MORPHIUM (2008)

***(*)

4-

nakon predugog čekanja na prokleti eng. titl, najzad se isti pojavio, a ja asap odgledao najnoviji film najintrigantnijeg mi i najdražeg živog ruskog reditelja. ukratko, nije razočarao. ovo je standardno vrlo dobri balabanov, gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame…

pored toga, film je vrlo linearan i jednostavne (epizodične) strukture, i spada u moj omiljeni pod-žanr: polagano potonuće u propast. nema ovde neke prave drame ili konflikta, već samo polagana i neometana silazna putanja mladog doktora koga iz moskve pošalju u neku prokletu rusku zabit među zatucane seljake, vukove i smetove do preko glave, da spasava tela priprostih, neukih, sirovih, nezahvalnih, tupavih, pijanih i downright prokletih duša. ali, ovo je slučaj za izreku: doktore, prvo izleči sebe!

o glavnom junaku ne znamo ništa: ni šta je i kakav je bio u moskvi, ni šta tačno misli o ovoj vukojebini u kojoj je zaglavio (svojom voljom? po kazni? wtf?)… kada ga, na jednoj večerinki, a povodom glasina o revoluciji u petrogradu (film se dešava 1917.) pitaju na čijoj je on strani, mladi doktor odvraća: za mene postoje samo dve grupe ljudi: zdravi i bolesni. to je sav njegov (a)politički angažman koji doznamo, i mada film ima pozadinu u vidu krupnih istorijskih događaja, oni su ovde uglavnom prisutni kao odjek, i nešto se konkretnije ispolje tek pred kraj, kada diktatura proleterijata krene sa svojom, je li, diktaturom, upadajući čak i u ludnice da prevaspitava i 'leči' bolesnike koji im dovikuju s prozora.

baš kao i nedavni WHITE RIBBON od hanekea, ni MORFIJUM balabanova nije prevashodno istorijska freska niti društveno-politički angažovan film. istorijske zavrzlame, rekao bih, ovde se prikazuju kao logična (nužna?) posledica ljudskog usuda. prostije rečeno, ljudi su prokleta stoka, i tu podele na leve i desne, kulake i proletere itsl. nemaju nikakve veze.

nisam siguran da li je to etitjud iz spisa mihaila bulgakova (zapisi seoskog doktora), koji su predložak, ili ih je bulgakovu nakalemio scenarista, sergej bodrov jr. (poznatiji kao glavni glumac oba BRATA i stari prijatelj balabanova – na žalost, tragično stradao 2002.), ali šta god da je slučaj, iza naizgled objektivne, kliničke slike ipak se provlači humanost, odnosno briga za njenu dekadenciju.

u centru epizoda koje čine MORFIJUM nalazi se ono 'pusto rusko', i u njegovom hvatanju i slikanju najveći je kvalitet filma. epoha je savršeno uhvaćena: odlične lokacije, savršena scenografija i apsolutno izuzetna fotografija. potonja je nešto izbledelog, ali ne sepija kolorita (isti DP je slikao i prethodni mu film, GRUZ 200). svet ovog filma, iako sveden, pretežno ograničen na tu snegom zavejanu vukojebinu, sa samo nekoliko kratkih izleta na druge lokacije, klaustrofobičan je, uklet, pakleni svet bez izlaza, i čini se da neka psihologizacija junaka i njegove potrebe za morfijumom i nije potrebna.

što bi reko stari narkoman, bil barouz – wouldn't you?

sve je tu tipično rusko: užasni snežni smetovi i oluje; saonice; vukovi; ogromna čovekoumanjujuća prostranstva; ogromno sivo nebo iznad; jak alkohol, jake strasti, jake emocije, jaki bolovi; zatucano seljaštvo; društvena nestabilnost; revolucije; sjebani 'običan čovek'; klimava aristokratija; tiranija na delu, ili odma iza ćoška; sjebani intelektualac…

ipak, ne mogu reći da je film opresivan. uživao sam u svakom trenutku zahvaljujući zaista jednoj od najlepših textura i kolorita kamere ikada, i zahvaljujući involviranosti u propast ovog nesrećnika, iako je ona prikazana sa kliničke (heh!) distance, nepatetizovana, više kao case study nego kao melodrama s pucanjem i plakanjem. svi su 'likovi' ovde samo slamke među vihorove, tanki i jedva taknuti, a opet većina njih deluje ubedljivo i živo, kao da su i scenarista i reditelj o njima znali mnogo više nego što su nam pokazali i rekli, ali je glumom i režijom nekako pokazana njihova višedimenzionalnost.

