THE PREDATOR (2018)

**(*)

3-

            Za razliku od horora, gde se nikad ne zna zasigurno da li će glavni junak/inja da dočeka odjavnu špicu, u akcionom filmu se zna: hoće. Dobro, znam da ima poneki izuzetak od ovog pravila koji se uči napamet (uglavnom iz 1970-ih), ali u principu – u akcionom filmu Junak pobeđuje, uprkos nadmoćnom neprijatelju, bio on ovo- ili onozemaljski.

            I kao što je u hororu jedan od glavnih problema – odnosno postignuća (kad se uradi kako valja) – suspenzija neverice, odnosno da osetimo snažnu emociju (strah, jeza, užas, šok…) izazvanu nečim za šta znamo (?) da ne postoji (vampiri, duhovi, vukodlaci, zombiji…), tako je u akcionom filmu jedan od glavnih problema – suspenzija vere u heroja.  

Odnosno, da nas reditelj makar u određenim momentima navede da posumnjamo u ono što znamo (da će baja da preživi i uspe u poduhvatu, da će pobediti zlikovce itd itd), i da u sebi, ili glasno, u trenucima najvećeg saspensa, uskliknemo: „U jebem ti, iz ovog nema šanse da se izvuče!“ Ili barem: „Auh, kako li će od ovoga da se spase!?“

Veliki reditelji akcije, u svojim najboljim filmovima, uspevaju da izazovu ovaj sine qua non efekat: Spilburger, Kamerun, Mektiranin, Ferhofen, fon Fritkin, Đorđe Miler... da ne prizivam stare majstore a la Hitch Cock (koji je glavni krivac što u hororu više ne smemo da verujemo u nepobedivost glavnog junaka/inje)... svi oni su uspevali da Opasnost prikažu dovoljno opasnom i živom i prisutnom da čak i najverziraniji gledalac bude naveden da, protivno znanju i instinktu, u datoj situaciji kaže: „E, sad si gotov, junače!“

Jedno od većih postignuća Mektirnanićevog PREDATORA (1987) bilo je u tome što je uspeo da nađe dovoljno zajebanog protivnika pred kojim bi čak i nepobediva grdosija i volovska polutka u naponu napumpane snage, Švajceniger, morao da ustukne. Istina, morao je da ode u daleki svemir da bi našao nekoga, ili nešto, što bi moglo da nalupa par šamara našem rmpaliji, ali nema veze: kad vidite genijalnu kreaciju Stena Vinstona (čiji se doprinos uspehu ovog filma, i svih nastavaka, ne sme zaobići!), sa svim njegovim haj tek ekstraterestrijalnim džidža-midžama – pa još u genijalno osmišljenim i režiranim set-pisovima – ne možete a da ne pomislite: „E, pa, Švajci, što si tepô – tepô si; al' sad će ova gnusoba da te i'cepa ko pile dzivku.“

A kad, na kraju makljaže i blatne masaže, Švajci doaka alienu – imamo onu lepu orgazmičnu katarzu kakvu samo najlepši i najbolji akcijaši donose. I odahnemo, smejući se: „Ma znao sam ja da će Švajci da ga utepa, nema bre sile...“ Al' nismo tako pričali samo 15-20 minuta ranije! Tad je bilo – vuna, Kićo! 

Moj glavni problem sa ovim PREDATOROM (koji ima THE u naslovu) je isti kao i sa 99% današnje „akcije“: to niti pokušava, niti uspeva da izazove suspenziju vere u heroja. Ili ono što bih jednostavnije nazvao „the 'vuna, Kićo' efekat“.

Glavni junak je baja sa neizbrisivim samouverenim kezom na faci (prećeralo se sa šmiranjem!), predstavljen od početka kao zajebana vojničina – rođena žena ga opiše, otprilike, rečima: „govno kao muž i otac ali zato opak vojnik!“ On je okružen grupicom karikaturalnih spadala u natjecanju za najbolji one-liner (a pošto je Šejn Blek i piso i režiro, možete se kladiti da neki od njih i nisu loši) a zatim i za najbolju smrt...

Povrh svega, tu oko nogu mu se vrzma i njegov sinčić od kojih 10ak godinica, a ako nešto znamo iz akcionih filmova to je da tu deca (za razliku od horora!) ne ginu, osim eventualno u prvih 15-ak minuta, u prologu, kao okidač da naš Junak krene u krvožednu osvetu Zlikovcima. Drugim rečima, ako gledate akcijaš, a dete je u 20. minutu filma još živo – (SPOJLER!) stavite slobodno sve što imate na to da će živo dočekati i sam kraj.

