****
4+
Ovaj film mi je pružio više čistokrvnog, nepomućenog uživanja u gledanju nego bilo koji drugi naslov viđen u ovoj godini. Okej, priznajem da neke druge viđene u 2011. smatram značajnijim, važnijim, ozbiljnijim od ovoga – npr. CONFESSIONS i INCENDIES su za par nijansi bolji u smislu overall učinka, slojevitosti, originalnosti, emotivnog i idejnog impakta itsl. ali THE RAID nudi filmofilsko sladostrašće očišćeno od dubljih 'poruka' i 'poenti', odnosno – potonjih ima u nenametljivoj dozi, taman toliko da oplemeni ovaj koloplet spektakularnih set-pisova i izdigne ga mnogo iznad površnih, čisto akrobacijskih filmova tipa ONG BAK (koji, za svrhu reference i poređenja, od mene ima mekanu trojku, blago nagnutu u pravcu 3-).
Zaplet ne može biti jednostavniji: 20 specijalaca u punoj ratnoj opremi upada u zgradu iz koje Zli Šef sa svoja dva glavna henčmena i njinom bratijom vlada kriminalnim podzemljem Džakarte, pravi i distribuira drogu, a za stanare ima najgori šljam Indonezije, koji mu stanarinu (i zaštitu od policije) plaća kako u parama tako i u uslugama. Avaj: taj kućni savet uopšte nije naivan i ne da se istrebiti tako lako. Ispostavi se da je cela akcija bila neka vrsta zamke, da je dolazak specijalaca bio očekivan – zgrada brzo biva zapečaćena, odstupnica je presečena, poziv za pojačanje je nemoguć, a ovi junaci nađu se zarobljeni u zgradi sa tim indonezijskim ološem koji svojim dobrim naoružanjem, poznavanjem terena, svakojakim zamkama i vanrednim vladanjem borilačkim veštinama napravi doslovni PAKAO za spec. pajkane, čiji se broj rapidno smanjuje. A među njima je junak, početnik ali vrstan borac, koji u toj zgradi ima i određeni lični ulog: traži brata koji je odavno završio s one strane zakona i pokušava da ga privoli nazad u porodicu, na svetlu stranu…
Sveta jednostavnost ovog koncepta genijalna je sama po sebi; narativna ekonomija precizno je odmerena tako da ovde nema nikakvog zavlačenja sa podzapletima, paralelnim radnjama ili nepotrebnim ili promašenim skretanjima – ovo je jednostavni linearni filmmejking kakav je danas skoro progutan gimmick-naracijom i veštačkim 'usložnjavanjima' i 'twistovima' koji ničemu ne služe. Reči su nedovoljne da iskažu koliko je ovo TAČAN film: koliko je sve u njemu precizno i pametno odabrano i izvedeno, na najbolji mogući način, kao vrhunska kompozicija odsvirana bez ijednog falš tona. Ovo je povratak kvalitetima kvintesencijalnog old-school akciono-hororičnog Carpentera, kao što su: cool dude koji ne priča mnogo nego se izražava kroz akciju + klaustrofobija + paranoja + žestoka, krvava akcija + čista, jasna i direktna priča koja se pregledno i slatko akumulira prema spektakularnom katarzičnom kraju + cinizam prema organizacijama, institucijama, grupama i masama + implicitna, nepatetična, gospodska, junačka melanholija i okrepljujući pesimizam.
Za slučaj da nisam dovoljno jasan, reći ću to ovako: smatram THE RAID znatno boljim filmom od Karpenterovog NAPADA NA POLICIJSKU STANICU 13 i otprilike u rangu BEKSTVA IZ NJUJORKA, samo mnogo zabavnijim i manje goofy & cheesy od Karpenterovog klasika. Naravno, ovako kasno u igri, velški reditelj Gareth Evans ne može da pretenduje na status i mesto u istoriji koje ranijedošavši trailblazer Karpenter ima, i za sada je možda prerano prognozirati da li se radi o reditelju tog kalibra (iza sebe ima samo još jedan akcijaš. MERANTAU, koji upravo skidam; slovi za slabiji od THE RAID), ali ono što svakako mogu da potpišem jeste da bi Karpenter verovatno dao svoju levu ruku da je danas u stanju da proizvede jedno ovako spektakularno Jebanje Keve, umesto što isporučuje šestorazredne razblažene zaboravljive izbljuvke a la THE WARD.