naravno, šteta je što je i naša katarina radivojević ovde prisutna u jednoj jedva-taknutoj epizodi, i bez veće uloge na dešavanja, maltene kao dodatak ili slepo crevo u fabuli – ali barem je to jedno lepo, ogoljeno slepo crevo, o čemu su domaći tabloidi već dovoljno brujali. njena scena felacija je kratka i sasvim ukusno snimljena, te nema razloga za neku halabuku, sem kod najzadrtijih idiota. to su oni što se kikoću svaki put kad vide gole grudi u filmu, a ako krene hopa-cupa, smesta se pretvore u razularene šimpanze.

originalnog muzičkog skora jedva da ima, soundscape ispunjavaju skoro isključivo stare ruske pesme iz tog perioda, i one imaju neku auru blago-zlokobne i nametljivo-zastarele patine koja je, bar meni, delovala deprimirajuće.

kao i uvek kod balabanova, ima tu nekoliko vrlo brutalnih i gnusnih prizora, pa će verovatno i najizdržljiviji ljubitelji splattera biti zgađeni bar dvema scenama vrlo explicitnih i zaista perfektno, bezgrešno prostetički urađenih scena operacije. jedna prikazuje amputaciju gadno zdrobljene potkolenice, a druga traheotomiju na jednoj zamalo ugušenoj devojčici. dakle, budite upozoreni – ovo nije film uz koji je zgodno nešto jesti. ja sam, istina, jeo pizzu baš tokom jedne scene bljuvanja u nekom gnusno prljavom čučavcu, ali vi, normalni gledaoci (ako takvi zalaze na ovaj blog) – čuvajte se.

posebno ističem kraj filma (BEZ SPOJLERA!): to kako se MORFIJUM završi je nešto najlepše, najcrnje, najpesimističkije, najciničkije što sam video ove godine, a možda i duže. ta deonica počinje sa odlaskom doktora u crkvu (da se tamo 'uradi'). taman sam pomislio: 'e, jebi ga! znao sam! pa da, ruski film, gde može da prođe bez ikone bogorodice i nekih gnusnih popova! sad će da krene pokajanje i iskupljenje! sad će pravoslavlje da izvadi stvar!'

al patka. balabanov je to. he he.

nakon te kratke, ali ljute scene, doktor odlazi u bioskop, i tu se film okončava na tako neopisivo prelepo CRN i mračan način da je to rečima neopisivo i samo se magijom filma može preneti. filmu sam dodao još pola ocene samo zbog tog neprejebivo mrakosjajnog kraja…

jedino što me blago brine vezano za taj završetak jeste to što on kao da implicira i izvesnu skepsu prema filmskoj umetnosti (impliciranu i u intervjuu s balabanovim na gornjem linku). imdb ne navodi nikakav work in progress i nadam se da to NE znači da se balabanov smorio od filmotvorstva i da je ovim krajem istovremeno udario tačku na svoju karijeru? iz sve snage navijam da NIJE tako, ali ako jeste – onda je ovo zaista upečatljiva, žestoka, odjekujuća tačka.

SAJAM STRAVE - Horori Sajma Knjiga

Ovo dole je text koji je izašao u kulturnom dodatku POLITIKE u subotu, 31.10.2009. (baš na Halloween!)

U suštini, to je moj osvrt na najzanimljivije knjige horor žanra koje su se pojavile od prošlog sajma knjiga, i na ovom imale premijeru.

Tekst je izašao pod uredničkim naslovom KNJIGE ZA NOĆ VEŠTICA, i redosled izlaganja je u štampanoj verziji malo izmenjen (prvo su stavljeni domaći autori).

Ovo dole je, kao i uvek, uncut, as God intended it verzija texta.

SAJAM STRAVE - Horori Sajma Knjiga

Dejan Ognjanović

Noć veštica (31. oktobar) je vreme posvećeno zabavi kroz plašenje. Ove godine se zgodno poklopilo da termini održavanja Sajma knjiga "zakače" i ovaj datum, što je dobar povod da se osvrnemo na novije knjige posvećene jezovitoj tematici.

