Zašto je Abraxas prešao ulicu?

             Odgovor: da bi prešao na tamnu stranu.
A tamo je i ostao...
Detalji - OVDE.

Kristofer Li u EKRANU

             Ovde na blogu već sam opisao Kako sam sreo Kristofera Lija na Grossmannu, a naročito O čemu sam razgovarao sa Kristoferom Lijem.

            Moj intervju sa Lijem, skraćen za nekoliko manje bitnih pitanja, izašao je sredinom avgusta na pune 4 stranice beogradskog nedeljnika NIN, što su ćirilični čitaoci valjda apsolvirali. Evo fotke-ilustracije iz tog intervjua.

            A sada, potpuno uncut verzija tog razgovora izašla je i u septembarskom broju prvorazredne slovenačke filmske revije EKRAN.

Taj tekst zauzeo je ciglih 5 raskošnih strana – evo privjua.

Pored mog intervjua u istom broju nalazi se i esej Andreja Gustinčiča posvećen Lijevim ulogama za Hammer studio, pod naslovom "Temna ikona" (u prevodu: Tamna ikona!).

Prema tome, dabome: pohitajte do svoje najbliže slovenačke trafike i kupite sebi ovaj must-have primerak Ghoul's-approved krvavo-crvenog Lee-homage hororičnog EKRANA!

E.A. Po: "Pad kuće Ašer": SILOVANJE!

             Skrenuta mi je pažnja na jedan tekst koji se, nominalno, bavi čuvenom (a ako se ja pitam, i najboljom) Poovom pričom "Pad kuće Ašer", pa ću se ukratko osvrnuti na njega, a još više na teme i dileme koje on potiče. Pritom me manje zanima taj tekst sam po sebi, budući da ga ne smatram vrednim analize pomnije od one koju on pruža svom navodnom povodu. On mi je zanimljiviji kao paradigma jednog u samoj postavci promašenog i beskorisnog pristupa bavljenju, kao, književnošću. 

            Tekst Silovanje Kuće Ašer autorke Milene Ilić savršeno ilustruje jednu tendenciju koja je, nažalost, poprilično prisutna na Zapadu, a koje se ja gnušam. To je sklonost da se umetničko delo (ovde: kratka priča) uzima samo kao povod za izlaganje autorkinih impresija i nazora (često poteklih iz jedne ili nekolicine Svetih Knjiga, uglavnom Rodno-Polno-Psihoanal-Marksističke provenijencije). Taj pristup je, kako izvesni legalisti vole da kažu – "legitiman"; a legitiman je zato što ne postoji zakon o zaštiti umetničkih dela od silovanja ove vrste. Jer radi se, uistinu, o silovanju teksta da se uklopi u nekakav unapred pretpostavljeni (kvazi)teoretski okvir, pri čemu je na kraju tekst manje važan, sem kao odskočna daska za tok svesti "kritičara" koji svoju "originalnost" upravo dokazuje "smelošću" (čitaj: apsurdnom besmislenošću i nepovezanošću) svojih "teza".

            Klasičniji kritičar, kao što sam ja, prilazi tekstu pitajući se: Šta je ovo? Od čega je načinjeno? Koji su njegovi konstitutivni, definišući elementi? Kako su organizovani? Zašto su baš tako organizovani? Koji se smisao / značenje / učinak proizvodi odabirom baš ovih elemenata i njihovim raspoređivanjem baš na ovaj način? U kakvoj su vezi sa poetikom autora i žanra / žanrova kojima tekst pripada? Kakva je sličnost/razlika u odnosu na tradiciju ranije uspostavljenu tj. na onu koja se kasnije razvila (if any)? Takav kritičar prilazi tekstu i onda, proučivši ga, traži "alat" najpogodniji za njegovu analizu.

            (Post)moderni kritičar svemu prilazi sa unapred zadenutom Svetom Knjigom u džepu, i bez obzira na period, žanr, poetiku, tradiciju ili bilo kakav kontekst kojega je dati tekst deo – pokušava da delo ukalupi u svoje uske parametre i da ga sabije u njih, ne obazirući se na froncle koje otpadaju i levo i desno zbog odbijanja teksta da se povinuje tom silovanju. Ali, u ovoj novoj vizuri, tekst nije bitan; poetika autora / žanra nije bitna; bitna je samo kritičarka-kao-zvezda i njene impresije koje služe – čemu, tačno? Svakako ne boljem razumevanju teksta, jer se njime marginalno i proizvoljno bavi; možda boljem razumevanju nje same, ako se složenost teksta banalizuje do nivoa Roršahove mrlje, a njena "kritika" se doživi kao hipnagogički tok svesti iniciran oblicima koji su joj se u toj mrlji privideli. "Legitiman" postupak – u psihoanalizi; u teoriji književnosti, međutim, potpuno jalov i bez suštinske veze sa književnošću kao, pre svega, estetičkim fenomenom.  

