VUKODLACI (1)! WOLF COP (2014)

            Vukodlaci! Na mase i na buljuke! Gomila vukodlačkih filmova izašla u poslednjih pola godine! Zakon velikih brojeva je neumoljiv – nešto tu mora da valja! Ili ne? Hm, videćemo...

           

WOLF COP

CAN, 14

**(*)

2+

            VUKOPAJKAN je kanadski pokušaj palp-krimi-noar-horora o smrdljivoj pijanduri u uniformi koju ujede vukodlak, što ovoga pretvori u noćnog borca za pravdu.

To znači da on postaje branitelj opšteg mesta u ovim petparačkim scenarijima – malih privrednika, dragstora i sličnih sitnih prodavaca na udaru sitnih pljačkaša.

Postavši vrsta superheroja, i on, kao takav, mora da ima svoje specijalno vozilo: ako može Betmen da ima Betmobil, može i ovaj da ima Vukmobil! Budalaština, ali za decu i mlađe tinejdžere te stripadžije ovo možda čak i bude svarljivo.

A onda se iza sitnih lopova i džeparoša otkrije i malo veća zavera u mestu, sa nekakvim šejpšifterima i nekom nabudženom mitologijom i masterplanovima (zeeev, zaboravio sam već detalje, dal ima neke veze s "Krvavim Mesecom" ili sa krvlju vukodlaka il tako nekim sranjem koje je neophodno da bi se... postiglo nešto strašno veliko i opasno... zeeev...).

To dovodi do okršaja sa ovim čudima sa obiljem osrednjeg CGI-ja i nimalo saspensa ili zabavnosti u tom limp dick finalu.

Film počinje srednje-obećavajuće, a onda već posle prve trećine krene da tone prema kraju, čim ispuca svoja 2 ½ fazona i postane sve usiljeniji, sve nezanimljiviji.

Efekti maske su pristojni, ali nema ih baš mnogo, i nisu po sebi dovoljan razlog za gledanje. 

Sama transformacija (obavezan deo svakog poštenog WW filma!) rešena je tako što je vukodlak već gotov ispod ljudske kože, pa samo treba pocepati tu kožu, i eto njega gotovog, rutavog, ispod.

Ukratko, ako niste mnogo probirljivi, ako volite palp-treš i žanrovske bućkuriše bez mnogo pretenzija a kamoli ozbiljnosti, plus baš izgarate za vukodlacima, ovo je dovoljno podnošljivo za jednokratno neobavezno osmatranje.

MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

U okviru akcije "Mama Priroda nije samo cveće, ptičice i drveće", evo nama i drugog upozoravajućeg filma na temu krvožednih šumskih svaštoždera.

GRIZZLY

**(*)

2+

Nasuprot skoro svemu što smo videli u BACKCOUNTRY-ju došao je red na nemaštovito ali barem direktno nazvan filmček grizzly (ponegde i pod debilno zavaravajućim nazivom RED MACHINE). On nije bogzna koliko bolji od gorepomenutog, ali je barem nešto malo zabavniji.

U pitanju je B-movie koji ne pati od bolesti zvane "stvarnost", ne trudi se da nas uveri kako je ovo sve moguće niti da je "zasnovano na stvarnom događaju". Grizli ovde ne pojede samo jednu žrtvu u čitavom filmu kao onaj lenjivac iz BACKCOUNTRY-ja; 

ne, deco, on izede bar pet-šes' nesrećnika koji su pošli u šumu na "Prvomajski uranak", a to ne vidimo u trepni-i-propusti kadrovima, nego polagano i fino, da se mogu lepo osmotriti kandžama iskidana lica, otkinute ruke i odgrižene face. Ima ovde dovoljno sirovog mesa za na skaru...

Ukratko, ovo je nešto kao znatno profesionalniji rimejk istoimene orgije neukosti i debilizma, C-filma grizzly Vilijama Girdlera iz 1976: i ovde su sirasti likovi i situacije i preterivanje na mnogim nivoima (istina, golotinje ima načas u jednoj sceni, šifra: sise), ali barem poseduje elementarnu dozu onoga što naš narod naziva "entertainment value".

