NAJBOLJI HOROR ZAVRŠECI IKADA

Otac kratke priče i rodonačelnik horora kakav danas poznajemo, Edgar Allan Poe, smatrao je da dobra priča ima "svoj početak – na kraju, gde svako umetničko delo treba da započne". U znamenitom eseju "Filozofija kompozicije", iz koga potiče navedena maksima, on je još tvrdio: "Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta pre no što se uopšte latimo pera."

Horor žanr, više nego većina drugih, zavisi upravo od krajnjeg efekta, od onog punchline-a koji ne samo što "delo krasi" nego je poslednja stvar pred odjavnu špicu koja vam se urezuje u mozak. Upravo taj prizor, i prateći zvuci, ako su umešno spojeni u nezaboravnu celinu, jesu ono što odjekuje i opseda vas mnogo posle završetka. Kao u malo kom drugom žanru, poslednja scena često može da upropasti – ili spasi – horor film...

...Ovako počinje moj uvodni tekst na temu najboljih horor završetaka svih vremena koji možete čitati u dvobroju jun-jul slovenačke filmske revije EKRAN (najbolje u toj branši na celom Balkanu). U okviru priprema za 9. Grossmann festival filma, vina i ludila (15-20. jul), za EKRAN sam načinio mega-izbor od čak 50 najboljih, najefektnijih, najuticajnijih, najnezaboravnijih završetaka horor filmova u vasceloj istoriji žanra, u rasponu od NOSFERATUA (1922) do SRPSKOG FILMA (2010)!

To je, za moje standarde, relativno kratak, ali za svakog drugog više nego sadržajan uvod u temu značaja stvarno DOBROG kraja u horor filmu, a sadrži i istorijski pregled preovlađujućih trendova na tom polju (od Univerzalovih "hepi-endova" sa uništenim čudovištima, preko "ciničnih" i apokaliptičkih završetaka s kraja 1960-ih i tokom 1970-ih, pa sve do današnjeg bauljanja sa mehaničkim twistovima). Posle uvodnih (uopštenih) objašnjenja, sledi izbor & analiza 50 horor filmova čiji su završeci ostavili najveći odraz na žanr, i koji na najbolji i najraznovrsniji način demonstriraju svekoliko bogatstvo mogućnosti horora. 

Kao što ćete videti vi koji uzmete u ruke novi EKRAN, "sve je dobro kad se dobro svrši" – ali svršetak je, u davna pradavna vremena (u prošlom veku), umeo da bude mnogo više od još jednog kretenskog BUU!!! ili od usiljenog preokreta koji nam pokazuje da je sve bio san, iluzija, imaginarni lik, duh, film u filmu ili već tako nešto, a da nam pritom taj kraj ispari iz glave još pre isteka odjavne špice. Potencijali horora su daleko, daleko veći od ovih banalnih budalaština koje u današnjim žanrovskim kilavostima možemo videti. Iako i u mom izboru ima nekoliko neizbežnih twistova, lepota i dubina i impakt odličnog horor kraja ne može da se svede samo na originalnost i neočekivanost (iako je i njih, kao najvažnije kvalitete, isticao još već pomenuti Tatko Na Horor, odnosno E. A. Po). Ima u tim najboljim krajevima i tuge, i sete, i rezignacije, i melanholije, i zapitanosti, i crnog humora, i parodije, i poezije, i mazohizma, i optimizma, i još 300 emocija koje, u takvom osobenom koktelu, samo i jedino horor može istovremeno da pobudi!

Podrazumeva se, svaki od tih 50 (+1!) odabranih naslova/krajeva obrazložen je u po 4-5 rečenica koje ističu suštinu, odnosno opravdavaju šta je ono što baš taj konec čini tako jakim, unikatnim i za žanr značajnim. To čini pozamašan tekst od oko 33.000 slova, pri čemu je SVAKI od 50 krajeva ilustrovan i spojler-fotkom sa samog samcitog okončanija (iz poslednje scene, a najčešće iz poslednjeg kadra). Sve to zajedno u časopisu zauzima punih 10 (deset) strana!

Pošto je taj moj izbor (tj. spisak od 50 naj-krajeva) autorsko delo izvedeno za časopis koji poštuje moj doprinos, ne mogu ga sada i ovde okačiti: kupite EKRAN pa čitajte! Što se tiče mojih srpskih čitalaca... i mojih nepostojećih srpskih izdavača... eh, šta mogu kad sam poslednjih godina traženiji u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji. Već se nakupilo tekstova koje sam objavio samo u Sloveniji (u EKRANU) i u Kanadi (u RUE MORGUE) da ih ima više nego dovoljno za jednu KNJIGU, pa nije nemoguće (ako se nađe pristojan ovdašnji izdavač) da se ovi moji eseji, prikazi i druga pisanija, za sada nedostupni domaćim čitaocima, u neko blisko buduće vreme nađu – u knjizi tj. zbirci takvih tekstova, premijerno na srpskom. 

