IZGUBLJENI SLUČAJEVI (u pretplati) - Ivica Stevanović

Redovni čitaoci ovog bloga znaju da imam vanredno visoko mišljenje o svemu što radi nišlija srećno preseljen u Novi Sad, Ivica Stevanović. Pisao sam ozbiljne prikaze njegovih radova (npr. za Večernje novosti o KATILU), blogovske prikaze (npr. za izdanje GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI), najave (npr. za knjigu LJUBAZNI LEŠEVI) i slično, a u osvrtima na serijal knjiga o srpskim mitskim bićima (i srodnim čudima) u izdanju Orfelina uvek sam isticao upravo slike i ilustracije Ivice Stevanovića kao najbolje, ili barem mom senzibilitetu i ukusu najpribližnije. Redovni čitaoci ovog bloga takođe vrlo dobro znaju da ja nisam lokal-patriota, i da to što je Ivica iz Niša nema ama baš nikakve veze s mojim hvalospevima njegovom radu, ali ima sve veze sa time što ih smatram zaista prvoklasnim na svetskom nivou. Ovo je, uostalom, u svetu već prepoznato, i tek će biti kad se pročuje WONDERBOOK, nova knjiga Džefa Vandermera u kojoj su prisutne i brojne Ivičine ilustracije.

E, a kad je već to tako, onda ne treba da čudi što sam za njegovu najnoviju knjigu dao i nešto konkretniji – ajd' da kažemo kreativni – doprinos. Uostalom, nema ništa prirodnije nego da se dr Ghoul nađe među IZGUBLJENIM SLUČAJEVIMA! Da, počastvovan sam što će nekoliko mojih fazona, dosetki i mudrolija poslužiti kao povod za Ivičine crteže. Ispod sledi zvanična najava o tome šta, kako i pošto.

POSLE SPODOBA I LjUBAZNIH LEŠEVA, UNEZVERENIH VEŠTICA I VAMPIRA, VRCAVIH KARAKONDžULA I DOBRODUŠNIH BABA-ROGA, DOLAZE NAM U POHODE

   IZGUBLjENI SLUČAJEVI   

(u produkcijskoj simbiozi EDž ART, KOMIKO i ORFELIN)

Zbirka lucidnih kratkih stripova, raskošnih ilustracija, kao i narativnih crteža, brižljivo klasifikovanih u debeljuškastu tvrdoukoričenu knjigu od preko stotinak strana – tačnije 112. Pored Ivice Stevanovića, grafičkog izgrednika koji se u ovom slučaju izdaje za kompletnog autora/priređivača, u ovoj knjizi možete naći i tri gostujuća autora:

- Zorana Penevskog – pisca, strip scenaristu, vrsnog poznavaoca grafičkih romana, knjiškog moljca koji u društvu ljubaznih leševa često mesečari flamanskim predelima.

- Dejana Ognjanovića Gula – pisca sa doktorskom titulom u kategoriji košmarnog i jezovitog, filmskog analitičara/forenzičara i blog-aktivistu...

- Marka Šelića Marčela – hip-hop gurua domaće scene, pisca i stihotvorca britkog jezika i paraćinske duhovite naravi...

PRETPLATA:

I kategorija – KNjIGA + ŽVRLj-POTPIS (na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 1100 din

Neograničen broj pretplatnika!

II kategorija – KNjIGA + CRTEŽ (crno-bela kompleksna ilustracija / autentični strip-slučaj na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 2100 din

Ograničeno na prvih 15 pretplatnika!

III kategorija – KNjIGA + CRTEŽ (kompleksna ilustracija u boji / autentični strip-slučaj na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 2600 din

Ograničeno na prvih 5 pretplatnika!

Teška kategorija – KNjIGA + ŽVRLj-POTPIS (na prvoj slobodnoj strani izdanja) + URAMLjENI ORIGINAL =11600 din

Ograničeno na prvih 10 pretplatnika (sada već 8 )!