Tome, pored dobrih efekata maske, pomaže i nesvakidašnje jaka glumačka ekipa: mužjačina sa ženskim prezimenom – Tomas Džejn (MISTER Džejn!), seksi žena sa najrogobatnije odvratnim imenom na nekoj lepotici u poslednje vreme – Pajper Perabo (zvuči kao nadimak nekog Mister Noovog avio-mehaničara!), 

čovek sa dva imena bez prezimena – Skot Glen (ili Glen Skot? To mu dođe nešto kao naš Filip David!) i najzad, brat od tetke Džoa Bob Brigza, Bili Bob Tornton, koji ovde igra antipatičnog i "zlog" (krivo)lovca sa vrlo prijatnim šarmom i bad boy harizmom.

Medved je, avaj, pretežno CGI piksel (i nešto malo maske za krupne planove čeljusti), a finale sa istom takvom pirotehnikom, vatrama i eksplozijama je prećerivanje s fantazijom čak i za ovaj nivo, ali, kažem – nije to nezanimljivo ako naštelujete mozak na ove (niske) frekvencije.

Takođe, prećeralo se i sa dramom između dvojice braće: pajkan (mister Džejn) i iz zatvora pušteni Džejms Marsden (igrao u nekim superherojštinama; meni nepoznat) sa različitim motivima (i koškanjima) idu u šumu, gde ničim izazvano i nizašta upotrebljeno GLUVA Pajperka (Džejnova ženica) proučava životinjke dok besni grizli glave grize svemu što mrda... Ipak, sve u svemu, ovo je simpatičan, gledljiv palp za kasnonoćnu razbibrigu.

PS: A ako baš želite da, za promenu, pogledate IZUZETAN film o grizlijima, ljudima i Mami Prirodi (ali i o toliko još toga drugog zabavnog i pametnog), moj Pečat preporuke ipak ide na remekdelni dokumentarac Vernera Hercoga, GRIZZLY MAN.

MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

   

            U okviru akcije "Prvomajski uranak" prigodno se podsećamo toga da ljudi vole da odu u prirodu, zapišavaju zelenilo i peku roštilj na otvorenom jer takva akcija nas vraća u naše slavne polumajmunske, pećinske dane – ali kao što voli čovek da prezalogaji na otvorenoj vatri ispečenu kobas'cu ili ćevap, tako i Mama Priroda, preko svojih divljih agenata, voli da malo čalabrcne one koji zabasaju malo dublje sa njenih utabanih staza.

            Dakle, svi vi koji ovih dana idete u šume i divljine kako biste osetili "Dodir prirode" TM, imajte na umu da vas tamo može dočekati i nešto mnogo krvoločnije i opasnije od krpelja, a to su – DIVLJI MEĐEDI! I pod time ne mislim samo na polupijanu "urbanu" ili gejačku stoku koja pali vatre, pušta turbo folk buku usred zelenila i ostavlja plastiku i ostalo đubre svuda za sobom. Ne, mislim i doslovno na medvede.

Evo, zato, kratkih ali slikovitih osvrta na dva nedavna, nova filma na temu šumskih izletnika koji najebu od strane medveda. Prvi je

BACKCOUNTRY

**

2

            Ne padajte na reklamu i najave: ovo NIJE horor film, nego drama, pa još "zasnovana na stvarnom događaju". Ukratko, momak vodi đevojku na izletište u šumama, van jeka sezone, i van utabanih staza. To je kraj u kojem je odrastao i on je zapeo da joj pokaže jedno prekrasno mesto, nekakvo zabačeno jezerce gde je, navodno, ludački divan pogled.

Sreću mu na tom putešestviju prvo pokvari mrcina sa irskim akcentom, Erik Balfur, prema kojem je ženica neopravdano srdačna i bezveze ga –iako im je potpuni stranac, prvi put viđen u toj šumetini – pozove na večeru, a ovaj ubrzo pokaže vrlo zajebano lice...

            Da stvari budu još gore, naš kreten se narednog dana, naravno, izgubi, a tamo gde curicu odvede nema ni J od jezera. Ona je, naravno, besna, a on patetično prizna da je u celo to sranje uvukao nju i sebe kako bi je baš tamo zaprosio.          