O estetici se u ovakvim tekstovima najmanje govori: ali zato – "ideologije" koliko nećeš! I da ne budem pogrešno shvaćen – idejnost, pa i ideologija, nije nespojiva sa književnošću (naprotiv!), i ja se nikako ne zalažem za nekakav larpurlartizam ili militantni formalizam; ali se zalažem za primarnost estetičkog u jednom umetničkom delu, i za vernost onome što u tekstu piše (kad govorimo o književnosti) a kako bi se sprečili previše slobodni flights of fancy poput onih kojima se odlikuje povod ove priče. Konkretnije rečeno, dakle, poenta teksta Silovanje Kuće Ašer (i celog tog pristupa) nije da se bolje razumeju Po i njegova priča, nego da "teoretičar" paradira nekakvim "novim" načinom gledanja (projekcija sebe ili neke moderne teorije) na tekst koji se, najčešće, opire tome. Ali ko j*** text, silovaćemo ga i uzeti mu silom ono što on sam ne da.

            Ključna teza u tom smislu je ova:

"Prisutan je jak seksualni podtekst, karakterističan za gotsku književnost, i njega vidimo upravo u želji za dominacijom i kontrolom; prebačenog, dakle, iz ravni konkretne putene aktivnosti u ravan apstraktne, simboličke borbe u kojoj je kontrola onog drugog izraz seksualne realizacije."

Gde se vidi ta želja? Ko nju u priči ispoljava, i na koji način? Koja je uopšte dominantna borba – koji je glavni konflikt u ovoj priči? To nam se ne kaže, jer ovde je na delu prisilna seksualizacija texta koji zaista sa seksom u doslovnom pa čak i simboličkom smislu ima malo ili nimalo veze (za primer prisilne homoseksualizacije i analnog silovanja Poovog teksta, vidi moj osvrt na GAY HOUSE OF USHER). 

Ova seksualizacija tipična je za moderne "teorije" projektovanja seksa u sve i svašta - a radi se o silovanju koje, onaj ko je tome sklon, uvek i svuda može da ubaci u bilo šta, jer, zaboga, umu tako nastrojenom, SVE može da bude znak nečega seksualnog: nema tog teksta u kome nema nekih izduženih (falusoidnih) i izdubljenih, šupljih (vaginoidnih) predmeta ili indirektno feminoidnih lokacija: pećina, jezera i mora, pa se tako svekolika književnost (i njena idejnost) mogu svesti – u nesvesti ovakvih "teoretičara" – na temu seksa i/ili silovanja (a praktičarke ovakvog pristupa, iz razloga koje ne bih psihoanalizirao, barem ne sada i ovde, često i ne prave razliku između seksa i silovanja, tj. ove pojmove doživljavaju kao sinonime). 

Tako nas autorka teksta poziva da "se setimo da je cela priča prožeta BDSM elementima": ovoga se može "setiti" samo onaj ko je neku drugu priču, a ne "Pad kuće Ašer", čitao. Tvrdnja da se u njoj "neprestano smenjuju uloge kontrolora i kontrolisanog" naprosto se ne može braniti tekstom same priče, što autorka i ne pokušava – jer kad bi, načas, iz svojih fantazija sišla u down'n'dirty CLOSE READING videla bi da ta tvrdnja ne stoji. KO je uopšte kontrolor u toj priči u kojoj su SVI, mada na različite načine – kontrolisani i pasivni? Kontrolisana je Madelin svojom kataleptičnom bolešću i posredovanim, sablasnim prisustvom u tekstu; kontrolisan je Ašer, svojom monomanijom i opsesijom Kućom (i odbojnošću prema svemu što je Izvan nje); kontrolisan je, najzad, i neimenovani narator (kojega ove teoretičarke po pravilu zaboravljaju, što je samo jedan od dokaza njihove kratkovidosti), jer i on dopušta sebi da doslovno padne pod vlast Kuće pre nego što joj je čestito i prišao, već u prvom (memorabilnom) pasusu priče, a to postaje još izraženije jednom kada se nađe unutra. I ko je onda tu Kontrolor? Ko tu koga, da prostite, siluje? Čime, i zašto? 

Svođenje motiva i tema, vrlo konzistentno organizovanih u toj priči, na pokušaje seksualne dominacije - besmisleni su i ne mogu se braniti pomnim čitanjem teksta (priče); ali pomno čitanje je POSLEDNJI postupak na koji bi poklonici ove vrste "teorije" uopšte pomislili. Zbog toga je poprilično besciljno da ulazim u analizu ispraznog naklapanja kao što je: "Madelin, bi, donekle, mogla da se percipira kao deo Roderikovog bića, koga on mora da se oslobodi da bi spoznao onaj drugi, muževniji deo tog istog bića." Svaki iole pažljiv čitalac zapaziće da Roderik, zapravo, mora sa njom da se SPOJI - na kraju - ne kako bi "spoznavao muški deo svog bića", nego kako bi upotpunio CELINU koju njih dvoje samo zajedno čine. Naravno, da je autorku uopšte zanimala Poova poetika, da je zaista istraživala prisustvo srodnih motiva u drugim njegovim delima, možda bi videla neke druge (i smislenije) zakonomernosti od onih koje ona ispipava. A koliko bi joj tek bilo korisnije da je, umesto polusvarenih feminističkih Svetih Knjiga, pročitala Poovu EUREKU...