Pretplatnicima poslednje kategorije sugerišemo direktno kontaktiranje autora/priređivača (edgeartbooks@gmail.com), radi detaljnijeg dogovora. Katalog originala u ponudi biće ažuriran u toku pretplatnog perioda.

Uplate možete vršiti preko specijalno dresiranih golubova i morki, putem uplatnice, direktnom uplatom uRaiffeisen banci ili lično kontaktirajući autora/priređivača, ukoliko želite da izbegnete proviziju pri uplati.

Ukoliko odaberete uobičajan način uplate, preko uplatnice ili direktno u banci, neophodno je navesti primaoca: Ivica Stevanović, Partizanska 34, Veternik 21203, kao i svrhu doznake: Uplata za knjigu, i to na račun primaoca: 265-0000004227089-35 (Raiffeisen banka)

Potrebno je da svaki pretplatnik potvrdi narudžbinu mejlom u kom će navesti njegovo ime i prezime, tačnu adresu, kao i ime persone kojoj će knjiga biti posvećena. Sve nedoumice i pitanja, kao i potvrde uplate slati na edgeartbooks@gmail.com

Napomena: Svi pretplatnici (u skladu sa kategorijom pretplate) biće navedeni u knjizi, a posebno će biti istaknuti oni iz teške kategorije zbog vrlo značajne podrške domaćem autorskom izdavaštvu!

Pretplata traje od 1. juna do 10. jula, 2014. godine!

Tehnički podaci knjige:

- format B5

- hartija knjižni blok 150gr ofsetna

- 112 strana (80 u boji, 32 crno/belo/sivo)

- tvrd povez (lepenka 2,5mm)

- kapital traka

- topli big na koricama

- plastifikacija korica MAT + UV lak

A evo šta vam nudi ova neobična strip-knjiga:

- Skupinu starih izgubljenih slučajeva nikada objavljenih, analogno, a potom i digitalno remasterizovanih tehnikom savijanja grbine nad radnim stolom...

- Skupinu potpuno novih slučajeva, aktuelnih kreativnih ispada i zapažanja pretočenih u humoresku...

- Probrane intrigantne novinske članke...

- Revidirane slučajeve nastale za vreme bombaške kampanje Milosrdni anđeo, 1999. godine!

- Nepravedno cenzurisane/odbačene strip-ilustracije za dečje knjige...

- Matorke iz Babušnicu – isprva ilustracije, a sada strip-table koje streme da prerastu u dugoročni strip-projekat...

- Odabrane slikovite prikaze fantastičnih bića, kriptida, iz tajnog kriptozoološkog zbornika...

- Skečbuk ludorije...

Ovo izdanje ima isti format kao Ljubazni leševi, a po pristupu i sadržini ima najviše veze sa Gnusobno-spodobnim slučajevima i udesima, posebno u pogledu kratke forme vizuelnog pripovedanja. Međutim, Ivica ističe: "ovo izdanje je znatno superiornije u vizuelnom i tekstualnom smislu od pomenutih Spodobnih slučajeva, i po koncepciji jače jer obuhvata nekoliko segmenata koji su navedeni u najavi."

           

              Šta još reći? POHRLITE!

            Inače, ovo neće biti poslednji put da vidite Ivičino i moje ime zajedno u nekoj knjizi! Dapače, saradnja tek počinje... Uz malo sreće, već jesenas ćete u rukama držati najmanje jednu moju knjigu koju je Ivica svojeručno ulepšao… Stay tuned.

Dario Argento's THE STENDHAL SYNDROME (1996)

**(*)

3-

Odgledao sam ponovo STENDALA, ovog puta u uncut, full, DVD glory dža-bu verziji, na engleskom, i potvrdjujem: ovo je osrednji Argento, što znači: znatno bolji od svega što je radio zatim [Fantom Opere, Nesanica, Il Cartaio...], ali i bitno ispod hajlajtova iz zlatnog doba, okončanog Crnom mačkom iz Dva zla oka.

