Stigao
je dugočekani Barkerov finalni obračun sa Pinhedom – tačnije, njegov detektiv
nemogućeg, Hari D'Amur, ima da prlja ruke i druge delove tela u rvanju s
paklenim kenobitom – ali ja nisam bio među tima što su više od decenije izgarali
za ovom knjigom. S Barkerom kao piscem pozdravio sam se još na Evervilu, koji me je smorio za sve pare,
ugnjavio i ubio mi volju da više bilo šta tako zaslađeno, generičko, razvučeno,
bestselerično, amerikanizovano-zgovnato od njega pročitam. Da nije toliko
debela ta knjiga, došlo mi je bilo da je tresnem o zid. Nisam to učinio. Prodao
sam je, da mi ne troši prostor u sobi natrpanoj mnogo boljim knjigama.
Njegove kasnije cigle
– Galijelac, Abarat, Štatijaznam,
Hladnosrci kanjon... – zvučale su mi kao napadno nezanimljivi simptomi
njegovog bestseleritisa (koji ga je uhvatio još na jedva-polovičnoj Velikoj i tajnoj predstavi), i nisam
imao ni najmanji poriv da makar provirim u njih. Aca Radivojević me uverava da
je Hladnosrci kanjon strašna stvar,
ali isti taj Aca je to tvrdio i za Mister
B Gone, kojeg sam samo zato kupio, počeo da čitam, i zafrljačio posle 20-ak
strana (srećom, knjiga je tanja, pa se može opuštenije baciti o zid). Kanjon,
istina, zvuči kao nešto čemu bih, u nekom dokonom trenutku života (if any)
možda i mogao da dam šansu, ali... ne znam. Ne znam – naročito sad, posle
razočarenja zvanog SCARLET GOSPELS.
Dakle, da ne uvijam i ne
dužim mnogo – SCARLET GOSPELS je slab roman. Slab je kao helrejzerovska
avantura, slab je kao finalni okršaj D'Amura i Pinheda, slab je kao „roman
Klajva Barkera“, slab je, prosto, kao horor roman – odnosno, „horror
fantastique“, kako bi ga ovaj verovatno nazvao. Slabo je to zamišljeno i
konstruisano, slabo je napisano.
Zaplet je ravan,
neuzbudljiv, linearni A – B – C – D... i sastoji se u tome da D'Amur i njegova
klika sajdkikova (koji sebe, iz nejasnih razloga, eto tako, nazovu „The
Harrowers“!) odu u Pakao da otuda izvuku slepu crnkinju,
vidovnjakinju-medijumku i D'Amurovu drugaricu koju je oteo Pinhed, nemoćan da
drugačije natera D'Amura da bude njegov apostol, ili tačnije žitije-pisac koji
će posvedočiti Pinhedovom uspenju na Tron Pakla i ovekovečiti ga nekakvim novim
Paklenim jevanđeljem.
Ne znam odakle da počnem.
Recimo da je početak romana ujedno i njegov najbolji deo: neko tamani sve velike
ovozemaljske magove, i u prologu vidimo gadnu sudbu poslednje petorice njih,
okupljenih u pokušajima da se tome odupru vaskrsavajući navodno mnogomoćnog
kolegu. Džaba sve: ovaj završi kao Pinhedova pudlica a ovi budu masakrirani na
relativno inventivne načine. Da, Pinhed je pobio sve magove kako bi ukrao
njihova znanja, moć, grimoare... I već tu počinju konceptualni problemi: Demon
(tj. Tatko Na Demoni: Sveštenik Pakla / HellPriest) iz jebenog PAKLA dolazi
među fucking smrtnike da od njih krade saznanja o tome kako da postane ono što su
mu video-pirati pogrešno, neprecizno pripisali još 1987. godine, čim je Hellraiser procurio na video kasete –
dakle, GOSPODAR PAKLA.
Jeste, shvatio Pinhed da mu
je dosta da se, kao Pavlovljev Džeki, odaziva na zvonce svaki put kad neko na
Zemlji reši Lemaršanovu slagalicu pa rešio da ode u Luciferov zamak/prestonicu,
gde ovaj hiberniše ni živ ni mrtav jer mu je muka od svega, kako bi mu oteo Moć
i zavladao Paklom, i Zemljom, i ko zna čime... On i njegova mag-pudlica idu
kroz Pakao, a za njima kaskaju Haroveri, i usput susreću neke slikovite demone,
koje sređuju očas posla, iznenađujuće lako, kao da su to neki polupijani mladi
izviđači a ne, je li, DEMONI JEBENOG PAKLA...
