CRAWLSPACE (2012)

**(*)   

2+

            Još jedno klišetizirano muvanje po uskim, mračnim hodnicima i prolazima za ventilaciju po nekakvom napuštenom (tj. iznenada opustelom) tajnom vojnom postrojenju, od sorte koja je bila naročito popularna krajem 1980-ih i tokom ranih 1990-ih (u senci ALIENSa, dabome).

 

Znači, vojničine se vrzmaju po mračnim hodnicima, traže preživele u zamrloj bazi a neki mutanti (proizvodi Čačkanja Mečke mutnih tipova i ludih naučnika) spopadaju ih iz mraka. 

...Uključujući tu i psihološke mrakove koje ovi nose sa sobom, jer mutanti imaju ESP moći, pa im prikazuju stvari specijalno prilagođene njihovim slabim tačkama.

Ima nešto malo krvi, ali uglavnom od trepni-i-propusti sorte (zato je tu freeze frame)!

Najveće razočarenje: na početku se pojavi nekakav džinovski gorila ili tako neko dlakavo čudo. To se ne viđa svaki dan – ali njega prebrzo i olako skenjaju, a do kraja niti se pojavi njegova bratija, niti se neko potrudi da nam objasni kakve veze to stvorenje ima sa ESP experimentima na ljudima.

Pošto je film australijski, očekivao sam bar dašak svežine u odnosu na 200 puta viđenu američansku obradu ove vrste materijala, ali avaj, sve je ovo gola rutina, nepotrebno konfuznog scenarija u kome na kraju nije najjasnije ni šta se tu dešavalo, ni zašto... 

Preporučljivo samo za najzagriženije fanove ove vrste konfekcije.Istonaslovljeni film od pre četvrt veka, CRAWLSPACE sa Klausom Kinskim zabavniji je i smeliji od ovoga + ima bolji skor!

SNUFF (1976)

             Napred u prošlost! Evo mog teksta od pre desetak godina, iz kultne rubrike KULT HOROR opskurnog studentskog magazina PRESSING. Tada je ovaj tekst pročitalo tuce, sada neka ga čitaju hiljade!

KULT HOROR

SNAF

(SNUFF, 1976)

Produkcija i režija: Majkl Findlej

Asistent režisera i direktor fotografije: Roberta Findlej

Režija dodatnih scena: Karter Stivens

 

Nisu svi kultni filmovi automatski time i vredna umetnička dela: za razliku od horora obrađivanih u prethodnim izdanjima ove rubrike, umetnički dometi SNAFA su praktično nepostojeći. Pa opet, uvršten je ovde iz više razloga: pre svega jer nesumnjivo ipak JESTE jedan od najkultnijih filmova svih vremena, sa zloglasnom reputacijom koja ni do dan-danas nije umanjena. Osim toga, upravo ova tvorevina je začetnik mita o snaf-filmovima, u kojima ljudi navodno, posle seksa, bivaju ubijeni pred kamerama, a sve to radi zadovoljenja perverznjaka voljnih da plate enormne sume kako bi u tim prizorima uživali. Radi se o urbanom mitu koji je kasnije inspirisao i neke vrlo kvalitetne filmove, od Kronenbergovog SF horora VIDEODROM (1982) pa do nešto slabijeg trilera 8 MM (1998) Džoela Šumahera. Kazaćemo ovde koju reč o začetniku ovog fenomena.

            Evo, dakle, prave istine o SNAFU.

            Ono što je danas poznato kao SNAF započelo je još 1972.godine kao ultra-jeftini hororčić bračnog para Findlej pod naslovom POKOLJ (Slaughter), snimljen u Argentini sa "budžetom" od 30.000 $, i mahom sa lokalnim "glumcima" koji jedva da su natucali engleski. Film govori o tri devojke koje dospevaju u jedan kult u stilu Čarls Mensonove komune, i one učestvuju u nekim njihovim zlodelima. Tehnički na granici nekompetentnosti, sa scenarijem bez ikakvog smisla, sa glupim dijalozima (uz to očajno nadsinhronizovanim), bez atraktivnijih dešavanja, sa malo krvi i golotinje – POKOLJ nije imao šta da ponudi potencijalnom distributeru. Kao totalna nebuloza sakupljao je prašinu, neprikazan, punih pet godina, dok Alan Šeklton iz Monarch Releasinga nije došao na genijalnu ideju: odlučio je da unajmi izvesnog Kartera Stivensa da dosnimi scenu "autentičnog" ubistva glavne glumice filma od strane režisera, to prikači na negledljivi argentinski materijal, i da rezultirajuće delo reklamira kao autentični snaf-film. 

