Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (2. deo)

 

A evo i nastavka liste top-100 filmova nastalih između 1990-1999 koju je sačinio Miloš Cvetković, kritičar i filmofil. Prvi deo liste (koja ide otpozadi, dakle mesta 100-75) nalazi se OVDE.

Ostatak sledi uskoro… 

 

74. From Dusk Till Dawn (1996), režija: Robert Rodriguez

Ovaj film je jedan od razloga što bih voleo da vidim još više filmova po Tarantinovim scenarijima u tuđoj režiji, odnosno zašto najviše volim Rodrigezove filmove gde se za priču pobrinuo neko drugi (pored ovog filma tu je i "Sin City" i pomalo potcenjeni "The Faculty"). "From Dusk Till Dawn" sam pogledao tada u Akademiji 28, i pošto sam i tada bio frik koji je gledao sve emisije o filmu, video sam vampire i znao za obrt na pola filma (ako među vama ima neko ko nije znao za to, zanimaju me utisci?), ali mi to ni najmanje nije umanjilo uživanje. Kada su mnogo godina kasnije Tarantino i Rodrigez odlučili da snime "Grindhouse" moja prva reakcija je bila da su to već jednom uradili (i to bolje, ispostaviće se) samo sa jednim filmom. Takođe, ovo je meni omiljena uloga Džordža Klunija, iz perioda dok još nije bio zvezda, tako da nisu stigli da ga ubace u šablon uglađenih likova koje je kasnije mahom glumio. I naravno tu je gomila sada već ikoničkih epizoda, kao što je nastup Selme Hajek. Jedan od onih filmova koji mogu uvek da repriziram...

 

 

73. Ringu (1998), režija: Hideo Nakata

Većina se sa ovim filmom posredno upoznala preko američkog rimejka iz 2002. I mada je taj film bio sasvim solidan (posebno za jedan rimejk), o kvalitetu originala dovoljno govori to što uspeva da bude izuzetno efektan čak i kada znate kako ide priča... A priča je, uopšteno govoreći, zanimljiva kombinacija japanskog folklora tj. priča o duhovima (žene u belom sa dugom crnom kosom, voda kao simbolična predstava sveta mrtvih...) i nekih savremenih motiva (koji su sada pak retro, poput VHS tehnologije, što filmu daje dodatno jeziv ugođaj). Snimljen je prema romanu Kodžija Suzukija (nedavno sam ga pročitao i preporučujem), i ono što me je od početka ovde kupilo jeste to što je film u osnovi režiran kao da je u pitanju realistična drama, i onda kada se desi nešto natprirodno, nešto *neprirodno*, onda i to deluje znatno ubedljivije i strašnije. Kao npr. čuvena scena na kraju sa Sadako, malo remek-delo suptilne strave (i beskrajno bolja scena u odnosu na rimejk). Bilo je još sjajnih japanskih horora u ovom periodu, ali "Ringu" je postao neka vrsta paradigmatičnog filma za taj žanr...

 

 

72. The Iron Giant (1999), režija: Brad Bird

"The Iron Giant" je jedan od onih filmova koji su u bioskopima prošli gotovo neprimećeno, da bi tek kasnije bili otkriveni. Sada je postalo opšte mesto govoriti o ovom filmu kao o jednom od poslednjih velikih 2D filmova, pre nego što je Pixar preuzeo primat kad je reč o ovoj vrsti porodične zabave u kojoj su i mozak i srce tamo gde treba. Što se mene tiče, ova animirana varijacija na čuveni "E. T." Stivena Spilberga je bolja od uzora, a takođe je jedno od originalnijih čitanja priče o Supermenu (što se u filmu i direktno omažira), dok su momenti hladnoratovske paranoje nalik na jedan drugi pomalo zaboravljeni film iz devedesetih ("Matinee" Džoa Dantea koji nije na listi, ali zaslužuje da bude negde spomenut). Bred Bird je jedan od retkih reditelja koji je uspeo da izgradi ime i pre (polovično uspešne) tranzicije sa animiranih na igrane filmove, a nakon ovog je režirao bar još jedan animirani klasik. I dok je "The Iron Giant" u svoje vreme bio ignorisan, studio Warner lik robota poslednjih godina zlorabi u filmovima kao što su "Ready Player One" ili ova nova abominacija od "Space Jam" nastavka. Zato je bolje reprizirati original koji i dalje 100% radi, koliko god godina da trenutno imate...

 

 

71. Heavenly Creatures (1994), režija: Peter Jackson

Ovo je bio film kojim se Džekson predstavio svetu kao *ozbiljan* reditelj (mada je svima koji su pogledali njegova prethodna tri filma bilo jasno da je u pitanju ozbiljan reditelj). "Heavenly Creatures" je bajkovito-morbidna istinita priča o fatalnom prijateljstvu između dve tinejdžerke. A pošto su tinejdžeri inače krhka bića sklona preteranoj drami, stvari lako mogu da izmaknu kontroli... Sviđa mi se kako je Džekson bukvalno u poslednjem trenutku izbegao da romantizuje patologiju, i samo nam je elegantno izvukao tepih pod nogama sa scenom ubistva. Ali zato se pre toga sve vreme rediteljski igrao oživljavajući maštu dve problematične tinedžerke, od kraljevstva u kome žive ljudi od gline pa do Orsona Velsa koji silazi sa platna kako bi proganjao svoju publiku. Zanimljivo je uporediti ovaj film sa Džeksonovim kasnijim "Lovely Bones" i kako ovde bukvalno sve funkcioniše što u potonjem škripi, preko koncepta, eskapizma od sumorne stvarnosti kroz fantaziju i kontrasta između to dvoje, pa do vizelnog izgleda filma. Džekson je ovde otkrio i dve izuzetne glumice, i mada se Kejt Vinslet brzo proslavila, Melani Linski nikada nije uspela da stekne jednako priznanje...

 

 

70. Batman Returns (1992), režija: Tim Burton

I dalje moj omiljeni Betmen film, i drugi omiljeni superherojski svih vremena. Zanimljivo mi je kako je ovo u neku ruku nepopularno mišljenje u to vreme bilo nepopularno iz potpuno drugačijih razloga nego danas. Nekada je ovaj film bio ocenjen kao previše mračan, morbidan, bartonovski... a danas, nakon Nolanovih filmova, "Batman Returns" se o(t)pisuje kao previše stilizovan, budalast, naivan. Što se mene tiče, ovaj film je realističan tačno onoliko koliko je to potrebno: likovi su u startu postavljeni kao stripovski, ali su ubedljivi u svojim motivacijama, verujem im iako su SVI potpuno poremećeni. Zapravo, *zato* što su potpuno poremećeni, jer ko bi normalan uopšte mogao da bude superheroj/supernegativac? Šta reći kada lika koji je najbliži "normalnom" tj. društveno uklopljenom igra Kristofer Voken, i to kao potpunog psihopatu. Mišel Fajfer kao Ketvumen je savršena u svakom pogledu (i da je pravde pretekla bi Hita Ledžera sa Oskarom za 15 godina), i uopšte čitav taj gotski ugođaj filma je pokazatelj kako je ovo u potpunosti Betmen u viziji Tima Bartona. Prvi film (i dalje dobar i jako bitan) bio je neka vrsta kompromisa sa studijem, ali toga ovde nije bilo. Elfmanova muzika je još bolja, negativci su još groteskniji, a scene između Brusa Vejna i Seline Kajl na balu, odnosno Betmena i Ketvumen na kraju filma, ubadaju pravo u centar kada je reč o tome o čemu ovakve priče zapravo govore...

 

 

69. Clerks (1994), režija: Kevin Smith

Nemam previše čistih komedija na listi, kao ni malih indi filmova, a "Clerks" je i jedno i drugo, i odličan pokazatelj da je moguće snimiti film putem štapa i kanapa, za male pare, bez dovoljno rediteljskog iskustva, ako postoji prilično dobar scenario. "Clerks" je brzo postao kultni film a od Kevina Smita stvorio neku vrstu reditelja-ortaka sa kojima su se mnogi mogli identifikovati. Likovi gikova/luzera koji troše svoju mladost otaljavajući poslove bez neke perspektive, takođe su mnogima poznati. Baš kao i etičke diskusije u vezi sa dešavanjima iz "Star Wars" univerzuma... Smit je ovim filmom pokrenuo i čitav mali filmski univerzum (pre Marvela!), i većina kasnijih filmova su se manje-više nadovezivali na ovaj (manje ili više uspešno). "Clerks" je u neku ruku i generacijski film, tako da mogu da razumem ove nešto mlađe ako ga ne kapiraju (mada bi bilo zanimljivo sprovesti neku vrstu ankete), uostalom diskutabilno je koliko to kapira i sam Kevin Smit, odnosno koliko je sposoban da ovako nešto ponovi. P. S. mesto na listi pod ovim brojem je od početka bilo zacrtano... P. P. S. ovo je jedini film Kevina Smita na listi...

 

 

68. Darkman (1990), režija: Sam Raimi

Dobar kandidat za najpotcenjeniji film devedesetih (mada imam par još boljih u top 50), "Darkmen" Sema Rejmija je i dalje među najlošije ocenjenim filmovima na ovoj listi (ako se gleda IMDb). Doduše, s vremenom je postao kultni film, ali teško da će ga mnogi staviti na sličnu listu (ili onu najboljih superherojskih filmova). Ovo je prvi Rejmijev film koji sam pogledao, tada kada se pojavio, na piratskoj kaseti, privukao me je naslov. Između Bartonovih "Betmena", ovo je bio film koji je definitivno formirao moj ukus kada su u pitanju slična ostvarenja. A tu ne mislim samo na superherojštinu, već i generalno na filmove u kojima je prisutna stripovska estetika (kao i ona iz animiranih filmova a la Looney Tunes), ali je sve to obrađeno znatno mračnije, i tematski i vizuelno. "Darkmen" je bio R rated superherojski film pre nego što je to bilo kul, Lijam Nison je na kratko postao akcioni heroj pre nego što je to u međuvremenu svima već dosadilo, a Rejmi je ovde mnogo pre "Spajdermena" primenio sve ono što je naučio iz "Evil Dead" serijala (zapravo ima dosta scena gde se mogu pronaći vizuelne sličnosti između "Darkmena" i "Spajdermena"). I na kraju da pomenem Lerija Drejka (RIP) u ulozi negativca Roberta Duranta koji je bio toliko harizmatičan i upečatljiv da su ga vaskrsli za nastavak...

