BRIDGEND (2013, doc)

 ***(*) 

 4- 

            Verovatno ne postoji veća patnja i muka nego sahraniti sopstveno dete. Ali ovaj film otkriva i dodatni okretaj zavrtnja u toj muci: jer ako uopšte može postojati gradacija u krajnjem bolu, onda je to situacija kada ti dete izvrši samoubistvo.

            Neke druge situacije, ma koliko užasne, mogu se uz mnogo patnje, prihvatiti kao neka vrsta neminovnosti ili usuda ili božje volje: teška bolest, saobraćajna nesreća, ubistvo... U slučaju bolesti, recimo, makar imaš neku mizernu zadovoljštinu ako si učinio sve što je u ljudskoj moći da sprečiš ono najgore, pa ako se ipak desi... Prosto, došlo je, tako je kako je i nema tu šta. Čudni su putevi gospodnji i tako to.

            Ali u slučaju samoubistva bol pojačava griža savesti kod najbližih: jer, ne samo što tog deteta više nema, nego ga nema MOŽDA upravo zbog tebe (roditelja). Bilo da je to direktno tako (ubio/la se zbog tebe! Ti si je oterao/la u smrt!), ili indirektno (nisi to sprečio!), sa svim pratećim proganjanjima tipa: zašto nisam bolje gledao, pazio, slušao, zašto nisam pridao veći značaj onoj rečenici, onom pogledu, osmehu, suzi...? Ukratko, roditelji dece koja izvrše samoubistvo prolaze kroz pakao unutar pakla.

            A odličan dokumentarac Bridgend govori upravo o tom paklu. I još više od toga. Naime, naslov je zapravo ime jednog gradića u Velsu, provincijskog mesta koje njegovi stanovnici opisuju kao „bez budućnosti“ i „u propadanju“. Ali, koliko god da njima to izgleda jadno (a ono što kamera prikazuje uopšte ne izgleda tako strašno i bedno) – ništa ne može da objasni niti opravda najezdu samoubistava među tinejdžerima i mladima u Bridžendu tokom koje se, za samo par godina, počev od 2007. pa do 2009. ubilo više desetina, zvanično 25, a po nekim brojanjima – i svih 99 osoba!

I svi na isti način: vešanjem. Najčešće na niskom mestu, tako da noge zapravo dodiruju tlo; leševi pronađeni u čučećem položaju. I niko od njih nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. A većina nije pokazivala neke muke i probleme i suicidalne simptome pre tog iznenadnog čina. Neke od žrtava su se poznavale, neke nisu. U ponekom slučaju se može naći bar neki, ma kako tanak povod („posvađao se s devojkom“!); u većini – ni to.

Sekta? Suicidalni paktovi? Masovna histerija? Puka slučajnost? Čista društvena uslovljenost (mladi u gradiću bez budućnosti)? Serijski ubica koji inscenira scene samoubistava?

Da ih je bilo 5-6, pa nekako i da kažeš „mladost-ludost“, „histerija“, „oponašanje“, ili nešto slično. Ali računa se da ih je bilo najmanje 25 samoubijenih za dve godine – svi, ponavljam, na isti način, vešanjem: niko pilule, pištolj, voz, skok sa zgrade, u reku, otrov...

Sociološki faktor nije zanemarljiv: 1) vidi se da je većina njih iz srednjeklasnih ili nižeklasnih porodica: sve to polugolo, tetovirano, s kajlama oko vratova, u trenerkama; 2) 31-godišnji vlasnik radnje za tetoviranje priča o tome kako brine za svoju 13-godišnju ćerku (jeste, taj je sa 18 već postao tatko...); 

3) široka rasprostranjenost alkohola i droga među tom „decom“; 4) nesposobno zdravstvo (u nekoliko slučajeva jasno suicidalni pacijenti oterani su iz bolnice sa „ne foliraj, nije ti ništa“, ili „uzmi pilule protiv depresije“ ili – „dođi u ponedeljak“! čisto da ne mislite da je srpsko zdravstvo unikatan krš kakvog nigde nema i da ćete se „iznova roditi“ odlaskom na mitski civilizovani „Zapad“); 5) nezainteresovana policija (nema dokaza za „foul play“, nema zločina; „obično“ samoubistvo, pa prema tome – nema se šta istraživati!)...

ALI, kad bi taj faktor bio glavni ili vodeći, šta bi trebalo da se dešava po srpskim Paraćinima, Mladenovcima i Babušnicama? I tamo je (i u hiljadu drugih gradića, varošica, palanki i sela u Srbiji) besperspektivna mladež koja očaj i besciljnost utapa u droge i alkohole i besciljno bezosećajno pornićarsko karanje, jer za bolje ili nisu ili ne znaju ili – ne mogu. Povremeno poneko i pukne i ubije se, neko ovako, neko onako, ali epidemija? Desetine njih za kratko vreme, i svi na isti način? Teško!

Ovaj film nije rađen senzacionalistički i ne potencira MISTERIJU (iako je ona, da budem iskren, meni bila glavni inicijalni motiv da ovo pogledam, jer zaista čoveka kopka šta li može da bude u zaleđini jedne takve pojave). Naglasak je na humanom momentu, na ljudima koji ostaju iza samoubistva: na te ruine od ljudi, roditelje, braću, drugove – devastirane preranim i neobjašnjivim dobrovoljnim (?!) nestankom dragih, mladih ljudi.