            Promotivni poster nudio je "film za koji se tvrdilo da NIKADA neće moći da se prikaže" – "film koji je mogao da nastane jedino u Južnoj Americi, gde je život JEFTIN!" – a glavna atrakcija bila je, naravno, "NAJKRVAVIJA stvar koja se IKADA desila pred kamerama!" Naivna publika, koja je poverovala da će im neko u bioskopu prikazati pravo ubistvo pohrlila je na SNAF i, baš kao i mnoge naivčine u slučaju VEŠTICE IZ BLERA 20-ak godina kasnije, bila ubeđena da je videla "pravu stvar". Feministkinje i drugi dušebrižnici organizovali su proteste ispred bioskopa ali su time, kao i uvek, samo doneli još veći publicitet i besplatnu reklamu inače bezvrednom filmu.  

Kada se u stvar uključila i policija, da proveri "autentičnost filma", brzo je otkrivena prava pozadina cele priče – ali fama je već bila stvorena, a ljude koji su baš kao i kasnije kod VEŠTICE BLERA sve "videli svojim očima", teško je bilo razuveriti. Ovim filmom Šeklton je definitivno osnažio jedno govorkanje i pretpostavku davši im ovaploćenje i stvorivši jedan od najvećih urbanih mitova. Ako snaf-filmova do tada i nije bilo, ovaj besramni producent je imaginaciji publike ponudio prototip toga kako bi oni izgledali, da postoje: jeftini, tehnički i vizuelno "sirovi", sa nešto seksa i puno krvi...

            I sve to sa samo 5 minuta ubačenih u inače negledljiv film: čak i Tuluz Lotrek, sa prodajom svog konzerviranog izmeta, deluje kao početnik pred veštinom holivudskih mešetara da naivnima uvale sličan "proizvod". A ako se pitate šta se to tako gadno zbiva u tih 5-6 minuta na kraju, uštedeću vam 82 minuta života koliko ovaj ionako teško nabavljiv film traje, i otkriti famoznu "snaf" završnicu: "Režiser" pokušava na krevetu da siluje glumicu (koja očigledno nije ona ista iz Argentine). Pošto se ona brani, ovaj joj nožem zaseče rame i "krv" boje maline pokulja. Onda joj on kleštima otkine jedan prst sa ruke. Stiže i električna testerica kojom joj odseca šaku. Potom joj nožem raseče stomak sve do genitalija, gde zavlači ruku ispod košulje i vadi (životinjske) iznutrice, jednom, dvaput, triput... Izvučena creva on raspomamljeno baca u vazduh, gde ostaju u freeze-frameu, kao neka morbidna ejakulacija u porniću... Kraj. Nema nikakve špice... 

            "Autori" ovog zlodela, bračni par Findlej, predstavljaju apsolutno dno najljigavije moguće filmske exploatacije, prema kojima Heršel G. Luis, Ruđero Deodato, pa čak i zloglasni Meir Zarki (PLJUJEM NA TVOJ GROB) izgledaju kao Spilberg, Lukas i Dizni. Radili su paralelno hard-core porniće i vrlo krvave horore (suviše bezvredne da bih ovde navodio naslove, mada su naši istančani distributeri jedan od njih -PRIME EVIL- izdali na kaseti). Findlej je značajan po tome što je usavršio tehniku 3-D procesa primenjenog u MESU ZA FRANKENŠTAJNA, a i po tome što je ubrzo potom poginuo u bizarnoj nesreći na vrhu Pan Amove zgrade u Njujorku, kada mu je helikopterska elisa odrubila glavu... Na žalost, njegova žena tada nije bila sa njim, pa je tokom 80-tih nastavila da izbacuje odvratne hororčiće i poneki pornić, ali nikada više ne dosegavši "slavu" SNAFA. A da paradoks bude veći, ona počiva upravo na materijalu s kojim ni ona ni njen muž nemaju veze (snimio ga je njihov kolega, porno režiser Karter Stivens). Stvarno, šta reći a ne slagati: čudni su putevi gospodnji...

            A ako vam nije dosta snafa, podsećam da je ta tematika prilično prisutna u mom romanu NAŽIVO koji još uvek možete naći kod autora…

            Takođe, podsećam i na moje gostovanje u legendarnoj, kultnoj emisiji Šok Koridor, gde sam govorio upravo na temu snafa. Evo kako je to najavio veliki entuzijasta dokumentarnih i kvazidokumentarnih užasa, Bojan Abraxas Pandža:

            "Znači moja najiskrenija preporuka, jer kad turiš tri manijaka/fanatika ovakvog kalibra u emisiju, pa to ne mož' da omane, a plus još tema koja zabada – dakle ZLO, nema dalje. Što kaže ovaj na špici : 'Ljudi, svašta će biti.' I vaistinu, bi svašta."

            Nažalost, kod njega na blogu linkovi za ovaj show su mrtvi, ali ga zato možete pogledati onlajn na Jutjubu. Evo ga prvi deo, pa ako se navučete, gledajte tamo i ostale nastavke.

Šok Koridor - Snuff - Dejan Ognjanović

part.1

            To je sve ovde: http://www.youtube.com/watch?v=Xm7DWIW9oAE