Lepo je to što je hteo konačno da ima film sa LIKOM, uslovno rečeno - simpatičnim [barem za Argentove standarde], ali drama i živi ljudi i psihologija prosto nisu njegov teren, pa je tako scenario pretežno nedorađen, polovičan, glavni lik isto tako, a svi ostali oko nje su uobičajene argentovske karikature. 

E sad, te karikature su podnošljive u njegovom hiperstilizovanim gotik/barok/whatnot iživljavanjima, ali u kontextu nečega što pretenduje da bude realistično [makar i prema Argentovim standardima, dakle, za čoveka koji živi u svom svetu i koji ima krajnje tanak dodir sa spoljašnjim svetom i ljudima] ovo prosto ne pije vodu.

Niti je psihologija ubedljiva, niti likovi, niti gluma, niti scene nasilja [užasno pokvarene nemaštovitim oružjem – vatrenim! – i krajnje jeftinom CGI egzekucijom, koja ih čini SMEŠNIM!], pa čak ni GLAVNI GIMMICK, tj. 'ulaženje u slike', koje je urađeno na proizvoljan, idejno nedomišljen i tehnički neubedljiv način.

Sve ovo ne znači da film nema kvaliteta, naprotiv: Asia, iako osrednja glumica, uglavnom drži vodu, a njen silazak u ludilo nije bez proživljene i ubedljive tragičnosti; na žalost, ta tragika je velikim delom pokvarena grotesknim zbivanjima u poslednjoj trećini filma, počev od plave perike [what were they thinking???!!!] i proizvoljne 'romanse' s onim Francuzom pa nadalje.

Argentov nihilizam je dražesno neodoljiv, i ugodjaj filma je stvarno mračan i žestok - samo što nije konzistentan, niti adekvatno koncentrisan.

Morikoneova muzika je savršena, genijalna, i ne samo najbolja tema od svega što je za Argenta ikada komponovao [a sarađivali su već pet puta], nego i jedna od njegovih all-time best.

Dakle, ostajem pri oceni 3- za STENDALA. A čak i to je blago subjektivno.

            U poređenju sa drugim, uspelijim filmom koji se takođe bavi vezom između stvaranja i ludila, moglo bi se reći da Tenebra ima 'niži' /jednostavniji/ koncept, ali je on barem sproveden dosledno i superiorno na svakom svom nivou [sem idejnog, koji Argento nije ni sposoban da sprovede, jer nije nimalo intelektualan režiser = ovim mislim na čitav taj podtext umetnost-nasilje, itd.].

Stendal ima veće ambicije, ali Argento im nije dorastao, i taj film pada na većini svojih aspiracija [što me posebno žalosti, to uključuje i tehničke = totalno je bogohulno, recimo, uporediti favourably početak Stendala i scenu u galeriji u DRESSED TO KILL, a ima čak i takvih!]. Neke su odrađene polovično, neke ideje samo su okrznute, a neke suviše površne i groteskne da bi se uzimale ozbiljno. Ukratko, cenim to što je on HTEO = ali ono što je uradio od toga je, u najboljem, polovično. Onim cgi exibicijama nije mesto u ovom filmu = elaboracija prolaska metka kroz glavu smislena je u kontextu OPERE, ali ne i ovde, a tamo je urađeno daleko superiornije, bez kompjutera.

Nisam pravio rang listu Argenta, ali mislim da bi mi Stendal bio negde oko 8-10 mesta. Brojni su njegovi fanovi iz one škole nerazmisljanja o filmu u kojoj se [eventualna] ingenioznost tehničke izvedbe ČESTO posmatra odvojeno od kontexta samog dela, tj. svrhe kojoj bi trebalo da služi. To je ono kad Berček zadivljeno balavi pred platnom u Kinoteci: "KAKO MONTIRA, JEBOOOTEEEE!!!" Ali, film se ne sastoji samo iz montaže, kadriranja itd. Zadivljenost POSTUPCIMA, bez pronicanja u njihovu svrsishodnost u datom delu, bez svesti o ideologiji autora i dela [bila ta 'ideologija' svesna ili ne] je, prosto, površni fetišizam.