            Znači, imamo film o dvoje imbecila koji rade stvari koje pametni ljudi ne rade, pa stoga imamo i eksplicitno naravoučenije x 2:

1) kad ideš u šumu, ne udaljavaj se mnogo od staza, ne kurči se pred ženskom po svaku cenu jer imaš jake šanse da te zezne ona druga Ženska, zvana Mama Priroda; nosi sa sobom mape, i ne ostavljaj mobilni u kolima ("neću to sranje uz sebe, želim ODMOR"; e, a kad se izgubiš u šumi i ne znaš gde si, idiote, onda se odmori i od mozga i od života!);

2) kad usred šume po prvi put vidiš neznanca, a on izgleda znatno veći i jači od tvog momka, nemoj ga zvati na večeru, pa makar i zato da bi dečka malo pravila ljubomornim, jer bi ovaj mogao da vam oboma zagorča i večeru i veče sa svojim "Tko jači – tlači" nastupom.

A kad na tu i takvu scenu stupi još i krvoločni međed, pruži se prilika i za treće naravoučenije:

3) Ako već sa sobom nosiš SPREJ PROTIV MEDVEDA, nemoj da čekaš da ti zver otkine sve udove sa trupla pre nego što jebeno rešiš da ga njime nešto malo prsneš!

Sve u svemu, ovo je solidno snimljen ali konceptualno nezanimljiv film o krhkosti muškog identiteta s početka 21. veka (pakao su drugi ljudi; pakao je priroda; pakao su drugi medvedi!) u kojem se uzgred, na minut-dva, pred sam kraj, pojavi i jedan grizli.

            Za pohvalu je to što su koristili pravog medveda, a ne kompjuterski nacrtanog: to svakako dodaje uverljivosti. Ali i uverljivost je ponekad precenjena vrlina: nismo ovde došli da gledamo direktan prenos stvarnosti niti ilustraciju tamo nekog člančića iz crne hronike ("Izletnika pojeo medved; Lokalci kažu – Š'će u riljano?") kakvih ima svako malo, nego da se zabavimo i naučimo nešto korisno.

            Zabave ima MALO, i od sorte drugačije od onoga što plakati, trejleri i najave obećavaju (horor), a čak i kao drama je to vrlo jednodimenzionalno, površno i mlako. To je tako naročito zato što slepo držanje za "stvarnost" čini i dramaturgiju tankom: jer – SPOJLER! – kad medved proždere momka (u brzim kadrovima, ali sa odličnom i vrlo realističkom maskom i krvavim efektima), curica samo otrči kroz šumu u bezbednost, pređe čamcem jezero, i vrati se u civilizaciju, čak i ne ubivši prethodno medveda na neki spektakularan način (ne, deco, meda ovde preživi) – a kad dođe, sva nikakva i iznurena, u "civilizaciju", tamo je dočeka Balfur kao vođa nove grupe turista.

            Znači, bilo kuda, međed (ove ili one vrste) – SVUDA!

E, ako procenite da ti ćevapi kupljeni na "Akciji" u Megamarketu vrede ove i ovakve Akcije sa međedima po šumama i gorama, a vi izvolite. Ali barem uz ćevape ponesite sa sobom i mapu i mobilne telefone.

Srećan vam Walpurgisnacht, drevni Praznik "Rada"!

---U idućem nastavku. GRIZZLY!!!

Lov na lignje (Squid Fishing)

  

            Prošlog septembra proveo sam dve nezaboravne nedelje u Istri. O nekim od iskustava već sam izvestio OVDE, ali mnogo toga zabavnog ostalo je još nepokazano, pa evo sad nečeg pomalo hororičnog i lavkraftovskog!
 

Naime, dok sam boravio u Štinjanu (kraj Pule), kao gost mog dragog prijatelja Marka Piševa, koji tamo ima porodičnu vikendicu, jedno popodne i veče otišli smo u lov na lignje.

            Odmah da kažem, za razliku od Marka, koji je fan svega mediteranskog i morskog – od riba, lignji, hobotnica i ostalih ljigavih grozota pa do maslina i drugog priobalnog rastinja – ja sam čovek izrazito kontinentalnog ukusa i stremljenja: od svih tih gnjecavih gnjusoba sa GNJ u imenu ja jedino mogu da svarim jagnje (a ni njegov fan baš nisam).

            Dakle, lignje nisu nešto što bih ja ikada u nekoj kafani naručio od svoje volje i duboke potrebe, ali mogu da ih jedem, onda kad sam baš u prilici i kad Marko zapne: nije to čak ni loše za pojesti, daleko do toga, ali ipak je to za mene tuđinsko meso (alien flesh).