 

 

67. Braindead (1992), režija: Peter Jackson

I da završim sa Piterom Džeksonom. "Braindead" (u Americi "Dead Alive" da ga ne bi mešali sa filmom "Brain Dead" iz 1990) je za devedesete ono što je Rejmijev "Evil Dead" bio za osamdesete, zapravo ovo je nalik na prva dva "Evil Dead" filma u jednom, jer tu su izuzetno kreativni i krvavi praktični efekti, kao i slepstik humor. I mada se slažem da je "Heavenly Creatures" Džeksonov objektivno najbolji film, meni je ovaj subjektivno draži (pa zato i nekoliko mesta iznad). Ovo je jedan od filmova za koji sam znao i pre Interneta, tako što sam u Bleferskom vodiču za horor Gorana Skrobonje pročitao odrednicu o Piteru Džeksonu gde se ukratko opisuje (kao i njegov prvenac "Bad Taste"). Pogledao sam ga 1999. ili 2000. na Festivalu treš filmova u Reksu (ako je još neko bio i seća se tačnog datuma neka kaže), i moram da kažem da je ovo zaista vredelo pogledati u nekoj varijanti bioskopa sa publikom. Džekson je već ovde u demonstrirao zašto je pravi reditelj za spektakl kao što je "The Lord of the Rings", s obzirom da je sa mnogo manje para napravio svojevrsni spektakl, samo u žanru horor-komedije (na IMDb-u za rejting stoji samo ovo: Rated R for an abundance of outrageous gore). Džeksonova rediteljska sudbina je na kraju ispala slična kao kod pomenutog Rejmija, a eventualni povratak korenima u njegovom slučaju je nešto što se još više priželjkuje od strane filmofila...

 

 

66. Jackie Brown (1997), režija: Quentin Tarantino

Moram da priznam da sam bio među onima kojima ovaj film nije previše legao na prvo gledanje, ali se to promenilo posle neke od repriza. Možda je i do godina. Likovi su kod Tarantina uvek bili vrlo filmski, uvek zanimljivi, ali retko takvi da bi se u njima pronašli. "Jackie Brown" je tu neka vrsta polu-izuzetka, pošto su dvoje glavnih junaka ljudi koji pokušavaju da se izbore sa sopstvenom sredovečnošću. A likovi kod Tarantina, kao što znamo, često ne dobace ni dotle. Džeki Braun i Maks Čeri su kako dramska kičma tako i srce filma, a sam zaplet koji je na momente namerno zakoplikovan manje je bitan. Muzika koju Tarantino uvek pažljivo bira ovde ima jednu dodatnu dimenziju, pošto pojedine pesme nisu više samo tu da majstorski ozvuče konkretnu scenu (i postanu neodvojive od iste), već postaju i teme koje prate glavne junake. Ovo je i prvi put da Tarantino radi adaptaciju (Elmor Leonnard) i bilo bi zanimljivo videti da tako nešto ponovo pokuša...

 

 

65. Boogie Nights (1997), režija: Paul Thomas Anderson

Omiljeni Andersonovi filmovi su mi ovi nešto skoriji: "There Will Be Blood" i "Phantom Thread", ali i devedesetih je imao šta da pokaže, iako se tada direktnije ugledao na starije kolege poput Altmana ili Skorsezea. "Boogie Nights" mi je najbolji iz tog perioda, i ma koliko da ovde ima Skorsezea (samo zamenite mafiju sa porno industrijom), i da podseća na nešto što bi napisao tada hiperaktivni Tarantino, opet je dovoljno svoj, a likovi su nekako humaniji. Glumačka ekipa je izuzetna. Mnogi od njih su upravo ovde ostvarili svoje prve velike uloge, dok je Bert Rejnolds imao zasluženi kambek. Ovo je verovatno jedini film u kojem me Mark Volberg ne nervira, i ne želim da ga neko udari u to glupo lice (iako se upravo ovde to desi), kao da je rođen za ovu ulogu mladog i blentavog porno glumca. I svi ostali su savršeni, ma koliko im uloge bile male. Neke od scena su poput mini filmova, mala remek-dela, kao što je to scena sa Kinezom i petardama (mali ogled iz toga kako se režira napeta scena), ili kada u tri paralelno montirane scene vidimo kako svima životi lagano odlaze dođavola...

 

 

64. The Virgin Suicides (1999), režija: Sofia Coppola

Ako je upravo u glavi počeo da vam svira Playground Love od Air, onda se razumemo. "The Virgin Suicides" je debi Sofije Kopole, i mada će joj tek naredni film doneti status rediteljke od koje se puno očekuje, meni je ovaj omiljen. Ovo je prvi film u kome sam zaista primetio Kirsten Danst, odnosno prvi u kome ona više nije bila dete-glumica već neko ko pleni čitavom svojom pojavom. "The Virgin Suicides" je film atmosfere, stanja umesto zbivanja, coming of age priča neobične strukture (ne postoji centralni protagonista) i još neobičnijeg ishoda (vidi naslov). Nedavno sam najzad pročitao istoimeni roman Džefrija Judžinidisa, i mogu da kažem da je adaptacija dobra. Zadržana je neobična naracija iz prvog lica množine, kao i opšti prikaz američkog predgrađa sedamdesetih u kome su pomešana slatka nostalgija sa nešto gorčine. I mada su mnogi detalji iz kratkih života sestara Lisbon izostavljeni, filmu to zapravo ne smeta pošto se tako stvara dodatna mistična aura, i potencira zamagljena perspektiva dečaka iz komšiluka koji očajnički pokušavaju da proniknu u živote sestara Lisbon. Ali to nikada do kraja ne uspevaju, kao i svi dečaci...

 

 

63. Audition (1999), režija: Takashi Miike

Snimljen po romanu Rjua Murakamija, ovo je jedan od blizu 100 filmova koliko je Mike do sada režirao, i verovatno najpoznatiji. Možda i najbolji, barem na osnovu do sada odgledanog, ali to ne mogu sa sigurnošću da kažem. Elem, jedna stvar koju ovaj film ima zajedničko sa prethodno pomenutim "Ringu" jeste to što i ovaj film počinje, i u dobroj meri se odvija kao da nije reč o hororu. Umesto toga pratimo sredovečnog udovca koji pokušava da nađe srodnu dušu, i kada se čini da su se najzad sve kockice složile, stvari postaju čudne, a onda i vrlo vrlo gadne... "Audition" je jedan od najboljih slow burn horora, gde se zlokobni nagoveštaji samo množe, iako potpunu sliku ne uspevamo da sagledamo (baš kao ni glavni junak) sve dok nije prekasno. Reprizirao sam ga posle dugo vremena i naročito mi je prijalo podsećanje na takve momente tokom filma, jer sam ih u dobroj meri zaboravio. A jedan od razloga za to jeste šokantna završnica, koja je do te mere upečatljiva da sve prethodno viđeno odlazi za kratko u drugi plan...

 

 

62. Пред дождот / Before the Rain (1994), režija: Milčo Mančevski

Rekao sam da neću stavljati na listu domaće filmova, ali kad je reč o ostalim ex-Yu državama odvojio sam jedno mesto za film koji je ipak najbolji u konkurenciji. Zapravo, te 1994. "Pre kiše" je bio film koji je pričajući jednu lokalnu (a opet univerzalnu) priču to učinio filmskim jezikom koji je pratio duh vremena. Iste godine kao i "Pulp Fiction", "Pre kiše" koristi strukturu od tri povezane priče koje nisu date u linearnom sledu. Štaviše, ovde je ta vrsta nelinearnosti dodatno u službi pripovedanja, odnosno nadovezuje se na temu o večnom krugu netrpeljivosti i osvete. Mnogi kadrovi makedonskih brda i uopšte režija čitavog filma podsećaju na stare vesterne, a imajući u vidu neke od filmova koje je Mančevski kasnije snimao, odnosno pokušavao da snimi to svakako nije slučajno. Deo filma koji se dešava u Londonu pomalo iskače, ali ipak ima svoje mesto u filmu (kao i sporedna uloga prerano preminule Ketrin Kartlidž, koja ima još dva filma na listi). I za kraj moram da pomenem apsolutno genijalnu muziku benda Anastasia, koja predstavlja zasebno malo remek-delo...

 

 

61. La cité des enfants perdus / The City of Lost Children (1995), režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro

Ako ste mislim da ću ostati na jednom Ženeovom filmu, onda ste se prevarili. I mada je "Delicatessen" za nijansu voljeniji kod publike, meni je ovaj draži. Odnosno, ovo je film koji kao da je neko snimio po mojim sopstvenim maštanjima, kako kad je reč o celokupnom svetu u kome se ovo dešava, tako i kad su u pitanju detalji, dizajn, boje, likovi, muzika... Ovo je film koji je Žene isprva hteo da snimi, i mada jeste nešto ambiciozniji od prethodnog, i dalje je u pitanju slična vrsta estetike. "Grad izgubljene dece" je naglašenije bajkovit, naročito ako se ima u vidu zaplet, sa sve dobroćudnim rmpalijom koga igra Ron Perlman, koji se udružuje sa devojčicom iz sirotišta dok pokušava da spase svog brata od ludog naučnika... Scena sa treniranim buvama i karnevalska muzika Anđela Badalamentija koja sve to prati samo je jedan od mnogih antologijskih prizora koji su mi se urezali već na to prvo (bioskopsko) gledanje. Neki filmovi Giljerma del Tora su uspevali da se približe ovoj vrsti filmskog ugođaja, ali nekako nikad to nije bilo baš TO...