Iz gore navedenog je takođe jasno da uopšte ne treba ni pomišljati da se ovo upoređuje sa sub-karpenteroidnostima kakva je, recimo, ENEMY TERRITORY – film koji po konceptu najviše podseća na ovo, ali čiji idiotski likovi, nezanimljive situacije i mlaki set-pisovi te unikatno bezveznjački rasplet nisu ni prismrdeti ovoj ingenioznosti. Da i ne govorim o francuskom LA HORDE, koji se nedavno poslužio ENEMY TERRITORY forom, samo što je umesto besnih kriminalaca ubacio besne 'zombije' za ganjanje uz i niz stambenu zgradu. Sve njih THE RAID baca u ćošak i u magareću klupu, uz nekoliko vaspitno-popravnih šamara i šiba po turu, čisto da se zna ko ovde kosi a ko vodu nosi.
Šta se ovde dešava, ljudi – to ne možete zamisliti! Kakva akcija! Kakva madrfaking pucnjava! Koje krvoproliće! Za one koji pate od lako-smarajućeg sindroma 'been there – done that', za one koji, kao ja, sve ređe osete uzbuđenje posmatrajući neki novi film, jer je sve to već viđeno, najčešće mnogo bolje, mnogo ranije, THE RAID nudi pravcatu raskoš novih upotreba vatrenog i hladnog oružja i oruđa u scenama perfektno režiranim za proizvođenje maksimalnog impakta. Takođe, maštovito i u potpunosti eksploatiše ambijent unutrašnjosti zgrade – hodnici, ograde, stepenište, vrata, pragovi… THE RAID udara u stomak! Ko ne oseti adrenaline rush u ovim scenama akcije – slobodno neka zove hitnu pomoć ili mrtvozornika, jer verovatno je već mrtav. A pritom, što je najlepše, gl. junak je dovoljno simpatičan a njegova potraga za bratom intrigantna da sva ta makljaža i krvoproliće zapravo vode nekuda i gledaocu je stalo dok ih posmatra. 
A što se ljubitelja horora tiče – hell, pa ovaj film najeksplicitnije ilustruje davno-uočenu srodnost između akcionog i horor filma: nije čudo da se na nekim listama najboljih horora sa puno opravdanih razloga nalaze i takvi saspens-rolerkosteri kakvi su NAPAD NA POLICIJSKU STANICU 13, MAD MAX ili recimo TERMINATOR. Verujte mi da THE RAID kaska za ovima samo zbog toga što dolazi nekoliko decenija kasnije – ali u pogledu bezgrešne egzekucije i učinka, u pogledu formalnih i sadržinskih činilaca, to je apsolutno u rangu, ili vrlo blisko rangu ta tri filma. A što se horora tiče - THE RAID pruža tako širok dijapazon BODY HORRORA da na tome može da mu pozavidi 99,7% svih novijih horor filmova: kako se ovde lome kosti, kako se seku vratovi, kako se bode noževima, kako se tela bacaju i lome po stepenicama i ogradama, kako probijaju zidove i prozore, šta im se dešava pod naletima metaka, mačeta, stakla, slomljene drvenarije – ljudi moji, ma je li to moguće?!
Telo je krhko i smrtno, i baca se i lomi u tren oka – sa impaktom zaista vrlo, vrlo retko viđenim, a svakako retko u novijim filmovima bilo kog žanra. Ne, ovo nije CGI 'akcija'; ovo nije poziranje za video spot sa peševima kožnih mantila koji lepršaju u slou-moušnu; ovo nije ni cirkuska atrakcija trčanja po zidovima i bacanja 6 metara u stranu i pucanja iz 6 pištolja istovremeno dok se leti kroz vazduh. Iako ima nešto malo zahvata koji su na granici fizičke izvodljivosti, s tim majmunisanjem se ne preteruje, i ovo je sve poprilično utemeljeno na brutalnoj, gnusnoj, smrtničkoj realnosti toga šta se dešava sa telima pod određenim okolnostima, kada njima upravljaju visokoobdareni majstori makljaže. Naravno, sva ta ekspertiza savršeno je uvežbana, i reditelj je slika i montira tako da se to može ispratiti i ispoštovati kako i zaslužuje, bez shaky-cam blurova i salata-montaže cap-cap-cap!
Da li sam pomenuo da THE RAID sadrži jebo-majku-svoju scenu borbe jednog protiv tuceta (a možda i više) zlikovaca, u hodniku, u jednom dugom neprekinutom kadru, čija je koreografija još spektakularnija i žešća od one famozne u OLDBOY? Nisam. E, pa – sadrži. Ali sadrži barem još 10-ak drugih set-pisova istog ranga, mada možda ne i trajanja, za pamćenje i prepričavanje. Ovo je film unikatne visceralnosti – film koji će vam se urezati u mozak, u creva, u krvotok, koji vam neće izvetreti iz organizma par dana nakon gledanja. Ovo pišem skoro nedelju dana kasnije nakon što sam ga pogledao kao 'film iznenađenja' na SLASHFESTu u Beču (dakle, u bioskopu, sa 35mm trake, kako bi ovakve spektakle u idealnom svetu jedino i trebalo) - - - i još uvek me drži! Još uvek mi sama pomisao na njega baca kez na lice, a srce mi plače što ga još uvek nigde ne vidim za skinuti kako bih ga što pre opet overio i ponovo uživao.
