Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika

            Izašao je iz štampe najnoviji, 103. broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu SVESKE iz Pančeva. U njemu, između ostalog, možete naći prvi deo mog rada pod naslovom Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika. Ovaj časopis može se kupiti u onim knjižarama koje su još uvek dovoljno kulturne da drže u ponudi književne časopise – ili direktno od izdavača.

            Mali Nemo je, inače, objavio i roman Otrantski zamak koji je predmet ovog rada, o čemu sam već pisao OVDE.

            Ako vas zanima da, za promenu, vidite kako izgleda moj neblogerski, odnosno naučni (doktorski!) rad na temu začetaka horora kao žanra, evo kako glasi APSTRAKT ovog rada.

 

Rad "Otrantski zamak Horasa Volpola i poetika ranog gotika" navedeni roman posmatra kao začetnika gotika (pra-oblika današnjeg horor žanra). Radi ukazivanja na njegov istorijski značaj, odnosno konkretni uticaj na nastanak jednog novog žanra, ovaj roman se kontekstualizuje unutar engleske književnosti 18. veka i vodećih tendencija u njoj. To su, pre svega, Prosvetiteljstvo kao dominantni stil, ideologija i svetonazor tog vremena, ali tu su i struje, pravci i pokreti u kojima se vide preteče gotske ikonografije i osećajnosti, kao što su poezija tzv. "grobljanske škole", srednjovekovlje i "Osijanizam", romansa i sentimentalni roman. Sagledavanje mesta i značaja Otrantskog zamka kao kamena-temeljca gotskog romana, izvodi se, prvo, kroz analizu definicije nove poetike od strane samog Volpola, u predgovorima prvom i drugom izdanju romana. Zatim, izdvajaju se oni elementi poetike tog romana koji su, istorijski posmatrano, postali najuticajniji i najčešće oponašani u gotskim romanima koji su za njima usledili. Za kontekst nastanka žanra od velike važnosti je i odnos prema natprirodnom, čiji su prisustvo, ili barem snažni i konzistentni nagoveštaji, jedna od definišućih karakteristika gotika. Pored Volpolovih predgovora, u radu se analiziraju i kritički tekstovi njegovih savremenika, koji ukazuju na problematičnu recepciju kod prvobitne kritike, nespremne da prihvati korišćenje fantastičnih motiva u jednom savremenom delu, što je u vezi sa napred definisanom kulturnom klimom Prosvetiteljstva. Ovaj rad pokazuje nastanak novog žanra kao složeni proces korišćenja postojećih motiva, tema, postupaka i nazora i suprotstavljanja (ili bar varijacije) postojećeg radi stvaranja nečeg novog. 

Ključne reči:

gotik, Prosvetiteljstvo, natprirodno, "grobljanska škola", sentimentalni roman, "gotski preporod", horor, žanr, romansa, srednjovekovlje

Summary

Horace Walpole's The Castle of Otranto and the Poetics of Early Gothic

Horace Walpole's novel The Castle of Otranto (1764) is viewed as the first gothic novel. In this paper the Gothic is treated as the first phase in development of what is today called horror genre. In order to contextualize this novel and define its specific influence on the emergence of a new literary genre, The Castle of Otranto is posited within the leading tendencies of 18th Century English literature such as the Enlightenment ("The Age of Reason") as the dominant style, ideology and worldview of the age. The paper also analyzes movements, schools and styles which have prepared the ground for the Gothic through their use of motifs, themes, iconography and sensibility which would later be integrated into the Gothic. Those are "The Graveyard School" of poetry, medievalism and "Ossianism", romance and sentimental novel. Walpole's introductions to the first two editions of the novel are analyzed both in the context of his proposed intentions and the cultural context to which they responded. The novel's reception among the contemporary critics is also analyzed to show the problem of accepting supernatural motifs in a modern work of fiction in a climate dominated by the rationalism of "The Age of Reason". The paper shows that giving birth to a new literary genre is a complex process of using the existing motifs, themes, devices and ideas and, at the same time, opposing (or at least varying) them in order to create something new.

