crni čovek i Sekta prljavih. U sve tri protkan je misticizam, koji se moze ogledati u prirodi, u ljudima ili cak neljudima (jer kako drugacije da nazovem one - koji su se oslobodili ljudskosti). U sve tri, postepeno se gradi jeziva atmosfera, gde osećate da nešto nije u redu od samog početka, ali ne znate tačno šta je to nešto, dok ne kucne čas za spoznaju.

Stevan Balaša rated it *****

Teško je danas naći dobar horor, većina žanrovskih pisaca nas voli zapljusnuti krvlju, iznutricama i drugim telesnim sadržajima ali sve to se spira poput prljavštine posle kiše. Ipak, negde u žanrovskim beznađima naiđemo na delo koje nas pogodi poput najstrašnije bolesti, prodire dublje od spoljašnosti kože, u samo tkivo, gmiže po našem unutrašnjem mozaiku da bi se na kraju nastanilo u dubokom ambisu nervnog sistema gde posle ništa neće biti isto. Ognjanović je krenuo stazom potonjih i rekao bih da se, bar zasada, odlično probija kroz nepregledne horizonte horora. Zbirka priča "Divlja kapela" predstavlja opus od pet kraćih priča (Divlja kapela, Crni čovek, Sekta prljavih, Noćenje i Mladež), svaka morbidno šarmantna na sopstveni način. Iako su "Prokletije" njegovo stilski najizbrušenije delo, zanatski dovedeno do impresivnog nivoa, ima nečeg previše primamljivog i opojnog u hororu kraće forme "Divlje kapele" što me je ostavilo žednog jeze a u pogovoru autor je već nagovestio buduće poduhvate tako da žedni ostati nećemo!

 

 

Boris Tasev rated it *****

Crni čovek mi je i na treće čitanje najbolja priča u ovoj zbirci, ali Sekta Prljavih me je bas izvozala na poseban nacin. Sa pocetkom koji podseca na Mucninu-Ž.P.Sartra i posle ode bas daleko u nesto sto nisam mogao da ocekujem. Bravo za zbirku, ocekujemo jos prica i romana, jer sve do sad je za svaku pohvalu.

 

 

Filip Mladenovic rated it *****

Zbirka vredna citanja i posedovanja. Jer se lagano mozete vracati iznova i iznova u hladnim zimskim nocima na "crnog coveka" , u vrucim letnjim danima na "divlju kapelu", u kisnim jesenjim nocima na "Nocenje" , a u raspupelim punim alergena prolecnim danima na "sektu prljavih" . A na prelazima iz jednog u drugo godisnje doba mozete se prepustiti i voziti autostopom - naravno ako smete!

Vodjen licnim ukusom - "divlja kapela" , "crni covek" i "sekta prljavih" - prava horor dominacija kratke price. "Mladez" i "nocenje" malo blazi utisak ali daleko daleko od toga da ne zasluzuju paznju.

Citajte Dejana Ognjanovica ako volite horor i dobro pisanje. Citajte "poetiku strave" Orfelin izdavastva ako volite horor i dobar odabir prica.

 

 

Marko Kovač rated it *****

Zbirka "Divlja kapela" sastoji se od pet priča čiji je podžanr takozvani folk horor. Prve četiri priče su već ranije ugledale svetlost dana u raznim zbirkama, sem poslednje, koja je novonapisana.

Strava inspirisana srpskim nasleđem gde se prepliću civilizacija i priroda, pagansko i hrišćansko, urbano i ruralno ...

Kakvu tajnu kriju ruševine, tvrđave, spomenici, šume, stara jalova sela zarasla u korov, puste ulice, stari motel pokraj puta, drumovi koji su svedoci naših lutanja?

 Prva priča "Divlja kapela" po kojoj je zbirka i dobila ime, govori o urbanoj legendi jednog ruralnog mesta koja je vezana za duh mlade devojke. Postoje mnoga mesta širom naše lepe Srbije koja kriju slične legende vezane za nesrećnu sudbinu devojke, ovdašnje lepotice koja je tragično skončala. Dvojica prijatelja, Danijel i Đorđe pišući i prikupljajući priče za horor blog koji je inspirisan "srpskim gotikom," putuju širom Srbije, u potrazi za zanimljivim mestima i legendama koje su vezane za njih. Tako njih dvojica nabasaju na malu kapelu zaraslu u korov, i spomenik na kojem je naslikana devojka. Kako su se proveli ne mogu da otkrivam, ali me je sam kraj naježio.

"Crni čovek," naslov je druge priče, prvenstveno objavljene kao appendix romana "Zavodnik" na koji se direktno nastavlja. Preporučljivo je da se pre ove priče pročita "Zavodnik" kako bi pred sobom imali potpunu sliku o čemu se zapravo radi.