Dakle, long story short, ovaj PREDATOR ni u jednom trenutku ne postiže ugođaj da je na delu CLEAR AND PRESENT DANGER, da je naš vrli tatko ili njegov potomak (ili ženče, u pozadini, gde joj je i mesto u ovom žanru) u stvarnoj opasnosti. Delom je tomu tako zbog koncepcije likova, delom zbog koncepcije akcionih scena, koje su prilično nemaštovite i lišene twistova i gradacija, a delom zbog opšteg „opušteno, lako ćemo, sve je ovo samo zajebancija“ ugođaja koji film nosi. 

Da, jedva skicirani epizodisti će ginuti, na krvave i slikovite načine, na naše zadovoljstvo i radost, ali nema nijedne scene u kojoj, makar i na pet sekundi, pomislite: „Aha, štaćeš kućeš sad, Mile?!“

Zaplet je budalast, jer je zasnovan na premisi da je neki dobri predator (!) oteo zajebano oružje svoje rase i pobegao čak na Zemlju da ga pokloni našincima, kako bi se branili od njegove rase (ZAŠTO?!), mada ga ovi liberalni nazori ne sprečavaju da brutalno pokolje nekoliko desetina Zemljana pre nego što dođe THE predator.

E, sad, lepo je što su scenaristi (BlekenDeker) ubacili Tatka na Predatori, visine preko tri metra; u nekom boljem i pametnijem filmu ovaj Monstrum bi izazivao pomenuti „the 'vuna, Kićo' efekat“ – a gledajući trejler sigurno ste to pomislili i vi. Ali, avaj, ovo nije taj film. Mislim, taj, s tim efektom. 

THE predator je – neću reći protraćen, to bi bilo prestrogo – ali nisu ga, da prostite, izmuzli dovoljno, ma, ni blizu. Eh, šta bi s ovakvim jednim čudom radili gorepominjani velikani... A šta s njim radi naš Bleki... Nebo i zemlja, deco.

Ali OK, ovo i jeste pre svega za decu pravljeno, pa verujem da će namlatiti dovoljno para svojim infantilnim, lepršavim, laganim, plitkim dodirom i nekonsekventnim pucnjavama i eksplozijama, podrivanjima temeljnih zakona fizike i fiziologije i sveukupnim podilaženjem onima koji su odrasli na pucačkim i srodnim video-igricama kao temeljnim merilima stvarnog i mogućeg.

A kad već pomenuh podrivanje temeljnih zakona fizike i fiziologije: naravno da svi mi možemo (i moramo!) da zažmurimo na jedno oko na brdo toga, naročito u akcijašima, čak i kod najvećih. Ili kod relativno velikih. Recimo, u drugom PREDATORU (koji smatram vrlo dobrim nastavkom koji je u ponekim aspektima još bolji od originala, ali samo na parče ali ne i ucelo gledano – pa je u tom smislu, ali i u pogledu hipertrofije nasilja i cinizma i mračnohororičnih nazora uporediv sa takođe vrlo mi dragim ROBOCOP 2) strašno me je nerviralo ono pred kraj, kad Deni Glover padne niz neki šaht ili tako nešto u onoj ruševini, pa se, nakon što je padao par desetina metara, laktovima dočeka na ivice šahta i tako zadrži. Alo, bato: ta brzina plus to ubrzanje jednako – slomljene ako ne i otkinute obe ruke!

U ovom THE predatoru naš glavni junak pada naglavačke desetine metara a noga mu je nekakvom sajlom zakačena za otkinuti komad metala – a onda se taj metal zgodno zakači za neku granu drveta, i ovaj visne u vazduhu tako, iznad tla. Spasen. Nema veze što bi svakom živinčetu u toj situaciji noga bila glatko otkinuta (ta visina plus ta brzina plus to ubrzanje...). Ali ovo pominjem uzgred; u nekom boljem filmu ne bismo to ni registrovali, ili upamtili.

  Veći je greh to što film ne kapitalizuje od svojih dodataka, a pre svega od THE predatora, koji ima premalo vremena na ekranu, a to malo što je tu nije mnogo strašniji i opasniji i pogubniji od, recimo, Rawhead Rexa! Samo s daleko boljim efektima. (Ali veliki mu je minus što se ne popiša ni na jednog popa, kao Rex!)