Argento i de Palma su naglašeno fetišistički reziseri, posebno Argento: stoga 'kako monira, jeboooteeee' pristup jeste umnogome [mada ja sad pomalo karikiram] adekvatan analizi dobrog dela njegovog opusa. Ono što sam pokušao da u gornjim redovima izreknem, jeste: u kontekstu filma STENDALOV SINDROM, te egzibicije su ne samo besmislene, ne samo tehnički traljave, ne samo nepotrebne = već suprotstavljene osnovnim tematskim i idejnim preokupacijama koje je Argento pokušao da unese u svoj opus.

Konkretno: za razliku od 'cinema of attractions' pristupa u svom dotadašnjem opusu, gde su scene ubistava hiperstilizovani SHOW-STOPPERI, a likovi puke marionete u rukama tehno-fetišiste Argenta, pa te za njih nije ni briga, vec uživaš u estetizaciji čina ubistva [i implikacijama Argentovog i sopstvenog poistovećivanja sa pozicijom UBICE], u filmu koji se zove STENDALOV SINDROM Argento pokušava da stvori DRAMU, 

...da kreira LIK OD KRVI I MESA, i da nas natera da se saživimo sa njenim patnjama, i sa njenim silaskom u ludilo izazvanim muškocentričnom mačo-kulturom, u kojoj je neznatna razlika izmedju oca, braće, [muških] kolega, psihijatra, policije i drugih predstavnika sistema s jedne strane, i psiho-manijaka s druge.

Svi muškarci u tom filmu su potencijalni silovatelji. To je prilično jasno predstavljeno; na žalost, ne i dovoljno UBEDLJIVO, zbog naglašene karikiranosti tih likova, i zbog Argentove nezainteresovanosti da uopšte istraži potencijale priče koju priča. Na primer, ulogu njene porodice u njenom odnosu prema muškarcima: zašto se ona nerado vraća kući? Zašto njen otac toliko jezivo liči na manijaka koji je siluje? ŠTA je imala da kaže manijakova supruga? Zašto nas Argento kukavički izbacuje iz sobe [zajedno sa Asjom] u onome što je trebalo da bude jedna od ključnih scena filma, koja bi nam dala motivaciju ili barem NEKU natuknicu za psihov background?Itd. Itd.

U STENDALU je naglašeno prisutna shizofrenična podeljenost feminističkog predloška [romana, koji je pisala žena] i Argentovih preokupacija, i ta tenzija je nesrećno resena. To je najočitije upravo u scenama torture, silovanja i ubijanja koje Argentove fanove oduševljavaju jer ih gledaju van kontexta filma. Ako treba da razumemo bol silovane žene - ne samo glavne junakinje, već i bilo koje druge - zašto se onda njihova mučenja i ubistva pokušavaju predstaviti kao 'geee-weeez' show-stopperi? Zašto su ostale manijakove žrtve na taj način DEHUMANIZOVANE?

Čak i uvodna scena, koja fanove toliko oduševljava, nema nikakvu psihološku svrhu [za razliku od fenomenalne de Palmine, u DRESSED TO KILL, koja ti bez reči, filmskim jezikom, kazuje sve što treba da znaš o junakinji koju igra Angie Dickinson]. Ko je uopšte ta devojka koju vidimo na početku? Zašto je tako neljubazna, kruta? 

Zašto se onako egoistički, prkosno dignute glave, bez izvinjenja lakta kroz masu prolaznika? Zar je to ponašanje jedne policajke? I zar takva osoba može istovremeno da doživi 'Stendalov sindrom' pred nekim od najlepših dela umetnosti u galeriji Ufizzi?

Da i ne ulazim u logiku toga da je premlada za lik koji igra, i da brojni detalji zapleta, vezani za policijsku proceduru nemaju blage veze s mozgom [žena-policajac ide SAMA da goni manijaka koji siluje i ubija žene, bez kontakata sa šefovima i kolegama! preko njenog izgubljenog pištolja se olako prelazi, iako je to za pajkane i vojnike ogroman prekršaj!]... 