Za ljubitelje klasičnog horora nema boljeg izbora od zbirke dvadeset najboljih priča velikana stravične proze, Hauarda F. Lavkrafta Nekronomikon (Everest Media), kojoj će ovo biti sajamska premijera. Ova luksuzno opremljena knjiga, praćena opširnim uvodom i pogovorom, te bio-bibliografskim i drugim dodacima i napomenama ilustrovana je originalnim crtežima Nikole Vitkovića. Nekronomikon predstavlja nezaobilaznu lektiru za svakog čitaoca koji voli da se plaši – ali i da razmišlja o onome što ga plaši.

Još jedan klasik, ali nešto novijeg datuma, je Salemovo Stivena Kinga. Jedno od najznačajnijih dela ovog popularnog pisca dugo je bilo zaobilaženo od strane domaćih izdavača, ali sada je taj propust napokon ispravljen. Alnari izdaje ovaj roman o vampirima u jednom malom američkom gradiću, i grupici ljudi koja pokušava da se odupre njihovoj sve rasprostranjenijoj najezdi. U pitanju je, zapravo, modernizovana i amerikanizovana verzija klasičnog Stokerovog Drakule. Roman pripada ranoj, najboljoj Kingovoj fazi i u njemu se na superioran način ogledaju svi oni kvaliteti koji su mu doneli titulu "Kralja horora".

Ne treba, ipak, zaboraviti koji je narod svetu podario reč "vampir". Vampiri kolo vode u nekoliko novih knjiga domaćih autora. Pre svega, tu je novo izdanje romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković, ovog puta u ediciji "Fantastična biblioteka" izdavača Everest Media. Ovaj višeslojni, duhoviti alternativno-istorijski roman govori o Srbiji kojom Đavoli i neupokojeni slobodno šetaju i mešaju se u najvišu politiku.

Tu je, zatim, Lagunin bestseler Konstantinovo raskršće niškog pisca Dejana Stojiljkovića, koji je za tri meseca doživeo tri izdanja. Iako se ne reklamira kao horor, žanrovski se ovaj roman pre svega oslanja na noviju američku prozu strave. Preciznije, u pitanju je žanrovski melanž (para)istorijske fikcije, fantastike i horora koji se poigrava popularnim predstavama o vezama između nacista i okultnog, i govori o potrazi za mačem Cara Konstantina u Nišu pod nemačkom okupacijom tokom II svetskog rata. U zapletenom klupku tih zamešateljstava našlo se mesta i za vampire.

Ako su u pomenuta dva romana vampiri sporedni igrači iz senke, u knjizi Malteški šišmiš Ljubomira Damnjanovića (Tardis) oni su u glavnim ulogama. Niz komičnih spletki prati glavnog junaka, vampira, i njegovu suprugu, vukodlačicu, u još jednom popularno pisanom i pitkom spoju različitih žanrova (alternativna istorija, fantastika, SF, krimić, horor...). Kroz sva tri romana provlači se za Srbiju neizbežna sprega horora i politike, pa tako u Malteškom šišmišu, pored ostalih, nalazimo i Druga Tita kao jednog od "besmrtnih".

Da je horor već postao sastavni deo nove srpske proze pokazuje još nekoliko izdanja domaćih autora. Stravični motivi dominiraju zbirkom priča Poslednja velika avantura Pavla Zelića, objavljenoj u ediciji Matice srpske "Prva knjiga". Zbirka je na ovogodišnjem konkursu Matice srpske za dela autora mlađih od 30 godina odabrana kao jedan od tri najkvalitetnija pristigla rukopisa. Iako i tu ima upliva drugih žanrova, horor motivi su najprisutniji u ovim kratkim i pričama.

Slično se može reći i za dve tematske antologije koje priređuje Goran Skrobonja, ujedno i izdavač (Paladin). Ranije ove godine izašao je Beli šum, obimna antologija priča domaćih autora na temu televizije i njenih stravično-fantastičnih moći. Gotovo svi trenutno aktivni srpski pisci koji se bave fantastikom i hororom mogu se naći u ovoj zbirci, kao i u njenom neformalnom nastavku pod naslovom Istinite laži - Priče o urbanim legendama. Ova knjiga, izašla tik pred Sajam, bavi se postojećim i izmišljenim modernim mitovima iz ovih krajeva. Oni imaju veze sa trajanjem košave, hobijima Gorana Bregovića, kultnim Klubom studenata tehnike (KST), gradom Vršcem, beogradskim taksistima i lagumima, fantomima u prestoničkom noćnom prevozu, tajnama veštačkog jezera kod Zvornika, nasleđem rata u Bosni, partizanskim filmovima, somovima u jezeru Jarun, sektama u podzemlju velikog grada, staricom koju pojedu njene mačke, itd. Među autorima priča su i "magični" Zoran Ćirić, Ilija Bakić, Oto Oltvanji, Marko Pišev, Ivan Nešić i drugi.