Zatim, nije loše ni što su predatorskoj ikonografiji dodali nekakve dred-bulove, predo-Džekije, koji bi trebalo da su kao neki lovački psi – mada ih film prikazuje previše trome i glupe za te svrhe. Ili za bilo kakve druge svrhe, jer ništa memorabilno se s njima ne uradi. Mnogo reže, slabo ujedaju.

Došli su preko pola svemira da bi – šta? Njuškali se malo s nekim ženskama, i družili, dobroćudno, ili ginuli olako i prebrzo, a da za sve to vreme nemamo NIJEDNU ozbiljno napetu i uzbudljivu madrfaking scenu koja bi opravdala što su ih uopšte uvodili. Imamo okej, poludupastih, podnošljivih – ali zaista odličnih i zajebanih, nema.

I zašto onda tri minus? Pa zato što ta ocena znači upravo „Poludupasti, osrednji ali gledljivi, okej-ali-ništa-spektakularno“ film. Ili legendarnom frazom doktora Kunca, „nije ništa epohalno, ali se svakako može pogledati“.

Dakle, predatori su prosto, po prirodi stvari, tako zabavne i lepe kreacije da ih je – baš kao i aliene, kad smo kod toga – uvek lepo gledati na delu. Maske su nikad bolje, kretanje predatora nikad fluidnije – nije to više tromi puf-pant man-in-the-suit, odnosno povremeno i jeste, ali je taj 'suit' do danas postao laganiji, nema više sto pedeset kila kao nekad, pa to čudovište sad najzad može da ozbiljno potrči, okrene se, skoči i izvodi egzibicije a la Nađa Komaneči mnogo gipkije nego ikada.

Splater-šteta koju predatori načine na ljudskom mesu je takođe odlična (maaalko prebrza za moj ukus – blink'n'miss prilagođen dečici odrasloj na igricama), a ritam filma je solidan, nema praznog hoda, akcija kreće skoro odmah i nema većih prekida... Mada, THE predator bi bio nešto bolji da je potrajao još jedno 20 minuta više, jer sa svojih 100' (od toga 10' ide na odjavnu špicu, znači samo sat i po akcije) fali mu epski, pompezni ugođaj kojem je bio prilično blizu.

Ovako kako je, to je solidna, prosečna bioskopska zabava koja drži vodu dok traje, ali teško da će biti po ne znam čemu upamćena u godinama i decenijama koje dolaze, sem po te dve fusnote - THE predator i THE pred-dogs – koje je ubacila, a onda samo poludupasto upotrebila. No, nezahtevna publika skromnih prohteva i uopšte svi oni koji ovome priđu sa smanjenim očekivanjima imaće svoju okej dozu okej popcorn zabave. Nastavak ovoga je gotovo siguran, a kad ga bude, sigurno ću i njega overiti (ako poživim).

PS: Koliko se pričalo o dosnimavanjima i grdnom menjanju kraja, bojao sam se da će se videti neki šavovi, rupe i uopšte tragovi nečega što je menjano u hodu – ali moram reći da, osim gorepomenutih i njima srodnih rupa, koje su tu od samog starta, tj. u samoj premisi, nisam primetio neku naročitu štetu od „naknadne pameti“ u finalu.

TERRIFIED (Aterrados, 2017)

**(*)

3-

Ako pogledate rivjue ovog argentinskog horora koji ovog leta pohodi festivale, pomislićete da se radi o filmu za useravanje u gaće od kojeg će vam kosa osedeti, krv se zalediti, živci se pokidati a ostatak života pretvoriti u neprekidni košmar iz kojeg nema buđenja! Eh, kamo sreće!

Naravno da ovde nema ništa ni blizu tome - mada, nešto malo više strave od proseka ima, pa mu zato vredi pokloniti pažnju. Početak je odličan (čudni zvuci čuju se u kućama u jednom komšiluku), prva horor scena (u kupatilu) je skoro genijalna, 

a nimalo joj ne škodi što imam fetiš na tela koja lebde i bivaju kasapljena u vazduhu dok ih bacaka i prevrće nevidljiva sila kao Abdula Alhazreda pre nekih 13 vekova – ili Tinu, na početku remek-dela A NIGHTMARE ON ELM STREET.