 

 

60. The Shawshank Redemption (1994), režija: Frank Darabont

U svoje vreme potcenjen (nije imao veliku gledanost a i Oskari su izostali uprkos nominacijama), a danas za mnoge precenjen (već dugo je najbolje ocenjeni film na IMDb-u), dok je za neke najbolji film svih vremena... Za mene je "The Shawshank Redemption" primer jedne od najboljih adaptacija, kako Stivena Kinga tako i uopšte. Ali da se ipak zadržim na Kingu, koji je originalnu novelu objavio u okviru zbirke "Different Seasons", koju većinski sačinjavaju duže priče bez elemenata natprirodnog. Darabontov film u mnogome proširuje i nadgrađuje ovu novelu, ali tako da poštuje duh originala. Nešto slično je sa drugom novelom iz te zbirke učinio Rob Rajner snimivši "Stand by Me", te ne čudi da je i sam želeo da adaptira Darabontov scenario i tako ostane usamljen na tronu reditelja koji su najbolje preneli Kinga na platno (Kjubrik je van konkurencije pošto njegovo remek-delo koristi roman više kao inspiraciju nego što ga zaista adaptira). Jedan od razloga što mi je ovaj film veoma drag je što nakon svakog gledanja (a zahvalan je za povremene reprize) imam osećaj kao da sam upravo pročitao roman koji je zapravo duži, bogatiji i kompleksniji od predloška po kome je nastao film...

 

 

59. The Truman Show (1998), režija: Peter Weir

Nikada neću shvatiti zašto je Džim Keri bio izignorisan od svih osim od Zlatnog Globusa kada su nagrade u pitanju. A upravo je u njegovom performansu ključ, jer ne znam da li bi sa drugim glumcem film funkcionisao. I ostatak ekipe je sjajan, kao i čitav taj blago parodični pristup scenariste Endrua "Gattaca" Nikola, i režija Pitera Vira koji se retko (nažalost sve ređe) nalazi u toj ulozi, ali mu je svaki film vredan pažnje. Celokupni dizajn i uopšte to kako je ovaj rijaliti postavljen kao nešto što deluje retro-futuristički kako tada tako i sada (koliko bi pogrešili da su pokušali da sve rade skroz realistično i predvide budućnost u tom smislu) jeste pun pogodak, tako da film uspešno odoleva godinama... Sve to stoji, ali ipak je Keri i njegova uloga koja je između komične i dramske (između Džima Kerija koji nam je bio poznat iz prethodnih filmova i onog što će tek pokazati u nekim kasnijim) ono što je okosnica ovog filma, srce i duša. I umesto da ga svi podrže, neki su prosto prebacili na drugi kanal; a sad kad u filmu kao što je "Sonic the Hedgehog" ugledaju odjek starog Džima Kerija i to bude nešto najbolje u tom filmu, shvataju koliko su pogrešili...

 

 

58. Heat (1995), režija: Michael Mann

 

"Heat" sam ako se ne varam pogledao u bioskopu Kozara, i dobro se sećam kada je negde na pola filma počela ona čuvena sekvenca pljačke banke koliko je to bilo u tom trenutku impresivno za videti, a posebno čuti (kada krene pucnjava...). Očigledno da su i drugi imali sličan utisak pošto ne znam da li bi filmovi Kristofera Nolana danas izgledali isto bez Majkla Mena (a ovog filma posebno) kao jednog od očiglednih uzora. Kada se sagleda Menov dosadašnji opus, upada u oči koliko su mu filmovi iz devedesetih najbolje ostarili. Volim ja i njegove filmove iz osamdesetih, a i ove novije (bar neke od njih), ali u oba slučaja ti filmovi vrište iz koje su epohe, što nije problem sa onim starijim, ali kad je reč o ovim novim, digitalno snimljenim, ume da zasmeta. "Heat" je pak pravi veliki, bioskopski film, koji ispunjava platno (i epsku minutažu) kako upečatljivim akcionim i dramskim deonicama, tako i jednako upečatljivim likovima. Scene akcije su brze, žestoke i realistične, a opet sinematične. Isto tako, Mena zanimaju lične drame i drugi detalji iz svakodnevice kako pljačkaša tako i policajaca koji ih love, i ume sve to da snimi tako da jednu u svojoj postavci jednostavnu priču učini arhetipskom...

 

 

57. Dracula (1992), režija: Francis Ford Coppola

 
Za razliku od nekih filmova koji se nalaze ispod ovog na listi, a kojima ne mogu da nađem niti jednu krupniju zamerku, "Drakula" Frensisa Forde Kopole je daleko od savršenog filma (počevši od spektakularnog miskastinga Kijanu Rivsa), međutim, ono što je u ovom filmu dobro ne samo da preteže nad svim mogućim zamerkama, već ga čini jednim od najunikatnijih horora te decenije (pa i filmova uopšte). Kada sam prvi put gledao Kopolin film (nažalost ne u bioskopu) već sam bio pročitao roman Brema Stokera i svidelo mi se što su najzad neke pojedinosti adaptirane kako treba, a u to ubrajam i one bizarnije, kao što je Van Helsing koji u tumačenju Entonija Hopkinsa povremeno deluje kao pošandrcali starac koji s entuzijazmom priča o ubijanju vampira do u svaki krvavi detalj (takav je i u romanu). "Drakula" je starinski film u najboljem smislu, pošto je Kopola rešio da koristi isključivo praktične efekte, te je film krcat vizuelno impresivnim prizorima kojima je teško pronaći parnjaka u nekom filmu tog (pa i ovog) vremena. I mada je Kopola za moj ukus previše potencirao melodramski deo romana, dovoljno je blizak duhu izvornika, i za razliku od mnogih prethodnih verzija sasvim je dobro ostario. A tu je naravno i muzika poljskog kompozitora Vojćeha Kilara (RIP) koja je potpuno remek-delo...

 

 

56. Jacob's Ladder (1990), režija: Adrian Lyne

Koliko se sećam, ovo je jedan od filmova gde me je zapravo privukao naslov, odnosno domaći prevod. "Džejkobova lestvica košmara" je zvučalo obećavajuće, i upravo to dodavanje reči "košmar" u naslov vidim kao jednu od najboljih mini-recenzija ovog filma. Reditelj "Fatalne privlačnosti" i "Devet i po nedelja" nije neko od koga bih očekivao ovako nešto, i jedini razlog što sam radoznao da vidim njegov novi triler jeste ovaj film. Ako ima nekog da ovo nije gledao, neka ne čita dalje ništa. I to ne zato što mislim da je obrt na kraju ne znam koliko originalan ili šokantan, već zato što je u pitanju suštinski potresan kraj jedne namerno konfuzne priče protkane paranojom, PTSD-om i scenama iz pakla. Buđenje iz košmara je smrt, kao jedina moguća uteha... Uticaj ovog filma se može videti u brojnim hororima čitavu deceniju kasnije, a verovatno je najbitniji ključni uticaj na serijal video-igara "Silent Hill" čiji je ovaj film neka vrsta duhovnog oca. A što se nedavnog rimejka tiče, zaboravite da to uopšte postoji...

 

 

55. The Thin Red Line (1998), režija: Terrence Malick

Terens Malik je bio zanimljiviji kao reditelj dok je snimao jedan film u 15 godina. I mada ovi filmovi koje snima poslednjih godina izazivaju oprečne (uglavnom negativne) reakcije, sve što je snimio zaključno sa ovim filmom je sjajno tj. sva tri filma. "Tanka crvena linija" je jedan od filmova koji sam po prvi put pogledao tek ove godine. Nekako sam ga prevideo tada, pošto su svi pričali o njegovom glavnom konkurentu za Oskara "Spasavanju redova Rajana". Ali sad kada sam ga najzad pogledao mislim da je ovo ukupno gledano bolji i originalniji ratni film od Spilbergovog. Malikov naizgled neobavezni pristup narativu, sa sve gomilom poznatih glumaca gde je teško izdvojiti glavnog junaka, već se perspektive stalno smenjuju i mešaju, odnosno sa lutajućom kamerom koja kao da prati svakog i nikog posebno... iz nekog razloga funkcioniše u ovom filmu, jer s jedne strane dodaje na realizmu (svakog trenutka svačija priča može naglo da se prekine), a opet je i neobično poetično bez imalo sentimentalnosti. Najbliži glavnom junaku je Džim Kavizel, ali su najbolji momenti dramske vinjete koje uspevaju da ispričaju jednu čitavu malu a zaokruženu priču (kao što je to etički sukob između oficira koje igraju Elias Koteas i Nik Nolti). "Tanka crvena linija" je drugačiji od ostalih filmova o Drugom svetskom ratu, ali na dobar način...

 

 

54. Scream (1996), režija: Wes Craven

Ovaj film se pojavio tačno kada je i trebalo. U to vreme sam bio tinejdžer koji je već zavoleo horor (dakle Rendi) i pokušavao da napravi svoju VHS kolekciju snimajući stare horore koje su tih godina vrteli na Pinku. "Vrisak" sam prvi put pogledao upravo na kaseti, piratskoj doduše, dok sam nastavak već overio u bioskopu (sećam se solidno popunjene sale Doma omladine). O samom filmu svi već sve znaju, tako da ne znaš šta bih tu dodao, osim toga koliko je "Vrisak" bio dobra kombinacija tvrdog R-rated horora i komedije (odnosno inteligentne i za današnje pojmove suptilne parodije). To se često previđa kada se priča o tome kako je "Vrisak" spasao horor film devedesetih (ne baš, odličnih horora je bilo i pre "Vriska" samo ne u svojstvu bioskopski popularnog žanra za mlade), odnosno uništio ga (opet ne baš sasvim tačno, pošto je talas loših imitatora nešto što se desilo i posle "Noći veštica", samo što je tada u proseku bilo boljih filmova). Serijal koji je započeo Ves Krejven (RIP) se po svemu sudeći nastavlja, ali prvi "Vrisak" ostaje ubedljivo najbolji film od svoje sorte snimljen devedesetih...

