A sad
– spektakl! Za film o podeljenoj ličnosti – dobijate podeljeni rivju!
Na
poziciji levog centra sa blagim zanošenjem udesno nalazi se dr Ghoul, dok je u krajnjem desnom uglu
naš stari poznanik iz Rep. Srpske (poznat i kao najveći fan M. Najta Šamalana
na Balkanu ako ne i šire) – Aleksandar
Janjić!
Povod
ovog šizofrenog okršaja jeste najnoviji film pomenutog režisera, koji upravo
razbija svetske blagajne: sa budžetom od 5 miliona već je u svetu zaradio oko
200 miliona. Prema tome, 500 milijardi muva ne mogu biti u krivu – govno mora
da valja!
Tako će
barem pokušati da nas uveri Janjić. On je, naravno, kao i obično, u krivu, ali
pošto je ovde gost, pustiću prvo njega da iznese svoje apsurdne stavove, pre
nego što ih, odmah ispod, kao pravi domaćin, ne ismejem, izvrgem ruglu,
poništim i negiram. Uživajte!
SPLIT (2017)
Režija i scenario: M. Night Shyamalan
Rivju baj Aleksandar Janjić
Da se ovo ne bi rasteglo i
pretvorilo u traktat o samom M. Night Shyamalanu (koji sam godinama htio da
napišem, ali nikad nisam smogao snage/volje/pameti), izostaviću skoro sve
prateće detalje koji obično prate opise filmova – konkretno, neću mnogo pisati
o poziciji Splita unutar konteksta stvaralaštva ovog
interesantnog indijskog režisera i prijema istog kod publike. Zadovoljićemo se
apsolutnim minimumom minimuma, a to je otprilike sljedeće: nakon dva opskurna
filma za koja nikad niko nije čuo a kamoli gledao, Shyamalan je snimio megahit
pod nazivom The Sixth Sense, toplo dočekan i kod publike i kod
kritike, u čemu je veoma pomogao danas famozni plot tvist na kraju.
Nakon toga uslijedila je
serija sve maštovitijih (zlobnici bi rekli – nebuloznijih) filmova koji su sve
manje i manje impresionirali publiku (sa časnim izuzetkom mene i eventualno još
dva-tri čovjeka), a bogme i kritiku. Sljedeću fazu činila su dva visokobudžetna
spektakla koji su bili potpuna kataklizma, kako na boks ofisu, tako i kod
kritičara. Od ovih sam gledao samo prvi (Ласт Аирбендер) i bio mi je odličan, a što se tiče drugog (Афтер Еартх),
još uvijek nisam uspio da savladam odbojnost prema glavnom glumcu. Kad su već i
Shyamalanovi kućni ljubimci izgubili povjerenje u njega i počeli iza leđa da mu
dobacuju "One hit wonder!", uslijedio je neočekivan karijerni obrt i
pojavio se The Visit, prilično uspješan niskobudžetni faund
futidž (!) film koji je na zanimljiv način izmiješao elemente horora, trilera i
komedije i donekle povratio poljuljano povjerenje zahtjevne publike. To bi bilo
otprilike to. Da, rekao sam "minimum minimuma" i tako je i bilo –
vjerujte, mogu ja i mnogo duže od ovoga.
Uglavnom, tu na scenu stupa
Split, kao nastavak projekta Shyamalanovog "pomirenja"
sa gledaocima i finansijerima. Ovo u praksi znači – niskobudžetniji film sa
zanimljivom pričom, bez pretjeranih shyamalanovskih ekscesa u vidu plot
tvistova. To je dobra stvar za samog Shyamalana, kao i za njegove neobožavaoce,
ali za nas koji volimo upravo njegova najsumanutija ostvarenja, baš i nije.
Jer, uz dužno poštovanje, nešto kao što je Split može da snimi
skoro svako (žurim da dodam: ako je dovoljno dobro savladao filmski zanat), a
npr. The Village baš i ne, i pri tome apsolutno ne ulazim
u to koji od ta dva filma je bolji. Nada koja nama ostaje je da će nakon još
jedne ili eventualne dvije ovakve ture petinga sa publikom Indijac ponovo da
izbaci iz sebe neku novu Lady in the Water ili Signs i time
ponovo zgrozi pošten svijet i pretvori se u najvećeg filmskog trola nakon
Mihaela Hanekea. O tom potom.