Ali, umesto da nam u samom tekstu priče pronađe argumentaciju svojih "teza", autorka se radije bavi NAGAĐANJEM: "Nije isključeno da Roderik posmatra svoju sestru kao sadistu, budući da su Poove junakinje često dominantnije od svojih jačih polovina." Voleo bih da vidim citate iz OVE priče u kojima se takav odnos, ili bar nagoveštaj njega, nazire. Odnosno, takvo tumačenje je u nečem što pretenduje da bude ozbiljan tekst – ISKLJUČENO, barem dok se ne potkrepi dokazima malo jačih od površnih asocijacija. Međutim, "teoretičarka" je toliko odmaknuta od teksta priče koju, nominalno, tumači, da joj se potkradaju brojne materijalne greške, odnosno tvrdnje potpuno suprotne onome što u priči piše. Npr:

"Uglavnom je to na verbalnom i eruditivnom planu (sic! kakav mu je sad pa taj "eruditivni plan"?!), mada, baš u Kući Ašer, iako Madelin ne progovara ni reč, poslednja reč je upravo njena." Je li? A kako glasi ta njena poslednja reč? Ako budemo toliko retrogardni fosili da počinimo taj tako nemoderan čin i zapravo zavirimo u tekst priče videćemo da Madelina ne izgovara niti jednu reč, bila ona poslednja ili pretposlednja:

"... ali pred tim vratima zaista je stajala, visoka i pokrovom obavijena, prilika ledi Madeline Ušer. Bilo je krvi na njenoj beloj odori i vidljivog traga neke ogorčene borbe na svakom deliću njenog smršalog tela. Za trenutak stajala je dršćući i povodeći se na pragu, a zatim, uz dubok, bolan krik, svom težinom pade unutra, na svog brata, i u svojoj mučnoj i sad već konačnoj samrtnoj borbi obori i njega mrtvog na pod, kao žrtvu užasa koji je naslućivao."

Poslednje reči izgovorene naglas u priči kliče sam Ašer i one glase: "Madman ! I tell you that she now stands without the door!" Istina, može biti da autorka ovde koristi idiomatsku frazu, gde "poslednja reč" znači, zapravo, poslednji čin (delo). Međutim, čak ni to nije istina. Ne zaboravimo da zaista poslednju reč daje narator, koji beži iz ruševine i sve nam ovo prenosi... Ali netačne tvrdnje "teoretičarke" samo su jedan od oblika silovanja ove priče u koji se može uveriti svaki iole pažljivi čitalac onoga što je Po napisao. Umesto toga, u klimaksu eseja nalazimo i klimaks apsurda:

"Kuća je sve vreme ženski princip, velika materica koja ne može da oslobodi svoj porod (blizanački par). U poslednjoj sceni ta ista kuća postaje muški princip koji prodire u vlažan i dubok ribnjak, prijemčiviji od same zemlje."

Ovo je vrhunac silovanja: u nakaradnoj vizuri koja nam se ovde predočava, PAD se doživljava kao AGRESIJA. Kuća se RUŠI i RASPADA - to je slika PADA a ne EREKCIJE i PENETRACIJE! Kuća Ašerovih NIJE "ženski princip", apsolutno ni po čemu: 1) "ispupčena" je, štrči na horizontu, dakle pre je falička nego otherwise; 2) kuća počiva nad (ženskim) jezerom i ogleda se u njemu, i zajedno sa svojim odrazom čini CELINU, na početku odeljenu a na kraju spojenu; i 3) reč "kuća", u ovoj priči, i uopšte, označava i porodicu, a ne samo njenu zgradu; dakle, ovo je pad LOZE Ašerovih, a ne samo rušenje građevine u kojoj su živeli. To je, opet, muški princip, barem u okvirima patrijarhata, koji nam se može sviđati ili ne, but he's here to stay, i u svakom slučaju je kontekst u kome se javlja ova Kuća.

Naravno, svega ovoga ne bi bilo da je autorka pažljivo čitala Poove priče (i kritiku). Jer, da jeste, možda bi shvatila koja je simbolička funkcija nagoveštaja INCESTA u njegovim pričama (pa i u ovoj), kao i drugih relevantnih motiva za razumevanje "Ašera" (mrtva draga; prevremena sahrana; itd.). Onima koje zanima Poova priča, a ne slobodne asocijacije i neutemeljene (ili slabo argumentovane) fantazije, mogu samo da ponudim dva odlomka iz mog za sada još uvek neobjavljenog magistarskog rada o GOTSKIM MOTIVIMA U DELU E. A. POA koji bi mogli da bace malo jače svetlo na Poovu najbolju priču: 

Incest u Povoom univerzumu nikada nije puka nastranost uvedena radi šoka kao jednog od žanrovskih efekata horora (iako može imati i takvo dejstvo). Incest je u Poovim pričama uvek motivacijski povezan sa klaustrofobijom, bezizlaznošću, ograničenošću, stagnacijom i sterilitetom. Ako je glavni junak povučeni introvert, zatočen u mikro-svetu izolovane gotske palate, onda njegov erotski objekat može biti samo najbliža osoba u okvirima datog, ograničenog ambijenta, uglavnom iz iste kuće. Takav je slučaj sa "rođakom" Berenisom. Način na koji je ona opisana prototip je za neke poznije "incestuozne" situacije, kao u priči "Pad kuće Ašer". Između dvoje rođaka uspostavlja se dualitet, budući da su prikazani kao suprotni polovi jedne celine. Otud metaforički "incest": jer ne radi se o različitim individualnim subjektima koji se upuštaju u zabranjeni oblik erotizma, već o simboličkim oličenjima dvojnosti jedne te iste ljudske prirode.