Sličnih logičkih rupa ima u svim Argentovim filmovima, čak i daleko većih od ovde pomenutih. IPAK, u kvazirealističkom prosedeu koji on ovde pokušava da plasira, sve ono što je bilo deo njegovog iracionalnog 'take it or leave it' sveta [čak i u TENEBRE, koji je bio najbliži, do tada, 'realnom' svetu] u SINDROMU je promašeno i neprikladno.

DILAN DOG, KNJIGA 22

Izašla je iz štampe najnovija knjiga kolekcionarske edicije za najveće ljubitelje Dilana Doga, u kojoj se, redom, od prve epizode pa nadalje, nižu avanture – po tri između svakih tvrdih korica. 

 Sve to imate u novim, odličnim prevodima, sa daleko boljom štampom nego u Dnevnikovim izdanjima (u kojima smo ih mi stariji prvi put čitali), i sa ekskluzivnim dodacima u vidu pratećih eseja u kojima aktuelne epizode komentarišu i analiziraju vrhunski poznavaoci serijala i horor žanra.

            Pošto su uredno objavili sve epizode koje je, do raspada SFRJ, objavio Dnevnik, dobri ljudi iz "Veselog Četvrtka" su došli u među-zonu u kojoj se nalaze neke neobjavljivane i neke (znatno kasnije) objavljivane epizode – dakle, iz perioda u serijalu koji je u ratnoj i sankcionisanoj Srbiji bio pokrivan haotično, sporadično, tako da čovek više ne može pošteno ni pohvatati ko je šta izdao, i koja je to po redu epizoda u numeraciji originalnog serijala, jer su kratkoživući Vanini i Horusi to objavljivali zbrda-zdola.

            Sadržaj 22. knjige čine sledeće epizode: "Partija sa Smrću" (pisao Claudio Chiaverotti, crtao Corrado Roi) i dvodelna horor avantura "Tajne Ramblina" i "Zver iz pećine" (pisao Tiziano Sclavi, crtali Montanari & Grassani). Potonje dve izdao je na srpskom Vanini pre 20 godina, a ako se ne varam, za "Partiju sa Smrću" ovo je srpska premijera. 

Ali, kao što rekoh, "Veseli Četvrtak" uvek daje VIŠE! A u ovom izdanju maloj ali odabranoj ekipi eksperata pridružio se i – Aca Radivojević! Da, počev od ove knjige čitaćete i njegove nadahnute tekstove o Dilanu.

            Evo, ekskluzivno za THE CULT OF GHOUL, a s dopuštenjem VČ Inc., kako počinje njegov prvi esej za ovaj serijal, inspirisan epizodom "Partija sa Smrću":

"Upečatljiva slika koja otvara već numerološki simboličnu, šezdesetšestu epizodu regularne serije Dilana Doga, „Partiju sa smrću”, prizor je čoveka koji igra šah sa Smrću.  To je, naravno, vrišteće ikonografsko opšte mesto, vizuelna vinjeta koja je zahvaljujući Ingmaru Bergmanu i njegovom Sedmom Pečatu postala neizbrisiva iz kolektivne popkulturne svesti.  Ono što čitavu stvar čini posebno zabavnom jeste fakat da je posezanje scenariste Klaudija Kjaverotija za tim univerzalno prepoznatljivim prizorom tek okidač, stilska odskočna daska za poniranje u originalno perfidan metafizički „slasher” impregniran neodoljivo slatko dekadentnim nihilizmom.

Kao što je redovnim čitaocima ove rubrike verovatno već poznato, Kjaveroti je generalnim konsenzusom publike i kritike obeležen kao dežurna tzv. „kurva za potkusurivanje”, čovek koji je „pojeftinio” matičnu Sklavijevu poetiku kontaminirajući je „bezumnim” krvoločnim i repetitivnim nasiljem tipičnim za horor filmove osamdesetih godina prošlog veka. Upravo epizoda koja zaključuje ovo izdanje predstavlja markantan dokaz moje tvrdnje da se kod ovog scenariste tu ne radi toliko o povlađivanju tada kurentnim žanrovskim trendovima koliko o veoma precizno osmišljenoj i gotovo hirurški egzaktnoj poetici nečega što bismo komotno mogli nazvati „ciničnim horor-dendizmom”."