Keywords: gothic novel, horror, genre, Enlightenment, "The Graveyard School", medievalism, "Ossianism", romance, sentimental novel, reception

            Evo kompletnog sadržaja martovskog broja (sledeći, sa II delom mog rada, izlazi juna):

Kevin Hart: Mračno utočište
(sa engleskog prevela: Zdravka Gugleta)

Nina Živančević: “Lirika Itake”, sumatraizam i ekspresionizam (I)

Elen Gilkrist: Devojka sa biserima
(sa engleskog prevela: Mirjana N. Matarić)

Dejan Ognjanović: “Otrantski zamak” Horasa Volpola i poetika ranog gotika (I)

Fransesk Miraljes i Kare Santos: Najbolje mesto na svetu je upravo ovde
(sa španskog prevela: Sena Banjac)

Predrag Jašović: Dositej među slovenskim narodima na Balkanu

Nina Marković: Nemački ovčar i balkanski tvor
(Uloga Nemačke u procesima evropskih integracija Republike Srbije)

Peđa Radosavljević: Promena diplomatsko-političkog kursa Svete stolice prema SFRJ nakon dolaska nakon dolaska Jovana Pavla II na papski tron

Nataša Radosavljević Kuzmanović: Ljubica Cuca Sokić

Marija Ligeti Balint: Muzika za klavijaturne instrumente Đerđa Ligetija (I)

Valentina Čizmar: Razumevanje volje za moć u horizontu Ničeove ideje umetnosti (I)

Jadranka Štefković: “Novembar” u “Dnevniku o Čarnojeviću” ili O uticaju Flobera na mladog Crnjanskog

Novica Janjušević: Koji jesam

Dejan Mitevski: Spavač u stanu

Jadranka Čavić: Priče

Novak Malešević: O jeziku i/ili značenju (II)

Milena Malešević: Karnevalska slika sveta u romanima “Kiklop” i “Ljudi” sa četiri prsta (II)

Sena Banjac: Prevod “Don Kihota” na srpski jezik Duška Vrtunskog (II)

Ranko Mladenoski: Pesnički svet Elene Prendžove

Bisera Suljić-Boškailo: Nemačka riječ u svijetlu Nobelove nagrade

Jovana M. Reba: Život i putopisanje Jelene Dimitrijević (II)

Ranko Mladenoski: Pesnički svet Elene Prendžove

Zlatoje Martinov: Vratiti se nepatvorenom logosu
(“Protiv književne teorije” Boška Tomaševića)

Svetlana Milašinović: Tri pisca traže sva moguća lica
(“Žanrovska preplitanja” Milene Ilišević)

Aleksandra Đurić: Ana Karenjina i kubanske cigare
(“Ana u tropima” Nila Kruza)

Jovanka Stojčinović Nikolić: Klica iz tačke
(“Između dvije praznine” Ranka Pavlovića)

ADAM CHAPLIN (2011)

   

**       

2-

             Ne padajte na hajp kojim vas zapahnjuju internetski fanboys i gorehounds: ovo je jedan isprazan, glup, nevešt i skoro sasvim nezanimljiv "film" kome vrlo malo pomaže to što su njegovi kadrovi zapljusnuti besomučnim količinama crvene farbe. 

            Naravno da niko ne očekuje rocket science scenario u nekom splatteru; ali fuck, nešto malo DUHA zaista nije naodmet: bar neki mig da su ljudi koji su ovo pravili neki zabavni likovi koji svoju zabavu umeju filmskim putem da prenesu i na gledaoca.

            Ali ne: "scenario" ovog "filma" kao da je pisao pre-teen dečak koji još nije otkrio devojčice, ali je zato igrao previše igrica, čitao previše loših stripova i gledao previše jeftinih GORE filmova (iz kojih je vrlo malo toga pohvatao)...

 ... a onda je rešio da sve to ejpuje, ali bez ikakvog smisla, mere, elementarne logike i smisla za dramaturgiju u ma kako rudimentarnom obliku. 