"Berenisa i ja bili smo rođaci, i odrasli smo zajedno u domu mojih predaka. Ipak, odrastali smo različito - ja, narušenog zdravlja, i zaronjen u setu - ona, okretna, ljupka i prepuna energije; ona, u skitnji po brdima - ja, zapleten u proučavanja; ja, živeći u sopstvenom srcu i, dušom i telom, predan najžešćem i najbolnijem razmišljanju - ona, u bezbrižnom tumaranju kroz život, bez ijedne pomisli o senkama na svom putu, ni o tihom prolasku sata pod gavranovim krilom."

(E. A. Po, "Berenisa", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 93.)

            Ovde uspostavljena dihotomija je jasna, i sastoji se u suprotnosti između ekstrovertnog i introvertnog, telesnog i duhovnog, aktivnog i kontemplativnog. Ovaj sistem dihotomija obeležava većinu Poovih ključnih priča. U ovim dihotomijama, takođe, može se naći koren agresivnosti, pritajene ili otvorene, koja prožima sve ljubavne odnose u Poovim pričama.

            Ovo značenje je nagovešteno i u "Padu kuće Ašer", gde sistem dualiteta ne čine muž i žena, već brat i sestra. Površno gledano, može se činiti da ova priča zbog toga ne spada u ovaj tematski ciklus. Međutim, ta razlika u odnosu na ostale priče manje je važna nego što se, možda, se čini. U pričama o mrtvoj dragoj naglašava se to da je ona prijateljica, družbenica i saputnik protagoniste na putu ka transcendenciji materijalnog. Nigde se ne ističu ljubav niti strast, već isključivo duhovna srodnost, pri čemu su telesni atributi obožavani isključivo kao simboli duha i ideala, a ne zbog njihove čulne, erotske vrednosti. Ničeg otvoreno erotskog nema u odnosima junaka "Berenise", "Morele", "Ligeje" i "Ovalnog portreta". U svim slučajevima, uključujući "Pad kuće Ašer", radi se o odnosima ambivalentne bliskosti uspostavljene u izolovanim mikro-svetovima pri kojima je sva drama sačinjena u otuđenju jednog polariteta od drugog, i pokušajima njihovog ponovnog spajanja. Ako tu ljubavi uopšte ima, ona je vrlo dvosmislena...

 

...Površno posmatrano, završetak "Pada kuće Ašer" je dosledno sproveden u skladu sa zahtevima gotske horor priče: pokojnica ustaje iz groba i vraća se da kazni dragog. Međutim, Po uvodi značajnu izmenu u tretmanu ovog motiva. Pre svega, izmena je što se ovde ne radi o mužu i ženi, već o bratu i sestri. Još je značajnija ta da se radi o blizancima. Te varijacije u odnosu na ustaljene gotske situacije ne mogu biti proizvoljne, već su u svetlu Poovih opštih nazora više nego smislene: "Za trenutak stajala je dršćući i povodeći se na pragu, a zatim, uz dubok, bolan krik, svom težinom pade unutra, na svog brata, i u svojoj mučnoj i sad već konačnoj samrtnoj borbi obori i njega mrtvog na pod, kao žrtvu užasa koji je naslućivao." (E. A. Po, "Pad kuće Ušer", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 290.)

            Kao što se može videti, sestra ne poseže ni za kakvim nasiljem: ona ne steže njegov vrat, ne grize ga, ne ubada ga nožem. Značajno je naglasiti da ništa u njenom držanju ne ukazuje na agresiju: nema izbečenih očiju, iskeženih zuba, prstiju i noktiju ispruženih ka bratu. Ona drhti i povodi se, a na brata pada uz bolan, a ne preteći krik. Njena sâma pojava je dovoljna da on shvati svoj greh; njen zagrljaj je dovoljan da prekine ionako tanku nit koja ga je do tada spajala sa životom. I tako, oni zagrljeni, zajedno padaju na pod, sjedinjeni u smrti, kako je kod Poa jedino i moguće. Iz ugla konvencionalne gotske vizure, radi se o tipičnom motivu zagrobne osvete. Ali Po ostavlja dvosmislenim da li se radi o kazni ili o izbavljenju. Jer, Ašer je jedini Poov junak u pričama sa dominantnim motivom mrtve drage koji je spasen uklete sudbine večitog kajanja i tuge. On jedini, makar i nasilno, biva sjedinjen sa svojom drugom polovinom.

            Možda u tom svetlu treba tumačiti klimaks priče, sa rušenjem kuće Ašer nakon smrti njenih vlasnika. Iako su mnogi interpretatori u tome videli tek gotski kliše, uveden još u Otrantskom zamku, apokaliptička intonacija i ikonografija završnog prizora neodoljivo priziva kosmički simbolizam:

"Sjaj je poticao od punog i krvavocrvenog meseca na zalasku, koji je sada živo sijao kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije rekao da se u krivudavoj liniji spuštala od krova zgrade do temelja. Dok sam posmatrao, pukotina se naglo širila, svom žestinom navali vihor, čitav kolut Zemljinog satelita prsnu odjednom pred mojim očima, mozak mi se zavrte kad videh kako se moćni zidovi ruše i raspadaju, čula se duga buka poput buke hiljade vodopada - i duboki i baroviti ribnjak pred mojim nogama zaklopi se tmurno i nemo nad ruševinama Kuće Ušer."