Deo misterije je i to što je više njih, kad je počela ta epidemija, svojim roditeljima izričito obećalo da nikad tako nešto ne bi učinili, da im ne bi naneli takav bol – samo da bi uradili upravo to, samo par nedelja kasnije! Što je naročito potresno i iznenađujuće, jedan simpatičan momak koji je poprilično govorio u prvom delu dokumentarca, u drugoj polovini, odnosno tokom snimanja filma – završi kao i desetine svojih drugara: obešen! Samo odjednom, nakon snimka njegovog zavetovanja da nikad svoju majku ne bi tako povredio i njene tirade kako je on suviše snažan i odlučan da bi se ubio, vidiš natpis: „Three weeks after this interview X hanged himself...“

Ako je uopšte potrebno kazati očigledno: film je veoma dirljiv, potresan, svakako nije za osetljive gledaoce. Suze su garantovane, depresija moguća, suicid kod najlabilnijih nije isključen. Zato, oprezno. Ocenite sami želite li i možete li ovo da gledate. Nemoj posle da vas nosim na duši ako pođete putem ovih mladih obešenjaka.

Formalno, ovo je prevashodno „talking heads“ dokumentarac. Sagovornici su uglavnom roditelji i prijatelji samoubica. Samo jedan mrtvozornik i jedan psiholog daju svoje uvide; policija je odbila da govori za film. Dokumentarac je tehnički korektno urađen ali svojom izvedbom svakako nije nekakvo umetničko delo: ono što ga izdvaja jesu zaista intrigantna tema, autentična emocija, misterija...

Ono što mu fali jeste makar minimum hipoteze ili skice za rešenje tajne, mada to nije krivica samog filma. Recimo, drugi veliki potresni dokumentarci, poput masterpisa PARADISE LOST, takođe ne nude rešenje, ali bar daju čitav niz sumnjivaca i crvenih haringi, pa vi sad sami birajte da li vam je sumnjiv taj gotičar, ili ovaj ćale, onaj ćale, ona keva ili neko šesti. Ovde, u Bridžendu, ja zaista ne vidim čak ni senku mogućeg rešenja. Ni u najavi. Barem u okvirima ovozemaljskih sila i zakona, bez upliva natprirodnog.

Uostalom, pogledajte sami pa recite. Ceo film je na Jutjubu – ovde:

Inače, postoji i igrani film inspirisan ovim događajima, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem! Detaljnije u zasebnom rivjuu - a do tada, POGLEDAJTE OVAJ DOKUMENTARNI!

Bojan Pandža: Anatomija jedne dijagnoze

  

            Na ovom mestu stajalo je moje objašnjenje mračnih, mučnih i tegobnih razloga zbog kojih sam prestao da sarađujem sa Bojanom Pandžom aka Abraxasom.

Koga je to zanimalo – dosad je već video.

Ko nije – gde je i u šta zverao prethodne tri godine?

Rešio sam da ovo sklonim, barem privremeno, i to ne zbog pretnji. Pretnje „tužbom“ sam imao od te osobe još oktobra 2016. ali sam ih tada odjebao kao neosnovane i apsurdne.

Rešio sam da sklonim jer

1) me lepo zamolio (ovog puta bez pretnji!);

2) jer tvrdi da zbog ovog teksta ne može da nađe posao (kao, Guglaju ga potencijalni poslodavci, pa naiđu na one tragove njegovih prošlih svinjarija koji su ovde stajali, i odustanu), a meni je muka više da mu ja budem dežurni „krivac“ za sve njegove neuspehe i promašaje koje je sam sebi stvorio;

3) jer želim da tu osobu već jednom zauvek (?!) skinem s... vrata, da mi se više ne obraća nikakvim povodom – a nakon sklanjanja ovog teksta valjda više neće imati povoda. Mada, naći će ga on... Znam ga...

Al' neka bude, za sada, to sklonjeno, pa kad/ako ga opet u'vati Ono Njegovo, ISTINA će biti vraćena ovde, u svoj njenoj hororičnoj rugobi...

Do tad, adio... odio...     

            

            

            

ANA KAI TANGATA – Scott Nicolay

            Ana Kai Tangata je jedna od najboljih zbirki horor priča objavljenih poslednjih godina, i kao takva zakitila se sa nekoliko nagrada, uključujući tu i Zlatnog Gula za najbolju knjigu horor proze u 2014, kao i nagradu RUE MORGUE magazina u istoj kategoriji (koju sam takođe ja izglasao).

            To je debi-knjiga Skota Nikolaja, pisca koji baš i nije spring chicken ali eto, bavio se poezijom i pećinarenjem pre nego što se bacio u prozopisanje, i oboje se (naročito ovo drugo) lepo vidi u njegovim pričama. Evo šta sam o njegovoj zbirci pisao u prikazu za RUE MORGUE pre dve godine.  

  Ana Kai Tangata   

– Scott Nicolay

Fedogan & Bremer, 2014

Ovaj naslov ne mora mnogo da vam znači, osim ako ne govorite Rapa Nui jezik, u kojem ta fraza znači nešto kao "pećina koja jede ljude". Ime autora ne mora mnogo da vam znači, osim ako niste pročitali antologiju Grimscribe's Puppets (videti RM #137), gde je priča "Eyes Exchange Bank" ovog autora bila jedna od najboljih.

Ali to će se promeniti: upamtićete ovaj naslov, jer pripada najboljoj debitantskoj zbirci u poslednje vreme, a upamtićete i ime Skota Nikolaja,  jer njemu pripada najsnažniji glas koji se pojavio u horor književnosti još od od Lairda Barrona (videti RM #132).