Do tada, evo barem vrha ledenog brega na temu horor krajeva: pošto sam za EKRAN i njihovu rubriku KALIBAR 50 naslove poređao hronološki, od najstarijih filmova do najnovijih, odlučio sam da ovde na blogu prezentujem nešto drugo: mini top-listu, odnosno moj intimni top-15 naj-naj-najboljih horor krajeva ikada, praćen vrlo minimalističkim "obrazloženjem". Analize i pojašnjenja u EKRANU su detaljniji i konkretniji, ali na blogu koji, nadam se, posećuju pre svega posvećenici, valjda može da funkcioniše i princip "ko zna – znaće"!

Dakle, ovo što sledi je poređano strogo po redosledu genijalnosti i Ghoul-ugodnosti:

GHOUL'S TOP-15 BEST HORROR ENDINGS EVER!

1. THE THING (1982)

--- rezignirano no-nonsense herojstvo, junačko baš zato što je bez nade, bez afektacije, mrtvo ladno...

2. THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

--- sunce neće raspršiti mrak, jutro ne donosi spas, iracionalnost pleše, haos vlada!

3. ANGEL HEART (1987)

--- doom: nema beganja, kusaj šta si nadrobio, tikve što si s Đavolom sadio.

4. PEEPING TOM (1960) 

---  živeti i umirati za film! i posle (ne)života: film živi, i objašnjava.

5. SILENCE OF THE LAMBS (1991)

--- svet je lepše mesto sa hanibalom u njemu.

6. ROSEMARY'S BABY (1968)

--- "ima oči na tatka." satan lives! hail, satan!

7. PSYCHO (1960)

--- ne bi takao/takla ni muvu... he he he...

8. THE FLY (1986)

--- kraj jedne ljubavne priče, sa dvocevkom, u sluzi i suzama.

9. ALONE IN THE DARK (1982)

--- hey, face: insects rule my world! chop up your mother!

10. THE WICKER MAN (1973)

--- sunce pozdravlja mučenika; tragikomični horor-hepiend!

11. SANTA SANGRE (1990)

---  metafizički rasplet splatter-biografije: ruke UVIS... MOJE ruke...

12. DELLAMORTE DELLAMORE (1994) 

---  nema beganja iz 'rosebud' čistilišta.

13. DUST DEVIL (1992)

--- lokalno raste u globalno, pompezno.

14. THE OMEN (1976) 

--- "it's smiles that keep us going..."

15. BATTLE ROYALE (2000) 

--- ultimativna apoteoza beznađa – i optimizma, uprkos tome!

* * * 

Najavu novog EKRANA, tj. hajlajte njegovog sadržaja (koji uključuje i omaž Šijanovom Kako sam sistematski uništen od idiota, 1983) možete videti OVDE. O mom tekstu tu piše i sledeće:

Kot strokovno predpripravo na letošnji Grossmannov festival fantastičnega filma in vina v Ljutomeru pa priporočamo ekspertizo Dr. Dejana Ognjanovića v naši priljubljeni rubriki kaliber 50, in sicer gre za tehten izbor 50 najbolj markantnih zaključkov grozljivk v zgodovini filma.

Nogekako!

EKRAN je u prodaji na uobičajenim mestima od 11. juna pa do kraja jula.

Horor je danas u čabru, ali zato – prisetite se kako su starci nekada davno znali kakvim se udarcima dobar horor završavao!

Alfred Žari (Alfred Jarry)

             Alfred Žari i pali! Jedan je od onih divnih ludaka koji krase francusku književnost i čine je jednom od najbogatijih upravo Ghoulu dražesnom vrstom ekscentričnih, crnohumornih, grotesknih, farsičnih genija, od Rablea preko de Sada pa do Lotreamona, Borisa Vijana, Rejmona Kenoa i Bleza Sandrara (potonjem za ovaj ovde kontekst vredi "samo" njegov masterpis MORAVAGINE). 

            Različiti ljudi, stilovi, poetike i epohe, ali ja sam ih ovde spojio upravo na osnovu vrlo specifične vrste HUMORA, koji ponekad ume da bude skoro neprimetan (dead pan "ozbiljnost" koja neosetno pređe u groteskno "dal se ovaj šali?!") ali i vrlo otvoren, kao parodija, farsa, travestija, karneval i kalambur sa pevanjem, pucanjem, klanjem i drugim, još maštovitijim zločinima.