            I još sa osrednjim talentom da oponaša najotrcanije vizuelne i narativne klišee, ali bez trunke samosvesti o tome da su to klišei, i da njihovim "ozbiljnim", neironičnim recikliranjem u tom obliku (poze sa raširenim nogama! "mračno" škiljenje sa pognutom glavom i sl.) nenamerno ispadaju smešni u očima svakog gledaoca starijeg od 13 godina.

            Glavni "junak" je nekakva polutka-razvijotka sa zaista respektabilno izvajanim torzom čija je golotinja bukvalno jedina u filmu: sporedna i ružna ženska javi se, do grla zakopčana, samo na minut i po u prologu i flešbeku – izvan toga, ovo je skroz naskroz momačko veče, od početka do kraja (bez striptizeta)! 

Što je još gore, ova copina ima facu nastalu ukrštanjem lika sa samog dna hevimetalske kace sa dizelašem-izbacivačem koji statira u turbo-techno-folk spotu neke trećerazredne pevaljke. 

 

Da, to je naš "junak", Emanuele de Santis: zvezda filma, i ujedno njegov scenarista i režiser. Što je naročito bizarno, bez obzira što se film zove ADAM ČAPLIN, mi njegovo IME (ali ne i blasfemično prezime) čujemo doslovno samo JEDNOM, na tri minuta pred odjavnu špicu! Koja je poenta da film nazoveš prema glavnom junaku, a onda se tokom filma njegovo ime uopšte i ne čuje? Ali - gde pa ja tražim poentu!?

            Njegovu ružnu žensku živu su spalili zlikovci kojima rukovodi Denny, nakazni lik s maskom i cevčicama krvi u mutantskoj lobanji – kao, dugovala im pare – a kada mu je njen sagoreli leš pružio još-usijani krstić, našem Čaplinu je na leđima ostao ožiljak u obliku obrnutog krsta iz koga povremeno izađe bledi MUPPET-demon koji upravlja njegovom osvetom (i služi kao deus ex machina u skoro svim situacijama koje mišićavi scenarista nije umeo drugačije da reši)…

 

            Čaplin ima veliki problem da sazna gde se krije najmoćniji čovek u gradu jer, prema scenaristi ovog zamešateljstva, za tako nešto je zaista potreban rocket science, a naš bizgov ionako ne izgleda kao da bi bio u stanju da pronađe ni katoličkog popa na godišnjoj skupštini pedofila a kamoli sedište "najmoćnijeg čoveka u gradu"!

Zbog toga, veći deo ovog ispraznog filma prođe u sasvim nebitnim tučama i kasapljenjima između irelevantnih slučajnih prolaznika bez ikakve međusobne veze---

---sve dok se running time najzad ne primakne željenom minutu, pa dođe vreme za finalni bljuzgopljus-masakr uz još par buradi crvene farbe prolivenih po krovu zgrade, u nadi da će neko biti toliko plitkouman da mu ta silna farba zamaže oči.

            Ovo je italijanski film, ali ako su vas internet hajp i trejler naveli na pomisao da IPAK SE KREĆE – odnosno, da nam se italo horor s ovim ČAPLINOM vraća u velikom stilu – žao mi je što moram da vam pecnem taj balon. Ništa slično se ne događa. 

Baš kao što je prošlogodišnji EATERS: RISE OF THE DEAD demonstrirao da nove generacije italijanskih horror-mladunaca nisu NIŠTA naučile od Fulčija i kompanije, i da se umesto toga zadovoljavaju ružnoslikanim amero-ejpovanjem trećerazrednih videoigričastih zombi treševa, dok je italo-zombi tradicija sahranjena sa Brunom Mateijem -

- tako i ADAM CHAPLIN predstavlja tužan dokaz entropije i beznadežnog stanja u italo-hororu danas, u kome NEMA NA KOME OSTANUTI CARSTVO – jer sirovina iza ove tvorevine sasvim sigurno nije zalog nikakvog optimizma ili nadežde.

