SUPERDEEP (Kolskaya sverhglubokaya, 2020)

**(*)

3-

            Ne vredi: ruske filmadžije su OPERISANE od horora i tu pomoći nema!

            Čak i kad se primaknu konceptu od kojeg bi Ameri napravili ČUDA – ili već i jesu pravili čuda – Rusi se upletu u tipično slovensko, pijano BAULJANJE bez reda, rada i discipline, bez poovskog smisla za jedinstvo efekta, za ekonomičnost izraza, zapletu se u najmanje zanimljive aspekte potencijalno daleko zabavnije priče, odu u debilne digresije umesto da se drže srži i suštine, i tako, čak i sa najboljim resursima – dobri glumci, pristojan budžet, scenografija, efekti, kamera… - oni jedva dosegnu POLA DUPETA. Celo, lepo, sa obe polutke skladno uobličene – jok, nema šanse. Kod Rusa, kad rade nešto nalik hororu, pola dupeta je najviše što ćete dobiti, i to AKO STE SREĆNI!

            Case in point: Kolskaya sverhglubokaya! Pa jebo te otac, pre svega, KO filmu daje tako debilno neizgovoljivo ime!?

KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA???

Nije ni čudo što se ovo na engleskom lepo i jasno zove SUPERDEEP. Tako se bre filmovi krste! Al džaba sve, kad je ovo inače nekršteno…

Šta su sve ovde uspeli da protraće?

Prvo, koncept, da se ovo dešava u najdubljoj jami na svetu (fakat), nekakvoj jami iskopanoj do oko 12km ispod površine Zemlje. Imali smo grdne horor filmove na dnu okeana, ali usred zemlje, malo ređe (bilo je neke sf akcije, THE CORE i tako to, ali ne strave!). Dakle, premisa dušu dala za (anti)kosmičku, tvrdo-uzemljenu stravu i jezu.

Prc! Oni veći deo filma uopšte i nisu na toj najvećoj dubini, nego jedva negde oko polovine… Na pola puta, odnosno, na pola dupeta… Klaustrofobija? Zdrrrravo! Gledao sam jeftinije, u svakom pogledu skromnije B-filmove koji su taj ugođaj ubedljivije gradili. Ovaj Rus je ladno mogao da se dešava i 100m ispod zemlje, ili manje od toga, u podrumu neke fabrike.

Drugo, ideju o nekakvoj inteligentnoj buđi, ili tako nekoj živoj tvorevini, životnom obliku (nejasno da li vanzemaljskog ili dubokozemaljskog porekla) koji kancerozno obuzima i nagriza sve živo i mrtvo. Vrlo lavkraftovski potencijal – otprilike, kad bi BOJA izvan ovog svemira bila buđ… Mislite da je od toga nešto novo i neviđeno urađeno? Vrlo malo, samo u par kratkih scena… Umesto da izmuzu maksimum!

Treće, priliku za nadahnute, dosad neviđene efekte maske – po pitanju interakcije te buđi sa ljudskim telima. Kakve su sve divne Gigeroidnosti i Rob-Botinoidnosti THE THING nivoa ovde mogli da prave, da su hteli – a imali su tehničare za to (vidi sliku!) – samo… nije ih to zanimalo.

Jer, jebi ga, daleko je Rusima zanimljivije bilo da se bave trzavicama među ljudima, njihovim svađama, preganjanjima, pucnjavama, a u središtu svega čak i nije ta pametna buđ koliko se ovde minutaže posveti akanju sa jebenim liftom koji ih je tu spustio i odatle treba da ih digne… Mislim, naravno da je to bitan plot divajs, ali on ipak pojede previše vremena i truda, a buđ umesto da obuzima ljude, pravi od njih mutante i da se ovi uzajamno opsedaju, kolju, spajaju i jebavaju na trista zabavnih i okuugodnih načina – čuči negde u trećem planu…

Četvrto, imali su u glavnoj ulozi Milenu Radulović, koja je ovih dana u Srbiji bila u svim medijima kao inicijatorka afere „Čika Mika“ o učitelju glume, sedmostrukom silovatelju (navodno sa erektilnom disfunkcijom). Sad, budući da nisam dotičnu dosad gledao u njenim TV serijama, suzdržaću se od suda o njenom opštem glumačkom umeću: možda ga ima a možda i ne.