Barker nikad nije bio
naročito dobar pisac, barem po pitanju stila i pripovedanja: da je neki stilista, nije; da je naročito literarna njegova proza - nije. Zapravo, prečesto to škripi, sirovo je, vulgarno, bukvalno, prozaično sročeno. Ono što njega, u opštem saldu, vadi donekle, i opravdava njegov visok status (zasnovan isključivo na najranijim radovima) jesu njegovi kvaliteti koji su uvek više počivali u viziji, u smelosti i
bezobrazluku i blasfemiji, u njegovom gay punk FUCK YOU etitjudu ponosnog
autsajdera, u dobrim zamislima i u ponekoj slikovitoj frazi ili prizoru
živopisno opisanom usred mora tek svrsi služeće proze (što bi reko naš narod:
serviceable, at best). Nažalost,
njegova vizija je ovde krajnje skromna, a ovaj roman u potpunosti ogoljava sve
njegove nedostatke i kao „vizionara“ i kao pisca.
U čemu je stvar? Helrejzer dobro funkcioniše kao novela
od jedva 100 strana („Hellbound Heart“), odnosno kao film od 90 minuta (Hellraiser),
gde je sve u dinamici, sugestiji i sporadičnim hintovima šire zaleđine stvari,
posmatranih iz sasvim ovozemaljske perspektive jednog bizarnog ljubavnog
trougla, odnosno porodičnog četvorougla. Ti njegovi „Demoni“ (za neke, anđeli
za neke druge...) su funkcionalni kao metafore, isto kao i „Pakao“, jedva
nagovešten kroz pukotine u zidovima. Ti nagoveštaji i skice ukazivali su na
jednu originalnu, svežu demonologiju – ili, tačnije, na svež spoj poznatih
elemenata: katoličkog fetišizma i ambivalentne (privlačno-odbojne)
body-horror-senzualnosti sa fetišizmom gay SM klubova. Uostalom, nezvanični
naslov Helrejzera i jeste bio Sadomasochists from Beyond the Grave.
Drugi deo tog filma, koji Barker
nije režirao ali mu jeste dao osnovni predložak storije koja je dalje bila
razvijena u scenario, predstavlja jedan –po meni– neshvaćeni i nedovoljno
voljeni film; zapravo, jedan od najboljih horor nastavaka ikada snimljenih, i
pravi primer toga kako da se nešto što je već bilo dobro po sebi unapredi,
razvije i razgrana a da ne bude iznevereno nego dosledno izdignuto na još viši
nivo. Pakao kao Lavirint, sve te fore sa slagalicama, paralele sa vijugama
mozga... koncept Ličnog Pakla (tj. ličnih „soba“ u Paklu)... neprestane
metamorfoze... nestalnost... Haos... Sve je to genijalno predstavljeno u tom
filmu – oslabljenom „samo“ jednom, ali krupnom budalaštinom: humanizacijom
kenobita.
Njihova mistika i jezovita
draž ubijena je namrtvo onda kada su svedeni na expendable kreature kakve se
štancuju na buljuke, koje imaju ljudsku prošlost, s ljudskim imenom i
prezimenom, i koje krvare i UMIRU. U prvom delu Pinhed je obećavao: „We have
such sights to show you!“ U drugom delu ti prizori kulminiraju – kenobitskim masakrom,
gde ove svemoćne, fascinantne, mistične, nepojmljive, „larger than life“ demone
pokolje ko praščiće tamo neki dođoš, juče-doktor-danas-demon, novopečeni
Levijatanov sluga... Pih! Sranje!
Barker u ovom romanu, na
sreću, odbacuje tu kretensku „humanizaciju“ kenobita: prema mitologiji ovde
skiciranoj, demoni se rađaju u Paklu
(sic!), a Pinhed, konkretno, je star nekih 800 godina (prc!). Dakle, ne, ovde
Pinhed nije Stiven Eliot, britanski oficir koji se podemonisao negde u Indiji
pred I svetski rat, rešivši Lemaršanovu Rubikovu kockicu – hvala Barkeru na
sitnim milostima. Avaj, on odbacuje i Pinhedove drugare, tj. kolege, kenobite:
o njima ni pisma, ni razglednice, kao da nikad nisu postojali, ni u filmovima,
ni u njegovoj noveli.