Marko Pišev se može pohvaliti i svojom zbirkom novela Fotofobija (Treći trg) u kojoj se moderno i promišljeno reinterpretirani horor žanr prirodno stapa sa ovdašnjim okruženjem. Pišev je svakako najveća nada među mlađim piscima strave, a ova zbirka ga pokazuje u najboljem svetlu i zaslužuje najtopliju preporuku za ledene jesenje i zimske noći.

Pomenuti Ivan Nešić, prisutan u obe pomenute antologije, takođe ima i zasebnu zbirku kratkih priča, Jedan na jedan (Everest Media). Priče su malo manje mračne i žestoke nego u njegovoj prvoj zbirci, Rigor Mortis (1997), ali svakako predstavljaju jednog zrelog autora koji suvereno vlada žanrom i pripovedanjem. Čitajući Nešića čini vam se da je pisati žanr daleko lakše nego što zapravo jeste.

Najzad, ukoliko se umorite od ovoliko srpskog horora, tu su dve veselije preporuke iz ranga prevedene književnosti: Maks Bruks, sin kultnog reditelja komedija, Mela Bruksa, potpisuje Svetski rat Z, svojevrsnu istoriju budućnosti o svetu preplavljenom živim mrtvacima. Da se ta budućnost ne bi ostvarila, pomaže njegov duhoviti, nezaobilazni Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija. Obe knjige izdao je Paladin.

Kao što se može videti iz ponuđenog, dostupan je širok dijapazon izbora, od sumorne i zlokobne strave Lavkrafta, preko nešto pitkije i puku približnije Kingove, pa do domaće strave u kojoj su obilate doze ironije i parodije često jedini način odbrane od svakodnevnog horora i zombi-političara.

LEFT BANK aka LINKEROEVER (2009)

***

3

srce mi plače što je ovaj divan film morao da se, praktično, pokaki po svemu što je u njemu valjalo u svojih poslednjih 5 minuta i tako donekle i negira smisao i lepotu svega što im je prethodilo. tokom najvećeg dela trajanja bio sam ubeđen da ću ovome dati četvorku, ali – zaista redak slučaj desio se ovde: kraj koji poništava film čija bi trebalo da bude kruna, a umesto toga se pretvara u kapu pajaca.

posebno sam uživao u njemu zato što sam imao vrlo mutnu predstavu o zapletu: nisam imao pojma šta se, tačno, ovde zbiva: vampiri? duhovi? satanisti? psiho-ludila i klanja? zbog toga i vama preporučujem da ne čitate previše o zapletu na netu – dajem samo par najopštijih naznaka: preslatka devojka započinje novu vezu, seli se kod momka i otkriva tajnu u stambenoj zgradi u kojoj ovaj živi, vezanu za prethodnu žiteljku tog stana, i za bunar koji je nekada davno postojao na mestu gde je sada ta zgrada…

najveća draž LEFT BANKa jesu – životni likovi. zapravo, smesta sam se zaljubio u glavnu junakinju i glumicu koja je igra (debitantkinja Eline Kuppens, prilično podseća na Ellen Page) i čak sam sebe uhvatio u pomisli: 'dođavola, neće valjda ova curica da upadne u neko TENANT/REPULSION-ovsko ludilo? ne bih voleo ništa loše da joj se desi! jebeš horor, radije bih gledao (erotsku) dramu s njom u glavnoj ulozi!' retko biva da naiđem na horor za čije likove me je, zapravo, briga, i koje bih voleo da gledam i izvan horor filma, i to je prvi veliki plus za LEFT BANK. ovaj plus se odnosi i na sve ostale likove u filmu: ubedljive, žive, 3-D karaktere, odlično odglumljene.