Film je ružno slikan, amaterski (ne)osvetljen, mračan, nekoherentno stilizovan: čas je video-spot, čas je found-footage dokumentarac; čas se zbiva u futurističkom neverlandu a la HOBO WITH A SHOTGUN, čas je u soc-real-šupi dve ulice iza vaše kuće. 

Muzički skor je generička neupečatljiva bljuzga nevredna pomena (iako je Fabio Frizzi još uvek živ i zdrav i sumnjam da bi tražio mnogo para da ovima pokaže šta je MUZIKA)! 

"Gluma" je najgora koju sam ikada video u dugometražnom filmu. Dijalozi su najotrcanije đubre koje se može dobiti cut-up reciklažom najdebilnijih stripova i Ž-filmova. 

 

Scenografija je toliki krš da nećete verovati kad vidite ove dnevne sobe neuko pretvorene u horor-laboratorije ili "policijske stanice"!

Što je najgore, čak ni glavni selling pont ovoga – KRV! – ne valja. Pre svega, ta farba koju su koristili loše je teksture (gustine) i boje – više podseća na napadno veštački "sok" od praška od "maline" nego li na onu neprejebivu duboko crvenu tekućinu koju je Đaneto de Rosi prosipao po Fulčijevim najboljim i najkrvavijim filmovima. 

Pored toga, previše je CGI-nacrtane krvi i jeftinih, loših CGI efekata u tim kasapljenjima. Možda sam ja dinosaurus koga je pregazilo vreme, ali više volim jedan litar fine de Rosijeve krvi prosute praktično, na setu, na koži žive glumice ili glumca, osvetljene i uslikane od strane čarobnjaka, Serđa Salvatija, nego sto deset litara ove narandžaste razvodnjene tekućine slikane nekim video-kršem, bez adekvatnog svetla, na šta su onda naknadno u kompjuteru docrtali još.

Ako ovo posmatrate kao dugometražnu varijantu amaterizama koji napučuju Festival Srpskog Filma Fantastike, ali sa malo više dinamike i drečave farbe, onda okej. Ovo je otprilike i nastalo kao brainchild nekog italijanskog ekvivalenta Vukote Brajovića - samo što taj de Santis barem nije imao zevzek-Milane da mu smetaju u "viziji", pa je ovo sa svim svojim manama ipak za 3 nijanse zabavnije od "naše" ZONE OF THE MRTVIH.
Ali ako očekujete mega-zabavan krvopljus-akcijaš sa italo-ludilom – pišite PROPALO.

Ukoliko vam je baš stalo do DOBROG akcijaš-splattera sa razvijotkom u glavnoj ulozi, koji je začudo duhovit, zabavan, i sa nadahnutim, solidno režiranim set-pisovima, bolje (ponovo?) pogledajte kineski klasik THE STORY OF RICKY. 

ADAM CHAPLIN je gubljenje vremena, osim za baš najzadrtije krvožednike (kojima sam u kadrovima kojima ovo ilustrujem ionako otkrio sve glavne prizore vredne gledanja). Ako je vaš moto: Kad nema kiše, dobar je i grad, ova nepogoda će vas zadovoljiti.
 

A ako hoćete dobar film sa Čaplinom – dođavola, pa tu ne možete omašiti koji god da odaberete! I u najslabijem desetominutnom skeču Čarlija Čaplina naći ćete više duha, zabave, dobre glume, tajminga, režije i nepatvorene genijalnosti nego u svih 84 minuta ove nepodopštine. Mislim, zaista su poslednja vremena došla kad sam, bez trunke ironije, počeo da naričem za Brunom Mateijem, koga ćemo uskoro od blata da pravimo, ali njega biti neće, jer umesto njega došli su ovi praznoglavi ejperi bez trunke duha i ludila, koji nemaju baš ništa unikatno blesavo svoje.