Glavni lik priče je Grozda, žena iz opustelog sela Špaj. Žena koja više od svega želi da svom mužu Radomiru podari potomka. Nakon niza neuspelih pokušaja, odlučuje se na krajnje očajnički potez. Da u noći velikog sveca zanoći u pećini pokraj izvora Zavodnik i tako se sjedini sa tamnom silom koja će joj doneti ono za čime žudi.

I dalje smatram da je ovo najbolja priča iz Dejanovog opusa. Autentična je, univerzalna, tipična za seoski milje i neka davna vremena. Opisao je položaj neuke žene sa sela, koja je podređena svom mužu, proniknuo je duboko u žensku psihu. Grozdin lik je nesumnjivo rađen po Petriji, tako da ovo svakako jeste horor-okultna verzija "Petrijinog venca."

Treća priča "Noćenje," kako i sam naziv kaže, smeštena je duboko u noć, u obližnjem motelu "Romantika." Misteriozni stranac odlučuje da provede noć u motelu, zajedno sa lokalnom devojkom koja pruža seksualno dobro muškarcima u zamenu za novac. Kakve su njegove namere? Da li je on samo usamljeni čudak, možda vampir ili neko drugo biće? Da li sisa krv ili neke druge sokove?

U četvrtoj priči efektnog naslova "Sekta prljavih," pratimo razmišljanja i pogled na svet čoveka koji je sve izgubio. On je sada potpuno ogoljen, kao beskućnik luta pustim ulicama nemajući više ništa od života. Kucnuo je čas, on je izabrani. Spremno korača u susret nepoznatom, materijalizujući se u višu instancu. Predajući se nadrealnom kako bi dobio novi smisao svog bivstvovanja.

Poslednja priča "Mladež" koja je ujedno i jedina novonapisana u zbirci, donosi nam priču o sudaru dve generacije. Sa jedne strane je mladost, sva njegova lepota, mogućnosti koje se pružaju, a sa druge starost. I ovde je na snazi bila igra reči. Nije u pitanju mladež, okruglasta izraslina na koži, već sinonim za omladinu. Koliko je današnja omladina izgubljena u traženju sebe, nezainteresovana za život, nesnađena. Bez ikakvih želja, nadanja, htenja, predaju se bez borbe. Hteli bi nešto, ali ako može da im padne sa neba. Dok sa druge strane postoji neko ko bi na bolji način umeo da iskoristi mogućnosti koje pruža mladost. U fazonu: "Da mi je ova pamet, a godine one pre."

Ovo je jedna poučna priča koja tera mlade da se pokrenu i uzmu život u svoje ruke. Budite na oprezu, ništa ne boli kao propuštena prilika. Nemojte da vas pita starost gde vam je bila mladost.

Dejan je još jednom potvrdio da je majstor horor žanra. Neko je rekao da su mu slaba tačka kratke priče i da je to za njega klizav teren. E pa, taj neko se mnogo zajebao. Vidi se primetan uticaj pisaca kao što su Lavkraft, Ligotij, Barker, Kenet Grant i drugi. Ipak, ostao je dosledan sebi, svom originalnom stilu, utkajući svoje ideje i razmišljanja u dela koja će ostati iza njega.

Moram da se dokatnem i efekta koji su na mene ostavile korice knjige. Crkva u Dolovu, pokraj Pančeva, gde je velikim delom sniman naš najbolji horor film "Sveto mesto." Odlična ideja da baš ona krasi korice ove zbirke. Kada me put nanese na tu stranu, obavezno ću je posetiti.

 

Aleksandar rated it *****

…Iz nekog razloga svih ovih godina, pored njegovih pisanija o filmovima, stripovima i knjigama, nisam pročitao ni jedan njegov roman, niti bilo šta drugo van bloga. Sve do pre par meseci, kad sam se zatekao u Nišu i dođe mi iznebuha da kupim sve što je Dejan napisao, zajedno sa novom zbirkom priča "Divlja kapela i druge priče" koja je tad bila u najavi. Uz porudžbinu sam dobio gratis preporuku za najbolju kafanu u Nišu koja se zove "Nišlijska mehana" i u kojoj sam sa devojkom i prijateljima pored fenomenalne ovčije pljeskavice iskusio i jednu od najboljih usluga u životu. Nakon ovog ručka je ostao Dejanov komentar da se nada da ću bar upola uživati u njegovom stvaralaštvu kao što sam u đakonijama ove predivne institucije, pa danas, nakon što sam završio čitanje Divlje kapele, osećam potrebu da kažem da je ova zbirka priča daleko bolja od svakog roštilja koji sam probao, a bogami i od mnogih knjiških mezetluka i glavnih jela, a ovo dolazi iz utrobe osobe koja je podjednako veliki knjiški moljac koliko i gurman, te se može reći, od knjiškog gurmana. Neću da spojlujem sadržaj priča, ali smatram ovo neizbežnim štivom za svakog ko se ikad istinski zainteresovao za identitet, i to ne za njegov površni sloj koji se poistovećuje sa prvim licem jednine, već za identitet koji je utkan u podsvest i prirodu čitavog jednog podneblja, zaboravljen, izgubljen i zatrpan psihofizičkim otpadom vremena koje uglavnom nije donelo ništa dobro, a koji je daleko važniji od onog koji se pazari u prodavnici telefona, na koncertu ili šoping molu. Ovo su priče o lepim, surovim i svetim, odmilošte, vukojebinama, kako u nama, tako i od nas, daleko od hladnog i sterilnog komfora betona velegrada ili malograda, i o onome važnom što je u njima ostalo skriveno, a što je i dalje svojim prisustvom, ili možda bolje neprisustvom, u stanju da obriše crtu između prirode i onoga što se danas naziva čovekom. Ne treba se zavaravati da je ovo samo zbirka horor priča, jer je ovo štivo koje obrađuje daleko širu lepezu u književnom, a i u smislu uopšte.