naredni plus ide za činjenicu da Eline Kuppens ima nekoliko full frontal scena, i to ne nekih američko-pedersko-puritanskih blink'n'miss nego onako, finih, meraklijskih. istina, ljubitelji fufetina sa sisurdama od po 6 kila komad biće možda razočarani skromnim oblinama ove ovde devojke, ali meni je baš po meri. takođe, erotika je osmišljena i inscenirana sa explicitnošću (tj. iskrenošću i bez lažnog stida) i sa osvežavajućim euro-feelingom. belgija je to! i to holandska.

zatim, misterija je zanimljiva, intrigantna, i tiče se stvari koje me inače zanimaju, ali neću da spojlujem detalje. plasirana je odmereno – za ljubitelje adrenalinskih egzibicija i zap-zap-zap 'akcije' možda i sporo, dosadno – ali meni je ritam ovoga savršeno legao i film, iako polagan u svom napredovanju, ne vrluda bezveze i ne troši ni minut uludo, a to je najbitnije. atmosfera je izvanredna, a par kratkih linčovskih košmar-na-javi scena čak i nisu bile nužne, iako, ok, hvala reditelju na njima, kad je već našao za shodno da ih ubaci.

dinamika filma zasnovana je na glavnoj junakinji i njenoj drami (koja je, kao što rekoh, zanimljiva i pre nego što bilo šta nalik hororu uđe u njen život), pa zato LEFT BANK nema potrebu da svoj plot gura napred jeftinim fazonima u vidu ubistava na svakih 15-20 minuta ili sličnim andrmoljima. zapravo, krvi uopšte ima vrlo malo, mada je to malo što ima primenjeno na neobičan, retko viđen i žmarcoizazivajući način.

toliko smem da vam otkrijem a da ne pokvarim uživanje u filmu koji svakako preporučujem ljubiteljima offbeat euro artsy horror-drama i trilera.

a sada sledi moje vajkanje nad krajem, koje je, naravno, potpuno spojlerifično, pa ne čitajte ovo dole ni u ludilu pre gledanja filma, nego mu se vratite, ako želite, jednom kad odgledate LEFT BANK da proverite slažete li se sa mnom.

za čitanje SPOJLERA – selektujte text ispod.

dakle, kraj. uf!

na kraju se ispostavi da iza nestanaka nekih devojaka u okolini leži starostavno udruženje pagana, koji te devojke streljaju (bukvalno: strelama) i bacaju u 'bunar' tj. jamu sa katranom, koja navodno vodi do pakla, a zapravo je nešto kao portal ka materici u kojoj se žrtvovana - reinkarnira.

površnim gledaocima, kakvih je internet prepun, ovo se jako dopalo.

avaj, ako samo malo razmislite, kraj nema nikakvog smisla.

zašto samo devojke da se reinkarniraju? i uopšte, zašto samo mlade žene, koje jedva da su načele život?

koja je uopšte poenta da se bilo kome 'pomaže' u reinkarnaciji putem tih žrtvovanja – zar to ne ide po nekakvim zakonima karme ili već čega? što bi sad neko ljude (tj. devojke) na silu ubijao – samo da bi se ove ponovo vratile? a kao što vidimo u filmu, ova sekta strelaca ne samo što pripomaže reinkarniranju (pa zato, na neki način i ne ubija, nego svaku smrt smesta prati novim/istim životom) – nego, kad joj se zapreti, ume i da ubije neželjena smetala, dakle, proizvodi negativan priraštaj!

ukratko, koji je zaista smisao ovog društva pagana, šta oni hoće, šta rade i zašto to rade, koja je poenta svih tih tupavih radnji? a što je najgore, kraj daje za pravo njihovim verovanjima, jer naša devojčica se na kraju zaista i reinkarnira. so what? šta nam to kazuje o njima? o njoj? o svetu? o đavolu? o paklu?

ovim krajem se, takođe, na neki način opravdava politika getoizacije: naime, 'leva obala' je naziv za deo grada gde su u srednjem veku proterivani oni kužni, različiti, sumnjivi, 'vešci', jeretici, nevernici, svi koji nisu 'zdravi' i 'normalni'. na kraju ispada da su 'zdravi' bili u pravu, i da su ovi sektaši s pravom bili odbačeni iz zajednice. vrlo reakcionarno.

ukratko, brojna zanimljiva pitanja i teme implicirani ovim zapletom, na kraju se ili poništavaju ili devalviraju ili značajno relativizuju, pa stoga, uz sve moje poštovanje prema odličnoj glumi, fotografiji, atmosferi, režiji itd. LEFT BANK-u ne mogu da dam više od jedne lepe, čvrste ali i prilično frustrirajuće trojke.