 

 

53. Exotica (1994), režija: Atom Egoyan

Spremajući ovu listu mnoge filmove sam gledao ponovo, a neke premijerno, i između ostalog sam ponovo otkrio filmove Atoma Egojana. "Exotica" je među filmovima koje jesam pogledao tada, verovatno na TV-u, i osim pojedinih scena uglavnom zaboravio ("The Sweet Hereafter" sam tada pak potpuno preskočio). Ali sada kada ga gledam nešto starijim očima, mislim da je ovo jedan od boljih spojeva umetničkog i bioskopskog filma, i da je Egojan (barem ranije) to umeo da neosetno izvede. Na prvo gledanje postoji element misterije, dok nam ne postanu jasne svačije motivacije i traume iz prošlosti koje stoje iza njih. Na drugo gledanje ovo je pre svega drama o nemogućnosti komunikacije, gde su svi likovi gotovo sudbinski povezani, pa opet usamljeni. Na svako gledanje u prvom planu je pomalo tajnovita (čak i nakon poslednje scene) i izazovna pojava Kristine (Mia Kiršner) koja je između ostalog tu kako bi emotivno sjebani muškarci mogli da na nju projektuju svoje želje i strahove...

 

 

52. The Sixth Sense (1999), režija: M. Night Shyamalan

Je l' se sećate kada je ovaj film bio jedno od najvećih iznenađenja 1999? I tu ne mislim samo na kraj filma. Ne događa se često da neko praktično debituje (ovo mu je zapravo treći film, ali prva dva niko nije gledao) sa horor filmom koji postane hit, bude nominovan za Oskara i lansira karijeru za reditelja/scenaristu, i dvoje glumaca (Toni Kolet i Hejli Džoel Osment). Takođe nas je podsetio da Brus Vilis može da bude dobar glumac kad to hoće, a i posle svih bizarnih promašaja ovaj film stoji kao dokaz da je Šjamalan jako dobar reditelj, samo kad ima jednako dobar scenario (mada tu ne može da krivi nikoga do sebe). "Šesto čulo" je jedan od onih filmova koji mogu da se gledaju i ako znate za obrt na kraju, mada je to onda drugačije iskustvo, koje ima svojih čari (kako je sve pažljivo uklopljeno da ima smisla). Gledao sam ga u bioskopu, i kao neko ko je već bio ljubitelj priča o duhovima svidelo mi se što je ovakva vrsta priče postavljena u urbani milje, slično kao što je urađeno i u "Stir of Echoes" iz iste godine. Sećam se da su tada Šjamalana poredili kako sa Hičkokom tako i sa Spilbergom, i mada takva poređenja jesu bila donekle preterana (naročito ako se sagledaju u kontekstu njegovih ostalih filmova), nisu bila sasvim bez osnova...

 

 

51. American History X (1998), režija: Tony Kaye

Ovo je jedini put da sam morao da pogledam IMDb da se podsetim imena reditelja, pošto je Toni Kej nakon ovog moćnog debija skoro pa nestao sa scene. Odnosno snimio je jedan hvaljeni dokumentarac ("Lake of Fire") i još par opskurnijih filmova. Cenim da ga i dalje prati reputacija reditelja koji je težak za saradnju posle sukoba sa studijem a upravo u vezi sa ovim filmom. "American History X" je takođe film koji je dodatno učvrstio poziciju Edvarda Nortona kao jednog od najboljih glumaca svoje generacije, i ako ga neko nije primetio u "Primal Fear" posle ovog su ga svi upamtili. Tu je i drugi, nešto mlađi, a glumački posmatrano stariji Edvard, Furlong. Ovo mu je posle "Terminatora 2" verovatno najpoznatija uloga, i šteta što je posle krenuo nekim drugim putem... O tome koliko je ovaj film efektan verovatno dovoljno govori i to što ga istovremeno hvale kako borci protiv rasizma tako i sami rasisti i neo-nacisti. Neko ovo ističe kao zamerku, međutim, meni to više govori da je film toliko dobar da niko ne može da mu odoli, pa će stoga radije da tumači stvari i učitava onako kako mu odgovara... Simbolika crno-bele nasuprot kolor fotografije je jasna, mada Kej čak i tu uspeva da provuče (doslovne) nijanse. Umesto da samo osudi, film pokušava da kroz lik Edvarda Nortona objasni uzroke rasističkog razmišljanja, i da u centar svega postavi običnog (mladog) čoveka, sa svim svojim manama i predrasudama...

 

 

50. In the Mouth of Madness (1994), režija: John Carpenter

Karpenter mi je i dalje omiljeni živi reditelj, iako od ovog filma nije snimio ništa toliko dobro (mada imam soft spot za "Vampire"). Ovo je svojevrsno zaključenje neformalne apokaliptične trilogije, odnosno treći film koji se završava implicitnim krajem sveta. I u principu, tu je Karpenter bio majstor, kada će nešto da prikaže (i koliko dugo), a kada da tek nagovesti. Čak i njegovi slabiji filmovi imaju antologijske i pamtljive krajeve (npr. "Escape from L.A."). "In the Mouth of Madness" je takođe i njegov lavraftovski film (ne samo zbog naslova). Sem Nil je sjajan, kao i u svakom hororu u kome se pojavio, a jedini veći problem filma jeste sporedna ženska uloga (kako glumica tako i lik koji skoro da je suvišan). I za kraj, dve anegdote koje nisu u vezi sa ovim već sa dva druga Karpenterova filma. "Vampire" sam gledao na Sinemaniji, u Sava centru i sala je bilo solidno popunjena, i na svako pojavljivanje imena Džona Karpentera u toku najavne špice publika je aplaudirala. Nekoliko godina kasnije kada sam čekao u redu ispred Takvuda za "Ghosts of Mars" neki tip ispred mene je morao da objašnjava svojoj smorenoj devojci zašto gledaju taj film, i na kraju je samo nemoćno raširio ruke i rekao: "Ali to je Džon Karpenter!" Pitam se da li su raskinuli...

 

---NASTAVIĆE SE…

PROKLETIJE rastu

             Dragi moji čitaoci, evo nekoliko vesti, informacija, podsećanja i opservacija vezanih za PROKLETIJE, moj novi roman.  

Mislili ste da je roman NAŽIVO šokantan?

Mislite da je ZAVODNIK kontroverzan?

Čekajte da vidite PROKLETIJE! 

           

1) Podsećam, pretplata za PROKLETIJE traje od 26. aprila do 18. maja.

            Tačnije, oni koji mi se jave najkasnije do 18. maja uveče, obezbediće sebi komadić večnosti u spisku pretplatnika na kraju knjige.

            Ako vam to znači (A što da ne? Jednog dana možete se svojim potomcima pohvaliti i time! A deca će vam uskliknuti: „Daddy Cool!“), javite mi se što pre mejlom na: dogstar666 at yahoo dot com kako bih vas uneo u spisak.

Naravno da knjigu možete, pod istim uslovima, naručivati i posle tog datuma: jedina razlika je što nakon toga nećete biti među pretplatnicima navedenim u zahvalnicama u samoj knjizi, jer će ona tad već biti u štampi.

Knjiga izlazi iz štampe sredinom juna, kada se pretplatnicima šalje, onim redom kojim su naručivali.

Naglašavam: dovoljno je samo da se JAVITE na moj mejl što pre – uplatu možete obaviti kad god vam to odgovara, do kraja maja.

 

2) Podsećam, ako vam je nekako to dosad promaklo, da sve detalje o tome ŠTA je ova knjiga, i KAKO je poručiti, imate OVDE.

 

3) Odgovor pretplatnika, do sada, otprilike je u granicama mojih očekivanja, pa čak možda i malo jači od toga. U ovom trenutku, za 20 dana pretplate, naručeno je, a uglavnom i plaćeno, oko 250 primeraka PROKLETIJA. Ta cifra ne bi bila ništa spektakularno za nekog mejdžor izdavača koji ima propagandnu mašineriju, televizije „na izvolte“, novine, bilborde, knjižare itd, ali za jedan skromni nezavisni individualni samizdat koji se „reklamirao“ samo na ovom blogu, par foruma i par Fejsbuk grupa, ovo je sasvim solidno. Nisam nezadovoljan.

 

4) Ispoljenim interesovanjem učvrstili ste me u mom incijalnom, prilično rizičnom planu da uradim tiraž od 1.000 primeraka, što do sada nisam radio ni sa jednom mojom knjigom. Naime, 2. izdanje romana NAŽIVO radio sam u tiražu 300, a 3. izdanje = 500; 1. izdanje ZAVODNIKA radio sam u 500, isto kao i KULT GULA.

 

I kad već pominjem ove knjige, evo i nekih informacija vezanih za njih:

a) kao što sam ispravno pretpostavljao, PROKLETIJE kod pretplatnika snažno sa sobom „vuku“ i NAŽIVO: to ima logike, jer PROKLETIJE i jesu neka vrsta nastavka tog romana, mada sam ja verovao da ga većina ljudi koji prate ovaj blog već imaju. Istina, možda neki od naručilaca imaju ranija, meka izdanja, pa su mudro rešili da nabave ovo tvrdo, ultimativno (sa dodacima), dok ga još ima. Tokom ove pretplate otišlo je i 50-ak primeraka NAŽIVO, i gotovo sam siguran da će NAŽIVO najkasnije do kraja ovog leta biti rasprodato (out of print), a kad se to desi, nije verovatno da ću tako skoro raditi reprint. Osim ako PROKLETIJE apsolutno ne zapale mase… U svakom slučaju, ja vam savetujem: ako nemate NAŽIVO uopšte, ili ako imate samo 1. izdanje (Prosvetino, s crvenom koricom Bekšinjskog) – naručite sebi 3. izdanje, jer uskoro ga više neće biti.

 

b) KULT GULA se takođe smanjuje u mojim zalihama, a te knjige ionako imam u manjem broju, pa zato, ko je čekao dosad – neka ne čeka još dugo. Tu knjigu sasvim sigurno neću reprintovati.

c) što se tiče ZAVODNIKA – evo i zvanične objave: ovih dana postigao sam dogovor sa Orfelinom za izradu 3. izdanja tog (trenutno rasprodatog) romana. Dakle, očekujte novo izdanje vrlo uskoro, možda već do kraja juna, ili svakako tu negde tokom leta.