U pogovoru je i sjajan esej koji će svakom ko se ikad latio pisanja puno značiti, a kad smo već kod toga, iako mi je "Divlja kapela" najbolja priča u knjizi, voleo bih da sam poslednju priču koja se zove "Mladež" napisao i sam, a mislim da bi to i Rod Serling rekao.

Čitajte Ognjanovića.

 

 

kvazimodla rated it ****

Divlju kapelu sam prvo čitala u zbirci U vrzinom kolu, i posle toga nikada nije prestala da mi se mota po glavi. Ima li veće sreće od proširene i doradjene verzije onda :) Još uvek je divno jezovita, neke stvari su jasnije, ali vidim da će nastaviti da me proganja ŠTA SE OVDE KOG DJAVOLA DESILO???

Čitala sam i Zavodnik pa mi ambijent u Crnom čoveku nije nepoznat. Srpska ruralna zabit u svom njenom "sjaju", od bednog ženskog bitisanja (a ni muško nije mnogo bolje), preko nečistih sila koje vrebaju na svakom koraku (horor kao svakodnevica), do vremena koje neumitno prodje i na kraju svemu što se desilo i uradilo oduzme značenje.

Sekta prljavih - kako zaista (ne) izgleda sloboda, i gde ona može da odvede. Ova nije bila za mene, gadljiva sam, šta ću. Moj tip horora je jeza, ne krv-sluz-iznutrice.

Noćenje - jedna vrlo neortodoksna verzija silaska andjela na zemlju. Takodje, urnebes 😁, a poslednja rečenica čisto zlatno doba Holivuda. Vrh!

Mladež (as in, omladina) - šta je najvrednije što imaju i koliko im je zaista stalo do toga?

Hvala autoru na pogovoru, much appreciated! Mada, Ognjanović čitaocu postavlja crtu prilično visoko, pa je nus-efekat i to da sam malo razvila komplekse...

Dakle, osim te jedne, uživala sam.

 

 

Vladimir Veškovac rated it ****

 

Prve dve priče fenomenalne, ostatak u blagom padu.

NIKAD ČOVEK – Đunđi Ito

 

Horor mange su, najzad, sa velikim zakašnjenjem, ali ipak stigle na naše tržište – i neka su dobrodošle! Svako osveženje je prijatno, a naročito kad dolazi iz dalekog, bolesno-nadahnutog Japana.

Onaj kratkotrajni dašak svežine koji su japanski horori doneli na Zapad na prelomu milenijuma i u prvoj deceniji ovog veka, od KRUGA do KLETVE, samo je bledi nagoveštaj bogatstva japanske horor imaginacije koja se, daleko nesputanije i nekonvencionalnije, izražava već pola veka ako ne i više, u tamošnjim mangama. (Naravno, bilo je odličnih japanskih horora i mnogo pre nego što ih je KRUG probio na Zapad, ali to je druga tema, i uostalom imate već ovde na blogu moj spisak nezaobilaznih naslova… OVDE!)

Glavni zaslužnik za invaziju horor mangi kod nas je Darkwood, koji je do sada objavio već nekoliko fundamentalnih naslova, koje vam sve odreda preporučujem. Svako koga horor bar malo zanima, morao bi da se upozna sa košmarno nadrealnim divotama koje nude horor mange Đunđija Ita: UZUMAKI 1-3, GJO 1-2, FRAGMENTI STRAVE, TOMIE 1-3, a kad ste već tamo, svakako overite i serijal BELEŽNICA SMRTI i upravo sveže izašlo SKROVIŠTE.