Onda je sasvim prikladno da je upravo Barron napisao uvod, dok pogovor dolazi od uvaženog žanr-priređivača, Johna Pelana (Darkside) a sve priče u ovoj lepo dizajniranoj knjizi su osnažene polu-apstraktnim ilustracijama koje je izveo David Verba.

Ana Kai Tangata je veoma vredna zbirka sa ravnomerno visokim nivoom sadržaja, i što je naročito čudno – ni sa jednim ćorkom (što retko biva čak i u zbirkama većih imena, uključujući tu i Barrona). Sve priče su iznad proseka, sa veoma živim, filmskim, nezaboravnim slikama i natopljene su gustom atmosferom.  

Smisao za mesto je posebno jak: čitaoce će sigurno proganjati napušteni kamenolom koji čudno privlači protagonistu "aligatora" (sic), mali grad u propadanju u "Eyes Exchange Bank", pećina u indijanskom rezervatu sa ne-baš-mrtvim arheološkim nalazom u priči "Phragmites", kužna močvara koju opsedaju gnjecave žabe ("The Soft Frogs"), oronula stambena zgrada u San Francisku ("Geschafte") i, naravno, oduvek misteriozno Uskršnje ostrvo koje je ambijent za naslovnu priču (otud Rapa Nui jezik).

Knjizi svakako pomaže to što je većina priča zapravo obima novele ili novelete, sa dovoljno prostora da se izgradi ugođaj za pamćenje. Nikolaj - pesnik, speleolog i arheolog - bio je svuda; zna čudna mračna mesta dovoljno blisko da vas preveze tamo pre nego što to i osetite.

I da ne zaboravimo i kratak roman smešten u ovih 350 stranica - Tuckahoe je zabavna pulp detektivska storija koja sadrži amorfna telesno-topeća stvorenja i urnebesnu scenu u sali za autopsije soba koja će sigurno da vas natera ili na povraćanje ili na grohotan smeh od neverice koliko je ludački ogavna!

            Podjednako vešt kad treba da uplaši kao i da zgrozi, Nikolaj ovom knjigom nudi zadivljujuću zbirku koja zaslužuje pažnju svih tragalaca za dobrom stravom.

             (c) Dejan Ognjanović

Nikolaj je dobio odlične kritike za ovu zbirku, a godinu dana kasnije dodeljena mu je i prestižna nagrada – 2015 World Fantasy Award for Best Short Fiction (za priču “Do You Like to Look At Monsters?”). Tom prilikom se obilato sprdao sa Lavkratovim likom na statui koju je dobio, sve vreme je držeći naopačke, i lepeći na nju preko usta natpis „Black lives matter“.

On je veoma glasan pobornik političke korektnosti i, naročito, antirasizma (budući da u sebi ima indijanske krvi). Potonje, nažalost, kao da počinje da opterećuje njegovu noviju prozu. Evo šta sam u aprilskom broju RUE MORGUE-a napisao, u mini-rivjuu, o njegovom najnovijem čepbuku sa novelom od oko 90 strana.

NOCTUIDAE – Scott Nicolay

King Shot Press, 2016

            Troje ljudi (ubrzo svedeni na dvoje) zarobljeni su u pećini gde im džinovska ljudožderska biljka prepreči ulaz/izlaz dok unutra vlada mnogo rasno i polno zasnovanog nepoverenja. Previše očigledno politički korektno popovanje u ovoj noveli podriva njen željeni „kosmicizam“ vezan za neodređenu kreaturu dok je veza između spoljašnje i unutrašnje strave prilično nasumična.

            Ipak, uprkos pojedinim zabrinjavajućim znacima (prenapadni egoizam, politička korektnost, napadna mržnja prema Lavkraftu...), Nikolaj ostaje ime na koje treba obratiti pažnju, a evo šta su neki od viđenijih hororista imali da kažu o njegovoj debi-zbirci:

 

“Scott Nicolay is as good a debut author as I’ve ever read. This collection of weird and horrific tales would be a significant accomplishment for a tenured master of the black arts. That it has been created and put forth by an author in his third or fourth year on the scene is extraordinary . . . We are not in the presence of a callow and bullish youth, but a man of erudition and experience. Nicolay is one who has seen much, endured much, has undergone prolonged pressure and the result is a diamond among stones.”

—Laird Barron, author of The Beautiful Thing That Awaits Us All

“What you have here is indeed something special: a debut collection that shows none of weaknesses one might expect from a new writer…I’d have assumed thsis was the fourth or fifth collection by a seasoned pro at the top of his game.”

—John Pelan, author, editor and publisher

“The stories in Scott Nicolay’s excellent debut collection unite a lean, elegant prose style with meticulously-observed characters moving through landscapes rendered with painterly precision. Rooted in but not confined to the body, the terrors Nicolay’s characters confront pay subtle homage to the traditions and practitioners of weird fiction who have gone before, even as his willingness to develop his narratives at length moves them into a territory that is uniquely his own. With this book, Scott Nicolay lays claim to the attention of everyone interested in the future of weird fiction, and his claim is a strong one indeed.”

—John Langan, author of The Wide Carnivorous Sky and Other Monstrous Geographies

“Leave safety at the door…shaped by this weatherman of a wounded humanity, Nicolay’s punch is grim and honest, his horizons vast, alluring, and keenly attuned to what unfurls in our darkest dreams. This explorer’s debut is a collection of strange…living inside some wonderful reading.”