PANDORUM (2009)

**

2

pogledah ga na slinamaniji, u centru sava savanović. bio je to pravi horor. mislim, iskustvo gledanja.

šta fali ovom 'uživanju na velikom platnu', kako bi to rekao miloš, nemi saradnik ovog bloga?

evo šta fali: idioti i lopovi su uspeli da sjebu tajming na titlu koji su već nalepili na filmsku kopiju. kako bi to 'prikrili' od slepih ljudi u publici, sliku su isekli i/ili sabili tako da se na-film-urezani titl ne vidi, a titl čiji je tajming OK išao je sa video-bima, kao da smo na festu autor. filma a ne na distributerskoj reviji!

ovo je za posledicu imalo a) isečenu (nepotpunu) sliku i b) mračniji i zrnastiji 'kvalitet' slike. što je naročito zajebano u filmu koji je abnormalno mračan (vizuelno). znači, aspect ratio je sjeban skroz, i imali smo samo jednu vrlo tanku traku 'filma' posred platna.

ipak, uz sav oprez i ograde, postoje stvari koje ni najsavršenija kopija ne može da nadoknadi, i koje ni najgori uslovi gledanja ne mogu da sakriju.

ukratko, početna premisa je umereno zanimljiva, ali od nje je napravljena samo jedna dugačka i dosadna BORBA CRNACA U TUNELIMA svemirskog broda, sa previše besciljnog vrtenja u krug, sa slabim likovima, sa nezanimljivim 'monstrumima' čiji je bizarni dizajn suviše neobičan i nelogičan da ne bi ubadao oči (pun!) – a što je najgore, ti monstrumi se javljaju vrlo retko, vide se vrlo malo, i ne čine skoro nikakvu upečatljivu štetu na toj šačici ljudi.

za pohvalu je namera (ako je to bila namera) da se napravi nešto kao EVENT HORIZON sreće DESCENT u svemiru, sa jedva-opaženim monstrumčićima koji svako malo iskoče iz mraka – ali ovde se preteralo a) sa mrakom (film je, naprosto, nepregledan i naporan za oči u svoj toj tmuši), b) sa drmanjem kamere, c) sa prebrzom montažom.

'kadrovi' traju po pola sekunde, sva 'akcija' je rešena tim zamornim žk-žk-žk blink-n-miss seckanjem salate – što u mrklom mraku scene čini ne napetim ili strašnim nego prosto – dosadnim. dok traju, nećete brinuti za sudbinu likova i za to šta će dalje biti: jedina pomisao biće: 'dobro, ajde, smanji doživljaj, ne tresi se više i ne seckaj mi scenu na svake 0,3 sekunde, okončaj više ovo sranje od akcije pa daj da barem gledamo nešto snimljeno sa fixiranom kamerom gde, ako ništa drugo, barem znam ŠTA gledam, za razliku od ovoga'.

PANDORUM je frustrirajuće konfuzan ne samo vizuelno (formalno) nego i sadržinski – treba da prođu više od 4/5 trajanja pa da isprva misteriozna, a onda sve dosadnija 'couldn't care less' dešavanja ne budu kako-tako objašnjena – samo da bi tim objašnjenjem film postao još znatno gluplji i besmisleniji nego što je do tada bio. a sve se okonča bezveznim 'srećnim' krajem u kome ovo čudo od horora naprasno postane nekakav tupački SF.

u svemu tome ni naslov i asocijacije na pandorinu kutiju, ni tema prenaseljenosti i istraživanja (naseljivog) svemira, niti bilo koja druga jebena tema ili ideja implicirana ovim zapletom – ništa od toga ne bude smisleno povezano sa bilo čim drugim u filmu, sve visi u mraku, prazno i besciljno. ponešto od diznajma broda, spolja i unutra, nije loše (u onim kadrovima u kojima se bar nešto razaznaje), ni ti monstrumi nisu previše loši mada su im te bodlje koje šrtče iz leđa krajnje bezvezne i nepotrebne, ali sve je to jedno krajnje isprazno i nebitno zamešateljstvo od švabe (christian alvart) sa američko-guzouvlakačkim ambicijama čiji je ANTIBODIES bio podjednako bezvezan i bezciljan overdizajniran komad izmetine. kako je PANDORUM uspeo da od preko 4.000 IMDB juzera dobije ocenu 7,2 veća je misterija od bilo kog aspekta zapleta ovog zaboravljivog i nebitnog filma.