(E. A. Po, "Pad kuće Ušer", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 290.)

Ovakva pompeznost i izbor reči i slika, kada potiču od autora Eureke, imaju dublje značenje od konvencionalnog završetka gotske priče. Mrtva draga kao negirani a onda i izgubljeni deo sopstva, vraća se i donosi spajanje u prvobitnom jedinstvu, koje istovremeno znači anihilaciju individualnosti. Džinovski krvavo-crveni mesečev kolut koji proviri kroz procep ruševine simbol je ambivalentne punoće koja istovremeno znači uništenje. Pou, kako se može videti, uspeva da do kraja ostane veran estetskoj nameri gotske priče čak i dok iznosi svoje sopstveno poimanje univerzuma. 

U njegovim pričama emocionalni efekat (strava) ne potire intelektualni, već dela zajedno s njim. Priče iz tematskog ciklusa u kome dominira motiv mrtve drage dobra su ilustracija te tvrdnje. Koristeći prepoznatljive gotske motive (zamak, kletva, živ sahranjen, mrtva draga) i dosledno gradeći atmosferu i učinak gotske strave u skladu sa sopstvenom poetikom kratke priče, Po istovremeno ovom žanru donosi misaone dimenzije koje su u dotadašnjim njegovim predstavnicima bile ili nepostojeće, ili nepotpuno ostvarene. Pri tom, kako prethodne analize pokazuju, mrtva draga predstavlja umrtvljeni deo sopstva, neshvaćenu i neintegrisanu polovinu podeljenog bića koja protagonistu ili proganja grižom savesti nakon njegovog okasnelog shvatanja sopstvene kratkovidosti, ili se (kao u "Padu kuće Ašer") vraća da ga silom odvede tamo gde sam nije smeo da kroči. Prokletstvo čovekove podeljene prirode na rečit način prožima i Poove priče u kojima je središnji motiv iracionalnog zločina, odnosno "Đavola perverznosti".

P.S: Da ne bude zabune: u magistarskom sam, u citatima iz priče, bio prinuđen da koristim pogrešan, jedini postojeći prevod prezimena naslovnog junaka (Ušer), ali sam u svom tekstu koristio pravilni (Ašer).

RED STATE (2011)

**(*)

3-

            Sećate se kad je prošle godine Kevin Smit najavio da će snimiti horor film? E, pa – lagao je. Za slučaj da je iko uopšte stvarno očekivao horor od njega.

            RED STATE je angažovani pamflet usmeren protiv a) radikalnih američkih religioznih fundamentola od najzadrtije (i najnasilnije) sorte i b) radikalne totalitarne američke spoljne i unutrašnje politike i njene kozistentne delatnosti kršenja ljudskih prava (bez obzira da li je predsednik crn ili beo, naravno; i nasuprot naivčinama koje su očekivale da će boja kože Vrhovnog Zlikovca nešto da promeni: pa to nema ni u Diznilendu). Zbog ideološkog slanta, film jeste pozitivan u smislu svoje kritičke svesti i angažmana, pa i hvale vredan komad hrabrosti da se uopšte pozabavi ovim akutnim pitanjima. Njegovi vanestetski dometi su, u načelu, hvale vredni.

            Šteta, samo, što taj angažman nije upakovan u bolji film.

            RED STATE počinje kao teen-sexy komedija, razvija se kao torture porn, a kulminira kao film opsade – sa podužim bla-bla naravoučenijem umesto jagode na tom šlagu od pucnjave. Iskustvo gledanja ovoga poprilično je otuđujuće za gledaoca koji očekuje iole konvencionalnu naraciju: ne samo što Smit smelo skače iz žanra u žanr (i to ne baš sasvim glatko, naročito u poznim deonicama) nego još smelije (luđe? samoubilačkije) krši i neka od elementarnih gledalačkih očekivanja vezanih za zaplet i likove.

            Ne bih da spojlujem, ali recimo da nije lagao kada je RED STATE najavljivao kao "so bleak that it makes The Dark Knight look like Strawberry Shortcake." Ja sam poslednji koji će da se žali što je film mračan i sumoran, ali stvar je u tome što nema nikakvog svetla u toj tami u vidu likova, tema i ideja koji bi opravdali tu paradu extrema. Smit naprosto nije dovoljno pametan niti dubok da bi zaista pružio slojevit prikaz tema koje DOTIČE, pa zato ne uspeva da pruži upečatljiv ili prosvetljujuć presek stanja. On doseže tek do toga da registruje & ilustruje neka opšta mesta, ali ne može da pruži makar skicu a kamo li široko platno za prikaz RAZLOGA zbog kojih su stvari takve kakve jesu. (Istina, možda sam ja picajzla koja uvek traži VIŠE; mnogima će biti sasvim dovoljno ovo što je on NAČEO, tj. što je uopšte pokrenuo pitanja ovih američkih zala...)

            U želji da nam plasira svoju kritiku današnje Amerike, Smit je suviše nestrpljiv, pa se i ne trudi da dramaturški i psihološki opravda neke od luđih preokreta, uključujući i inicijalnu premisu od koje sve kreće: naime, da će trojica naizgled sasvim prosečnih ("normalnih") srednjoškolaca da se zalete kao blesavi da taslače matorku koja im se javila preko nekog sumnjivog internet sajta. Nejasno je zašto ovi nimalo grbavi, ćoravi ili smotani jockovi sebi ne mogu da nađu mlađe, bliže i podatnije parče pice nego li da idu na blind date sa babom u jebenoj prikolici usred mračne šume!