 

5) Mada ima mnogo meni poznatih imena i starih pretplatnika i pratilaca na spisku, raduje me što ima i mnogo novih imena, i to iz celoga sveta! Do sada sam dobio uplate i narudžbine od naših ljudi koji žive širom zemljine kugle. Neke od lokacija na koje će ovog leta stići PROKLETIJE su:

- Bruxelles, Belgium

- North Bethesda, USA

- Krefeld, Deutschland

- Pasadena, CA, USA

-Toulouse, France

- Banjaluka, Republika Srpska (BIH)

- Canada

- Istočno Sarajevo, Republika Srpska (BIH)

- Kotor, Crna Gora

- Plav, Crna Gora

- Tralee, Co Kerry, Ireland

- Hanoi, Vietnam

- Stockholm, Sweden

 

            6) PRIJATELJI KNJIGE: Sigurno najprijatnije iznenađenje vezano za PROKLETIJE, bar za sada, jesu PRIJATELJI KNJIGE! Prilikom raspisivanja pretplate napisao sam:

„Ako ste PRIVATNO LICE, poštovalac mog lika i dela, a uz to imate neki humanitarni dinar viška, i želite da finansijski pomognete ovaj moj mukotrpni a ne naročito isplativi rad, i vi možete da budete PRIJATELJ KNJIGE i kao takav pomenut unutra.“

Ovog puta odazvalo se više ljudi nego ranijim prilikama, i sa većim iznosima nego što sam smeo i da očekujem, i mada su neki od njih tražili anonimnost, ja sam insistirao da ih navedem u knjizi, a pominjem ove heroje i ovde. Dakle, iako ih niko nije na to naterao, niti će zbog ovoga imati neke poreske olakšice ili bilo kakav oblik koristi, sledeći divni ljudi su svojim donacijama osnažili temelje PROKLETIJA, tako da se knjiga sigurnije, sa manje rizika i strepnje po svog samizdavača (mene) može otisnuti među čitaoce. U tom smislu, PRIJATELJI OVE KNJIGE su, za sada:

  Vanja Petrović (Novi Sad),

Isailo Dondić (ex-Niš, sada Beč),

Miloš Marković (Beograd),

Nemanja Mijailović (Beograd),

Milena Dasukidis (Beograd),

Miloš Korolija (Zrenjanin).

Ako još neko želi da na ovaj način podrži knjigu (i da bude pomenut u knjizi) rok je takođe 18. maj. Ako se javite kasnije, dobrodošli ste, ali knjiga će posle toga već biti u štampi…

 

7) PRIJATELJI KNJIGE biće i uvek pouzdani Orfelin izdavaštvo i Darkwood! Hvala im!

 

Toliko za sada.

Javljajte se, pišite, poručujte…

Hvala svima koji su se javili, i koji će se tek javiti.

 

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (1. deo)

 

            A sada, dok udaram završni lak na rukopis PROKLETIJA i nadzirem prelom da sve to ode najčistije i najbolje moguće u štampu (detalji o pretplati na novi roman su OVDE!) – prepustiću govornicu drugaru i nekadašnjem saradniku ovog bloga, u njegovim najranijim danima, daleke 2009., Milošu Cvetkoviću.

            On je izveo poduhvat (neko bi rekao: ludački), i odgledao masu filmova iz 1990-ih (neke reprizirao), i promislio ih, i napravio top listu, ne od 10 ili od 20, ne ni od 50 nego od – top-100 filmova nastalih između 1990-1999! Nju je nedeljama kačio na Fejsbuk, gde je naišla na veliko interesovanje javnosti, pa sam mu ja zatim kazao da je greota da to ostane u tom uskom krugu publike, i predložio da je sada okačimo i ovde, kako bi bila još vidljivija i još korisnija većem broju ljudi.

            Miloš je veliki filmofil i njegove je reči vredno poslušati čak i onde gde se ne slažete s njim. Naravno da se ni ja ne slažem s njim potpuno: dapače, imam i neka prilično radikalna neslaganja u ponekim slučajevima (nekoliko, po meni savršenih filmova, on je smestio u niži deo liste). Ali, te su stvari neizbežne, bilo čiju listu da gledate: dođavola, pa ja se sada ne slažem ni sa nekim mojim listama koje sam pravio pre 10 i više godina! Zato, ne treba se previše ozbiljno unositi u rangiranje, ionako je ocenjivanje umetnosti nemoguće izvesti egzaktno, pa zato i ocene i liste treba shvatiti samo kao jednu igrariju i prečicu za sagledavanje i preporučivanje, a ne kao nešto što je s neba bogomdano došlo u kamen urezano.

            S tim na umu, od mene samo još ovo: zbog velikog obima, Miloševa lista top-100 filmova biće podeljena u 4 dela od po 25 naslova.

            Dok traje njegova lista, ja neću u nju unositi nikakve svoje komentare i anotacije: kačim je onakvu kakvu je on sačinio.

Kad prođemo kroz njegovu listu, ponudiću vam i moju, sveže apdejtovanu listu za isti period, mada ne garantujem da će ona baš biti top-100. Ne znam, videću, kad nađem vremena da se time zabavljam.

Unapred mogu da najavim nekoliko razlika koje će moja lista imati u odnosu na Miloševu: 1) izuzetni filmovi biće u vrhu liste, a dobro-vrlodobri nešto niže; 2) kod mene će biti više horora, i biće ih više u vrhu liste; 3) kod mene će biti više opskurnih naslova, a manje mejnstrima; i 4) kod mene će biti više filmova iz kinematografija koje nisu USA/UK.

            Do tada, pre nego počne finalno odbrojavanje, kratak Milošev uvod, pa lista.

 

 

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš Cvetković (1. deo)

 

 

kratak uvod

 

Zašto baš devedesete? Pa recimo da sam dobar deo te decenije (a posebno drugu polovinu) proveo po bioskopima gledajući skoro sve što se davalo (čak sam i nove filmove Stivena Sigala gledao tako, dok su još dobacivali do bioskopa), i mada mi devedesete nisu omiljena filmska dekada u dobroj meri sam filmski ukus izgradio upravo tada. Kada sam krenuo da repriziram filmove za ovu listu (a neke od njih gledam po prvi put), počeo sam da shvatam koliko ovo neće biti lako, odnosno koliko je teško ograničiti se na samo 100 filmova. Ali nekako sam u tome uspeo. Olakšao sam sebi tako što sam rešio da ipak neću uključivati domaće filmove (it's complicated...), a rešio sam da preskočim i dokumentarce. Animirani filmovi su prisutni, mada neki koje će mnogi očekivati na listi nisu. Nisam rešio da postavim limit od maksimalno dva filma po reditelju, tako da ih ima i sa tri, pa i više filmova...

 

 

 

100. Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998), režija: Guy Ritchie

I da krenemo od mesta broj 100. i debija reditelja koji se koliko još prošle godine vratio ovoj vrsti filma s kojom je započeo karijeru. Tada je "Lock, stock..." prozvan tarantinovskim, jer bilo je u drugoj polovini devedesetih dosta filmova koji su više ili manje uspešno zajahali talas koji je pokrenuo "Pulp Fiction". Ali Riči je uspeo da se lako izdvoji, i da narednim filmom to samo potvrdi. Ovo je i dalje užasno zabavan film, koji se može citirati, gledati iznova u celosti i na parče. Kamera je uvek u potrazi za zanimljivim uglom, tako da nisu samo sjajni dijalozi i živopisni likovi u prvom planu, a jedino što sa ove distance nije najbolje ostarilo jeste kolorit, pošto je film sav u monotonim žuto-braun tonovima. Riči je samo dve godine kasnije uspeo da ponovi uspeh debija, a po mnogima i da ga prevaziđe, ali "Lock, stock..." je film od koga je sve krenulo. Koliko se sećam, mislim da sam ga prvi put pogledao na nekom VHS-u...

 

 

99. The Reflecting Skin (1990), režija: Philip Ridley

A sad nešto malko opskurnije... Prvi dugometražni film Filipa Ridlija sam pogledao tek nedavno. U svoje vreme nije bio mnogo zapažen a ni u međuvremenu nije uspeo da se nametne, osim kod ljubitelja začudnih žanrovskih fuzija. Ovo je u suštini coming of age film, koji koketira sa hororom i južnjačkim gotikom. Vizuelno je upečatljiv, i zamrznuti kadrovi nalikuju na slike Edvarda Hopera (inače, direktor fotografije Dik Poup je uradio odličan posao na većini filmova Majka Lija). "The Reflecting Skin" je bogat neobičnim detaljima i likovima na način kao što su to filmovi Dejvida Linča, dok morbidno bajkovita atmosfera sa sve klincem kao POV junakom deluje vrlo deltorovski (i to pre Del Tora). Filip Ridli je nakon ovog snimio samo još dva filma: "The Passion of Darkly Noon" i "Heartless"...

 

 

98. Total Recall (1990), režija: Paul Verhoeven

Kad sam prvi put hteo da pogledam ovaj film u bioskopu karte su bile rasprodate pa sam umesto toga gledao "Joe Versus the Volcano" (što se ispostavilo kao prijatno iznenađenje, i jedan i dalje generalno potcenjen film). Iz drugog puta sam ipak uspeo, i tada sa svojih 11 godina neizmerno uživao. Ali za razliku od nekih drugih akcionih filmova koje sam gledao tih godina, ovaj se može nemilice reprizirati i 30 godina kasnije, a glavni razlog je Pol Verhoven. Iako je kao adaptacija Filipa K. Dika ovaj film u mnogome pogrešan, kao ludački spoj pametne naučne fantastike i bezumne akcije sjajno funkcioniše, a Arnold Švarceneger je upotrebljen taman kako treba, sa sve pratećim one linerima i neizbežnim kreveljenjem. Satira je ublažena u odnosu na "Robocop", mada su korporativni zlikovci i dalje prisutni, a film uspeva da iznenađujuće dobro balansira "da li je sve samo san?" pitanje sve do samog kraja, možda upravo zato što i ne insistira na njemu već to ostavlja gledaocu da presudi. Eh da, pošto Fejsbuk cenzuriše golotinju ne mogu da okačim *onaj* kadar, pa zato evo jedan grupni plan Švarcenegera...