            Ipak, vrlo rado sam iskoristio priliku da overim kako izgleda lov na lignje u koji nas je pozvao Markov komšija i kućni prijatelj, simpatični starčić po imenu Bartul, koji je na svoju brodicu osim mene i Marka primio i našu kinesku prijateljicu Šon (čiji je aparat odgovoran za sve slike koje ovde vidite).

            Popodne je bilo vedro i prijatno, a igre boja i oblika oblaka prilikom zalaska sunca dali su neke slikovite rezultate koje nema potrebe prepričavati, kad slike govore više od reči.

            Prijatna to beše vožnja, iako, da budem iskren, ja zaista nisam fan ljuljanja u orahovoj ljusci nad vodenim ambisima koji kriju kojekakve Nemani, Polipe i Meduze – a uz to sam i neplivač, tako da vodu u ovim količinama više volim da gledam kao estetski fenomen, stojeći na tvrdom tlu, negoli plutajući na njoj.

            To ne znači da patim od morske bolesti – ni blizu: svaku vrstu vožnje odlično podnosim, po tlu, vazduhu i vodi! – niti da sam se bojao u ma kom trenu – taman posla; uostalom, bili su tu i pojasevi za spasavnje, Zlu ne trebalo! – samo kažem, voda nije moj prirodni element (iako sam Vodolija), ja sam kopneni sisar i imam čeljusti sisara, sa adekvatnim probavnim traktom, fiziologijom i psihologijom, i od toga ne bežim, niti drugačijem od toga težim.

            Brodicom smo kružili oko nekoliko ostrva u puljanskom zalivu, uključujući tu i famozne Brione (gde je pristajanje zabranjeno) i sve troje gostiju izmenjalo se za kormilom, čisto da osetimo ugođaj upravljanja brodićem.

            Ovaj brodić svom vlasniku, Bartulu, pre svega znači kao sredstvo osame i sklanjanja u neki drugi svet, dok je ribolov za njega samo hobi, jer to malo što ulovi ili donese kući za jelo, ili pokloni susedima; prodajom se ne bavi.

            Pošto nisam preterani fan lignji, a još manje fizičkog rada, zdušno sam privilegiju pecanja lignji na zabačenu strunu s mamcem prepustio Marku i Šon, koji su se na to primili ko malji deca, dok sam ih ja slikao, uživao u prizorima gasećeg dana i u dolazećem mraku, i pijuckao rakiju koju Bartul drži na brodu, a od koje smo svi naizmenično potezali (Šon još i najviše).

            Isto kao i lignje, tako i rakiju – ne volim naročito, ali ako nema ništa drugo, ne odbijam ukoliko okolnosti nalažu, odnosno ako će konzumacija unaprediti kontekstu prigodne osećaje.

            Na kraju balade, lovci su uhvatili taman toliko bogohulnih podvodnih sluzavosti za neskrivenu radost i veselje.

            Tri lignje su pale za slobodu i izlučile svoje mastilo u delu brodića namenjenom za njihove samrtne ropce.

            Vrlo brzo zatim su završile u tanjiru, odnosno u tiganju: Bartul ih je očistio i pripremio sa nekim njegovim specijalnim forama i fazonima, ali je konzumaciju prepustio nama troma, jer on, iz zdravstvenih razloga, ne jede posle 18h, a kad smo se vratili u Markov dom i završili s pripremama, bilo je već oko 22h.

            U prijatnom ambijentu njegove terase, s pogledom na palmu i pučinu, uz adekvatne priloge i vino, naše malo ali zabavno društvo smazalo je tri Dagonova sina (ili kćeri?) u slast.

I zaista ovde moram da iznesem truizam da je sveže ulovljena lignja nešto sasvim, sasvim drugačije od smrznute, kupljene u marketu, ili dobijene u restoranu...

Dobro, nije ta lignjetina baš kao mlada teletina, ili zečetina, a kamoli srnetina, ili divljesvinjetina, nije ni prići dimljenoj butkici, ili leskovačkoj mućkalici, a o srodnosti sa telećom glavom u saftu ili rebarcima na kajmaku nema ni govora – ali, for what it is, beše to jedna baš baš fina večera, tim slađa jer smo se prethodno izbrusili na svežem večernjem morskom vazduhu, pa smo bili i dodatno ogladneli celom tom akcijom. 

Kad smo otpočeli s večerom počela je i kiša, a sedeti u zaklonu terase i večerati uz njeno dobovanje – nikakva dodatna muzika nije nam bila potrebna... A noć je još bila mlada...