ALI – u toj novonastaloj poplavi, ne dopustite da vam promakne jedna izuzetna horor manga koju nije izdao Darkvud (mada je možete kupiti i u njihovim striparnicama). Naime, relativno novi izdavač, STALKER, nedavno je objavio još jedan rad Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK 1-3, i na njega želim da vam skrenem posebnu pažnju.

O Stalkeru sam već ovde pisao ranije, hvaleći album NOĆ Filipa Drijea, kojom prilikom sam vam preporučio (mada rivju ne stigoh da napišem) i njihov album OSMI PUTNIK. Ovog puta kazaću koju o mangi koju je Stalker najpametnije i najtačnije moguće preveo kao NIKAD ČOVEK. Ona je zasnovana na romanu Osamua Dazaja koji je na srpskom ove godine dobio čak dva prevoda (!), od kojih se svaki drugačije zove: Tanesi je taj roman objavio kao NEČOVEK, a Žir kao IZOPŠTENIK (na engleskom je to izašlo kao NO LONGER HUMAN).

Pa ovo je da čovek prsne na švajsovano mesto! NEČOVEK, IZOPŠTENIK, NIKAD ČOVEK, NO LONGER HUMAN… pod bilo kojim imenom, to je vrlo dobar roman – kao što već rekoh u mom rivjuu koji možete čitati OVDE – ali, bizarno, manga je još mnogo, mnogo bolja. I to kako za hororiste, tako i za svakog čitaoca otvorenog uma.

O čemu se radi? Ukratko, isto kao i u romanu, NIKAD ČOVEK je prodoran privir u jednu mračnu psihu, u vizuru nekoga ko se od samog rođenja oseća kao izopštenik, autsajder. On je rođen „pogrešan“, on je aberacija, neko ko se od najranijeg detinjstva osećao kao tuđin i u svojoj porodici, i sa drugom decom u komšiluku i, kasnije, u školi, u ljubavnim i poslovnim odnosima, svuda i sa svima. Stidljiv, bojažljiv, nesiguran, on oduvek mora da igra ulogu, da glumi, pretvara se da je „jedan od njih“, a sve u njemu mu govori da im ne pripada.

Pritom, mora se naglasiti: nije on autsajder u romantičnom, pozitivnom smislu, kako se ova vrsta lika najčešće viđa: nije on neshvaćena, superiorna, tanana duša koja je otuđena zato što se u ne uklapa u bednu rulju mediokriteta svojim natprosečnim kvalitetima. Ne, sasvim suprotno: on je gnjida u ljudskom obliku, aberacija, mentalna i duševna nakaza – neko ko nije svesno zao, nije psihopata, nije zlobnik, ne želi drugima zlo, a opet, samom svojom prirodom nekako se udesi tako da je štetan po sve oko sebe, a time i po sebe. Svaku bogovetnu priliku da bude čovek – on prokocka. Zato je naslov NIKAD ČOVEK najadekvatniji.

Nije on NEČOVEK u smislu Hanibala Lektora ili Kevina iz WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN. Nije on IZOPŠTENIK, jer niko njega nije izopštio iz zajednice; u izvesnom smislu donekle je on  SAMOIZOPŠTENIK, ali čak ni to nije sasvim tačno, jer najveći horor ove priče je u tome koliko malo kontrole nad sopstvenom sudbinom i životom ima ovaj čovek. A možda je on samo malo naglašeniji primer kako bi nam ukazao koliko i svi mi malo možemo da promenimo u vezi sa tim ko smo, kakvi smo i kako ćemo se prema drugima odnositi.

„Karakter je čovekova sudbina“, glasi jedna pradrevna maksima, a u ovom slučaju ta sudbina kao da je ukorenjena u nečemu još dubljem od karaktera, jer glavni junak ove mange svoju sudbinu sluti još u najranijim danima detinjstva, pre nego što mu je karakter u nekom ozbiljnom smislu reči i bio izgrađen… Zovite to predodređenost… sudbina.. ukletost… ali je jezivo zastrašujuće više od bilo čega. Zašto? Zato što i u najgorem scenariju tamu nam osvetljava iluzija da se mi nešto tu ipak pitamo, da od nas zavisi, da ćemo svojom voljom, snagom, upornošću, pameću, ovim ili onim, moći da se odupremo Zlu. Avaj, kad to „zlo“ dolazi iznutra, iz nas, šta tu možemo? Tako i naš antijunak: ne može protiv sebe. I u tome je, kažem i podvlačim, vrhunski horor.

Nije najveća strava u životu recimo da ti se ukaže nekakav divovski Ktulu, nekakva kosmička gadost – jer i njoj Čovek može da pokaže srednji prst, i mada nemoćan da je sredi, zbriše, otera, može barem da prkosno stane, uspravne kičme, kao Čovek, i kaže: „Okej, frajeru, jači si: do your worst! I za to me mnogo zabole!“ Ali šta ako je Nečovek? Još gore, šta ako je Nikad Čovek?