 

97. Ghost in the Shell (1995), režija: Mamoru Oshii

 

Verovatno bi ovaj film bio na nekom višem mestu na listi da sam ga zapravo pogledao tada kada je snimljen ili koju godinu kasnije. Ovako je prošlo više od decenije i u međuvremenu se desio "The Matrix", a nakon toga se svako malo pojavi novi film/serija koji odavde crpe inspiraciju... Inače, nikad nisam bio veliki anime fan, nisam gledao ništa od serija i samo sam pogledao one najpoznatije filmove (neke od njih tek nedavno), tako da nemam neki referentni okvir u tom smislu, ali kao SF-akcija "Ghost in the Shell" ne gubi ništa zato što je animacija, naprotiv. Ako se uporedi sa nedavnim igranim rimejkom to posebno pada u oči, ali pored sjajne animacije i još bolje muzike, ipak je priča ta koji je ovde glavni adut. I mada je sam zaplet možda i nepotrebno zakomplikovan, u tematskom smislu ovo je već od samog naslova još jedno promišljanje toga šta nas čini ljudima, i to iz ugla nekog ko to barem formalno nije. Nakon podsećanja na original, skoro mi je pa komično koliko su u rimejku potpuno promašili poentu...

 

 

96. Fear and Loathing in Las Vegas (1998), režija: Terry Gilliam

Kod nas su film skraćeno preveli kao "Paranoja u Las Vegasu", a ja sam ga, koliko se sećam, pogledao u bioskopu Balkan. Tada mislim da nisam ni čuo za Hantera Tompsona, ali već jesam bio (i ostao) fan Terija Gilijema. Ovaj narkomanski trip od filma sam doživeo i u njemu uživao bez pomoći bilo kakvih droga (u to vreme nisam konzumirao ni alkohol!). Mnogo godina kasnije sam se iznenadio kada sam saznao da su kritike u to vreme bile pretežno negativne (jedan kritičar je za film napisao da je "negledljiv"), ali je zato kod šire publike ostao voljen. Ne verujem da je to uspeo da pokvari ni sam Džoni Dep odnosno njegove potonje uloge. Zapravo je ovo odličan primer dobro zamišljene i glumački sprovedene over the top uloge, za razliku od nekih Depovih kasnijih egzibicija. Plus Benicio Del Toro koji nije ništa manje dobar, iako se to nedovoljno ističe...

95. Tombstone (1993), režija: George P. Cosmatos

 
Samo godinu dana nakon što je Istvud kako se činilo stavio tačku na staromodni vestern kao žanr, pojavio se film koji je tu tradiciju bar na kratko produžio i uspeo da učini modernom, istovremeno omažirajući stare majstore. Doduše, pravo je čudo da je film na kraju ispao ovakav, pošto uz Kosmatosa na špici treba da stoji i ime originalnog reditelja (i potpisanog scenariste) Kevina Žarea, koji je brzo nakon početka snimanja otpušten, a po svemu sudeći i ime Kurta Rasela koji je pomagao Kosmatosu (ili je ovaj pomagao njemu). Uprkos svim tim babicama, dete je ispalo začuđujuće ne-kilavo, a jedan od glavnih razloga je fenomenalni kast. Kurt Rasel i Sem Eliot su rođeni da glume brkate kauboje, a Pauers But da igra ovu vrstu dripačkih negativaca, uz svesrdnu podršku Majkla Bina. A tu je i Val Kilmer, i samo zbog njegove uloge Doka Holideja ovaj film ima bar pola ocene više. Film sam po prvi put gledao 1994. u 20. Oktobru i toliko mi je bio svež u sećanju da sam ga tek nedavno reprizirao. Ali opet sam se iznenadio kada sam otkrio još nekoliko poznatih faca u malim ulogama, kojih tada nisam ni bio svestan (namerno neću da navodim, ako bi još neko da se podseti). Ima ovaj film i viškova, kao i scena koje kao da su rešavane tek u finalnoj montaži, ali i dalje je jedan od naj-kul vesterna svih vremena...

 

 

94. The Frighteners (1996), režija: Peter Jackson

Rani radovi Pitera Džeksona su mi i dalje omiljeni, i mada je ovo za njega bila neka vrsta tranzicionog filma i dalje ga svrstavam uz prethodna dva (četiri). Inače, kod nas je film preveden kao "Ko se boji duha još?", a ja sam ga gledao u tada novom i aktuelnom bioskopu Akademija 28, koji se mogao pohvaliti sa tada najboljim ozvučenjem. Ne znam šta sam očekivao, pošto prethodne Džeksonove filmove tada još nisam gledao, ali sam bio jako zadovoljan mešavinom horora, misterije i crne komedije. Mnogi su tada bili zbunjeni, jer film je na momente delovao skoro kao film za decu a na druge momente kao nešto što ni u ludilu ne bi pustili detetu. Kao da su se u njemu mešali raniji Džeksonovi filmovi sa onim koje je osamdesetih snimao producent Robert Zemekis (nikakvo čudo što je Majkl Džej Foks u glavnoj ulozi). Tu je i uvek dobri Džefri Kombs u jednoj od svojih najboljih uloga kao nestabilni FBI agent Milton Damers, zatim Gerijev sin Džejk Bjuzi i Di Volas kao par psihotičnih ubica, kao i veterani R. Li Ermi i Džon Ostin kao duhovi... "The Frighteners" je ona vrsta filma koji istovremeno ima obeležja skupog studijskog filma, ali je u biti uvrnuta indi horor-komedija. Zahvalan je za repriziranja, i jedino što nije ostarilo kako treba su pojedini CGI efekti...

 

 

93. Cube (1997), režija: Vincenzo Natali

 

"Cube" sam pogledao na Festu, mada ne u Sava Centru, pošto je te godine deo projekcija (ili možda sve, ne sećam se) bio premešten u druge bioskope. Bila je to dobro popunjena Kozara, a o samom filmu mislim da nisam mnogo znao sem inicijalne premise. Natali je u svom prvencu iskoristio jednostavan koncept i svedeno mesto dešavanja za upečatljiv SF triler. I mada je bilo sličnih filmova, za mene je "Cube" ostao neprevaziđen. Nije se išlo u nepotrebna objašnjavanja (za to služe loši nastavci), tipski likovi ovde ne smetaju, a generalna svedenost ostavlja prostora za dodatna učitavanja već po svačijoj volji. Scenografija je isto jednostavna a perfektna. Kasnije je Natali nastavio sa ovim "less is more" pristupom u filmu "Nothing" a pre toga se okušao sa paranoičnim SF-om na tragu Filipa K. Dika u filmu "Cypher". Kasnije je otišao u TV vode, i mada jeste snimio još nekoliko filmova, poslednji vredan pažnje (bar što se mene tiče, mišljenja su ovde podeljena) jeste kronenbergovski "Splice"...

 

 

92. Light Sleeper (1992), režija: Paul Schrader

 

Evo jednog filma kojeg nisam viđao na sličnim listama. Mislim da je premijera bila na Festu, ali ja sam ga otkrio tek kasnije na TV-u (Art kanal ili Studio B...) preveden kao "Fatalna nesanica". Od ovog filma sam i definitivno postao fan Pola Šredera, odnosno njegovih filmskih autsajdera. Od "Taxi Drivera" pa sve do najnovijeg "First Reformed" Šredera su opsedale priče o usamljenicima koji ne uspevaju da se uklope u društvo, pokušavaju da pobegnu od svega, neki od njih vode i dnevnik... i na kraju se obično prepuštaju nasilju i (auto)destrukciji... Glavni junak ovog filma, iako sitni diler droge, zapravo je jedan od simpatičnijih Šrederovih autsajdera, večiti melanholik kojeg sjajno glumi Viljem Defo. Za muzičku podlogu je bio zadužen Majkl Bin (ne taj Majkl Bin!), i mada sami tekstovi jesu previše na prvu loptu muzika savršeno odgovara svakoj sceni. Cenim da je ovo jedan od manje izvikanih filmova na ovoj listi, tako da shvatite ovo i kao preporuku, taman za kasno noćno gledanje...

 

 

91. Natural Born Killers (1994), režija: Oliver Stone

"Natural Born Killers" se može o(t)pisati kao Tarantinova verzija Boni i Klajd prilagođena devedesetim, mada sam ga ja uvek više posmatrao kao najluđi eksperiment u rediteljskoj karijeri Olivera Stouna. Tokom devedesetih Stoun je režirao čak sedam filmova nastavivši saradnju sa sjajnim direktorom fotografije Robertom Ričardsonom. Može se reći da su Stounovi filmovi bili dobri upravo do trenutka kada je Ričardson prestao da bude u mnogome zadužen za njihov izgled. A kad je reč o tome, bukvalno svaka scena u ovom filmu izgleda drugačije, videospotovska estetika dovedena je do ekstrema, a u skladu sa time je i prigodni saundtrek; pa opet je sve to izvedeno vrlo promišljeno, naročito kada se poredi sa potonjim filmovima u kojima je pokušano nešto slično (npr. "Domino" Tonija Skota). "Natural Born Killers" je film iz koga zrače devedesete, možda i previše, nešto kao "A Clockwork Orange" za MTV generaciju, film u kome su svi likovi toliko odvratni na jedan toliko groteskni, preteran i stilizovan način da postaju gotovo simpatični. 90s cinizam i nihilizam u čistom, neprerađenom obliku...

 

 

90. Glengarry Glen Ross (1992), režija: James Foley

 

Nikada nisam previše voleo filmove koji su rađeni po tekstu koji je pisan za pozorište. Najčešće se to oseti, pa i pored odlične glume i rediteljskog truda bi dobili filmove koji bi se mogli opisati kao: snimljeno pozorište. Ali ima izuzetaka. Najskoriji primer bi bio "The Father", a devedesetih to je bio "Glengarry Glen Ross" koji je snimljen prema istoimenom komadu Dejvida Mameta. Glumci su svi odreda sjajni, od nezaboravne epizode Aleka Boldvina pa do Al Paćina (pre nego što se na neko vreme pretvorio u samoparodiju), a posebno Džek Lemon kome je ovo bila verovatno i poslednja velika uloga. Mamet je i u drugim dramama uspevao da efektno dočara svet frustriranih muškaraca koji postaju žrtve sopstvenih rodnih (životnih) uloga (npr. "Oleanna" sa savršeno kastovanim Vilijemom Mejsijem), ali u ovom filmu je kroz mikrokosmos trgovaca nekretninama najbolje prikazao jednu širu sliku suštinski muškog sveta surovog kapitalizma. Džejms Foli uz ovakav tekst nije mogao da promaši, pa mu ovo ostaje najbolji film u karijeri...