            Žari je još i najmanje mračan od svih gorenabrojanih; ponajdalje od horora (u najširem smislu reči), ali svejedno je vredan čitanja i uživanja za ljubitelje vrste (ozbiljnog) zezanja kakva se neguje i štuje na ovom blogu. Zbog toga želim da vam ukratko skrenem pažnju na ovog pisca, kod nas najpoznatijeg po seriji kratkih dramica o KRALJU IBIJU, ingeniozno adaptiranih.

            Iskren da budem, te drame o IBIJU (koje na srpskom možete naći sabrane u knjizi IBI PONOVO JAŠE) meni su manje zanimljive same po sebi, tj. za čitanje, a više kao skica i odskočna daska za izuzetnu, kultnu predstavu Ljubomira Draškića i, naravno, za rečima-neopisivu ali zato svima-poznatu i s pravom obožavanu glumačku interpretaciju jednog & jedinog Zorana Radmilovića. Drugim rečima, ti tekstovi (simpatični, ljupki, zabavni) na svoje su došli i zaista zaživeli i postali mega-relevantni tek u toj, ovdašnjoj, srpskoj (!) obradi.

            Zato moju nepodeljenu preporuku ima Žarijev kratki roman MUŽJAČINA (Le Surmale), bizarna pripovest sa elementima SF-a i erotike o čoveku, mašini, čoveku-mašini i nadmetanju u seksu svedenom na mehaniku i sport. Ova knjižica imala je izvestan post-uticaj na kasnije verzije mog prvog romana (ne, to nije NAŽIVO!), o kome ću uskoro ovde (po)kazati ponešto.  

Ovaj zabavni knjižuljak i dan-danas lako možete naći po antikvarnicama, ili na ulici, po raznim Kupindima i sl, jer je štampan u tiražu od 20.000 komada u zlatna vremena (1982). Od tada je sasvim dovoljno primeraka preteklo do danas, kad se dobre knjige ovde izdaju samo incidentno; uostalom, do današnjeg dana jedan deo Žarijevog skromnog, nevelikog opusa ostaje nedostupan srpskom čitaocu!

O Žariju je u zimu 1995. godine objavljen temat u odličnom – pa stoga, logično, kratkoživećem, jer u Srbiji ništa dobro nije eterna(l)! – časopisu ETERNA (izašlo 7 brojeva). ETERNA je imala odlične tekstove o Barouzu, Selinu, Bernhardu, Borhesu i drugim značajnim i Kultu dragim imenima, a među njima se našao i Žari. Tekstove u njemu je prevela i priredila izvesna Dragana Bošković. Ako neko zna nešto više o njoj, voleo bih da čujem: videćete u tekstu da ona najavljuje još neka izdanja Žarija koja se, koliko mi je poznato, nikad nisu pojavila, pa mi se javlja da je i ona, možda, jedno od onih vrednih imena čiji je entuzijazam na ovaj ili onaj način pojeo mrak 1990-ih.

Dakle, neko me je na jednom mestu zamolio da skeniram taj temat, pa sam, evo, to sada i učinio. Ekskluzivno na ovom blogu možete da skinete i u finoj rezoluciji čituckate taj temat o Žariju samo zato što Ghoul časti!

 

Temat sadrži sledeće:

1) "Alfred Žari: Doktor Faustrol – patafizičar" (uvodni esej);

2) "Hronologija života i dela Alfreda Žarija" (vrlo opsežna i detaljna, od sorte kakvu smo navikli da nalazimo, recimo, u časopisu GRADAC);

3) "O pravilu za meru, za časovnik i dijapazon" (odlomak iz knjige GESTOVI I MIŠLJENJA DOKTORA FAUSTROLA, PATAFIZIČARA);

4) "Žarijeva granginjolska farsa" by Radoslav Lazić (tekst o Draškićevoj predstavi).

Pošto je u poslednje vreme Mediafire počeo da se ponaša, stavlja razna ograničenja, briše fajlove, gnjavi, tupi i ukratko jede govna, rešio sam da pređem na (za sada) user-friendly SENDSPACE, pa tako ove JPG skenove o Žariju na 10,5 stranica u ukupnoj masi od 27,7 MB možete skinuti ako kliknete OVDE. Ali obratite pažnju na šta klikćete – videti sliku!!!

Skidajte to dok ima i dok se nudi, jer ovi šugavi linkovi danas jesu, sutra nisu, a Veliki Brat (zgovno mu se usladilo!) ionako samo posmatra odozgo i pita se dokle li ćemo da širimo ove subverzije!