            Još više škripi dalji razvoj radnje, kad se HOSTEL-situacija pretvori u WACO-situaciju... ali da ne spojlujem previše.

            Najveći horor u svemu ovome jeste što je Smit za zlikovca kao inspiraciju uzeo stvarno postojećeg fundamentola i njegovu kliku koja operiše po Americi.  

According to Empire Online, the story will focus on a character based at least somewhat on controversial American figure Fred Phelps. Phelps is the founder of the Westboro Baptist Church (WBC), an independent Baptist church notorious for anti-gay protests and claims that natural disasters and terrorist attacks are God's punishment for a society that tolerates homosexuality. Phelps has been known to use the funerals of dead American soldiers as platforms to stage these protests. 

A još je veći horor taj završetak u kome se, mada ne tako ubedljivo i žestoko kao kod Deodata, gledalac upita – ko su, ustvari, pravi kanibali (tj. zlikovci). Mi u Srbiji to odavno znamo – iskusili smo na svojoj koži američke "dobre namere" – ali za to vreme dok su oko nas pljuštale kasetne i ostale bombe, rakete i "Tomahavci" obični Ameri bili su preokupirani aferom Levinski i drugim tračevima, pa zato sada mora Kevin Smit da im pokazuje kakvi monstrumi im upravljaju zemljom (i većim delom ostatka sveta). A čak ni to neće uspeti da im pokaže bogzna kako, sem preko piratskih kopija koje su procurile sa VOD-a, budući da mu je Veliki Brat bioskopsku distribuciju onemogućio... 

Smit je, inače, više poznat po pisanju beskrajnih "vrcavih" i napadno nesmešnih dijaloga, nego li po režiji, te zato moram reći da sam prijatno iznenađen žestinom s kojom su inscenirane pogibije u ovom filmu: iako to nije neki naročito izražen splatter, zamišljene su i realizovane tako da imaju popriličan impakt. Slično važi i za scene pucnjave i razornih učinaka koje kiše metaka proizvode po kući i nameštaju: šteta što zaplet i likovi nisu ovoliko realistični...

Istina, donekle razumem zašto je Smit morao da neke stvari ovde simplifikuje do groteske: naprosto, film kao medijum traži dramu i dinamiku i akciju i uprošćavanje, a teme sa kojima je uzeo da se hrve ne daju se baš tako lako simplifikovati – odnosno, kao rezultat daju karikaturu a ne ozbiljnu studioznu sliku.

Primer br. 1) Homofobija (i njoj srodni oblici isključivosti i netrpeljivosti) mnogo je rasprostranjenija i svoju bazu ima u širokim narodnim masama a ne u izolovanim frikovima. Čak ću ustvrditi da nisu najstrašnije dijabole poput ovakvih zlogukih propovednika ili njihove nemisleće pastve; jer, da su samo oni u pitanju, sve te stvari bile bi predmet grupice izolovanih frikova kojima bismo svi mogli da se smejemo kao nekakvim patetičnim idiotima i zabludelim lujkama. Najstrašniji su, međutim, oni što kažu: "Ja ne mrzim pedere, al' šta ima da paradiraju ulicama? Neka rade šta 'oće između četiri zida, gde im je i mesto, ja to neću na ulici da gledam, pa još da mi blokiraju saobraćaj baš kad ja oću da se po gradu vozikam – a još tolikih drugih problema ima u zemlji, pa ajd prvo da se izređaju na ulici svi ostali koji imaju VEĆI problem, a onda na kraju, kad prodefiluju trudnice, rudari, prosvetari, izbeglice, kosovari, ratni invalidi, ljubitelji mladića i karadžića, đokisti i mikisti... e, onda, nekad, možda, eventualno, nek paradiraju i pederi, koji uostalom nemaju nikakav problem, šta im fali, samo izvoljevaju nešto jer im zinulo dupe za pare koje im šalju kvazi-liberalni zlotvori ovog naroda kako bi podrili njegove patrijarhalno-pravoslavne temelje!" U takvima je BAZA homofobije (i svih kolokacionih netrpeljivosti)!

E, ovo se u filmu ne vidi. U stvarnom slučaju na koji se u filmu aludira, nekog geja su prebili ko-zna-koji na izlazu iz nekog gej bara. Ubili ga namrtvo, samo zato što je gej. U RED STATE je predstavljeno da su ga ubili sledbenici ovog Zlog Popa, što stvari ne samo simplifikuje, nego zlikovce upravo ograničava na zabran krajnje uskog kruga frikova s kojima "normalan" svet, koji "ne mrzi pedere" nema ništa.

Primer br. 2) Za punu sliku problema o kojima se ovde govori bila bi neophodna ozbiljnija kritika naših nominalno "dobrih" momaka – ove trojke srednjoškolaca koji po'itaju da za sitnu lovu karaju tetku koju su "upoznali" preko interneta. U jednom trenutku onog tetkastog dečkića iz pobačaja od NIGHTMARE rimejka krenu da razvlače prema krstu kako bi ga razapeli, a on viče: "I'm not even gay! I'm not even gay! Don't kill me!" Zli Pop mu na to kaže, otprilike, "Nemam ja šta u tebi da ubijem, ti si već mrtav u duši. Ideš sa još dva drugara da trtiš tuđu ženu, mrcino bedna..." 