(Ovu ozbiljnu tezu valja
razraditi: javlja mi se da je u njoj ključ za razumevanje Šamalana - ali i Janjićeve
ljubavi prema njemu! – prim. Ghoul)
Kao što sam nagovijestio u
prethodnom pasusu, Split je prilično neshyamalanovski film (osim
posljednje scene). To bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati mini-spojlerom da
sam trejler filma ne nagovještava o čemu se radi. Dakle, znamo da je tu Džejms
Mekavoj koji ima dvadeset i kusur različitih ličnosti u sebi i da je oteo neke
cure i da one treba da mu zbrišu prije nego što se pojavi posljednja (i
najgadnija), sa šarmantnim nazivom The Beast. U samom filmu, ovo se
sazna nakon nekih dvadeset ili trideset minuta. Svakom ko je u životu pogledao
bar jedan film jasno je da će od tog trenutka očekivanja i likova u filmu i
publike biti usmjerena na pojavu pomenute zvijeri i da tu nema vrdanja.
Stiven King je to lijepo
opisao u Danse Macabre, to je onaj trenutak kad se lik penje uz
stepenice i otvara vrata iza kojih znamo da se nalazi čudovište i tu je
pisac/režiser na gadnim mukama kako da rečeno čudovište prikaže, a da ne
razočara publiku (izbjegavanje prikazivanja čudovišta otpada). O tom prikazu
čudovišta, ili u našem slučaju, od trenutka kad vidimo Zvijer, zavisi i kakav
ćemo stav da imamo o filmu na kraju. Zbog toga, sljedeći pasus i sve što slijedi
namijenjeno je isključivo onima koji su pogledali film, jer mislim da je iz
ovog što sam napisao jasno da je nemoguće pisati o utisku koji je ovakav film
ostavio na vas a da ne pomenete ključne (tj. završne) scene. Ono što mogu da
ponudim onima koji još razmišljaju da li da ga gledaju je preporuka da se odmah
tornjaju na omiljeni sajt za (legalno!) gledanje filmova, jer bez obzira šta
mislili o onom što se desi na kraju (a tu će mišljenja sigurno biti podijeljena
(no pun intended)), vjerujem da će ono što prethodi svakom biti dovoljno
zanimljivo. Od sad pa nadalje čitate na sopstvenu odgovornost.
SPOJLERI!
A sad kad smo otjerali
casual čitaoce, da se bacimo na posao. Prije nego što počnem da lamentujem nad
prikazom Zvijeri, treba još da kažem, da ne ostane neevidentirano, da sam
pomalo iznenađen Shyamalanovim tretmanom pojedinih dijelova priče. Glavna
heroina očigledno ima neku gadnu misteriju iza sebe i ja moram da priznam da me
je prilično iznenadio trenutak u kome se ta misterija otkriva. Scena u kojoj je
njen ludi stric tjera da se skine i zavija ko životinja je blago rečeno
uznemirujuća. Pored toga, dvije djevojčice koje heroini prave društvo, i
zasluženo na kraju poginu jer su mnogo slabije glumice od nje, a i mnogo
gluplje u filmu, dobar komad filma provode u donjem vešu, jedna bez majice,
druga bez pantalona, što dramaturški nije baš uvjerljivo opravdano i navodi me
na misao da bi Shyamalan mogao lako da se pretvori u kakvog matorog
perverznjaka, možda ne reda veličine Lerija Klarka, ali sigurno nekog ko bi za
recimo nekih desetak do petnaest godina mogao u nekom od svojih filmova čak i
da pokaže ženske grudi (!).
Eh, da, dakle – Zvijer.
Mekavoj ima 23 različite ličnosti u sebi. Dvadeset četvrta je Zvijer, koju
ostale ličnosti opisuju kao prilično jezivog monstruma sa ogromnim prstima, ko
od planine odvaljenog i još tako neke stvari koje sam zaboravio. Čitav film
predstavlja uvod u scenu u kojoj se Mekavoj pretvara u dotičnu Zvijer. Naime,
kroz film smo informisani da taj poremećaj ličnosti koji on ima može da dovede
do fizičkih promjena na osobi, tako da smo, vjerujem s pravom, očekivali da će
Zvijer jednom kada stupi na scenu izgledati upravo onako jezivo kako je
opisana. Imali smo pravo da očekujemo da to bude jedna od onih genijalnih scena
gdje su čudovišta predstavljena tako realistično da u sceni bukvalno postoji
neka meta-filmska napetost.