THE ABOMINABLE DR PHIBES (1971)

***(*)

3+

            Danas je preminuo reditelj Robert Fuest, najpoznatiji – i meni lično najdraži – kao reditelj dva izvanredna filma, THE ABOMINABLE DR PHIBES i DR PHIBES RISES AGAIN. Pored njih, radio je još nekolicinu zanimljivih naslova – o njegovoj karijeri možete se obavestiti u odličnom članku, na engleskom, OVDE.

            Inače, valja znati da se njegovo neobično prezime zapravo izgovara FIST: to mi je u razgovoru lično potvrdio majstor za maske, Kolin Artur, koji je dizajnirao Prajsovu masku za FAJBSA.

            O ovom sjajnom filmu pisao sam na engleskom za knjigu 101 HORROR FILMS YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE. U znak počasti poštovanom reditelju, evo na srpskom mog teksta o ovom filmu koji je pre 3-4 godine izašao u niškom listu PRESSING, u okviru sada ugašene rubrike KULT HOROR.

            Počivaj u miru, g. Fist: tvoj Doktor Fajbs biće večan...

 

DEJAN OGNJANOVIĆ

UŽASNI DOKTOR FAJBS

(THE ABOMINABLE DR PHIBES, 1971)

Režija: Robert Fuest

Scenario: James Whiton, William Goldstein

Kamera: Norman Warwick

Muzika: Basil Kirchin

Uloge: Vincent Price, Peter Jeffrey, Joseph Cotten, Virginia North, Norman Jones

"Limeni jednorog je katapultiran preko londonske ulice i nabio na rog istaknutog hirurga. Gospodo, ostao sam bez reči." Tako kaže s pravom zbunjeni policijski šef jer, zaista, izgleda da neko ubija najpoznatije doktore u Londonu. Što je još gore, metodi – pored pomenutog jednoroga – uključuju: slepe miševe, pacove (u avionu!), pčele, skakavce, samo-stežuće žablje maske. I time se lista ne iscrpljuje!

            Piter Džefri je izvanredan kao pomalo "usporeni" inspektor Traut iz Jarda. On ima nezahvalan posao da rasvetli bizarne zločine zasnovane na deset G'Tah kletvi. Radi se o biblijskim pošastima koje je Jehova u svojoj beskrajnoj milosti sručio na Egipat da bi zaštitio "izabrani narod". Ispostavlja se da je iza tog komplikovanog scenarija ukleti um Doktora Fajbsa, gospodina koji preko unakaženog lica nosi masku dok se sveti lekarima koje smatra odgovornim za smrt svoje voljene i neumereno idealizovane žene.

UŽASNI DOKTOR FAJBS je, kao što mu i naslov sugeriše, sav posvećen preterivanju i ekscesu. Za kreaciju svog naslovnog junaka Fist se okoristio elementima poovske persone koju je Prajs stvorio u Kormanovim adaptacijama priča E. A. Poa. Sumornost i prenaglašeni gestovi udesetostručeni su i spojeni sa grotesknom karikaturom Fantoma iz Opere (sasve orguljama!). Pošto su mu glasne žice oštećene, Fajbs – u nenadmašnom kemp tumačenju V. Prajsa – svoje pompezne govorancije izbacuje kroz specijalnu napravu na svom vratu koja samo dodatno pojačava samosvesnu artificijelnost svega. Kim Njumen je u knjizi NIGHTMARE MOVIES s pravom zapazio: "Luckaste zamisli ovog filma i Prajsova meraklijska gluma na kraju čine ovu orgiju kiča neodoljivom." Uz pripomoć zgodne pomoćnice Vulnavije (hic!) i muzičku pratnju "Dr Fajbsovog Orkestra Mehaničkih Čarobnjaka" (načinjenog od maneken-lutaka u prirodnoj veličini), okružen skloništem u raskošnom art-deko dizajnu Brajana Itvela, Dr Fajbs je više nego slikoviti zlikovac.