Istinski subverzivan i slojevit film uhvatio bi se ukoštac i sa ovim pitanjem, odnosno prikazao bi malo plastičnije tu sivu zonu između Dobrih i Loših momaka; odnosno, da MOŽDA ima bar neko zrnce istine u rečima tih frikova, i možda nešto malo krivice u delima naših anđelčića, koji bi "samo da se malo neobavezno zabave, i to je sve". Duhovna pustinja američke hedonističke pop kulture i njenih zagovornika, u koje i Smit spada kao nekritički konzument i apologeta svih tih geek stripadžija i videoigričara i sličnih zaglupljenih omladinaca, tek treba da se istraži u filmu, ali njega će morati da potpiše neko ko ima distancu, ko nije odrastao bez pitanja gutajući bljuzgu Marvel-DC-Lukas-Spilberg-King-MTV produkata. Znači, ovi omladinci zaista jesu mrtvi i pre nego što su pali šaka ovom zabludelom "Božjem Slugi", ali iako ih Smit ne idealizuje, on ih i ne kritikuje, i prećutno prihvata njihove "vrednosti" kao nešto što bi i publika trebalo da primi kao samopodrazumevajuće...

Na kraju balade, osećam potrebu da Smita malkice častim zato što mu je srce na pravom mestu kao čoveku – ako već ne baš sasvim kao reditelju – i zato mu dajem 3- za film koji je, u smislu kvaliteta koje mi je pružio, ipak bliži oceni 2+. Pored toga, ostavljam mogućnost da će mi možda na drugo gledanje biti neznatno bolji, kao i još verovatniju – da će onima kojima je pljuvanje po Americi today draže od odličnosti filma svakako još i više uživati u ovoj zaista ljutoj, besnoj, iako suštinski osrednjoj tiradi... Dakle, vredi mu dati šansu. Ja ću mu je dati još jednom, za 20-ak dana, na bioskopskoj (festivalskoj) projekciji u Beču.

Ako ništa drugo, valjalo bi i srpski homofobi da, pred upcumming Gej Paradu (if any), pogledaju film u kome je njihov drugar, istomišljenik i kolega prikazan kao ono što jeste – Monstrum. Ionako je slaba šansa da neko ovde uskoro napravi film u kome će glavno Čudovište da bude radikalni odmetnuti pop koji pridikuje protiv homosexualaca kao izvora svih zala. 

HORRIBLE BOSSES (2011)

**(*)

3-

             Užasni šefovi su deo iskustva zajedničkog & prepoznatljivog mnogima.

Ko od nas nije bio u poziciji asistenta nedojebanoj klimakteričnoj profesorki frustriranoj zbog svoje enormne debljine i sjebanog emotivnog te društvenog života koja je tek pod uplivom krize srednjih godina shvatila da je proćerdala život na knjige umesto na kurce, a potonjih nema pa nema, sad kad je tako matora i groteskno neprivlačna? Ko od nas nije za mentorku imao osobu koja ne zna šta hoće, ne ume normalno da komunicira, opsednuta je "znaš-li-ti-ko-sam-ja, bedni crve" kompleksom više vrednosti (neutemeljenim u znanju niti u postignućima), uz to vanredno sujetnu i egotripoznu, koja pod kišom sarkazama i uvreda skriva sopstveno sitnodušje i zlobu? Svako od nas je, verujem, bar jednom u životu ostao bez posla, i proveo godine i godine na Birou za nezaposlene zbog podmuklih spletki jedne ili više nekreativnih, frustriranih, prizemnih spodoba ornih da se otarase onoga koji ih podseća na sopstvenu promašenost i mediokritetizam. Verujem da svi znate o čemu govorim.

            E, na univerzalnosti situacije sa radnog mesta, gde jači ("šef") podređene tlači, bazirana je ova američka komedijica.

            Iako u principu izbegavam novije američanske komedije jer mi vrlo retko zagolicaju smešljivi nerv, ovu konkretnu sam ipak overio, s pravom sluteći da ću u njoj imati više povoda da se identifikujem sa likovima i zapletom nego što to inače biva. Naime, ovde se radi o trojici "crva" kojima je dozlogrdilo da ih Užasni Šef/Šefica gazi i ugnjetava, pa reše ono što bi svaka normalna osoba pomislila, ali malo koja i uradila: da pobiju govna i gotova stvar!  

Konkretno, Užasni Šefovi su: Kevin Spejsi – sadistička picajzla najpribližnija goreopisanoj Zlikovki iz prvog pasusa; Kolin Farel – neprepoznatljivo proćelavi sex-manijak koga zabole za firmu nasleđenu od ćaleta, a još manje za zaposlene, koje gleda da što pre pootpušta i da firmu izmuze do poslednjeg dolara dok ova ne ode na doboš; i, najzad, Dženifer Eniston, sexomanijačna zubarka koja se nabacuje svom izrazito odbojnom (i blago retardiranom) asistentu. Dakle, kao tri jahača working man apokalipse, oni oličavaju tri glavne patnje svakog zaposlenog nesrećnika od strane šefa: Sadizam, Nebrigu i Seksualno Uznemiravanje. Sticajem okolnosti, ja sam imao Šeficu koja je u sebi oličavala sva ova tri zla, po principu Tri U Jednoj.