Može, kao antijunak ovog dela, da se batrga od prijatelja koga otera u samoubistvo do niza devojaka i žena koje na ovaj ili onaj način upropasti, do drugova koje izda kao poslednja, da prostite, pizda… I nije ni neki spojler ako kažem da je ova manga možda pomalo ravna i repetitivna, jer u tome je i cela poenta njene poente (sic): možete se vi, naivno i optimistički, nadati da će lik kojega pratite (inače lepuškast, simpatičan, mlad, ništa u njegovoj pojavi ne ukazuje na Nakazu unutra) u ovom ili onom odnosu u koji se upušta da, ipak, uprkos svemu, ispadne Čovek – ali, suprajz (spojler!) – to se neće desiti!

Ono što posebno želim da naglasim: Đunđi Ito je, u ovoj mangi, izvukao sve potencijale prekratkog Dazajevog romana, i može se reći da je ta storija, jedva skicirana u knjižici, u punom mračnom sjaju zasijala tek kod Ita! Mada i jedno i drugo vredi čitanja, ako iz razloga ekonomije finansijama i svojim vremenom rešite da pročitate samo jednu varijaciju, moja najsnažnija preporuka definitivno i bez trunke premišljanja ide mangi NIKAD ČOVEK. Iako je taj roman „klasik japanske književnosti“, kakvim ga mnogi smatraju, ja moram reći da je on za moj groš ipak upadljivo inferioran prema donekle sličnoj, ali beskrajno dublje i žešće realizovanoj storiji o jednom „nikad-čoveku“ i autsajderu, u romanu ZLATNI PAVILJON Jukija Mišime. A još upadljivije je inferioran kad se stavi pored ove detaljne, promišljene, proživljene (?!), nadasve inteligentno razrađene strip adaptacije.

Dva su glavna razloga zašto je manga NIKAD ČOVEK zanimljivija i vrednija od romana NEČOVEK/IZOPŠTENIK: prvi sam već izneo gore – dakle, radi se o mnogo detaljnijoj i produbljenijoj verziji. Ona od skice pravi portret, od nagoveštaja i jedva-rečenih stvari pravi epopeju autodestrukcije.

Pritom, veći je naglasak na zajedničkom samoubistvu, kojim počinje strip. Veći je akcenat stavljen na ružnog dečaka koji je iz prve „pročitao“ njegovo pretvaranje i video mu pravi, nakazni lik. Taj se ružni dečak pretvara u lajtmotiv, u utvaru koja našeg lepotana sa ružnom dušom progoni celog života, što je u stripu znatno naglašenije nego u romanu…

Pored toga, više je eksplicitnosti oko svega, uključujući golotinju i erotiku na granici hardkora (hint: ovo NIJE strip za decu, i nemojte ga nepromišljeno davati svojim maloletnim čitaocima NARUTA i UBICE DEMONA). Mada se oko pojedinih kadrova možemo sporiti da li je tolika eksplicitnost bila nužna za priču, u načelu, pored doze eksploatacije, te su scene svakako važne za priču jer se i u erotskim odnosima našeg nesrećnika naročito ogleda njegova priroda. Osim toga, eksplicitnost je nužna i zato što, u romanu ipak čednom, suzdržanom po tim pitanjima (zbog vremena u kojem je nastao), imamo i neke izluđujuće nejasne nagoveštaje iz kojih je teško pojmiti ŠTA se uopšte desilo, pa tako, bar za moj bukvalistički um koji voli da mu se što više nacrta, tek sad jasnije vidim kako su to ovog lika, kao dečaka,„sluge silovale“, tj. da li su to bile sluge ili sluškinje, i kako su ga tačno silovali (jer nije nebitno, za razvoj njegovog lika, da li su ga samo pipkali, ili…).

Drugi razlog je taj što manga od jedne storije koja ipak nije tretirana žanrovski – roman jeste mračan, ali nije horor! – gradi simfoniju užasa koja itekako JESTE horor. Naravno da je horor ovde psihološke prirode, ali Ito koristi svaku priliku da prenaglasi i eksplicira realističke užase: krv je svuda splaterski prisutna (samoubistvo ružnog), vidimo gadno naduveni leš utopljenice sa nabubrelim jezikom i trbuhom, itsl.

Pored toga, još upečatljivije, kod Ita metafore, koje su u romanu bile ili nagoveštene, ili iskazane jednom frazom, postaju vizuelno otelotvorene: npr. kada naš lik ode u komunističku ćeliju i sve njih vidi kao monstruozne ljude-insekte.

Ili kad imamo prizor ljubavnika koji se tope, spajaju i pretvaraju u žitku masu.