Ne prođe ni nedelja dana a da na ovom ili onom festivalu ne hajpuju neki novi naslov. Stalno se javljaju intrigantni koncepti. Poneki od njih čak i ne počnu tako loše. Neki izdrže i po pola filma a da se ne ukenjaju; ali onda entropija dođe po svoje, i to počne da tone prema krahu, promašujući sve više i sve dalje u odnosu na potencijale svoje premise. To biva toliko često da u poslednje vreme sve češće pomišljam, čitajući hvalospeve filmovima koji, za moj groš, ispadnu jedva osrednji, ili sa potencijalima neznatno pomilovanim ali nikako izmuženim, pomišljam, dakle – da je problem možda u meni, da sam postao prerano ostareli čilager koji će doveka da se vajka : "Eeee, deco, u moje vreme – 1970-ih i 1980-ih – pravili su se PRAVI filmovi, a ne ovo današnje bezukusno sranje." Gledajući polupromašaje i promašaje kojima pletu lovorike u poslednje vreme (najnoviji primer: afrički zombi film THE DEAD kojeg grdno ishvališe na nekoliko festivala; od mene – 2+) počinjem da pomišljam da je umetnost pravljenja DOBROG filma nepovratno izgubljena, kao nekakva alhemijska formula koju su zaboravili čak i oni koji su je pre par decenija i sami primenjivali, i da ću odsad pa doveka imati da gledam samo promašene i patetične pokušaje novih generacija filmmejkera da, bez trunke razumevanja suštine, priđu bar desetom delu nekadašnje magije.
THE RAID je film koji mi vraća nadu, kako u pogledu mojih perceptivno-evaluacijskih moći, tako i filmmejkinga 21. veka uopšteno gledano. Ovo nije 'movie of the week' – ovo je THE MOVIE! Što je najslađe – ovo nije zametak, ili abortus ili nedonošče dobre ideje kao 98,6% današnjih filmova: ovo je dobra i jasna ideja dobro i dosledno realizovana sve do izvanredne, moćne, dirljive, mračne a opet čudesno uplifting završne scene. Potonja je tim jača zato što se radi o anderstejtmentu – ali fuck tako genijalno izvedenom, tako TAČNOM, pogođenom! Većina akcijaša ima kraj u stilu: dobro, ko se izmlatio – izmlatio se; ko je preživeo – preživeo je; daj neki smešni one-liner, pa da rokamo odjavnu špicu. Odnosno, tamo gde bi Južni Korejci gudali u violine sa celim orkestrom i filharmonijom, ovaj Velšanin na privremenom (?) radu u Indoneziji stavlja tu završnu gorkoslatku jagodu na šlag sa švalerski odmerenim majstorstvom kakvo odavno nisam video.
A onda kreće da roka genijalna završna vrlo žestoka muzika – sasvim prikladno, a i inače je muzički skor tokom celog trajanja vrhunski upečatljiv i mamojebački.
Znači, GARETH EVANS. Upamtite to ime. Ako ovako nastavi, ovaj može da bude opasan igrač. Već sada to jeste, ali da ne trčim pred rudu – da vidimo gde će da ide posle ovoga.
(Nikako ne mešati ovo ime sa gareth edwards – potpisnik prehvaljenog, overhajpovanog ispraznog & dosadnog fejkeraja pod naslovom MONSTERS.)
THE RAID. Upamtite taj naslov, i ne časite ni časa sa daunloudom i gledanjem, istog trena kad postane dostupan.
Ghoul's seal of approval – od srca!
P.S. Za slučaj da po ko zna koji put moram da objašnjavam zašto ovaj film nema i veću ocenu, evo zašto: petice su kod mene rezervisane samo za ono što smatram za MILESTONE filmske umetnosti, prevratnička, revolucionarna, mega-unikatna, one-of-a-fuckin'-kind remek-dela, nezaobilazne prečage na lestvicama istorije filma, dakle - obavezna lektira uz svaki ozbiljan udžbenik. THE RAID je izvanredan film na 200 načina, ali ne mogu reći da je prevratnički ili da redefiniše akcioni film as we know it. Budimo zadovoljni što uspeva sa maksimalnim umećem i ekspertizom da rezurektuje davno-zaboravljenu umetnost horor-akcije u skučenom prostoru i da od toga napravi memorabilan, vrhuzabavan film zadivljujuće režije i izuzetnih set-pisova zahvalan za višestruka gledanja i izučavanja – i uživanja. Malo li je?!