Na primjer, u Urlikanju
imamo famoznu scenu seksa pored vatre, kad likovi počnu da se pretvaraju u
vukodlake i uvijek kad gledam taj film (a to je često) imam utisak kako će
čudovišta prvo da zaskoče filmsku ekipu. Oću da kažem – da imate monstruma koji
toliko dominira scenom, da dominira i režiserom i gledaocima i snimateljima i
svim ostalim. Slično je recimo sa Gerijem Oldmenom u Drakuli,
mada njegova dominacija nije na osnovu tjelesne konstitucije, već snage
karaktera (i jezive šminke). Jednostavno, u scenama gdje se on pojavljuje kao
matori Drakula (sa onom jezivom frizurom), meni je teško prebaciti se iz filma
i konstatovati da to nije nikakav stvarni gadni Drakula već Geri Oldmen.
Pojava Zvijeri u ovom filmu
trebalo je da bude takva, ali nije (vjerujem da bi bila da se sam Shyamalan
pitao). Kad se Mekavoj dokopa onog vagona i počne da se previja, ono što je
trebalo da uslijedi je barem petominutna scena transformacije nalik na onu iz Urlikanja
(ili ako hoćete Američkog vukodlaka u Londonu), gdje bi zvijer
bila kao što je već opisana, da bukvalno rastura scenu. Međutim, nakon tog
previjanja on odmah đipi na nogice lagane i počne da puže po zidovima (što zvuči
kul, ali nije ništa specijalno), a jedine promjene koje se dese su neki novi
sjaj u očima i malo žila koje iskoče po tijelu.
Mekavoj je odličan glumac,
ali nema tu veličinu i snagu da bude dominantan kao Zvijer i tu je trebalo da
uskoči neki nabildani rmpalija. Od dugih prstiju i ostalih deformiteta
ni traga ni glasa. Dakle, po mom mišljenju, kraj filma nije opravdao ono što
nam je obećavano i s te strane on bi mogao da se smatra promašajem, ali to je
ipak prejaka kvalifikacija. Prvo, zbog toga što je sve prije te scene bilo
dovoljno zanimljivo da nam priušti prijatan boravak u bioskopu, a drugo, zbog
samog kraja u kojem je film na divan način povezan sa univerzumom filma Unbreakable,
što nagovještava da priča o Zvijeri nije završena, pa možda u nekom sljedećem
filmu dobijemo zadovoljenje.
(A možda i svinje polete,
jednog dana! – prim. Ghoul)
SPLIT (2017)
Rivju baj dr Ghoul
Ocena:
** 2+
Što
se mene tiče, nakon prijatnog iznenađenja sa zabavnim filmom THE
VISIT, Šamalan potpisuje sasvim misgajded fejl, kvazi-triler koji bi
se mogao predavati u filmskim školama kao primer KAKO NE RADITI TRILER.
Kao
prvo, negativac je jedan veliki gimik – a očito je da rulja pada na gimike
(pogledajte samo popularnost koju onaj psiho-Vučić ima u ovom debilnom
narodu!). Pritom nema veze što čak i taj gimik laže: umesto „23 ličnosti“ u
jednom telu, film nam pokaže jedva 5-6. Hell, pa i Vučić je lagao za „srpski
Mercedes“, i za još hiljadu stvari – pa šta? Da neće možda da izgubi izbore
zbog toga? Narod izgleda voli podeljene ličnosti: ništa bolje nego psiho koji
čas govori jedno, čas drugo, čas je uglađen i fin, čas je besan, čas je
detinjast, čas je ženskast, čas je lukavago... To je recept za uspeh na
blagajnama. A možda i na izborima, videćemo.
U
svakom slučaju, koliko je Šamalan s tim mogao da se IGRA – na kraju skoro ništa
zanimljivo s tim gimikom nije uradio. Njegov psiho samo laje ali ne ujeda. Baš
kao i ovaj naš mikro-penisni: kad treba da se jedu govna, da se belebeće, da se
kenja uprazno, tu je prvi. Kad treba da se nešto stvarno URADI, i to ne makar kako
da se otalja, za slikanje nego baš kako treba, stručno– tad ga nema nigde!
Osnovno
pravilo dobrog horora ili trilera jeste da „monstrum“, odnosno psiho, treba da
deluje preteće; moramo ga videti na delu, moramo prilično rano u filmu znati da
je opasnost od njega realna a ne umišljena. On mora da pokaže i zube a ne samo jezik. A ovaj, filmski jezičinu
ima za izvoz, ali... avaj, na jezičini sve i ostaje. Bla bla fucking blaaa.
U
svemu je isti kao i naš multi-psiho: mašina za mlaćenje prazne slame! Umesto
zastrašujuće figure = patetični pajac iz Koraksove karikature! Pri tom, ovaj
naš psiho barem ima zarđalu kašiku zadenutu za uvo, pa deluje kao da bi svakog
časa mogao da iskoči i njome zakolje sto muslimana za jednog Srbina. A ovaj
Šamalanov psiho nema čak ni tu kašiku. Samo jezik. Samo bla bla fucking blaaa.