 

 

89. The Game (1997), režija: David Fincher

Veliki sam fan Finčera. Do te mere da sam razmatrao i objektivno problematični "Alien 3" za ovu listu. "The Game" je jedan od onih filmova koji nekako nikome nije omiljeni od Finčerovih, i ljudi ga često previđaju, ali isto tako ovo je film kome se stvarno nema šta zameriti. Savršeno skockan triler kojim Finčer kao da je hteo da pokaže šta sve ume kao reditelj. A između ostalog je uspeo da od glavnog junaka koji je namćorasti bogataš napravi lika sa kojim je moguće empatisati. Takođe, iako ovo jeste jedan od onih filmova koji ako gledate prvi put sve vreme se pitate gde to vodi, sam finalni obrt nije nekakvo otkrovenje zbog koga je film nemoguće reprizirati. Zapravo je više reč o svojevrsnoj katarzi nego o obrtu. Zanimljivo je kako su nakon "Seven" mnogi pokušavali da iskopiraju taj finčerovski izgled tj. atmosferu, ali bi tu uvek nešto nedostajalo ili štrčalo, dok je sam Finčer to ovde s lakoćom ponovio u jednom donekle drugačijem ključu...

 

 

88. Night on Earth (1991), režija: Jim Jarmusch

 

Nisam baš najveći fan Džima Džarmuša (naročito filmova koje snima poslednjih godina), ali tokom devedesetih je režirao tri veoma različita filma (plus jedan dokumentarac i nekoliko spotova za Toma Vejtsa). "Dead Man" mi je oduvek bio nekako previše letargičan, na momente impresivan, ali i uspavljujuć, dok je "Ghost Dog - The Way of the Samurai" neočekivano zabavan, i neko vreme sam ga razmatrao za listu. Pa ipak, ako treba da izdvojim neki njegov film iz ovog perioda to će biti "Night on Earth". Film počinje na najbolji mogući način - uz muziku i glas Toma Vejtsa kao savršenog "naratora" za ovu vrstu priča o malim ljudima... Formu omnibusa Džarmuš je ovde iskoristio tako da snimi pet motivski povezanih vinjeta, koje su prilično različite u smislu tematike, a opet su stilski dovoljno slične da budu deo iste celine. Početak je meni najslabiji, i svaki put kada repriziram film zapravo se ni ne sećam prve priče (osim da taksi vozi Vinona Rajder), ali nakon toga se stvari značajno popravljaju u naredne dve epizode. No, glavni razlog što je ovaj film na listi jesu poslednje dve priče (Rim i Helsinki), odnosno dva mala remek-dela komedije odnosno tragedije...

 

 

87. La Haine (1995), režija: Mathieu Kassovitz

Kultni film devedesetih koji je dobro ostario, odnosno aktuelan je i danas gde god da se gleda. Film prati 24h u životu trojice mladih dizelaša (ili koja je već francuska verzija) iz pariskog geta, nakon velikih nemira. Jedan od njih pronašao je policijski revolver i kontemplira o osveti, mada nisam nije najsigurni šta zapravo želi... Kada se Kasovic pojavio sa ovim filmom to je tada delovalo gotovo kao najava nekog novog novog talasa. Snimljen je na autentičnim lokacijama, sa mladim i tada nepoznatim glumcima, u crno-beloj tehnici, skoro pa dokumentaristički, ali opet rediteljski precizno. Kada sam ga nedavno reprizirao posle mnogo godina kraj je ponovo uspeo da me iznenadi (mada sam znao da stvari neće na dobro da izađu, zaboravio sam detalje). Kasovic je tada bio dečko koji obećava, ali to nažalost nije uspeo da potvrdi narednim filmovima. Već sa "Assassin(s)" je upao u pretencioznost, a sa "Purpurnim rekama" je počeo holivudizaciju (iako, solidan je to triler), ali ako ništa drugo uvek ćemo imati "Mržnju"...

 

 

86. Delicatessen (1991), režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro

Rani Ženeovi filmovi su i najbolji, dok je Mark Karo bio prisutan kao ko-reditelj. "Delicatessen" je prvi koji je snimljen više sticajem okolnosti pošto je "Grad izgubljene dece" trebalo da bude Ženeov debi, ali je tada bio naprosto prezahtevan. Tako je umesto jedne stripovsko-bajkovito-esefično-groteskne priče snimljena ona koja je zahtevala manje lokacija, uglavnom je smeštena u jednu zgradu usred neobjašnjene post-apokalipse, i naseljena likovima koji kao da su (i likom i osobinama) izbegli iz neke od uvrnutijih epizoda Alana Forda. Moram da priznam da je ovaj film svojevremeno bio malo otkrovenje za mene, jer tada nisam još bio toliko izložen sličnoj estetici (na filmu ili u stripu), i prosto mi je žao što Žene i Karo nisu zajedno snimili više ovakvih filmova. Mada, ruku na srce, dobri su mi i oni kasniji koje se snimao solo (osim četvrtog "Aliena"), iako u njima nema toliko groteske i crnog humora kojima ovaj film obiluje...

 

 

85. Tesis (1996), režija: Alejandro Amenabar

Godinu dana pre nego što će se proslaviti filmom "Abre los ojos", Amenabar je debitovao horor-trilerom "Tesis", i neko vreme je bio jedan od reditelja koji su najviše obećavali (pogotovo za ljubitelje SF-a i horora), a onda je dobio Oskar za najbolji strani film i nikad više nije snimio ništa ni približno dobro... Ali da se vratim na "Tesis", pogledao sam ga znatno kasnije, u divx eri, da bih ga nedavno reprizirao. I oba puta sam imao osećaj da gledam vrhunski triler, u kome reditelj, uz pomoć sjajnog kastinga za dvojicu potencijalnih ubica, sve vreme vrhunski manipuliše očekivanjima gledaoca. To što je u pitanju mali, evropski film zapravo pomaže da priča bude još ubedljivija. Ma koliko voleo "8MM", ipak je "Tesis" onaj ultimativni i istinski jezivi film u kome urbana legenda snaf filma deluje kao nešto moguće. Ali pošto sam nekoliko puta prošetao hodnicima beogradskog FDU-a, bez problema mogu da zamislim domaći rimejk koji bi se tamo dešavao...

 

 

84. Cape Fear (1991), režija: Martin Scorsese

Kada se navode rimejci koji su bolji ili su barem tu negde u rangu originala Skorsezeov "Cape Fear" je na spisku. Meni je bolji, ili bar draži od originala pošto sam ga prvog gledao i momentalno mi se urezao u sećanje. Nisu na odmet bile ni brojne reprize, kao i pop-kulturne reference od kojih je najpoznatija ona u Simpsonovima. De Niro kao Maks Kedi jedan je od najupečatljivijih negativaca iz ove dekade, a uvek se pomalo iznenadim kad vidim dobrog starog Nika Noltija u nepropalom izdanju. I kao što je Hičkok nakon svog najambicioznijeg filma ("Vertigo"), koji nije naišao tada na dobar odziv, snimio jedan od svojih najzabavnijih, slično je Skorseze nakon što su izostali zasluženi Oskari za "Goodfellas" snimio svoj naj-palp film (u najboljem smislu te reči). A kad pominjem Hičkoka, Skorseze je kao veliki filmofil mudro odlučio da zadrži originalni skor Bernarda Hermana, pošto se neka savršenstva ipak ne mogu ponoviti...

 

 

83. Strange Days (1995), režija: Kathryn Bigelow

Ketrin Bigelou je tada bila 15 godina daleko od Oskara za režiju, i snimala je žanrovske filmove koji su pokrivali horor, SF, akciju, i to ništa manje beskompromisno od svojih muških kolega. Zapravo, čisto sumnjam da bi muškarac u jedan uzbudljiv bioskopski film stavio jednu od najmorbidnijih scena silovanja (koja pritom nije previše eksplicitna). Ali to je samo jedan od razloga što se ovaj film u tom trenutku izdvojio. Smešten uoči dočeka 2000. "Strange Days" je anticipirao milenijumsku paranoju, ali i rasne tenzije koje četvrt veka kasnije deluju kao još mračnija budućnost (tj. sadašnjost) u odnosu na to šta je prikazano u ovom filmu. Koncept digitalne droge u formi snimljenih iskustava (pa i onih najekstremnijih) je nešto na osnovu čega bi se danas snimila Black Mirror epizoda (a ima i Den Simons sličnu priču), a ovde je iskorišćen za zaplet koji je istovremeno ljubavna priča, paranoidni triler i društveno osvešćeni akcioni film. Film možda nema jednako jak efekat kada se gleda na malom ekranu (a možda je i do mrljavog blurej transfera), ali vredi ga reprizirati, iako smo već dobrano udaljeni od "futurističke" dvehiljadite...

 

 

82. The Piano (1993), režija: Jane Campion

Nisam neki ljubitelj kostimiranih drama iz viktorijanskog perioda, ali su mi zato mnogo interesantnije priče smeštene u isti period, ali u donekle drugačije okruženje. Dobar primer za to je Vinterbotomov "Jude", koji je ipak za nijasnu previše sumoran čak i za mene. Sa druge strane, "The Paino" Džejn Kempion je sumoran taman koliko treba, a da je u isto vreme vizuelno prelep, sav u plavo-zelenim tonovima divljine Novog Zelanda. Za obožavaoce Harvija Kajtela ovo je prvi film iz devedesetih u kome se skida (sledeći je nešto više na listi!), ali to na stranu, i on i svi drugi glumci su ovde sjajni. Na ovo novo gledanje sam shvatio da je lik koga igra Sem Nil ipak za trunčicu manji monstrum nego što sam zapamtio, dok je lik Harvija Kajtela isto tako manje heroj a više samo čovek koji se zatekao tu gde jeste i koristi okolnosti. Samim tim je i priča glavne junakinje mnogo manje romantična, a više realistična priča žene tog vremena koja u najboljem slučaju može da izabere manje lošu opciju. Osim ako kao romansu ne računamo nju i klavir, a s obzirom na muzički skor Majkla Najmana (koga će još biti na ovoj listi) to možda i ima najviše smisla...