Ali vratimo se filmu: na meti ovih Zlikovaca nalaze se tri ugursuza koje igraju meni manje poznati komičari (budući da čuvam svoj mozak i zdravlje, pa današnje američke "komičare" slabo pratim), bezličnih fizionomija i zaboravljivih performansi, s izuzetkom zubarkinog retardiranog pomoćnika čije kreveljenje i glupiranje suviše struže morskom penom o staklo a da se ne primeti i po zlu upamti.

Ukratko rečeno, uprkos zanimljivoj premisi s kojom svako može da se poistoveti, kao i nekolikim polu-zabavnim situacijama vezanim za iživljavanje Užasnih Šefova, moje glavne zamerke ovom filmu sastoje se u a) kastingu ovih neupadljivih, bezličnih "komičara", b) koncepciji njihovih likova (suviše osrednjih i bezvrednih da bi se neko sa malo mozga zaista poistovetio sa njima) i c) koncepciji zapleta, u kome se više pokušaja humora tiče nesposobnosti ove tri šeprtlje da pronađu plaćenog ubicu, odnosno da u svojoj režiji liše života Zlikovce, nego li što se humor izvlači iz samih situacija na poslu i oko njega. Drugim rečima, više podsmeha zaslužuju kreteni koji su nam, nominalno, glavni junaci, nego li što se smejemo njihovim Zlim Šefovima. 

Neko sklon političkom čitanju – a ono je u kontekstu ovog zapleta neizbežno – mogao bi reći da se, na ovaj način, jedno ozbiljno pitanje (položaj radničke klase u robovlasničkom kapitalosadizmu ranog 21. veka) srozava na niz kerefeka u kojima radni ljudi ispadaju veći klovnovi od svojih eksploatatora, što je svakako bezbednija opcija, jer ona suprotna bila bi suviše subverzivna – a naročito ako bi se film ozbiljnije angažovao da pokaže kako je sadizam kome su ovi izloženi PRAVILO a ne IZUZETAK u današnjem civilizovanom zapadnom svetu kome i naša Srbijica usplahireno hrli u naručje svojim podatnim čmarićem. 

Međutim, na način koji je sasvim tipičan za američki komercijalni film, ozbiljan problem se u ovom filmu DOTIČE samo kako bi se trivijalizovao i sveo na sprdnju nebitnu ozbiljnije priče, odnosno kako bi se neutralisao prikazom smešno lakog "rešenja" za problem koji je daleko kompleksniji nego što ga holivudski opijum za narod prikazuje. To je dokazana strategija USA kinematičkih produkata, te nije nikakvo iznenađenje što i ovde pažljivi čitalac između redova može da nanjuši njeno smradno prisustvo i gnjusne implikacije.

Ova ideološka dimenzija sprovedena je i kroz dramaturški sumnjiv zahvat, kojim se jedan od Zlih Šefova definitivno pretvara u MONSTRUMA – odnosno, postaje razulareni PSIHO koji doslovno ubije jednu i pokuša da ubije još nekoliko osoba. Na taj način se pruža prilika za easy way out kako u pogledu rasplitanja zapleta (koji se okončava sa Amerima tako dragom JURNJAVOM KOLIMA i makljažom i pokušajima ubistva) tako i u pogledu njegovih idejnih konotacija, jer se postupkom totalnog preterivanja ukida i poslednja tanka nit mogućnosti da se ovaj zaplet i njegovi likovi dovedu u bilo kakvu vezu sa stvarnim svetom i odnosima u njemu. Umesto toga, dobijamo jednu larger than life travestiju koja će većini malih miševa & odradeka u publici proizvesti olakšanje u stilu: "Hej, pa prema ovome, moj šef i nije tako horrible!" čime se omogućava da pokretna traka i kapitalistički žrvanj nastave da se okreću bez zastoja, čak još bolje podmazani nego ranije.

Međutim, ako niste od probirača poput mene, i ako samo želite jednu laganu i blago-natprosečno smejuljivu komedijicu za opuštanje nakon napornog rada na kome su vas guzičili ovakvi ili njima slični Zli Šefovi – dakle, ako tražite omiljeni žanr za Radnog Čoveka izmrcvarenog u vodenici zvanoj Šef-Žena-Deca, koji se zove "neopterećujuća laganica & limunadica", onda će HORRIBLE BOSSES poslužiti kao savršen melem za ublažavanje gneva prirodno proizvedenog u samopodrazumevajućim zlorabećim odnosima poznog kapitalizma, pa će tako, Holivudu hvala, i tinjajući revolucionarni žar u vašim venama biti smlačen i zatuljen time što ćete se, umesto šefovima, smejati samima sebi i sopstvenoj podređenoj poziciji, i nesvesni da to činite, e samo da biste krepkiji, rasterećeniji i manje ratoborni i narednog dana otišli na oltar svom Zlom Šefu i na njega dobrovoljno prineli još malo svog jednog i jedinog života (i digniteta), u zamenu za novčanice kojima ćete otplatiti svoje račune, kredite, hipoteke, Ženu & Decu i dve nedelje letovanja godišnje (ako ste srećni). 
PS: Ovim rivjuom svima zaposlenima želim srećan i odmoran vikend!