Sve do samog kraja filma,
do poslednjih 15-ak minuta u ovom mučenju koje traje malo ispod dva sata, on
(SPOJLER!) ne ubije nikoga! Odnosno, možda je ubio ćaleta na samom početku,
mada a) reditelj to nije našao za shodno da pokaže i b) to bi bilo izrazito glupo
čak i od jednog psiha, ubiti čoveka na masovno posećenom parkingu nekakvog
šoping mola. Ali Šabalan se do kraja više ne pozabavi sudbom lika kojem su
oteli ćerku. Valjda bi bar bilo na vestima da je ubijen? Odnosno, ako je živ –
da ga vidimo kako traži ćeru? Ali ne, na njega SVI smesta zaborave, i likinja
(simpatična teen VVEŠTICA),
i reditelj, i svi ostali.
Umesto
zapleta, umesto trilera, imamo dvočasovnu egzibiciju glumačkih sposobnosti Džejmsa
Mekavoja kao podeljenog psiha koja mene takođe nije impresionirala: svi ti „likovi“
su karikature i ne treba naročit talenat niti veština da se „oživi“ tih 5-6
kreatura. Umesto strave i napetosti Šamalan nam je uvalio prolongirani nastup
iz šoua „Ja imam talenat“. Neka, hvala! Meni je skoro sve to bilo sasvim lišeno
entertejment veljua.
Ovaj triler-koktizer nam
stalno maše ispred nosa dinjom zvanom triler, kao, „evo SAD ĆE“, kao „evo,
čekaj malo, stiže“, „sad će uzbuđenje, samo još ovaj dijalog da prođe i još
ovaj susret s doktorkom...“ Ukratko, za dve, najviše tri godine osetićete uzbuđenje
i napetost. A do tada, vrtite palčevima i nadajte se. I glasajte za Šamalana na
blagajnama!
Hej, kao što tužna
stvarnost pokazuje, ta fora prolazi, pa onda što bi se neko mučio nečim
složenijim ako rulja ovo kupuje?!
A ako,
poznajući Šabalana, očekujete neki preokret na kraju, odmah da vam kažem: twist je da nema twista, samo lejm indžouk
koji bi bio glup i kao dodatna scena na samom kraju odjavne špice, tj. posle
nje, kao „usršnje jaje“, a kamoli kao poslednja scena filma! Naime, nakon što
se skoro ništa ne desi na kraju (a to malo što se desi prikazano je toliko
konfuzno da uglavnom nije ni jasno šta se tačno desilo, ko je i kako stradao i
da li je stradao-la-lo-li-le-la), na kraju tog debilnog antiklimaksa imamo još
i neželjeno, netraženo „uskršnje jaje“ u vidu kameo pojave Brusa Vilisa (ne
zajebavam vas!) koji najavljuje/priželjkuje nastavak Šabalanovog
„superherojskog“ UNBREAKABLE.
I
tako, umesto da završi svoj film nečim što bi ličilo na KRAJ (ono, kao,
kulminacija, rasplet, poenta) on nam nimalo suptilno poručuje: „Narode, dosta
sam se zajebavao u low-budget areni, gladan sam blokbastera, 'oću opet da radim
filmove s budžetima od bar 50 ako ne i 100 miliona zelembaća! Izbavite me
odavdeeee!“
Što
je drastičan pokazatelj njegove psiho-megalomanije: umesto da se zadovolji
mlaćenjem para sa jeftinim ali gimikoidnim filmićima kao poslednja mu dva, on
mašta o povratku u prvu ligu gde su ulozi mnogo veći – ali su time i propasti
daleko bolnije. Prosto ne znam da li da budem toliko zločest i poželim mu da se
vrati tamo gde misli da pripada, u A-ligu, kako bi ponovo (neminovno) ljosnuo
nazad ovde gde se ipak solidnije pokazao, u sferi niskobudžetnih zajebancija.
Možda
bi ga to naučilo da 1) triler treba da bude uzbudljiv i napet, a ne mlitav i
mlak; 2) da zlikovac treba da bude preteći i strašan a ne patetičan i smešan; 3)
da ono čime se sve vreme maše i preti i obećava na kraju treba da se
deliveruje, i da to bude vredno čekanja; 4) da film treba da ima rasplet
(poželjno sa katarzom ili tako nekim zabavnim spektaklom) a ne samo mesto gde
se prekinuo nekakvom glupavom „forom“.