THE SAYAM LOOT 2009

ove godine je ponuda strane knjige bila OČAJNA – vulgarno-populistička bestseler sranja, najveći hitovi, dajdžesti, ono što je 'in' i samo ono što je 'in', ukratko – knjige namenjene samo najpraznoglavijem delu populacije koja je uopšte sposobna da gleda slike na engleskom.

nije da mi 2-3 naslova na engleskom nisu privukla pažnju, ali pošto imam jednu alternativnu, mnogo povoljniju novu šemu za strane knjige, ove godine mrskom nato paktu ne dadoh ni dinara!

zato, knjige koje sam ove godine dovukao sa sajma delim u 2 grupe: 1) PROMO/POKLONI i 2) KUPLJENO.

pa, evo.

1) PROMO/POKLONI

1. ISTINITE LAŽI, paladin

= autorski primerci, pošto imam priču unutra.

2. UVOD U TEORIJU ŽANROVA, milena stojanović, mali nemo 2009.

= knjiga iz mog faha, od strane urednice i izdavača moje STUDIJE STRAVE.

3. KRALJEVI, zoran jakšić

4. MRVE POD KOŽOM, aleksandar marković

5. OTISAK ZVERI U PEPELU, boban knežević

= tri nove tardisove knjige koje sam bio najnestrpljiviji da što pre pročitam/obnovim i iskritikujem/ishvalim.

6. DYLAN DOG spec. 2

7. DYLAN DOG spec. 3

= u 3. broju ima moj text o filmu THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW... a biće nešto i u 4. koji izlazi za koji dan.

8. NOVI ZAVET – savremeni srpski prevod

= ovo su delili za džabe neki bogomoljci, pa uzeh i ja, ali već ovlašan pogled na taj 'savremeni' jezik prevoda kazuje mi da su uspeli da ubiju veći deo poezije iz novog zaveta, koja je –bar za mene- najvažniji kvalitet i razlog za posedovanje i čitanje tog štiva.

2) KUPLJENO

1. ANTOLOGIJA SRPSKE FANTASTIKE, božo vukadinović, zamak kulture, 1980.

= 1000 din.

nije sitna para, ali vredi: ovu staru knjigu, za koju znam odavno, nikada do sada nisam video uživo, nema je ni u jednoj dostupnoj mi biblioteci, jedini moj prijatelj koji je ima – kao da je nema, jer ne može da je pronađe... tako da je ovo bila vrlo vredna iskopina! istina, bar pola tih priča imam u drugim zbirkama, ali ima ih dovoljno meni-premijernih da ne žalim lovu.

2. MISTIČNI KABARE, alehandro hodorovski, solaris, 2008

= 300 din.

ako je verovati datumu na knjizi, ovo je izašlo prošle godine?! ja je sada prvi put videh i smesta kupih.

u pitanju su kratke pričice, anegdote, crtice i palamuđenja koja hodorovski prodaje na svojim 'seminarima' u parizu i drugde.

3. FILOSOFIJA PALANKE, radomir konstantinović, otkrovenje, 2008.

= 550 din

predugo sam čekao, uglavnom sam nailazio na neka ofucana prastara izdanja – ovo sada je glans-novo (sic!) & ready to use!

4. PRODAVNICA TAJNI, dino bucati, libretto, 2006.

= 250 din.

godinama je već ostavljam za neku drugu priliku, i dosadilo mi je više da je opet odložim nego ovog puta – kupih! ipak je to klasik moderne fantastike, a fine korice i povoljna cena presudili su.

5. NAJLEPŠE PRIČE FILIPA DAVIDA, prosveta, 2001.

= 100 din.

ovde se nalazi većina njegovih glavnih fanta-horor priča, uključujući i onu po kojoj je kadija snimio ŠTIĆENIKA. čitao sam ih ranije u nekom prastarom izdanju iz 1960-ih (valjda se zvalo po jednoj od priča ovde, BUNAR U MRAČNOJ ŠUMI), ali lepo je imati ih sada u novoj, lepoj knjižici za pare za koje je u bg odavno nemoguće popiti i čašu soka u kafeu.

6. PRIČE O MUŠKOM, miloš crnjanski, draganić, 1993.

= 200 din.

rane priče od kojih se mnoge dotiču fantastike + textovi o njima.