A odbacuje i onu vizuelno i
konceptualno moćnu ideju Paklenog lavirinta, i umesto nje nudi – jednu banalnu,
bedastu „viziju“ Pakla kao tek tamo nekog proizvoljnog fantasy carstva kojim
vladaju „demoni“ ali koje je po svemu preslikana Zemlja, sa prepoznatljivim
ustrojstvom (gradovi, klase, socijalne podele...), sa sasvim ovozemaljskom
motivacijom (sex, moć, sex). Ne, ovo nije Drugi Svet – ovo je Naš, Bedasti
Svet, vulgarno preslikan, sa nešto šminke i kitnjastih ukrasa u vidu ponekog
demona koji vreba iza ovog zida ili iz onog jezera, čisto da stvari ne budu
dosadne... Mada, dosadne su, jer D'Amur i njegovi Haroveri sređuju tu paklenu
bulumentu čuda i nakaza uz malo pesničenja, sakaćenja hladnim oružjem i „ćiribu-ćiriba“
bajalica i amajlija (koje vade po potrebi kao iz Sport Bilijeve torbe).
Sva mistika i osećaj čudesa
srozan je činjenicom da su ovi „demoni“ koncipirani kao neki sasvim
ovozemaljski mutanti, slikovita čudovišta i nakaze (kao, recimo, oni iz
Nightbreeda) koji jedu, seru i
krvare, a kako pametno rekoše u Predatoru
– „Ako krvari, može se ubiti!“ I tako i biva: malo nožem, malo mačem, malo
šutom u muda, ovi „demoni“ bivaju sređeni bez veće muke. Zaista je
razočaravajuće videti Pinheda sa pupkom, Pinheda kako prdi i podriguje, kako
psuje i siluje, kako krvari... Demon to
some, angel to others, power-hungry prick to Barker.
Eto, smejali smo se
klasičnim slikarima koji crtaju Adama i Evu sa pupkovima posred stomaka, a evo,
Barker nam daje demonologiju u kojoj i demoni imaju pupak: „As he passed, most
of the citizens either made signs of devotion —touching navel, breastbone, and
the middle brow before inclining their heads — or, if officers, went down on
their knees to demonstrate their veneration. It wasn’t just hybrids and demons
who dropped to the ground —so did many of the damned.” Svođenje SVEGA na krv i
meso (i spermu) bilo je, svojevremeno, u doba KNJIGA KRVI, deo Barkerovog
šarma, zbog toga što je horor u to vreme bio beskrvan, buržoaski produkt za
podržavanje statusa quo, pa su njegovi amoralni demoni sa uprčenim kurcima bili
dobrodošao dah sveže pank energije i bezobrazluka u pomalo previše sterilizovan
i ufinjen žanr. Danas, avaj, srozavanje anđela/demona na obične telesne
kreature sa prknima i ovozemaljskim ambicijama, zvuči, naprosto, prozaično,
plitkoumno, banalno.
Njegova demonologija, kako
je u ovom romanu predstavljena, slepački je slizana sa katoličkom: kao i za 96%
svekolikog angloameričkog horora, i ovde su Pakao i Demoni neraskidivi od
katoličke varijante hrišćanstva kao samopodrazumevajuće, i za ozbiljno se
uzimaju Papa, Rim, Vatikan, latinski jezik kao obavezni činioci, kao vladajuća
paradigma u odnosu na koju se ocrtava Pakao. Ne, u Barkerovom Paklu nema ni
pravoslavaca, ni Afrikanaca, ni Azijata, ni svih onih grdnih miliona i
milijardi kojima se fućka i Papu i za Grad Sedam Bregova (po uzoru na koji je,
kod Barkera, i glavni grad Pakla izgrađen kao u ogledalu obrnuta slika).
Ne, oni kao da ne postoje
niti su ikad postojali; možda oni imaju neke svoje paklove, ali Barker ne daje
ni najmanjeg nagoveštaja da Bantu crnci, australijski aboridžini, Indusi, Budisti,
Taoisti i ostale konfesije idu u neke svoje, zasebne paklove. Sudeći po ovom
njegovom Jevanđelju, Bog je Jedan, i zove se Džihouva, i Đavo je jedan, i zove
se Lucifer. Da, i Biblija je istinita, i priča o Padu se istorijski zaista
desila („o, kako pade, zvezdo Danice, itd.“), i kenobiti su sad eksplicitno deo
hrišćanske teologije (onako kako je nju reimaginirao jedan gej, vaspitan kao
katolik na severu Engleske).