Nažalost, to je najmemorabilnije u celom ovom filmu, koji sve do kraha više nema ništa toliko pompezno lepo i jezivo da (po)kaže, 

...već se raspline u dva-tri narativna rukavca, sa nekakvim jadnim sub-KONJURING/INSIDIOUS istražiteljima, mambo-džambo „naučnicima“ čije je ponašanje vrhunski imbecilno.

Em dođu da traže nepoznatu silu, ali šta će da rade jednom kad je nađu – o tome nemaju ni najblažeg pojma, a kamoli plana; em im je strategija na nivou retardiranih tinejdžera u šumi: ajde da se lepo podelimo, pa svako da ide u po jednu kuću u ovom ukletom komšiluku, da istražujemo čudnu buku! Srećom, suviše su matori za sexanje nakon deljenja, ali ipak, COME ON!

Pritom, ja nemam ništa protiv neodređenosti, dvosmislenosti i tako toga, ne tražim da mi se crta šta se i zašto zbilo, ali FUCK, ovde nemamo ni čiča-gliša skicu o tome šta je ta sila, zašto se javlja baš tu, baš tako (zašto baš kao goli ćelavi muškarac? tim pre što se implicira da to nije ništa ljudsko, pa čak ni duh mrtvog čoveka), zašto samo tim ljudima, samo u toj ulici, i šta uopšte hoće, tj. zašto ubija.  

Čak i da se pametno išlo s tim da nekakva sila ili entitet kreće IZ ČISTA MIRA ubija ljude, i to je moglo biti potentno i osvežavajuće: kad ispadne da nema nikakav indijanski ili ne znam čiji burial ground ispod kuće, ili leš neke neotkrivene žrtve, neki kostur koji vapije za pravdom s one strane groba itsl. gotska sranja – ali ovde je bilo više lenjosti nego pameti da se s tim NEŠTO uradi...

Involvement sa likovima ne postoji, krajnje su antipatični i površno skicirani, uglavnom deluju sirasto, a to važi čak i za familiju kojoj sinčić strada pa se onda vrati natruo iz groba. Njegova pogibija je samo po dvestoti put viđeni gimik preslikan iz prve FINALNE DESTINACIJE, sa autobusom koji niotkuda, brzinom od 360km na sat, projuri uličicom i zbriše ga s asfalta; 

taj otrcani trik i gimik služi umesto pravog emocionalnog impakta, a njega, naravno, nema ni kasnije kad se mali vrati, mutav, grobo-retardiran i smrdljivo-letargičan. I ubrzo zaboravljen tu, odnosno u nekakvom zamrzivaču.

Ali, reditelja ne zanima ni dramski potencijal te situacije, ni likovi i njihova osećanja, pa čak ni filozofsko-metafizička pitanja o zagrobnom životu i paralelnim dimenzijama: on bi samo da niže džamp skerove i gimike jedan na drugi. Ne ide mu to sasvim loše, ali ipak je u krajnjem saldu plitko.

Zbog toga, iako ovo, na svu sreću, nije rađeno kao FFF, ima isti krajni ugođaj nekonsekventnosti: a bunch of stuff happened to some people because fuck you, that’s why! I završi se nekakvim isforsiranim BANG!-om, ali ne u smislu da je završna scena neko gaćeuseravanje za sve antologije, nego samo jedna metalna stolica bačena direktno u kameru. BAM! Prc.

Nije ovo negledljivo, ima tu solidnih scena jeze i strave i sve prožima bolešnjikava atmosfera. Možete mu dati šansu ako ste očajni i pregladneli, ali ne primajte se na hajp i priđite mu sa smanjenim očekivanjima. 

Imate ga na jutjubu „u celini i celosti“, a titlove sam ja sam sebi morao praviti, gugl translejtom, sa italijanskih: nisu savršeni, mašinski su, ali završavaju posao, dovoljno su jasni za gledanje a ja nemam vremena da ih popravljam (ako je neko dokon, nek izvoli!), pa zato, ko želi da se proveseli, evo, Ghoul časti!

Javite posle da li ste si ukakili kilote od strave i užasa. 
Eto, imali smo u ovoj godini već jedan TERRIFIER, sad smo dobili TERRIFIED, šta je sledeće - TERRIFYING? TERRIFIC?

Ghoul u Studenici

            Kada sam nedavno bio u Vrnjačkoj banji radi promocije knjige VIŠE OD ISTINE, i kad mi je glavni krivac za to dešavanje, Srđan, omogućio da posetim neke slikovite lokacije u bližoj i daljoj okolini, moj prvi izbor bila je spektakularna srednjovekovna tvrđava Maglič. Moj slikoviti zveštaj iz nje imate OVDE.