To se, naravno, ne dešava na realnom nivou zapleta, u smislu fantastične telesne transformacije, nego je objektivni korelat osećanja glavnog junaka o gubljenju sopstvenog identiteta i utapanju u drugu osobu. Isto tako i drugim sličnim slučajevima, metafore vidimo doslovno prenesene, u ikonografiji horora: iz sebe on bljuje blob-govna sa likovima ljudi iz svog života koji su ga smarali očekivanjima, ocenama, presudama… Vidi vojnike kako marširaju ulicom, a lica su im već mrtvačke glave ispod kapa (slutnja onoga što ih čeka, toga kuda su se zaputili).

Kad se „zaljubi“ u apotekarku koja ga, kako zgodno, snabdeva drogolekovima, to je povod za niz vizija u kojima figuriraju mutirane izrasle biljke i vegetacijski košmari iz njenog skladišta.

Docnije vidimo (njegovim očima preterano, a ne kao nešto što se stvarno tako odigralo) i mučnu viziju u kojoj mu svi prominentni muškarci u životu (pokojni prijatelj, tatko, rođaci itd) sa dugačkim demonskim jezicima obljubljuju ljubavnicu… Ukratko, strip nudi izobilje košmarnih PRIZORA, pored ionako već dovoljno jezivih IDEJA koje iznosi.

I ovo treba nacrtati: uz svu psihološku torturu, uz sve telesne grozote, uz sav nadrealistički košmar tako tipičan za Ita, a svega toga imate ovde u izobilju – najstravičnij i su, često, izrazi lica pojedinih aktera ove silazne spirale u samouništenje… A na dnu te spirale, u nadiru sudbine našeg autsajdera, nalazi se brutalno nihilistički kraj sa ledeno jezivim završnim kadrom lica sasvim propalog čoveka – koji nikad nije zaista bio čovek.

Učinak koji ovaj završni kadar proizvodi mogao je nastati samo pažljivom i pomnom akumulacijom užasa tokom tri obimne sveske (svaka sa dvestotinak strana): ono što kratkom romanu na njegovih jedva 140 strana fali, manga na kraju svojih 600 strana itekako isporučuje: završni UDAR – da se smrzneš.

 

SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM: Orfelinovo izdanje

             U okviru akcije „Ceo Lavkraft sa stručno priređenim tekstovima, u vrhunskom dizajnu i štampi, kod jednog izdavača i pod jednim istim urednikom“, imam zadovoljstvo najaviti da je 27. knjiga u Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ – SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM H. F. Lavkrafta.

            U pitanju je kratki roman, jedan od tri koliko ih je Lavkraft ukupno napisao: podsećam, njegov roman U PLANINAMA LUDILA, u novom prevodu Dejana Ognjanovića, Orfelin je već ranije objavio, a roman SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA biće, takođe u sasvim novom prevodu Dejana Ognjanovića, objavljen tokom 2023. Time će projekat „Sve što valja od Lavkrafta, kod Orfelina“ biti okončan. (Ne, nećemo raditi njegovu poeziju, niti šačicu preostalih trećerazrednih pričica. Ali, nevezano za prozu, radićemo njegove eseje i pisma…)

            Sadržaj ovog izdanja u potpunosti je identičan ranijem, koje je objavio Makondo, pre pet godina (2017), na ćirilici, i sa ilustracijama Dejana Nenadova. To Makondovo izdanje, u samo 500 primeraka, već neko vreme je rasprodato i oni ga neće obnavljati. Novo Orfelinovo izdanje, u tiražu od 1.000 primeraka, izlazi kako bi ovaj značajan i vredan roman bio i dalje dostupan kako starim tako i novim čitaocima i otkrivaocima Lavkrafta.

            Uzgred, podsećam vas i upozoravam da je lopov i pirat Boban Knežević objavio skaredno „posrbljenu“ verziju ovog romana, besramno ukradenu iz hrvatskog prevoda, nevešto „dekroatiziranog“, pod apsurdnim naslovom Snoviđenje ka neznanom Kadatu, u mekom povezu, sa drečavim koricama i bez ikakvih pratećih tekstova. Klonite se tog đubreta! Više o tom bogohulnom izdanju pročitajte ovde.

            Šta vam, tačno, nudi Orfelinovo izdanje?

1) Kvalitetan i profesionalan prevod na srpski jezik kratkog romana Snovita potraga za neznanim Kadatom, koji je radio vodeći srpski stručnjak za Lavkrafta.