Robert Fist ovom materijalu pristupa sa očiglednim humornim odmakom, ali bez namere da ismeva ili parodira. UŽASNI DOKTOR FAJBS je ljupki omaž i istovremeno znalačka kritika Hamerovih i Kormanovih gotika koji su, u ranim sedamdesetim, već postali više no zastareli, ustupajući mesto realističnijim i modernijim seksualnim manijacima, ludacima sa motornim testerama i krvožednim zombijima. Od realizma u Fajbsu nema ni "r": čak su i efekti maske namerno teatralni, pa tako bočice s krvlju u sceni iskrvavljenja neodoljivo podsećaju na tegle sa sokom od jagode. Crnohumorna i s guštom orkestrirana ubistva imaju za cilj da zabave a ne da zastraše ili zgroze, što FAJBSA čini jednim od najboljih PG-13 horora u poslednjih nekoliko decenija.

 Svojom ekstremnom stilizacijom UŽASNI DOKTOR FAJBS izgleda kao film Marija Bave na LSD-u prošaran montipajtonovskim blesavim hladnokrvnim humorom i uz znatnu dozu kemp pristupa nekoliko godina pre nego što su kemp omaži kult SF-hororima iz '50-ih i '60-ih učinjeni popularnim u instant-kult klasiku THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW. Savršeni balans između uvrnutosti i pitkosti čini ovaj film veoma gledljivim i nezaboravnim klasikom. 

Status kulta stekao je svojom benevolentnom bizarnošću, upečatljivim vizuelnim dizajnom i svakako jednom od najmemorabilnijih uloga Vinsenta Prajsa, koji je predmet kulta po sebi. Solidna popularnost i kod "obične" publike dovela je do još preteranijeg i zabavnijeg nastavka (ponovo u Fistovoj režiji): DR PHIBES RISES AGAIN. Velika je šteta što se projekat nije izrodio u franšizu, ali sve mračnija vremena tražila su mračnije i surovije horore u kojima su čak i Fistovi dobroćudni omaži postali passé. Kasnije su dva filma o Dr Fajbsu vaskrsla na VHSu i DVDu gde su stekli nove legije poklonika, a čak i naša televizija ih je u par navrata prikazala, tako da je srpska publika (poprilično uskraćena za legalni uvid u kultne horore) barem ove naslove mogla da pogleda.

*   *   *

Kao ekskluzivni dodatak ovom omažu Fistu, evo i odlomka iz intervjua koji sam napravio sa Kolinom Arturom, u kome se govori o njegovom radu na FAJBSU. Ovaj intervju u celosti možete pročitati u nedavno izašlom FILAŽU br. 6.

 Bio sam zapanjen kada ste uzgred pomenuli da ste radili i na filmu Užasni doktor Fajbs (1971). Kako ste dospeli u taj film?

- Zapravo, ja sam bio dizajner maske doktora Fajbsa, sa onim čudnim komadima kosti i mesa. Nisam imao vremena da to uradim u penastoj gumi, pa sam zato napravio vrlo jednostavnu skulpturu na osnovu odlivka napravljenog prema Vinsentu Prajsu – i nemam pojma gde je taj odlivak sada. Uzeo sam njegov odlivak, izvajao glavu prema njemu i napravio jednostavnu masku od lateksa koja se prosto navuče preko glave. Svakog jutra je jedan tehničar za efekte maske nameštao tu masku i obavljao na njoj završne radove pred snimanje, farbao je i slično.

Kako je bilo raditi sa Vinsentom Prajsom?

- Oh, predivno! Nekoliko godina mi je redovno slao čestitke za Božić, ali sam ih u međuvremenu izgubio. Bio je zaista izuzetan čovek: odličan kuvar i veliki stručnjak za likovnu umetnost. A reditelj tog filma, Robert Fist, takođe je bio gospodin. Uostalom, imao je obrazovanje iz likovnih umetnosti, srodno mome, tako da smo se lako sporazumevali. Takođe je savršeno komunicirao sa Vinsentom, koji je bio glavni "krivac" za pokušaje da se taj film skrene u pravcu nečeg drugačijeg u odnosu na njegove dotadašnje horore.