Dakle, mitologija i
demonologija su vulgarno (i nedosledno) skarabudženi po uzoru na hristijanske,
demoni su srozani od Palih Anđela na nekakve Basket Case mutante i cirkuske
nakaze, motivacija je od nepojmljivih, kompleksnih onostranih entiteta srozana
na bedastu Volju za Moć (kao da gorka sudba Luciferova nije bila dovoljna lekcija
za to kako prolazi onaj koji bi da uzme tron koji mu ne pripada?!) i onda,
čitajući ovaj zaplet, imamo utisak kao da pratimo nekakve trolove, recimo, iz
nekog drugorazrednog „fentezi“ romana, a ne bivše anđele (uostalom, ovi ovde su
se rađali i kotili i srali i umirali u tom Paklu, baš ko ljudska živinčad, samo
nakaznija).
Kad su demoni – Pinheda
uključujući – prikazani tako prozaično, a znamo da je Barkerovo srce oduvek
bilo jasno i decidirano na strani demona, možete si misliti kako su ovde po
pitanju motivacije, karakterizacije i uopšte zanimljivosti prošli „obični“
ljudi. Dobro, nominalno oni jesu malko drugačiji: gejevi, transsexualci, crnci,
medijumi, vidovnjaci – ali, kako ih Barker prikazuje, i oni su sasvim
prozaična, mediokritetska, ni po čemu zaista posebna ljudska stoka, definisana svojim
sajdkik statusom, „druge violine“, trećepozivci čija je svrha uglavnom da
ubacuju one-linere. Da, od toga se sastoji skoro čitava međuljudska
komunikacija i transakcija u ovom romanu: od sitnog tetkastog koškanja i
nabacivanja i prizemnih fazona ovih karikaturalnih Harovera. Naravno, i D'Amur
je samo jedna bezlična copina bez mane i straha koja silazi u Pakao da spasi
dragu prijateljicu itd. itd. i bla bla blarghh...
Dok je bio u klozetu (tj.
zaključno sa Utkanim svetom), Barker je bio zabavan zato što mu je srce bilo
otvoreno na strani demona, monstruma, otpadnika, sitnih lopova, muških kurvi
itsl. a svet „normalnih“ prikazivao je kao korumpiran i vredan uništenja ili
radikalne revizije. Kad je izašao iz klozeta, postao je tetka koja štancuje
šećerleme o „fantaziji“ i „fantastique“, ali njegovi pokušaji da stvori
uverljiva i zanimljiva ljudska bića završavali su katastrofalnim klišeima i
bljuzgom (osim, možda, kad je pisao o gejevima; možda! to nek posvedoči neko ko
je čitao Sakrament, ili neku od tih
cigletina od po 2000 strana).
SCARLET GOSPELS je na pola
puta između evervilske bljuzge i vintage punk-splatter Barkera koji je, ipak,
ostareo, smlačio se i njegovi pokušaji šokiranja i transgresiju kompromitovani
su kako autocenzurom, tako i onom koju mu je mass-market izdavač nametnuo. Kažu
da je njegova izvorna verzija bila bar duplo duža, imala preko 1000 strana i
sadržala grdne neke epizode kojih ovde nema: Pinhed sreće D'Amura kao
tinejdžera (zabole me!), Pinhed sreće Isusa Hrista (ma nemoj?!) i šta ti ja
znam. Vidim da su fanovi razočarani zbog toga, ali ja nisam. Svako dalje
prolongiranje ove i ovakve knjige bilo bi Pakao po sebi! Ko treba još 500
strana OVOGA?! Nikakve dodatne scene, nalepljene na OVO, ne mogu da ovo iskupe
ili poprave nego samo da ga dodatno opterete i zatupe.
Rekoh već gore: Barker
nikad nije bio naročito dobar pisac u smislu baratanja rečima, barem na duže
staze: dobar je da izbrusi neko draguljče, neku rečenicu, opis, sintagmu,
eventualno pasus – ali svakako nije dovoljno dobar da izbrusi nešto veliko,
epsko, krupno, nešto što bi spisateljski bilo jako na stotinama stranica (blagi
izuzeci od ovoga su mu prva dva romana). Što se tiče pisanja, proza koju
nalazimo u SCARLET GOSPELS je krajnje prozaična i ravna, najbedastije
bestselersko filmoprepričavanje. Jezik služi samo da prepriča neku sliku
odnosno akciju. Ne da je oživi, ne da je stvori u umu čitaoca, ne da pruži
ugođaj, atmosferu, ne da jezik bude poezija po sebi: ne, ovo je najprizemnije
žanrovsko pisanje koje postoji, prepričavanje slika koje bi, možda, bile lepe i
fascinantne u nekom stripu ili na filmu, ali ovde, u knjizi, ovim i ovakvim
rečima izrečene, te slike su samo nagoveštene ali ne i oživljene.