—Joseph S. Pulver, Sr, author of Blood Will Have Its Season

“With extraordinary precision and a profound understanding of the power of language, Scott Nicolay examines the nuances of modern discontent. In his fiction you will find no refuge from the grime and dust, marrow and sinew of human experience. His characters are damaged by their efforts in a world that thrives on brutality and greed. Many of these characters can’t be redeemed through heroism. Yet they grapple, tooth and claw, with the truly horrific aspects of life: guilt, regret, and despair. And in their struggle we glimpse the last hope for ourselves, to climb over the rubble of so-called civilization and make our way toward compassion, with all odds against us.”

—S.P. Miskowski, author of The Skillute Cycle

“Nicolay’s writing is clean-limbed, not a shred of rococco excess on it. Poetry and the demotic mix well in his prose. He expertly delivers clues and foreshadowings and backstory tidbits attendant upon his enigmas and frights without hammering the reader over the head with gore or hyperbole. His characters are engrossing, if often repellant, his plotting assured, and his venues enticingly nasty. This book marks the start of a fine career, I am sure.”

–Paul Di Filippo, Locus

“Scott Nicolay is a writer in the tradition of modern practitioners of the weird such as Mark Samuels, Terry Lamsley, and Laird Barron. He gives us the unease of Ligotti with the fluid prose of Clark Ashton Smith. Ana Kai Tangata is a serious contender for best collection of the year.”

–John Llewellyn Probert, This Is Horror

“Remember when you first read the stories of Clive Barker, or T.E.D. Klein, or Thomas Ligotti, or John Shirley, or Dennis Etchison, or David J. Schow or Lucy Taylor, or Caitlin Keirnan,  or Michael Shea, or Melanie Tem, and realized you were in the presence of a major talent in modern horror? I got the same feeling reading Nicolay. He steers clear of stock monsters and tropes of the horror genre. His fiction is clear-sighted, hard-edged, realistic, Raymond Carver-like…”

–Leigh Blackmore, Dead Reckonings 15

“Ana Kai Tangata is a bizarre, unsettling book of Weird fiction with some very urban and very bleak settings. It’s a book in which the mundane transforms into something toxic. So, an empty mall becomes a source of evil (“Eyes Exchange Bank”), a rundown apartment plays tricks with your mind (“Geschafte”), and what should be some sort of island paradise melts into a nightmare (“Ana Kai Tangata”).”

–Silvia Moreno-Garcia, Innsmouth Free Press

“Eight of the best weird fiction stories that I have ever had the pleasure of reading, all paired perfectly with shudder-inducing art from David Verba, make this a landmark collection. Publisher Fedogan & Bremer have struck gold with Nicolay, and further refined the presentation with the amazing artwork from David Verba, and introduction from Laird Barron, and an afterword from John Pelan.”

–Justin Steele, Arkham Digest

“Ana Kai Tangata by Scott Nicolay is a truly important collection…to this reader, the supernatural aspects aren’t what give these stories their great power. No, this is what I think Nicolay should be praised for, and what I hope he has more venues to exercise his talents in: human relationships.”

—Anna Tambour, author of Crandolin

“Ana Kai Tangata [is] a truly stupendous work of modern horror. The shape of each story plays out like a familiar yet horribly catchy murder ballad–beautiful layering of character detail and an excruciating evocation of foretold doom make us care deeply for his protagonists, after which we’re forced to watch the worst possible outcome for their given situation unfold.”

–Gemma Files, author of the Hexslinger series.

BOOK OF BLOOD (2008)

            Srećan praznik svima koji su noćas slavili Baltein (poznatiji u nemačkom narodu još i kao Das Walpurgisnacht). Za te vernike – evo jedne prelepe i prigodne čestitke u vidu korice/najave evergrin klasika u novom, pingvinskom izdanju.

            Za one ostale vernike Kulta Gula evo jedne druge čestitke, odnosno zavodljive fotke koju mi je poslala jedna čitateljka i (valjda) poštovateljka.

            I ova jaja i ovo dupe i obrnuti krst, pa i današnji praznici, savršena su pratnja za jedan sasvim prikladan film – zasnovan na izuzetnim knjigama našeg omiljenog sodomita i velikog hrišćanina, Klajva Barkera, pisca opsednutog motivom telesnog vaskrsenja. Nažalost, film baš i nije neki, ali šta da se radi. Ne može se sve imati.

            Kome se ne sviđa BOOK OF BLOOD (a ima li neko da mu se sviđa?) – može da uživa u drugim filmskim adaptacijama priča iz ovih zbirki: u remek-delu CANDYMAN (prema priči “The Forbidden”), ili u sasvim pristojnoj low-budget verziji priče DREAD (2009), ili u solidnoj splatter verziji The Midnight Meat Train, a ako ste raspoloženi za malo braindead trasha za gledanje s pijanim društvom dok vam je mozak obnevideo od prvomajske prasetine, može da prođe čak i RAWHEAD REX.

            U svakom slučaju, evo šta sam pre jedno 7-8 godina napisao o ovoj poludupastoj verziji Barkerovih KNJIGA KRVI (tj. njihovog prologa i epiloga) za danas pokojni, tj. arhivirani sajt Popboks.

BOOK OF BLOOD (2008)

OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

 **(*) 

 2+ 

Režija: John Harrison
Scenario: John Harrison, Darin Silverman

Uloge: Jonas Armstrong, Sophie Ward, Paul Blair, Doug Bradley...