2) Dodatne priče koje pripadaju istom fantastičnom svetu koji se opisuje u romanu, a koje se ne nalaze u drugim Orfelinovim izdanjima (s jednim majušnim izuzetkom). Konkretno, osim Kadata, u ovoj knjizi naći ćete i priče „Mačke Ultara“, „Drugi bogovi”, „Selefais” i „Niarlatotep“. Od pomenutih, samo je kratki ali slatki „Niarlatotep“ ponovoljen iz Nekronomikona zato što je naslovni antijunak uveden u toj minijaturi fundamentalno prisutan i u ovom romanu. I ove priče je, takođe, kao i roman, preveo dr Dejan Ognjanović.

3) Stručan i izdašan pogovor pod naslovom „H. F. Lavkraft: sanjar između fantazije i košmara“ u kojem se govori o Lavkraftovom odnosu prema fantaziji, snovima i drugim temama u vezi sa ovim delom. Autor je dr Dejan Ognjanović.

4) Najzad, u ovoj knjizi ćete naći i „Rečnik Zemalja sna“ u kojem se opisuju bogovi, stvorenja, mesta, osobe i knjige koji značajno figuriraju u Kadatu. Ako je baš nužno napomenuti, i ovo je sastavio dr Dejan Ognjanović.

5) Poslednje, ali nikako najmanje bitno – knjigu krase vrhunske ilustracije koje je specijalno za ovo izdanje uradio niško-novosadski i svetski umetnik Ivica Stevanović, dežurni ilustrator svih Orfelinovih dosadašnjih i budućih izdanja Lavkrafta.

            Roman Snovita potraga za neznanim Kadatom otkriva Lavkrafta u njegovom manje znanom svetlu, kao pisca osobene horor-fantazije koji na nikad viđen način spaja snovitu lepotu i poetičnost sa karakteristično košmarnim, groznim i užasnim zamislima od kojih se ledi krv u žilama. Ne dajte se prevariti onima koji vam, ovaj roman opišu kao fantaziju: on, uz sve svoje uzlete mašte, sadrži neke od najmorbidnijih i najklaustrofobičnijih deonica u svekolikom njegovom opusu: džinovska žabolika čudovišta, gnjecave kreature, podzemlje ispod podzemlja ispod grobova, i ono što rije ispod kostiju na dnu sveta, plus gulovi u svojoj najvećoj i najvažnijoj ulozi u celom HPL opusu…

            Veliki poznavalac fantastike, nažalost pokojni Ranko Munitić pisao je o Lavkraftu:

„Baštinik Poovih fobija, fiksacija i frustracija, Hauard Filips Lavkraft istovremeno je i jedini legitimni prosleđivač lavirintično-bajkovitog, snoviđajnog multiverzuma Luisa Kerola: u tom smislu, uz Stejpldona i Borhesa, deli on središnje mesto u literarnom kosmološkom građevinarstvu XX veka.“

            Ova knjiga ima 208 strana, tvrd povez, šivena je, i tu su sve standardne odlike dizajna i kvaliteta štampe na koje vas je Orfelin već navikao.

            Pretplata će biti raspisana iduće nedelje, 20. septembra, kada ćete u istom naletu moći da naručite i 28. knjigu u Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ – ŽUTI ZNAK (više detalja o njoj tom prilikom), zbirku priča Roberta Čejmbersa (jedna reprizna, ali u novom prevodu, i pet novih, prvi put na srpskom), kao i još par iznenađenja. Štedite novce, trebaće vam uskoro…

TOKSIČNI MUŠKARCI! SHE WILL! RESURRECTION

             Žene su ženstvene! Žene su ženstvene! Žene su ženstvene! Muškarci su pravi muškarci – ali samo ako su toksični!

            Tako bi nekako zvučali rimejkovani, reimadžinirani stihovi klasične pjesme Buldožera, ako bi se zapjevala u današnjem američkom indi horor filmu.

            Posle ogoljavanja Harvija Švajnštajna (brrr!) i #metoo pokreta rođen je novi trend programskih „horora“, sa eksplicitnom agendom, da se jednom zasvagda prikaže to Muško Zlo (i Stradanje Nedužnih Ženskih Žrtava). U teoriji, to je u redu: sasvim legitimna tema, „toksična muškost“ postoji, i toksična je, i truje stvarne živote nekim stvarnim ženama (i ne samo ženama) – dakle, to je sasvim legitimna tema, i treba da se obrađuje umetnički.

            Naglašavam: umetnički!

            I tu nastaje problem. Umetnost podrazumeva slojevitost, složenost, ambivalenciju, otvorenost za tumačenja, provokativnost, subverziju, nekonvencionalnost… Umetnost NE znači agendu, propoved, esej, pričam ti priču, crno-beli prikaz likova i drame.