 ...

THE WOMAN IN BLACK (2012)

***    

3

            Reditelj EDEN LAKE-a, James Watkins, nije izneverio: ovom adaptacijom potvrdio je svoj status jednog od retkih novih reditelja (zasad) posvećenih hororu na koje vredi paziti i od njih solidne stvari i nadalje očekivati.

            Na blogu sam već pisao i o vrlodobrom romanu na kome je ovo zasnovano, i o sasvim solidnoj engleskoj TV adaptaciji, pa je zato sada još manje potrebe da govorim o zapletu: on se prilično verno drži suštine romana, a tamo gde od njega odstupa, to čini smisleno i bez veće štete.

            Najkrupnija je razlika u tome što je glavni junak ovde – udovac (u romanu i ranijoj verziji, on kod kuće ostavlja živu i zdravu ženu i dete). 

Isprva sam bio skeptičan prema toj lenjoj, ofucanoj "karakterizaciji kroz gubitak", jer kad god scenarista ne zna šta bi s nekim likom, samo mu "podari" mrtvu ženu i/ili dete, i eto nama drame, eto emocije, eto tragedije, eto scena prebiranja po fotografijama, tužnih pogleda u daljinu, flešbekova, puštanja porodičnih filmova u gluvo doba noći uz flašu žestine itsl. 

            Na svu sreću, ovde je to izvedeno elegantnije i smislenije, a melanholični "hepiend" koji ovde dobijemo (i sličan, i vrlo različit od onih u romanu i BBC verziji) tim je lepši, originalniji i hororičniji negoli onaj mlaki u romanu, odnosno niotkud-izvučen, glupo-insceniran i bez-impakta u TV verziji. 

Od ofucanih klišea, više smeta posezanje za "iskopaj kosti i predaj ih duhu da se smiri" fazonom, koji je tim neubedljiviji ovde jer scena vađenja tela davno utopljenog dečaka zahteva zaista preteranu dozu suspenzije neverice (u smislu toga kako je to telo baš tu pronađeno i kako je izvučeno).

            Kad sam već kod klišea, za moj ukus ima previše nepotrebnih jump-scare šok-skokova i preglasne muzike, valjda da se publika naviknuta na Jan De Bontove i DarkCastle "duhove" ne uspava u ovom suštinski staromodnom i pre svega atmosferičnom filmu. No, to već uglavnom spada u domen cepidlačenja, tim pre što su i te scene izvedene prilično umešno i ikonografski upečatljivo.

            Za pohvalu je to što novi THE WOMAN IN BLACK ipak ne prostituiše duh izvornika, i što se – za ovo vulgarno doba – ne dodvorava rulji na besraman način. 

Okej, ako ćemo iskreno, angažovanje još uvek bebolikog Harija Potera za ulogu napaćenog čoveka, koji je stigao i da se oženi, i da napravi dete, i da već ostane bez žene, a brada jedva da mu porasla, svakako je kompromis. Verovatno je jedino angažovanje "zvezde" moglo da garantuje slobodu i integritet ovog sasvim solidnog old-school horora.

            S druge strane, tek ova verzija adekvatno naglašava i iskorišćava motiv decoubijanja i drugih kids-related horora, koji su u knjizi i BBC verziji nagovešteni previše indirektno, "ukusno", više kroz verbalne iskaze nego li kroz konkretne dramske scene, tako da je najoriginalnija i najspecifičnija stvar vezana za zaplet romana – ono što ga zapravo izdvaja od drugih srodnih "ghost stories"! – tek u novoj verziji potencirano kako treba, i dramski upotrebljeno. 

To znači da je i atmosfera filma mnogo više prožeta melanholijom i sveprisutnim osećanjem nenadokadivog gubitka (naročito za razliku od precenjenog i neopravdano prehvaljenog BBC filma, koji je suviše lepršav i lagan i prozračan i tanak na planu emocija).