Žanr: horor
Trajanje: 101 min

Kada je Stephen King pročitao Knjige krvi tada mladog i slabo poznatog engleskog pisca, uskliknuo je: "Video sam budućnost horor žanra - njegovo ime je Clive Barker." Za film Knjiga krvi niko neće izjaviti da predstavlja budućnost horora

 

Kingov blurb je dugo krasio korice Barkerovih knjiga; avaj, sa svakom narednom je obećana "budućnost" bivala sve neizvesnija, a proročke moći g. Kinga sve sumnjivije. Iako je bilo zanimljivih naslova u ranoj fazi Barkerovog opusa (Utkani svet, Igra prokletstva, pa čak i Kabal), ništa što je napisao nakon Knjiga krvi ne može se smatrati revolucionarnim. 

Početna subverzivnost i mrak raspršili su se u konvencionalnosti bestselerskog pisanja cigla-romana od po 800-ak strana, a tragovi nekadašnje inovativnosti ostali su samo u epizodama i odjecima.

            Sada kada se njegov najpoznatiji naslov našao na filmu, teško da će iko biti iznenađen njegovim skromnim dometima. John Harrison je svoj zanat ispekao na televiziji, a jedini bioskopski film mu je solidan omnibus Tales from the Darkside: The Movie (1990). Knjiga krvi je režirana kao starinski TV film, sporog ritma, konvencionalne dramaturgije i svedenog stila. Žestina koja je Barkerovo krvavo mastilo činila tako gustim i neizbrisivim ovde je razvodnjena.

Za one koji još nisu uronili u krvavi, nastrani, fascinantno-dekadentni, barokno-poetični, fantastično-realistični svet Barkerovih Knjiga krvi, ukratko o zapletu: film je zasnovan na vinjetama "Knjiga krvi" i "Postskript: U ulici Jerusalem". One služe kao prolog i epilog gde se opisuje kako su se u kožu jednog medijuma našle urezane stravične priče. 

Evo kako: profesorka Mary Florescu (Sophie Ward) istražuje "psihičke fenomene" i u te svrhe odlazi u kuću za koju se sumnja da je ukleta zajedno sa tehničarem zaduženim za mašine koje čine "Ping!" i mladićem koji tvrdi da ima medijumske sposobnosti. Sledi ogoljavanje, kako telesno, tako i (para)psihološko, sa krvavim rezultatima.

Glavni problem sa korišćenjem ove dve vinjete je sledeći: one imaju funkcionalnost kao uvod i odjava unutar zbirke priča; same po sebi, one nemaju dovoljno "mesa" da izdrže dugometražni film, niti su događaji u njima dovoljno originalni da bi zaseban film uopšte zasluživale. 

Sudar tehničara, medijuma i zlih sila u ukletim zgradama opšte je mesto žanra, odavno apsolvirano u nekim vrlo dobrim (Princ tame) ili barem solidnim (Amitvil III) hororima. Knjiga krvi toj tematici nema šta novo da doda, već nogu-pred-nogu, pešački hoda utabanim stazama kao da ništa slično nikada nismo videli.

Što je još gore, tanki materijal predloška popunjen je pogrešno: ili rastezanjem postojećih scena, ili ubacivanjem irelevantnih snova, vizija ili drugih scena bez smisla u datom kontekstu. Među potonjima, šnjur nosi seks u koji se vrla profesorka upušta sa svojim studentom (!) u sobi za koju vrlo dobro zna da je na meti kamera (!) koje je sama naredila da se postave (!) i u koje zna da njen tehničar upravo zuri (!) očekujući horor-duhove a ne hopa-cupa u krevetu!

Jonas Armstrong (igrao u TV seriji "Teachers", a trenutno je naslovni junak serije "Robin Hood") jedini ima nešto što se može nazvati "likom", ali usred dramaturški sumnjivog i mlitavo režiranog projekta ima malo prilike da pokaže svoje potencijale. Pošto je Barker poznat po homoerotskim detaljima u svojim delima, Jonas –za one koje to zanima- pokazuje celo svoje telo, kako u erotskim tako i u horor scenama, u kojima njegovo telo naživo postaje knjiga krvi! 

Ipak, Harrison uspeva da čak i te scene liši jačeg udara, i sveopšti osećaj deža vija (kome se pridružuju i asocijacije na novije japanske horore o duhovima, a la Kletva) u krajnjem saldu utapaju ovaj gledljiv, ali nebitan film u močvaru mediokritetizma.

 

THE RIFT (PROCEP, 2016)

 ** 

 2- 

            Pogledao sam još na FEST-u, pre više od mesec i po dana, najnoviji film iz kuhinje Milana Todorovića Tokija, tvorca ZONE MRTVIH i MAMULE, ali nikako da sednem da sročim dve-tri reči o tom najnovijem dostignuću srpskog horora. Pošto ovo od 28. aprila kreće u bioskope u Srbiji, red je, i krajnje vreme, da se i moja čuje. Tim pre što oni koji su ga na FEST-u videli za sada glasno ćute.

Ovog puta Toki se bavio onim što mu bolje ide – produkcijom – a režiju je prepustio iskusnijem i boljem, Dejanu Zečeviću. Ali, ako se neko ponadao da će dovođenje boljeg reditelja pomoći krajnjem produktu, taj je bio optimista bez pokrića. 

Znate već od čega se pita ne pravi, a pitu su i ovog puta zamesili isti nesposobni pekari: Milan Konjević (ZONA MRTVIH i MAMULA) i Barry Keating (MAMULA) čije bi ime pravilno trebalo da se izgovara Arju Kiding. A kad je testo za pitu gletavo i buđavo, nikakve majstorije oko preliva, nadeva i pečenja ne mogu od njega da naprave nešto jestivo.

