****(*)
5-
nakon obećavajućeg, mestimično sjajnog, ali pred kraj samo promašenog CALVAIRE-a, FABRICE DU WELZ sa svojim drugim filmom napokon ispunjava obećanja (skoro) sasvim, i isporučuje više nego respektabilan film koji ga definitivno stavlja na radar kao jednog od najznačajnijih ljudi koji trenutno prave horor i od kojih prava ludila tek treba očekivati.
VINYAN je, pre svega, impresivno audio-vizuelno-atmosferično iskustvo, što nimalo ne čudi ako kameru drži čovek koji je slikao IRREVERSIBLE i INSIDE, a prepoznatljive skoro-experimentalne muzičke dronove i dark ambient radi baja koji je već svojim muzičkim radovima ukrasio HAUTE TENSION i (opet) INSIDE. prva liga, zaista: tim pre što je njihov posao savršeno integrisan sa ostalim pregenijalnim saradnicima: benoit debie-jeva kamera potpomognuta je perfektnim location scoutingom i vanrednim production designom, a francois eudesova muzika se neosetno pretapa u sound design sa neverovatno zlokobnim zvucima ptica i insekata džungle, te udaljenim grmljavinama, kapljanjem vode, kišama, talasima i šumovitim dronovima koji su možda deo atmosfere a možda samo projekcija izmučenih psiha protagonista.
da se razumemo: VINYAN je, pre svega, drama, samo što je ispričana horor jezikom. iako postoje reference na određena lokalna verovanja vezana za duhove, ovo nije yet another asian ghost flick; strogo gledano, uopšte nije ghost flick. jedini duhovi su u glavama roditelja koji su vođeni pre svega majčinom slepom verom da njen sin nije stradao u cunamiju već da se nekako našao preprodat u neku džunglovitu zabit: potraga za njim, kroz prašume i sumorno trula vlažna raspala naselja od straćara, zauzima najveći deo filma.
nekima će smetati te deonice putovanja – vidim da fangorijancima svakako jesu, i to je i razumljivo. ali ovo nije film za fangorijance: du welz je napravio jedan mudovit nesumnjivo nejeftin art film, na ivici experimentalnog, i fascinantno je da je uspeo da obmane toliki broj finansijera da mu daju pare za ovo krajnje nekonvencionalno artističko izdrkavanje koje će prosečne 'horordžije' verovatno da smori tokom tih –meni fascinantnih- mističnih etida, a onda i da ih frustrira tj naljuti svojim –površno gledano- otvorenim krajem. pažljivom gledaocu, pak, kraj neće biti otvoren: kraj je vrlo jasan.
du welz bez greške hvata paranoju i izgubljenost zapadnjaka u tom svetu tajlandske bede i čemera, koji počinju još u gradovima, a svoje groteskno-paklene dimenzije otkrivaju (kao logični produžetak) u nedođijama burme bogu iza leđa. takođe, uz pomoć pomenutih saradnika, on savršeno hvata mističnu zlokobnost džungle kao w. herzogovskog sveta praiskonskog mraka u kome se rast, bujanje i plodnost pretvaraju u sopstvenu travestiju i poprimaju košmarne dimenzije. to je sasvim logično (i plodno) tlo za priču koja se bavi materinstvom takođe dovedenim do svoje travestije i košmara kroz psihozu i ludilo žene nesposobne da prihvati da je plod njene utrobe progutao talas mračne, beslovesne, neljudske tame. verujući u svoje instinkte više nego u svedočanstvo svojih očiju ona odlazi u srce tame gde uvlači i svog nevoljnog, ali ipak poslušnog muža, samo da bi ga povukla sa sobom u vrtlog iracionalne samodestrukcije poput davljenika koji grčevito grabi i sa sobom odvlači i sebi najbližu osobu.
u tom smislu, VINYAN se može čitati i kao pametna parafraza i nadgradnja cronenbergovog BROODA: majka, poludela od bola, pretvara ceo svet u the shape of rage – mračna, maglovita, vlažna džungla je ne samo objektivni korelat njene izgubljenosti i bola nego je i antipod (ili neminovni produžetak?) njene svedenosti na matericu: plodnost koja je toliko pervertirana da počinje da rađa nakaznost i negativitet. razotkrivajući mrak ispod površine sveta, i nedovoljnost razuma i logike za snalaženje u njemu, du welz ne može drugačije nego da svog muškog protagonistu prinese na oltar mračne majke. za razliku od BROODA, ovde nema bežanja: džungla je jača, srce (i materica) tame gutaju ga dok Mama ostaje sa svojim broodom.
pružajući savršen filmofilski korelat pregnantnih pitanja zasnovanih na sudarima zapada i istoka, muškog i ženskog, detinjeg i odraslog, svetla i tame, civilizacije i džungle, rađanja i smrti, instinkta i razuma… du welz je napravio zadivljujuć, prelep, beskompromisno mračan, slojevit, predivan i za razmišljanje podsticajan film. što je najlepše, čak i za gledaoca sa isključenim mozgom on pruža estetski užitak koji se može uporediti s malo toga. APOCALYPSE NOW, DON'T LOOK NOW, AGUIRRE… i to je, manje više, to.
ne verujte rivjuima koji kenjaju o nekakvim rupama u zapletu ili slabim krajem ili dosadnim deonicama: ritam filma jeste malkice sporiji, ali je baš kako treba za ono što želi i što maximalno i uspeva: ovo je vrhunsko korišćenje filmskog jezika za slikanje jedva-slućenog, nepojmljivog, neizrecivog.