Pored toga, romanu škodi i
sama koncepcija, kojom se više od 2/3 zbivanja dešava u Paklu. Naime, veoma je
teško trpati toliko velike doze numinoznog a da to ne postane
kontraproduktivno: kad baciš čitaoca usred Čuda, i zatrpavaš ga Čudom do Čuda,
na svakoj stranici, iza svake okuke – Čudo-Mudo, vremenom, tj. prilično brzo,
ta Čuda prestanu da budu čudesna i postanu, naprosto, dosadna. Čudo efikasnije
deluje kao sporadični začin svakodnevici – kao u prvom Helrejzeru – ali kad ga pretvoriš u glavno jelo, brzo izgubi draž.
U drugom Helrejzeru je to Pakleno
Trpanje podnošljivo (barem meni, ali ja sam i po tom pitanju u manjini) jer
ipak se radi o filmu koji traje samo 100 minuta. Kad se radi o knjizi od oko
400 strana, zamor materijala javlja se mnogo brže.
A sve što rekoh o velikim
količinama numinoznog, čudesnog, fantastičnog – važi i za splater. Kad se neko
kolje i komada i čereči na svakih 10 strana, i to brzo postane zamorno i
bezvezno, čak (kunem se!) i nenamerno smešno. Umesto da budeš zgađen, ili
fasciniran, već negde oko dvestote strane samo kažeš: „Aha, dobro: i šta su mu,
kažeš, nabili? I gde? I koju iznutricu su mu onda otud izvadili? Fino. I koliko
je krvi pljusnulo napolje? Dobro, shvatam. Ajde, teraj dalje.“
Kako roman odmiče, pisanje
je sve slabije, svodi se na protrčavanje kroz sve nezanimljiviju akciju, i
zapravo – ako imamo na umu da je Barker prilično bolestan već desetak godina
unazad – nije daleko od pameti slutnja da je ovaj roman možda ghostwritten
tokom većeg svog dela: kao da je Barker skockao plot-plot-plot, a onda je neko
drugi taj plot detaljno razradio, odnosno u najstinije detalje prepričao, ali
sa vrlo malo sočnosti i života u svemu tome. Otprilike, kao što je Reimi
režirao prvu epizodu ASH VS. EVIL DEAD (rivju stiže uskoro) a za preostale
epizode doveo neke trećepozivce da odrade posao.
Znači li sve ovo da roman
ne valja i ne treba ga čitati?
Zavisi. Ne baš. Možda sam
malo stroži zbog toga što od ovog pisca i od ovakve priče očekujem više. I
bolje.
Ja sam ga čitao u kontekstu
određenih aktivnosti koje su zahtevale neku vrstu ubijanja vremena, pa mi je za
dati kontekst ovo bila idealna vrsta laganog, neopterećujućeg, slabo
involvirajućeg štiva. Za čitanje u busu, avionu itsl. ovo je sasvim OK. Takođe,
ako ste vatreni fan Helrejzera, a niste baš mnogo probirljivi po pitanju kvalitetne
proze, tj. ako gutate žanrovsko „the night was“ odnosno „he said, she said...“
pisanje, onda će vam ovo nešto bolje legnuti nego otherwise. Mada, vidim na
netu da su i fanovi prilično razočarani, i malo je onih koji su dobili šta su
očekivali i čemu su se, posle decenija koktizinga, nadali.
Ima tu izolovanih prizora;
krvopljusa; sadizma i relativno klinačkih perverzija; krvi; zanimljivih
vizuelnih koncepata (ti pakleni gradovi, ta Luciferova palata...);
krvoliptanja; demona raznih oblika i odlika; krv šiklja na sve strane; lik
Lucifera nije loše dat, to malo što ga ima pred kraj (rezigniran, gladan
„Očeve“ ljubavi, smoren svime, samoubilački nastrojen, a opet veličanstven i u
svojoj slabosti); a pored toga, stalno se obilato proliva krv. Ali razblažena
je to, bledunjava krv, nepogodna, odavno, da bude mastilo za neke nove Knjige
krvi. Ili za novog Helrejzera. Autor tih dela odavno je mrtav. Ovo sad,
potpisano Barkerovim imenom, pisao je ko zna ko.