            E, a kad smo se nauživali tog predivnog ambijenta, shvatili smo da se nalazimo na samo 40-ak km od manastira Studenica, i nekako spontano, iako to nije bilo zacrtano na mapi kojom smo tog jutra krenuli iz V. banje, odlučili da se spustimo još malo na jug, još bliže granici sa pokrajinom Kosovo, kako bismo posetili i ovo mesto.

            Ako je to uopšte potrebno reći i eksplicirati, ja nisam religiozan, ali jesam religiozno zainteresovan u smislu donekle sličnom onome koji opisuje Đorđe Kadijević, upravo u razgovoru sa mnom, u knjizi VIŠE OD ISTINE, gde kaže:

„Ali, što se mene lično tiče, daleko sam od sklonosti prema bilo kakvoj konfesiji. Ja neću reći da sam ateista, jer ateista je zagrižen čovek koji tvrdi da zna kako Boga nema. On je podjednako smešan kao i religiozni fanatik, koji tvrdi da zna kako Boga ima. Mogu reći da sam religijski zainteresovan, ali da sam religiozan u pravom smislu reči, to nisam. Imam averziju prema konfesijama, pored ostalog i zbog svega onoga što smo zbog njih preživeli.“

Za razliku od Đorđa, ja sam nešto bliži ateizmu, ali otvoren sam za mogućnost da NEŠTO nalik „bogu“ postoji – samo što je to hipotetičko nešto, ako ga ima, sigurno radikalno različito od tzv. bogova bilo koje oficijelne konfesije, a naročito tzv. hrišćanskog boga, a bliskije Lavkraftovom Azatotu, recimo...

Stoga, nije me na ovo mesto vodio religiozni žar, niti išta slično, već pre svega moja ljubav prema svemu što je staro, a opstalo kroz vekove, i što na sebi tragove prošlosti junački i prkosno-ponosno nosi.

Crkve i manastiri, da baš nacrtam, za mene nemaju nikakvo religiozno značenje, ne vidim ih kao „kuće božje“, pa čak ni kao „sveta mesta“ (opet Kadija izbija u ovoj priči!) – vidim ih, pre svega i iznad svega kao estetske fenomene, i zanimaju me skoro isključivo iz estetskog ugla.

U tom duhu sa vama delim ove slike sa vama: kao lepe beleške sa jednog lepog mesta koje sam posetio jednog prelepog letnjeg dana u avgustu ove godine (tačnije, 18.08.).

Da budem iskren, drugačije sam ja to zamišljao, vizuelno, mnogo pompeznije – otprilike, kao Pećku patrijaršiju – ali ambijent je veoma prijatan, i to čitavo okruženje manastira a ne samo građevine i dvorište koji ga čine, i veoma mi je drago što sam i ovo mesto obišao.

Najveće razočarenje – unutrašnjost je uglavnom uništena, nema se bogzna šta videti jer su freske upropašćene delom turskim zulumom, a delom glupošću tadašnjih monaha (iz vremena I srpskog ustanka) koji su, nakon spaljivanja manastira, oštećene freske prekrečili i naslikali nove, inferiorne.

Sad je sve to u procesu restauracije koja će trajati ko zna koliko dugo: samo jedna ili dve freske mogu se videti u obnovljenom izdanju, a ostatak u vrlo tužnom i jadnom obliku.

Plus, svuda su skele i najloni. Plus, fotografisanje je zabranjeno – valjda kako posetioci ne bi uzeli „mustru“ pa kod kuće kopirali freske koje se ionako nalaze u svim udžbenicima, a ima ih i onlajn...

A budući da je zabranjeno, uspeo sam da načinim samo ovih nekoliko fotki unutra, gde su mi pažnju smesta privukli nekakvi grifoni i gulovi...

Zahvaljujem i ovom prilikom Srđani i Slobi na druženju.

Sve ovdašnje fotke načinio sam ja: (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc.

U idućem nastavku: Žiča, i još ponešto...

PS: Za slučaj da neko misli da je moja majica, sa motivom iz ISTERIVAČA ĐAVOLA, bogohulna u ovom kontekstu, podsetiću vas da se radi o jednom od najhrišćanskijih filmova ikada snimljenih, što su potvrdili i brojni biskupi i srodno sveštenstvo koji su taj horor preporučivali verničkom stadu. Prema tome, DaBogMe!