Šta mu dođe pa to, taj cinični horor-dendizam? U čemu je razlika između Sklavijeve i Kjaverotijeve poetike? I kako se opšte-ocrnjeni Kjaveroti uopšte može braniti? Ko će to bolje da objasni nego opšte-ocrnjeni Radivojević u svom "sympathy for the devil" eseju?!

            A, čisto da družina bude na okupu, u ovoj knjizi možete čitati i moj doprinos – osvrt na dvodelno Sklavijevo pačanje u Tvin Piks serijal, pod vickastim naslovom "TWIN PIGS". Evo kako to počinje:

"Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. 

Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju k'o matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca.

I svi su, naravno, u pravu. Donekle."

Kako sad pa to, pitate se? Videćete, ako kupite 22. knjigu DILAN DOG!

Podsećam: sva izdanja Veselog četvrtka možete kupiti u maloprodajnim objektima Trafika, striparnicama Darkwood i Alan Ford, ili ih naručiti preko našeg Kluba čitalaca (011/2710-488 ili klubcitalaca@veselicetvrtak.com).

OCULUS (2014)

*** 

3

            Najzad je do nas dospeo jedan od najhvaljenijih horora iz prošle godine. U pitanju je drugi po redu film Majka Flanagana, pa nije loše da se podsetimo šta sam pre malo više od dve godine napisao ovde o njegovom prvom filmu.

            ABSENTIA (USA, 12) 

            **(*)   3-

            Taman kad je njen naglo nestali muž postao i zakonski mrtav, on se niotkuda pojavi, ne ume da objasni gde je dotad bio, ali čini se da su zajedno sa njim, za njegovim petama, došla i nekakva demonska bića (?) kojima je umakao. Zato sada žena, njena sestra i krajnje neprofesionalni pajkan koji je istraživao rečeni nestanak pa se usput smuvao sa ožalošćenom ženom (!!!) imaju da razreše tajnu vezanu za mračni prolaz u kome je, kako izgleda, portal ka drugoj dimenziji. Likovi su življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog (B) nivoa navikli, misterija je intrigantna i nepredvidiva, ima tu povremeno solidnih creepy scena, a naročito je za pohvalu (nenamerni?) helrejzerovski ugođaj – ne u smislu slikovitih SM monstruma (nema ovde ničeg takvog) i splatera (sorry: samo jedna scena s nešto malo krvi), nego kroz temu nestalog a onda povraćenog ali ne baš sasvim istog kao pre nestanka, za kojim ubrzo stižu još neke paklene sile da ga vrate nazad – njega, i svakog ko im se nađe na putu, samo bez kuka, lanaca, kidanja kože i ostaloga. Sasvim simpatičan hororčić, ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt. Ipak, ovo vredi pogledati.

            Ovog puta fabula radnje tiče se zlogukog ogledala koje već trista godina navodi svoje vlasnike na neke slikovite i gnusne smrti a glavni junaci su devojka i njen mlađi brat, poslednji preživeli iz porodične tragedije (ili natprirodnog iventa?) od pre 11 godina. Tom prilikom otac im je ubio majku a onda je batica ubio njega. Ali – ko je tu koga, zaista, i ZAŠTO, ubio – e, to ćemo videti tokom filma, kada baticu puste iz ludare, a seka ga smesta, tako rovitog i jedva-oporavljenog, odvede u porodičnu kuću, poprište tragedije, da tamo izvode eksperimente s ogledalom e ne bi li svetu dokazali da  su na delu bile nečiste sile a ne ovozemaljska, porodična psihopatologija. Seka je, dakle, rešila da osvetla obraz pokojnom ocu i u-ludaru-strpanom bati, i to na način vrlo komplikovan i ne baš mnogo pametan… Naravno.