I ovde su uspeli da je skinu

Recimo da je ovde možda bila loše rediteljski vođena: dali su joj kliše ulogu premlade kurčevite naučnice poslate među alfa mužjake, vojničine i naučničine, da istraži koj se moj zbiva na dnu mora… ovaj Zemlje… i u okviru tog klišea ona ima vrlo malo toga da radi, ili izgovori, a i to što čini, čini slabo i nekako nedokuvano, nedomišljeno.

Kao prvo, lik joj je nedefinisan, a njena hladna bezizražajna od emocija operisana faca prečesto sugeriše da je ona tu nekakav zlikovac (SPOJLER: nije!). Vidi, npr. scenu u kojoj se Milena nađe zajedno s doktorkom u sali gde zajedno pregledaju jednu polumutiranu ženu. Onda doktorka kaže: „Idem ja da pozovem Jegora…“ Ili Aljošu… ili Sergeja… ili tako nekog Rusa. Doktora. Šta li. Milena se hladnim bezizražajnim pogledom zazuri u nju i kaže: „Nemoj. Ja ću.“ I ode. Ova ostane s ovim mutantom, i naravno najebe. Kako je to inscenirano i odglumljeno, pomislio bi čovek da je Milena znala šta će da se desi pa je pičkasto pobegla i ostavila ovu namerno, da strada. A nije. Samo nam je to tako reditelj prikazao a Milena odglumela (sic).

Kao drugo, ona ima jedan i po izraz, uvek i svuda, tokom celog filma. 1) Ima fletlajn led, blaaago uplašen.

I ima 2) izraz nešto malo više melodramatski afektiran, širom otvorenih očiju, kad god je nešto napeto, jezivo, čudno, neobično okolo.

Ako je ovo nju Čika Mika naučio ovako da glumi, onda i treba da ide u apsu, barem zbog toga (a i zbog ostalog, ako se dokaže).

I tako: svašta zabavno ovde ima, u nagoveštaju, ovde-onde: imamo čak i scenu sa „čudovištem“ od slepljenih nekoliko ljudi, kao neki mega-šogot od ljudskog mesa… Ali i to dođe pa prebrzo prođe, dok si trepnuo, jer ipak, mora da se znaju prioriteti: akanje oko jebenog lifta. U liftu. Sa liftom. Itd.

Milena ili Nemilena, nije ovo nezanimljivo niti negledljivo: ideje i koncepti i poneka scena dovoljno su intrigantni da vrede pažnje. Lepo je to slikano. Efekti maske su OK. Ima mutanata. Ima body horora (na kašičicu). Ima lavkraftoidnih nagoveštaja. U tragovima. Ali ovo je mogao da bude THE UNDERGROUND THING. A na kraju nisu dobacili ni do LEVIJATANA (gde su, podsećam, Rusi bili krivi za čudovište).

P.S: Baš kao i nedavni ruski SF horor SPUTNIK, i ovaj, KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA, dešava se sredinom 1980-ih, tik pred raspad SSSR. Na početku vidimo Gorbačova kako narodu šalje novogodišnju čestitku na TV. Ova nagrizajuća buđa mogla je, u tom kontekstu, da bude nekakav simbol predstojećeg raspada te trule države, ali – iako ovde imamo kliše lik birokrate-KGB-ovca – ne vidim da je išta s tom šansom učinjeno.

Takođe, u tom duhu, kroz ceo film postoji neki kao „running joke“. Jedan lik pokušava da dokuči odakle je Milenin akcenat. Litvanski? Beloruski? Ukrajinski? Turkmestanski? Tunguski? Ovaj? Onaj? Na kraju, pred sam klimax – stiže pančlajn kojem se svaki srpski gledalac sve vreme nadao, mada ne baš u obliku koji je želeo. Kaže mu ona, na kraju: „Jugoslavija!“

Da, ona zemlja koja se, takođe, gadno raspala nekoliko godina posle dešavanja u ovom filmu. Oho, pa onda ona buđ što nagriza mora da je ipak smisleno povezana…? Da li naša Milena preživi i na kraju ode u SFRJ kao nosilac te SSSR buđi, da i nas sve razjebe kao što su Rusi već razjebani?

Jok. Ovaj poludupasti film propušta i tu šansu, i zadovolji sa injoke namigivanjem onima koji znaju da je glumica iz Srbije, i toliko.