           Ukratko, THE RIFT nije film kakav biste očekivali od reditelja filmova T.T. SINDROM i NEPRIJATELJ, ali jeste baš SVE ono što biste očekivali od počinilaca ZONE MRTVIH i MAMULE.

Uz to, ako ćemo strogo ali pravedno, ovo JESTE film kakav bi se mogao očekivati od reditelja TV serija kakve su  Košarkaši, Vojna akademija, Sinđelići, Urgentni centar i Čizmaši.

Dakle, Zeka jeste (pored ostalog) iskusan tezgaroš, ali da li mu je zaista ova konkretna tezga bila neophodna u životu i u karijeri – ostaje da se vidi. Ja nešto sumnjam da mu je ovo baš trebalo. 

Jedno je kad radi tamo neke košarkaše i vojničine, a drugo kad tezgari u žanru koji najviše voli, gde se mučio od štapa i kanapa da nešto za svoju dušu napravi (u SINDROMU) i gde se, kasnije, s više para i ambicija, trudio i uspeo da uradi i nešto pametnije, vrednije (u NEPRIJATELJU). 

U tom smislu, THE RIFT je za njega korak unazad, dok je za Tukijevu firmu ovo samo još jedan produkt više na pokretnoj traci zvanoj „jedan godišnje“, gde se nalazi u granicama očekivanog, odnosno ovoj firmi jedino mogućeg.

THE RIFT (kako glasi izvorni naslov; ne, na špici ne piše PROCEP, isto kao što na špici, ranije, nigde nije pisalo ZONA MRTVIH – ovo su produkti rađeni na engleskom i spakovani za strano tržište) je jedan prosečan predstavnik (vrlo) niskobudžetnog SF-horora namenjenog direktno za DVD i kablovsku TV. 

Jedino u Srbiji, zemlji gde je sve nakaradno naglavačke okrenuto, ovako nešto može ne samo da igra u bioskopu nego i da se prikazuje na „uglednom“ festivalu kao što je FEST (istina, izvan konkurencije, i nakon zatvaranja manifestacije + bez prikazivanja novinarima, što je dovoljan znak za uzbunu po sebi).

Šta to znači? Scenario je krpenjača od opštih mesta i situacija, sa lošim dijalozima kao autorskim pečatom firme „Toki Prodakšn“ – zapravo, firma mu se zove „Talking Wolf“, iliti „Vuk koji priča“. 

A tako mu i zvuče dijalozi u filmovima, kao da ih je pisao neko ko ne ume da govori ili s pričanjem ima neki problem, pa se zato koristi otrcanim frazama: što je sigurno, sigurno je. Ili se možda firma tako zove zato što onaj ko čuje ove dijaloge može da kaže samo: AUUUUUUUUUUU!!!

Premisa, kao takva, nije za bacanje, i barem je pomak u odnosu na zombije i sirene: NASA-ina misija na tamnoj strani Meseca otkrila „procep“ (jeftin ljubičasti CGI) kroz koji je jedan astronaut usisan, ko zna gde. Nekih 40 godina kasnije, eto ti ga on – ni manje ni više nego u Srbiji! 

Što baš tu? Pa, izgleda da je Srbija na dnu PROCEPA (ili je na kraju „Prokopa“...), odnosno ima poziciju hemoroida na čmaru vasione i tu pre ili kasnije završi svaki kosmički talog (entiteti kao što je „Nebojša iz Beograda“ i slični).

I sad vi očekujete nešto zabavno da ispadne od toga: da je taj astronaut postao, šta ja znam, mutant, natčovek, zvezdano dete, pakleno dete, seme crne rupe, ili u najmanju ruku vanzemaljski avatar! Ha ha, zaboravili ste da je ovo „Toki Prodakšn“! Jer, ako ste tako nešto očekivali, vi kao da niste gledali prva dva produkta njegove firme. 

Taj čovek, očigledno, ne ume da zamisli horor ako u njemu nema zombija i/ili ako nije slešer. Hej, pa on je ladno producirao i režirao film lažljivo nazvan KILLER MERMAID (MAMULA se zove samo za Balkance koji se još sećaju Nade Mamule...) – a u tom filmu uopšte nismo ni videli sirenu-ubicu, sem malo pred sam kraj, jer se 4/5 filma sastoji u banalnom SLEŠER jurcanju i klanju hladnim oružjem između nimalo sirenolikih nego sasvim ljudskih aktera!

Isto tako i ovde: posle predugačkog uvoda i skoro negledljivo dosadne sredine filma u kojoj četvoro glavnih „junaka“ ubeskraj cunja oko neke puste kuće u nedođiji, sa lampama i puškama na gotovs, i nešto malo se puškara s nekim dedom (!), najbolje što je „Toki Prodakšn“ umeo da smisli kao dalji razvoj premise o astronautu koji se From the Back of Beyond materijalizovao u srpsku Nedođiju jeste: a) zombiji (suprajz!) i b) slešer! Tko bi se pak tomu nadao?!

Jeste. Astronaut samo leži nepomično u podrumu te puste kuće, okružen ikonama i obožavanjem poludele domaćice, a njegova pojava sa sobom, eto, dovodi do toga da mrtvi ustaju! Šta? Došao ovaj iz procepa, i sad zbog toga ustaju mrtvaci? Kako to? Zašto to? Because fuck you, that's why! 