            Nažalost, u žurbi da svi i svako, odmah, iz aviona, izdaleka vide njihov STAV, njihovu agendu, njihovu „oštru kritiku“ – mnogi današnji umjetnici, a naročito umjetnice, ne uspevaju da svoje validne i hvale vredne ideje i namere artikulišu kroz umetničke filmove (ma koliko ih kitili i šarenili nekim površnim „arty“ postupcima: vidi dole); umesto toga, nude nam plitko zamaskiranu agendu, propoved, esej, pričam ti priču, i to isključiov u crno-belim tonovima, bez ikakvih sivih zona, dvomislenosti, zapitanosti na kraju… A komesari i esejisti i propagatori nikad nisu pravili dobru umetnost čak i ako su teme njihovih tirada bile hvale vredne, u načelu.

            To važi za nekolicinu novih hororčića koje sam pogledao u skorašnje vreme, a od kojih sam – naivan, neuništivo naivan! – imao poprilična očekivanja, zahvaljujući snažnom hajpu koji su dobili u pretežno američanskoj i engleskoj kritici (ali i među mojim FB frendovima, piscima i urednicima vodećih žanrovskih časopisa i knjiških edicija, filmskim kritičarima itsl. bratijom i sestrinstvom). Ipak, deco, kao što ja to uvek ponekad kažem: ne verujte hajpu dok to nije Gulov hajp.

            U grupaciju mnogohvaljenih filmova na temu Toksične Muškosti spadaju ovde nedavno usput prikazani FRESH i YOU WON'T BE ALONE, kao i mestimično vizuelno zanimljivi MEN, a sada ću vam otkriti još dva nova člana ove bratije, ili bolje reći - sestrinstva.

 

SHE WILL

**

(2-)

Ovo sam zapravo snažno želeo za SLAUGHTER festival! Bio mi je u najočekivanijim naslovima. Javljalo mi se da je super, jer ima zanimljiv plot („lekovito“ blato u jednom povučenom planinskom zimovalištu zapravo se sastoji od pepela davnospaljenih ali još-osvetoljubivih veštica), odličnu glumačku postavu (kraljica zlokobnosti Alis Krig! Rupert DilanDog Everet! Malkolm Mekdauel najzad u nečemu što ne deluje kao tezga!), plus vizuelno bogat trejler, a deda Arđento se toliko primio na film da je, videvši ga već gotovog na nekom festivalu, rešio da nakači svoje ime na njega kao „izvršni producent“ i tako ga podrži…

Sva sreća da mi se slepci zaduženi za prodaju filma uopšte nisu ni javili na moje upite, jer… kad je sredinom jula ovo najzad procurilo na net, mogao sam se uveriti da je to, zapravo, samo još jedan komadić u sve dužem, gnusnijem nizu prehvaljenih budalaština koje bi htele da budu „feminističke“ i „ženoomoćavajuće“, ali su suviše plitke, trapave i nevešte da to stvarno i budu. Plitkoumna mizandrija je najveći domet – s tim što ovde, što retko viđamo, širi pipke čak do homofobije: no MAN shall be spared, even a sissy! kill'em all!

Znači, idejno, narativno, dramaturški, filmski – to je sasvim bezvredno (o, da, ima nekih „lepo“ uslikanih kadrova, ali to se još 1980-ih zvalo videospotovska režija; i Manselov skor nije sasvim hrđav). I treba li uopšte reći, ova ženorežirana tirada protiv Muškog Zla savršeno je letargična, uninvolving, dooosadnaaa.

Po svemu (pa i po ovom filmu) sudeći, izgleda da feministi veruju da jedino praveći spore, dosadne traktate sa antipatičnim likovima i proizvoljnom dramaturgijom nakićenom „macola-u-glavu“ suptilnim metaforama mogu da podriju falocentrični poredak i inherentno muški (?) koncept filma koji je actually zabavan, zanimljiv i uzbudljiv!

Ako vam je bila dobra ona makedonska travestija YOU WON'T BE ALONE – SHE WILL će da vam legne kao budali šamar.

Od mene: jeDVA (**) 

 

U ovaj novi podžanr spada i RESURRECTION, ali me toliko strašno smara da ga se uopšte prisećam da me bukvalno mrzi da pišem o njemu.

Ni Rebeka Hol nije pomogla, dapače, mislim da se čak i ona obrukala u tom nemuštom krindž sočinjeniju. Od mene za VOSKRESENIJE ocena ** (2+).

Mansplaining

Malo toga pohvalnog mogu reći o ovom filmu – a bio mi je najočekivaniji horor ove godine, Rebeku Hol obožavam i dao sam joj Zlatnog Gula za NIGHT HOUSE (film takođe Zgulom ovenčan). Ovo je krajnje predvidiv, jednodimenzionalan film kojem treba preeeedugo bauljanja kroz scene u kojima nam je glavna muškooštećena junakinja sve više i više antipatična i odbojna (a ne bi trebalo da bude) a da bi se došlo do jedinog mogućeg kraja…