na poziv niškog dnevnog lista NARODNE NOVINE dao sam intervju novinarki zaduženoj za kulturu, alexandri gojković.
što se tiče ovog lista, jedne godine sam preko njih bio akreditovan na FEST-u i otuda im poslao tri exkluzivna izveštaja; takođe sam za kratkoživući kulturni dodatak KULT u okviru ovih novina objavio desetak textova. poslednji put sam za njih intervju dao banetu miltojeviću (koji sada tamo više ne radi): bilo je to povodom FAUSTOVSKOG EKRANA, što će reći, pre pune 4 godine.
evo, dakle, kako to sve izgleda (klikni na sliku da vidiš čitko):
za one koji kubure sa ćirilicom, evo kako su izvorno (na latinici) izgledali moji odgovori na pitanja, pre nego što su novinarski neznatno preuređeni:
U čemu se novo izdanje romana „Naživo“ razlikuje od prvog?
- Razlike su minimalne, ''ispolirao'' sam neke izraze koji su mi malo remetili željenu intonaciju i atmosferu i promenio početak tako da je sada direktniji, filmskiji. U suštini sam zadovoljan tim romanom i glavni razlog što sam ga ponovo objavio bili su neprestani mejlovi od nepoznatih ljudi koji su tražili "Naživo" a ja sam odavno ostao bez primeraka. Kada sam video da se na "Limundu" ta knjiga prodaje po trostruko većoj ceni shvatio sam da je vrag odneo šalu i da je vreme da se ponovo objavi.
Junak u romanu razmišlja o vezi koja postoji između pornografije, nasilja, smrti... I ti sam u pogovoru kažeš da si sebi postavio pitanje zašto voliš da gledaš horor filmove. Kako glasi odgovor? Čime ovi filmovi fasciniraju gledaoca i da li u toj fascinaciji ima nečeg bolesnog? Zašto neki ljudi vole da gledaju ono što ih plaši?
- Pisanje ovog romana bio je jedan način bavljenja tim pitanjem; drugi, direktniji i konkretniji, sastoji se u mojim teoretskim i esejističkim knjigama o hororu u srpskom filmu ("U brdima, horori", 2007), o đavolu na filmu ("Faustovski ekran", 2006) i u zbirci eseja "Studija strave" (2008). Ako ikakav odgovor postoji, on se nalazi u njima, i teško mi je da njihove stotine stranica sažmem u jedan pasus. Pitanje ambivalentne privlačnosti groznog i strašnog u hororu složeno je i ima veze ne samo sa estetikom nego i sa psihologijom, sociologijom, određenim istorijskim okolnostima, kulturološkim predispozicijama itd. zbog kojih se, npr, fascinacija stravom u Engleskoj ili Americi ogledaju kroz veoma razvijen horor žanr u književnosti i na filmu, dok u zemljama kao što je Srbija ta emocija u umetnosti nalazi tek sporadične, gotovo incidentne iskaze. U svakom slučaju, nastanak i razvoj poetike horora u anglosaksonskoj književnosti predmet je mog doktorskog rada koji upravo završavam na beogradskom Filološkom Fakultetu a, kada ga uskoro budem odbranio, moći ću da sve zainteresovane za tajne horora uputim na njega.
Da li žališ što nisi dao dozvolu Mladenu Đorđeviću da snimi film po tvom romanu?
- Ne žalim. Veoma cenim njegov film "Život i smrt porno bande", ali ta estetika i pristup ne bi bili prikladni za "Naživo", pa sam zbog kreativnog neslaganja oko njegove vizije filma morao da odustanem od te saradnje. Ipak, mi smo ostali u kontaktu: prošle godine sam na filmskom festivalu Fantazija u Montrealu predstavio program filmova pod naslovom "Subverzivna Srbija" (videti najnoviji, 5. broj filmskog časopisa "Filaž" za detalje), među kojima je bila i "Porno banda", i nadam se da ćemo se bolje poklopiti u vezi sa nekim drugim projektom, budući da postoje mnoge sličnosti u našem odnosu prema žanru i srpski-specifičnom hororu.
Na svom blogu prilično revnosno obaveštavaš o svojim aktivnostima ali i o novim filmovima, daješ kratke, retorički razigrane prikaze... U novom izdanju knjige daješ odgovore na najčešće postavljanja pitanja čitalaca... Znači li to da žanrovska literatura, bez obzira što se poslednjih godina dosta priča o njenoj dominaciji, nije uspela da se izbori za dovoljno „realnog“ prostora?
- Blog "Cult of Ghoul" pokrenuo sam pre dve godine jer sam osetio potrebu da pišem ono što mislim, sočnim i direktnim, neuvijenim jezikom, i bez prostornih ili stilskih ograničenja koja su mi nametali neki štampani ili internet magazini za koje sam pisao. Takođe me je iritiralo kašnjenje izlaženja pojedinih od njih, pa sam počeo da pišem na blogu jer sam želeo da budem aktuelan, a ne da nedeljama ili mesecima čekam da neki moj tekst izađe, a i onda, neretko, u novinama dostupnim samo taj jedan dan, ili u časopisu do koga je mnogima teško da dođu. Prema tome, ''realni'' prostor koji pominješ često podrazumeva nedostupnost papirnog izdanja ili njegovu zaturenost u dubinama neke prašnjave knjižarske police ili trafike; s druge strane, svaki moj tekst na blogu svako može vrlo lako pronaći uz korišćenje google pretraživača.
Kako bi trebalo pisati filmsku kritiku da bude zanimljiva savremenim filmofilima?
- Zanimljivost, ako se desi, dobrodošla je, ali nije moj primarni cilj: iako u mojim tekstovima na blogu ima dosta humora, ja nisam zabavljač. Da bi kritika bila validna, ona treba da bude zasnovana na dovoljnoj količini znanja i iskustva, na upućenosti u to o čemu se govori, na iskrenosti, objektivnosti i izgrađenim estetičkim merilima, kako bi kritičar imao pouzdanost i integritet da bi se njegovom sudu verovalo. Ako to imaš, sve drugo je sekundarno; a ako to nemaš, uzalud su i šale i "zanimljivost" i sve ostalo.