Međutim, kako ovo ne bi suviše ličilo na ZONU, koju smo već (nažalost) gledali, ili na WRATH OF THE DEAD (u pripremi! hteli vi to ili ne!), ovi zombiji nisu truli i crvljivi (valjda zato što nisu imali para ili volje da unajme Mikija Lakobriju, da bar imamo neke zabavne maske da gledamo) nego su samo nešto malo brašnjavi, odnosno – bledunjavi.

Uzgred, efekata maske skoro i da nema: čak i onde gde zatreba efekat, recimo, kad se sekirom nekome odseca glava – to se dešava offscreen (!), a kad posle neko treba da s tom glavom šeta okolo držeći je u ruci, kadrirano je tako da neki predmet zaklanja veći deo te glave! Kao da je to penis u nekoj PG-13 romantičnoj komediji: stalno se negde krije, nikako ljudski da se pokaže! Ali ovo bi trebalo da je R-rated horor a ne... Oh, well... 

Ko zna, možda nije stvar u konceptu ili nameri nego prosto u nesposobnosti ovih nekih nikad-čuo curica angažovanih da rade maske; ako nisu umele da naprave uverljivu ljudsku glavu, onda nije ni čudo što se to rediteljski prikriva!

I tako, malo gledamo napuderisanog Denisa Murića kao zombi-dečaka sahranjenog u grobu u avliji te kuće (sic! stari srpski običaj! niste znali? eno, isto tako i Sloba završio...), malo zombifikovanog Dragana Mićanovića (u MAMULI je povredio nogu pa hramao, u PROCEPU na pola filma umre pa se digne, u WRATH će verovatno od samog početka da bude zombi!), a kad se primakne kraj filma, a i dalje niko ne zna šta da radi s tim nepomičnim astronautom a ni s tim mlakim, bledunjavim i nezanimljivim „zombijima“, agent Džon Smit (Ken Fori, zaboravljen u Americi, voskresnut u Srbiji) naprasno odlepi, postane psiho, i krene sa sekirom da spopada preživele i jurca se s njima oko kuće, po kući, od podruma do tavana i kroz prozor pa napolje i tako ukrug...

Dakle, ne ume Srbin ni da zamisli a kamoli da napravi “horor” osim ako se to, pre ili kasnije, ne izvrgne u standardno slešer jurcanje s noževima, sekirama i satarama! A procep? A astronaut? A druge dimenzije? A svemir? A kosmička strava? PRC! “Heeeeeere’s Johnny Smith!” Sa sekiru! Džoni seckati!

A onda, na samom kraju, (skoro) niotkuda – apokalipsa! Zombiji ustaju u celom svetu! Neubedljivo nabacani dokumentarni snimci raznih nemira u svetu, uz neubedljive spikere koji pričaju o mrtvima koji se dižu. Because fuck you, that's why! I ujedno, eto nama uvoda za – WRATH OF THE DEAD! Coming soon straight to DVD near you! Die you zombie bastards, two!

Kad se sad, nakon RIFTA, osvrnemo na prethodna dva „Toki Prodakšn“ produkta, i uporedimo sve to zajedno, imamo ovakav saldo: ZONA je i dalje daleko najgora od ova tri (jer pored standardno debilnog scenarija i kretenskih likova ima još i pride užasno lošu, drmavu i nejasnu fotografiju, plus očajan engleski izgovor većinskog srpskog glumišta), MAMULA je najmanje loša... 

jer je barem dinamična, lepo slikana, živopisna, i sa nekoliko solidnih set-pisova i ludila pred kraj, plus ima Franka Nera koji je za Kena Forija – Lorens Olivije, a RIFT je smeo korak u nepoznato i nekonvencionalno koji se, već pre polovine filma, uplašio nepoznate teritorije (s kojom ionako nije znao šta bi sem da po njoj besciljno tumara i krade bogu minute) pa se onda vratio na sigurne, utabane zombi-slešer staze.

Nažalost, i ta jadna, već viđena „akcija“ dolazi premalo, prekasno, nedosledno, besmisleno, pa ne nudi ni elementarni entertejment velju koji ima čak i ZONA (na momente; tj. onda kad „likovi“ ne sede u mraku i pričaju gluposti, i onda kad se nešto na ekranu može razaznati), a kamoli MEMJULA koja, uz sav krš i besmisao scenarija, u poređenju s ostala dva Tuki-produkta, zamalo pa dostiže nivo jedne PIRANE 2!

RIFT ništa od svog dramskog bućkuriša ne sprovede iole konzistentno i do kraja: koketira se malo s tim astronautom koji na golom ikonografskom nivou ima nešto creepy u sebi, s tom kacigom čije neprozirno staklo odražava crnilo, i eventualno spoljašnjeg, ljudskog posmatrača – ali od njega ništa ne ispadne, jer on je tokom 95% filma samo ukras, nepomični deo inventara, scenografski ukras, prop.

Koketira sa živim mrtvacima, ali ni od toga ne uradi ništa vredno pažnje, ni vizuelno (rekoh već – brašno umesto maske!) ni konotativno. Koketira se sa religioznom zatucanošću, ali i to sasvim uzgred, nerazvijeno, neelaborirano, bezvezno. Koketira se sa odnosom velikih sila (CIA agenti usred Srbije, spavači, samo čekaju mig...) i Srbije, ali skroz tupački, šminkerski, u par replika, ni u šta se to ne razvije i nigde ne zaigra.