 

 

81. Saving Private Ryan (1998), režija: Steven Spielberg

Već podozrevam kontroverzu ovde, bilo da će se neko žaliti zašto je film ovako nisko na listi, odnosno kritike zašto se uopšte nalazi na njoj. Ali tako je to sa velikim rediteljima, a Spilberg je to uvek bio, iako se ovih dana pomalo uljuljkao i na račun stare slave snima zanatski dobre mada suštinski nebitne filmove. Devedesetih je pak Spilberg bio u sjajnoj rediteljskoj formi, i to je pokazao kroz nekoliko klasika, koji su žanrovski poprilično različiti. "Saving Private Ryan" je film koji mu je doneo drugog Oskara za režiju, dok je onaj za film izostao. I mada će danas svi reći kako je to do lobiranja Harvija Vajnstina, i neće biti u krivu, ima nečeg i do korektnog, ali samo korektnog scenarija, od kojeg je Spilberg svojom režijom uspeo da napravi jedan od boljih, a svakako najupečatljivijih ratnih filmova. Gledao sam ga tada u Akademiji 28 i nisam osetio više od dva i po sata trajanja (a poređenja radi itekako sam osetio dva i po sata "Amistada" godinu dana ranije). Uvodnih pola sata su malo remek-delo za sebe, i tu se valjda svi slažu, dok ostatak filma na okupu drži kako Spilbergova sigurna režija tako i ekipa glumaca predvođena Tomom Henksom. Inače, ko bi rekao da će od svih tada manje poznatih glumaca najviše da se proslavi Vin Dizel dok Edvard Burns (ko?) kao da je doslovno propao u zemlju...

 

 

80. The Nightmare Before Christmas (1993), režija: Henry Selick

Ono što neki zaborave kad je reč o ovom klasiku stop-motion animacije jeste to da ovo nije film Tima Bartona. Odnosno, Tim Barton je ovde prisutan u najboljem slučaju kao trećina tima kojeg još čine Deni Elfman (muzika i glasovi) i reditelj Henri Selik ("James and the Giant Peach", "Coraline"). Meni je ovaj film posebno drag jer je u suštini u pitanju iščašena verzija popularnog žanra: Dizni mjuzikl, s tim što umesto Diznijevog loga ispred stoji Touchstone (podružniza Diznija), umesto klasične animacije u pitanju je stop-motion, a što se muzike tiče, to je ono gde se ovaj film najviše izdvaja, pošto se pesme mogu slušati i nezavisno od filma, dok u samom filmu funkcionišu kao organski deo celine koji daje zamajac zapletu. Znam da će mnogi isto reći i za Diznijeve filmove iz tog perioda, ali mislim da je u mom slučaju to donekle stvar ukusa (dražesno morbidna ikonografija, kako u vizuelnoj tako i u audio formi mi je uvek bila bliska), ali i godina, pošto je "The Nightmare Before Christmas" zaista jedan od onih filmova za sve generacije...

 

 

79. Sleepy Hollow (1999), režija: Tim Burton

Ne samo što je 1999. bila najbolja godina za film u toj deceniji, nego je te godine Tim Barton snimio poslednji dobar film pre nego što je naglo prekinuo niz (ima on dobrih filmova i posle, ali sporadično), a neki će slično reći i za uloge Džonija Depa. "Sleepy Hollow" je adaptacija, a zapravo elaboracija pripovetke Vašingtona Irvinga. Ovo je Bartonov gotski horor, koji je ujedno omaž starim Hamerovim filmovima, i u vizuelnom smislu jeste jedan od najlepših filmova devedesetih. Boje su namerno isprane tako da ugođaj podseća na crno-beli film, ali ne sasvim, dok jarko crvena boja krvi tako biva dodatno naznačena. Budući trostruki Oskarovac Emanuel Lubecki briljira kao direktor fotografije, a i Deni Elfman je u punoj formi. Bartonu je ovo jedan od poslednjih filmova koji uprkos brojnim efektima izgleda organski, opipljivo. Scenarista Endru Kevin Voker ("Seven", "8MM") je relativno jednostavnoj originalnoj priči o bezglavom konjaniku dodao murder mystery ugao, dok je samom konjaniku na kratko podario "ljudsko" lice (savršen kasting). Šteta što se ovakvi horori (skupi, krvavi i vizuelno raskošni) sve ređe viđaju, a još veća šteta što je Tim Barton prestao da ih snima...

 

 

78. Europa (1991), režija: Lars von Trier

Ovo verovatno nije među kontroverznijim filmovima na ovoj listi, ali njegov autor svakako jeste. Pa opet, ovo je iz vremena kada je Lars fon Trir bio jedan od evropskih reditelja koji su mnogo obećavali, i dok još nije izazivao podele. "Europa" je jedan od njegovih "najrežiranijih" filmova, odnosno film u kome je Fon Trir prevashodno pokušao da eksperimentiše s formom. Priča je zanimljiva i sam seting posleratne Nemačke s fokusom na železničku kompaniju deluje kafkijanski, kako u premisi tako i u egzekuciji iste. Film je mahom u crno-beloj tehnici sa povremenim intruzijama kolora, na nemačkom i na engleskom, čak se i zasebni kadrovi povremeno preklapaju nalik na nekakav košmarni kolaž. Početak i kraj filma uokviruje (doslovno) hipnotička naracija Maksa fon Sidoa. Kada se tako ukratko sumira, "Evropa" zvuči poput tipičnog art filma, i to u neku ruku jeste, ali je daleko od tipičnog, i zapravo je jedan od najprijemčivijih Fon Trirovih filmova, i nešto što se može preporučiti bez mnogo rezervi. Krivo mi je što ovo nisam pogledao u bioskopu (na Festu mislim), ali verovatno sam tada bio trunčicu premlad za ovu vrstu filma...

 

 

77. Hard Boiled (1992), režija: John Woo

Kada sam prvi put otišao na IMDb stranicu Džona Vua iznenadio sam se kada sam video da mu je ovo 20. film u karijeri koja je počela još sedamdesetih. Doduše, većinu starijih filmova i dalje nisam pogledao, ali svakako je bilo zapaženijih filmova ("The Killer", "Bullet in the Head"...) i pre ovog, koji predstavlja vrhunac njegove filmografije, a i hong-kongškog akcionog filma tog vremena generalno. Žao mi je što ovaj film nisam pogledao upravo tada, devedesetih, već tek u divx eri, ali svejedno je ostavio veliki utisak, sličan onom koji je pre nekoliko godina ostavio "The Raid". "Hard Boiled" je u osnovi jednostavni akcioni film o dva policajca, jednom nešto tipičnijem, šarmantnijem i drugom nešto hladnijem, koji je pomalo anti-heroj, i o njihovom prijateljstvu, da ne kažem bromansi. I naravno o stotinu statista koji bivaju izrešetani mecima u slow-motionu dok proleću kroz staklo! Film kulminira u epskom polusatnom obračunu u bolnici pod opsadom, a Vu pronalazi nove načine da akciju pretvori u (krvavi) balet... Džon Vu je zatim otišao u Ameriku gde je pokušao da ponovi uspeh prethodnih filmova. Imao je veći budžet i zvezde u rangu od Van Dama pa do Nikolasa Kejdža (pa i Toma Kruza, ali taj film nećemo pominjati), i mada je na momente prilazio blizu onoj staroj magiji, ipak je "Hard Boiled" ostao nenadmašen...

 

 

76. Edward Scissorhands (1990), režija: Tim Burton

 

I evo nas opet kod Tima Bartona... Ovo je možda ključni film za njega. Posle mejnstrim uspeha sa prvim "Betmenom" Barton je mogao da radi šta hoće, što je manje-više nastavio sve do danas. "Edvard Makazoruki" (jedan od slučajeva da mi se više sviđa kako zvuči srpski prevod) nadovezuje se na uvrnutost i gotičarenje iz prethodnih filmova, i u sve to uvodi naslovnog junaka kojeg tumači Džoni Dep. Kapiram da bi u nekom eventualnom rimejku ovaj film bio postavljen realistično, pa bi se u takav seting uvela anomalija... Međutim, Barton sve u startu postavlja bajkovito, njegovo predgrađe je stilizovano kao hipertrofirane pedesete (dok se ispod svega toga krije licemerje i sveopšta trulež), i onda u tu i takvu lažnu bajku ulazi pravi lik iz bajke u vidu Edvarda. I naravno da takva priča ne može da ima srećan kraj. A kraj filma je jedno od najlepših čitanja "Lepotice i zveri" (uporediti sa Diznijevom verzijom iz naredne godine), plus nezaboravna muzika Denija Elfmana kao i jedna od poslednjih uloga Vinsenta Prajsa, kao gorko-slatki šlag na tortu...

 

 

75. Boyz n the Hood (1991), režija: John Singleton

Ovo je jedan od desetak filmova koji sam po prvi put pogledao tek nedavno, spremajući ovu listu. Ono što nisam očekivao je to koliko je ovo ujedno i coming of age film, jer pre nego što se upoznamo sa glavnim junacima koje tumače Kjuba Guding Džunior (u prvoj većoj ulozi), Ajs Kjub i drugi, dobar deo filma ih prati kao klince koji odrastaju u tom istom getu iz koga neki od njih kasnije pokušavaju da pobegnu (dok su drugi praktično srasli sa njim). Dodatno me je iznenadila referenca na klasik coming of age filma osamdesetih "Stand by Me", odnosno scena u kojoj četiri klinca idu prugom kako bi videli leš. Glavni deo filma je ipak geto drama koja je režirana sa dosta mladalačkog duha, ali više nego ubedljivo. Džonu Singltonu (RIP) ovo je bio prvi film, i već za njega je dobio nominaciju za režiju (postavši dupli rekorder kao najmlađi nominovani i prvi afro-amerikanac u toj kategoriji), i nažalost nikada kasnije nije uspeo da se približi ovom preranom vrhuncu...

 ---NASTAVIĆE SE...