Ovo neće biti plus za prosečnog gledaoca, jer film zasigurno ostavlja osećaj "bedaka", to nije trala-la-la ghost story ni o čemu nego prilično sumoran film sa, kao što rekoh, unikatno mračnim "hepi"-endom.

            Ne može se reći da je film previše originalan, ni u ludilu nije revolucionaran, teško da čak unosi nešto bogzna kako novo, sveže, neviđeno u filmske "priče o duhovima" (osim pomenute beskompromisne, nerazblažene, gotovo deprimirajuće sumornosti), ali je svakako kompetentan i dosledno sproveden, sa sasvim dovoljno guste sablasne atmosfere i prijatne jeze da, takav kakav jeste, predstavlja najbolji horor koji sam premijerno video u prvom tromesečju 2012. Svakako vredi gledanja.

MELVIL u Beogradu, JANJETOV u Nišu

             Imam zadovoljstvo da najavim i preporučim dva vredna dešavanja, jedno u Beogradu (ali donekle Niš-related) a jedno u Nišu (sa izvesnom beogradskom vezom): oba se zbivaju u isto vreme.

1. BEOGRAD

Promocija knjige Melvil o Melvilu

 

utorak, 20. mart 2012. u 19:00

Dom Omladinki Beograd // Tribinska sala

Ciklus: PROMOCIJE // Ruj Nogejra: "Melvil o Melvilu"
Učestvuju: Nebojša Pajkić, Srđan Savić, Dejan Dabić

Iako Ruj Nogejra nema auru jednog Trifoa, njegovi razgovori sa Melvilom, nekako poput Ekermanovih razgovora sa Geteom, predstavljali su i predstavljaju najreprezentativniju formu prenošenja jedne autohtone filosofije. Ovde filosofije filma, koju svaki čitalac može da prepozna kao apsolutno zaokruženu ideju stvaraoca koji u svakom trenutku kontroliše svoje kreativne poduhvate.

Dakle, Melville on Melville (Rui Nogueira, Cinema One, Secker and Warburg, London, 1971) knjiga je koju beogradski filmofili znaju naizust, kao i njen pandan, Trifo - Hičkok; ali, kao što je rečeno, ovaj je rukopis čekao dve decenije duže da bi stigao na srpsku intelektualnu trpezu, iz sasvim nerazumljivih razloga.

Knjigu je objavio NIŠKI KULTURNI CENTAR, i moći će (valjda) da se kupi na samoj promociji, kao i najnoviji broj FILAŽA. Iskoristite ovu priliku!

2. NIŠ

Izložba francuskog stripa u Tvrđavi

utorak, 20. mart 2012. u 19:00

U okviru manifestacije "Francuski dani" biće predstavljeni radovi Zorana Janjetova u Paviljonu u niškoj Tvrđavi, u utorak, 20. marta, u 19h.

Janjetov je jedan od prvih crtača stripa iz regiona koji su počeli da crtaju za francusko-belgijski strip. Pod nazivom "Re-spektiva" na izložbi će biti prikazane originalne table serijala koje je stvarao tokom saradnje sa Humanoidima, poput "Inkala", "Mladosti Džona Difula", "Tehnopapa" i "Oružja Metabarona". Neki od radova ovog umetnika biće premijerno izloženi. Izložbu organizuje Francuski institut u saradnji sa Galerijom savremene likovne umetnosti u Nišu.

Ulaz je slobodan, a izložba će biti otvorena do 1. aprila u 20h.

Ovo je ista ona izložba koja je svoju srpsku premijeru imala u Beogradu pre godinu dana, kojom prilikom se u prestonici, kao gost na otvaranju, našao i Alehandro Hodorovski, o čemu ste ovde na blogu bili izdašno i slikovito obavešteni.

Ovog puta u Nišu će otvaranje svojom masom uveličati samo The Artist Himself, Zoran Janjetov, pa zato, Nišlije – iskoristite ovu priliku da vam naživo potpiše stripove, albume, DVD-e i ostalo...