7. CRNE CIPELE, oto oltvanji, samizdat b92, 2005.

= 200 din.

čim je knjiga izašla, pročitao sam u busu prvih 15ak stranica iz nečijeg tuđeg primerka, i to mi se ništa nije dopalo. ipak, sad su bile na rasprodaji – 100 din. po cipeli! – pa rekoh, ne mož biti tolko loše. samo da ne propuštaju vodu, tj. da nisu od fejk kože!?

8. K. –roberto kalaso, arhipelag, 2009.

= 700 din.

ovo je nešto između romana i studije o kafki, delovalo mi zanimljivo na prelistavanje, can't get enough of kafka anyway, a kad pročitam – javiću detalje.

9. POSLEDNJI SRBIN, boban knežević, alnari 2009.

= 540 din

mnogo-najavljivani i dugo-čekani roman jednog od manje dosadnih domaćih pisaca fantastike. deluje pompezno, a javlja mi se da bi moglo biti dobro.

10. U ODVAJANJU, ilija bakić, agora, 2009.

= 500 din.

još jedna (treća u ovoj godini!) zbirka priča ilije bakića, mog najdražeg domaćeg pisca fantastike.

11. POSLEDNJA VELIKA AVANTURA, pavle zelić, matica srpska, 2009.

= 200 din.

sve priče na jednom mestu, na žalost, u knjizi skromnog dizajna i formata.

12. GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI, ivica stevanović, punta, 2009.

= 700 din.

= jedan od mojih omiljenih srpskih crtača, sa slikovnicom za mentalno poremećenu decu i one koji ih (tu decu) još nose u sebi.

kad se sve sabere i oduzme, odlično sam prošao: dao sam 5.200 din a dobio 20 odličnih knjiga.

takođe, kao učesnik programa sajma imao sam free pass, pa sam si mogao dopustiti 3 posete sajmu i opuštenije razgledanje i druženje tamo.

kao učesnik strip-tribina dobio sam 4 originalne ilustracije - helboja, dilana doga, konstantina i betmena- po mom izboru, pri čemu mi se džejmi delano potpisao na onu sa konstantinom (bez raskršća, ali sa cigarom). takođe uzeh i jednu razglednicu futur-beograda s potpisom alexe gajića i free strip-emitor koji je, pored ostalih slastica, imao i srpski prevod mega-intervjua s delanom (prošle nedelje na engleskom izašao na ovom blogu).

stigao sam ovog puta da se malo duže družim s nekim ljudima koje maltene samo na sajmu i viđam (bojan iz CG, bakić, itd.), bilo je super na tardisovoj proslavi 2 godine izdavaštva (odličan ajvar, torta i kolač!), bilo je fino na halloween-večeri s delanom (pored mene, roganovića i njegove cure, te dakako delana i nj. žene, bio je sa nama i dušman) u iznenađujuće prijatnoj kafani blizu sajma, kao i na post-festumu kod 'duha koji hoda' (ime i adresa poznati redakciji, ali u svetlu najnovije dačićeve akcije bolje da ne otkrivam previše gde smo bili, šta smo radili i ko je robu doneo).

iako mrtav umoran, uspeo sam da ostanem uglavnom budan uz nesnosno glupi i skoro negledljivi PANDORUM na sinemaniji, noćio kod samira, video načas svinjogripoznog mehu krljića (koji je, iako bolan, pripomogao sa mojim naramkom knjiga), odseo i kod dragog i uvek okrepljujućeg lazara švelja, a u ponedeljak na jednoj važnoj instituciji predao neke vrlo važne papire – ali o posledicama toga bićete obavešteni drugom prilikom.

sve u svemu, sajam je – bar meni – ove godine bio znatno prijatniji i podnošljiviji no obično.

od knjiga koje zamalo da kupim, mogao bih nabrojati bar 5-6 u izdanju službenog glasnika, ali doći ću do njih svakako, one way or another; recimo, REČNIK PAKLA uopšte ne deluje tako loš kao što sam mislio, iako je ovo verzija bez ilustracija (!). takođe, umalo da kupim novu ISTORIJU SAMOUBISTVA, i u poslednji čas odlučih da ipak ne gomilam knjige s tom tematikom u sobi – jednog dana kada me nađu samoubijenog, pomisliće da su knjige krive. heh.