Koketira se i sa patetikom bolesne i mrtve dece, ali i to je urađeno bezvezno, čak dvojako. 1) Kao prvo, Denis Murić (već zakićen Zlatnim Gulom za dete glumca!), koji se pokazao kao glumčina u filmovima NIČIJE DETE i ENKLAVA, ovde je ne samo protraćen, ne samo neupotrebljen, već i zloupotrebljen. Naime, dečak režiserski kao da nikako nije bio vođen, pa je dopušteno da u filmu izgleda kao, pu pu daleko bilo, retardiran, glup, bunovan. Niti je jeziv, niti je tužan, nego izgleda glupavo, s nekom blentavom facom sve vreme koju nije imao ko da mu kaže da skine s lica.

2) Kao drugo, konotativno je krajnje imbecilno to što se na kraju ispostavi da je majčinska ljubav – vratnica pakla, jer zapravo želja jedne žene da ponovo zagrli svog umrlog sina dovodi do nekakvih prostorno-vremenskih WTF mambo-džambo-SF procepljivanja (Because fuck you, that's why!) koja izazovu globalnu zombi-apokalipsu! Ah, te majke! Zbog njih će svet da propadne!

Pih. Iz'em ti twist, iz'em ti poentu!

Pomenuti propusti u dramaturgiji i pripovedanju možda bi bili bar donekle ublaženi ili izbegnuti da je na scenariju ostao da radi inicijalni scenarista, Dimitrije Vojnov (MI NISMO ANĐELI 3, MALI BUDO...) koji je sa Zekom i započeo ovu priču, ali onda je to preuzeo Toki, Vojnov je šutnut, upao je Arju Kiding, i – dobili smo goreopisani bućkuriš.

Dakle, THE RIFT je dramski i idejno nedomišljen i nedosledan; žanrovi i podžanrovi su nabacani bez reda i smisla; umesto strave imamo akciju (puškaranje! vojničine! barut! bang-bang!), umesto groze – bedaste svedene maske; umesto šoka – nevešte i doslovno smešne pokušaje JUMP scare-a, kad se neko sudari s nečim a na zvučnoj matrici odvrnu do 11/10 nekakvo BOINNGGGG! BAAAAANGGG! ZVONNNGG!

Iz svega rečenog trebalo bi da je jasno: nije problem to što je ovo B-movie, nego što je loš B-movie. Niko od ovoga nije očekivao ni EVENT HORIZON ni THE WICKER MANA – iako jedna od verzija postera za strance bezočno laže i opisuje ovaj kao susret baš ta dva nedostižna filma. Eh, ali ovo, ako ćemo pravo, ne uspeva da dosegne čak ni blentavi B-flick DARK SIDE OF THE MOON iz 1990. koji je, uz sve nebuloze, barem imao neke zgodne maske R. Kristofera Bigsa.

Najzadrtije lokal-patriote (kojima ne smeta da „domaći“ film gledaju na engleskom jeziku, sa srpskim titlovima) mogu mu dati šansu zbog toga što je ovo prvi naš dugometražni igrani film koji sadrži prizore koji se dešavaju u svemiru (ipak, to nije „prvi srpski SF film“ kako su lažno tvrdili u najavama!) – i ti kadrovi na Mesecu (minut-dva) sasvim pristojno izgledaju za ovaj nivo produkcije.

Osim toga, od solidnih stvari, tu je i ničim izazvana golotinja slovenačke glumice Katarine Čas u sceni tuširanja – dok ona plače, kamera joj slika golo dupe...

Nije loša ni upotreba dronova na početku filma... I kuća oko koje se sve vrti ne izgleda loše, ali loše je slikana usred noći, slabo se vidi... Pojedini kadrovi sa skafandrom imaju nešto primarne jeze, ali zbog glupavog konteksta u koji su stavljeni to se uglavnom brzo raspline (za razliku od, recimo, čuvenog zlokobnog antiviralnog skafandra u VARIOLI VERI gde je sveopšta ozbiljna inscenacija omogućila da i on znatno doprinese ugođaju strave)...

I, to je otprilike sve što se, dobro ili loše, može reći o ovom PROKOPU.

PROCEPU.

PONORU.

...

PS: Gledajući film zapazio sam jednu zabavnu stvar. Naime, dok sam posmatrao Kena Forija (glumca kojeg promo-materijali opisuju kao „ikonu horor žanra“, a koji je zapravo jedan slabi B-glumac koji je igrao u jednom velikom filmu, ZORI MRTVACA, i u jednom osrednjem, FROM BEYOND, a to je bilo pre 30-40 godina, i to je SVE!)... 

...kako gaca po rusvaju i srči nekakve zapuštene srpske ruševine, verovatno bivše fabrike, uvideo sam zabavnu ironiju u tome da danas propali američki glumci imaju da dolaze u propale srpske fabrike (koje je ista ta Amerika, direktno ili preko svojih satelita, upropastila) ne bi li, u toj štroki i paučini i čemeru, od tih istih Srba, zaradili za koricu 'leba...  Mislite o tom RIFTU!

PPS: Koliko je sve ovo derivativno i nenadahnuto vidi se i u promo-sloganima. Prvobitno je slogan glasio "The Night He Came Back", što je besramna krađa čuvenog slogana za Karpenterov HALLOWEEN - "The Night He Came Home". Na kraju su smislili slogan "Death is Dead!" koji, ako ništa drugo, barem nije prepisan nego variran iz čuvenog Lavkraftovog kupleta "That is not dead which can eternal lie, and in strange aeons even death may die." Samo što kod Lavkrafta, kad smrt umre - diže se originalni, moćni, drevni Ktulu. Kod Tokija, dižu se - suprajz! - zombiji...