            Nisam citirao rivju Flanaganovog prvenca da bih reprizom popunjavao rupu u programu, nego da bih podsetio na vrline i mane prvenca koje se, u malo drugačijem vidu, nalaze i u drugencu. I za OCULUS se može reći da su likovi življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog nivoa navikli, i gluma je sasvim dobra (naročito glumica koja igra kevu, u prizorima iz prošlosti), mada je oca trebalo da igra neko bar malo simpatičniji ili harizmatičniji, dok su za batu mogli da nađu nekoga ko nije toliko prezaslađena poster-boy faca, kao iz nekog TWILIGHT filma. 

Takođe, i ovde je misterija – uprkos motivu ukletog ogledala, ofucanom još od gotskih dana – intrigantna i nepredvidiva. Jedino je sam kraj od sorte: "Ne, neće valjda! E jbg, baš hoće!" I ne samo to, nego mu u ovom limp-dick izdanju fali puni, tvrdi impakt (kao što sam takođe zamerio i ABSENTIJI). Za drugenca mogu, takođe, ponoviti ono što sam kazao za debi: ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt.

Konkretnije: filmu nedostaju iole memorabilni set-pisovi i scene strave: daleko najbolja dešava se na samom početku, u 15. minutu! Koncept je dobar ali od njega se moglo i moralo napraviti nešto upečatljivije, nešto što se urezuje u sećanje kao komad slomljenog stakla (he he...), a ne nešto što je okej dok se gleda ali čega teško da ćete se sećati godinu ili dve kasnije.

Kroz istoriju tog ogledala se protrči – ali doslovno, projuri – iritirajuće brzo, tako da čovek ne stigne ni da pojmi a kamoli svari inače solidno osmišljene detalje gadnih smrti i misterioznih sudbina kroz vekove. Besmisleno je nešto toliko važno nabacati tako da čovek mora da usporava sliku i friz-frejmuje da bi uopšte skontao šta su mu tu sve nabrbljali u "imampetnaestsekundiigovorićuvrlobrzo" stilu i pokazali u "trepni-i-propusti" stilu!

Nije loše to što ogledalo nije vezano za jednu konkretnu (pokojnu) osobu odnosno ličnost čiji duh sad treba podmirivati nekim umirujućim ritualima ("sahranite mi kosti u osveštanoj zemlji...") ili tako nekim otrcanim sranjem – ali, s druge strane, pretnja je ovde toliko amorfna i apstraktna da ne postoji čak ni najmanji nagoveštaj ZAŠTO i KAKO ovog zlog predmeta. Šta imamo ovde? Okultne sile? Demone? Zle duhove? Zlo staklo?... Možda su te "detalje" ostavili za nastavak – ali, fuck that!

Manifestacije entiteta (?) iz ogledala jesu deža vi – sablasne ljudske figure svetlucavih očiju – ali su barem prilično efektno napravljene i iskorišćene. Na ovu bedu i prazninu današnjeg horora, OCULUS možemo posmatrati kao polupunu čašu solidne strave koja će moći, bar donekle, da utoli žeđ onih najžednijih ljubitelja horora, iako film, zbog svoje suštinske poludupastosti i suzdržanosti i nesposobnosti da potpuno izmuze emociju iz tragedijskim potencijalom natopljene priče – ne uspeva da dobaci do statusa modernog klasika.

Ipak, ovo vredi pogledati, a vredi i iščekivati naredni film ovog reditelja. Čitam u aprilskom RUE MORGUE magazinu intervju s njim u kojem najavjuje svoj treći film, takođe s latinskim naslovom (jebo ga latinski!) – SOMNIA – za koji kaže da je njegov dosad najintimniji, najambiciozniji projekat. Igraju Tomas Džejn i Kejt Bosvort, a govori o paru koji, pet godina pošto im se udavio sinčić, usvoje siroče, dečaka koji ima moć da materijalizuje sve što sanja – uključujući i udavljenog im sina, nakon što mu pokažu fotografiju... Do SOMNIJE, ko nije overio, neka gleda ABSENTIJU i OKULUS. Samo da mu se četvrti ne zove BIGUS DICKUS...