STOKER (2013)

 

*** 

3-

            Dugočekani Čanvuk-Parkov američki debi pogledao sam još zimus, na pitinom detetu FEST-a u Nišu. i uživao u njemu, na velikom platnu, kao u malo čemu u skorije vreme. Ipak, uz sve senzualno sladostrašće koje su mi prouzročili ti besprekorno komponovani i uklopljeni prizori, ostao je da me kopka tupav scenario i sumnja da je sve to šarenilo, zapravo, prilično besmisleno, odnosno da nesumnjiva čarolija filma počiva na vrlo tankim nožicama. Zato sam se suzdržao od kritike i sačekao priliku da STOKERA još jednom pogledam kako bih učvrstio svoj sud.

            Na drugo gledanje ono što mi je isprva smetuckalo sada mi bode oči i ne dopušta mi da ga pometem pod tepih sa uobičajenim alibijem: "Stil iznad supstance – ali KAKAV stil!" Scenario je napisao Ventvort Miler (tetovirani batica iz serije PRISON BREAK!) i iz tog pisanija izviru skoro svi glavni problemi. Nije čak ni najveći problem, kako to površniji kritičari ponegde ističu, što je scenario "petparački", "površan", pun otrcanih replika i slično – mada on jeste i sve to. 

Da je SAMO to u pitanju, paralelno sa Čanvukovom baroknom režijom, još uvek bismo mogli da potegnemo AA (Arđento Alibi) i kažemo: ako vam sve to nije smetalo u SUSPIRIJI, INFERNU ili FENOMENI, zašto vam smeta ovde? Glupih dijaloga i nedokuvanih scenarija ima tušta i tma čak i među klasičnim delima horora, ne bi STOKER bio ni prvi ni poslednji takav. Međutim, stepen, količina i vrsta nedokuvanosti, nedomišljenosti i no-brain budalastosti ovog scenarija je tolika da ne uspeva da bude uklopljena u iole konzistentni "autorski" svet (kao što je slučaj u klasičnim Arđentovim filmovima, gde je iracionalnost umnogome logičan /sic!/ deo tog košmarnog sveta). Baš kao ni čuvena Chewbacca defense, tako ni scenario STOKERA, naprosto, MAKES NO FUCKING SENSE! 

Od sad pa nadalje slede SPOJLERI!

Ludaka puštaju iz ludare kad ovaj to poželi; tamo je po svojoj (?) volji; niko od psihijatara nije ni naslutio kakav je to ubilački nastrojen psiho sve to vreme?

Ludak stvara fix-ideju posedovanja nećake koju NIKADA nije video (jer je u ludari od pre njenog rođenja)! Ali, iako je batshit lud, on ne želi da bude pedofil, nego strpljivo čeka njen 18. rođendan da je "učini ženom"! Stvarno neviđena uviđavnost i obziri nezabeleženi u analima psiho-manijaka!

Curica se zove Indija! Da li je ovde neka skrivena aluzija na Aziju Arđento?! Da li sam prebrzo odbacio AA? Možda je ceo film zapravo pritajena, uvijena parabola od odnosu Darija i Azije? Naime, Azija je kod tate najčešće igrala likove sa čudnom (?) privlačnošću prema mračnoj strani, prema manijacima i monstrumima, praktično – junakinje koje samo čekaju neki okidač pa da i same od ljupkih gusenica dobrote raskrile krila leptirova zla i perverzije! U svakom slučaju, Indija/Azija u sebi nosi seme predatora, koje u nju usadi tatko, vodeći je u LOV.

Ona nije nikakvo nevinašce, nego od samog početka oseća dvosmislenu (sexualnu?) fascinaciju "ujka Čarlijem". Štaviše, još od prve trećine filma imamo jasne naznake da je ona psiho barem isto toliko kao on: kad vidi leš kućenastojnice u zamrzivaču (i jasno joj je da ga je baš ujka tu stavio) – ona ne uradi NIŠTA.

Kad neki teen moron proba da je siluje, ujka je spasi i slomi vrat ovome, na njene oči. Ona, odmah zatim, masturbira pod tušem vrteći u glavi film, tj. scene ubistva tog momka! Fina curica, my ass!

Ono što je potpuno bizarno, međutim, jeste da nam Ventvort u scenariju i Čanvuk celokupnim režiserskim uprizorenjem prikazuju curicu kao fetišizovanu junakinju – snažnu mladu ženu na putu ka odrastanju i sticanju slobode – a ne kao bolesnu kučku (uprkos tom nekro-drkanju na ubistvo i lolita-maženju s ujkom tokom sviranja klavira koje kulminira orgazmom "nasuvo", tj. skoro bez imalo pipanja)!

            Šta nam njena naracija kaže u prologu (i epilogu)? Evo šta: 

"Just as a flower does not choose its color... we are not responsible for what we have come to be. Only once you realize this do you become free. And to become adult... is to become free."

WTF, VENTVORTE?! Mi nismo odgovorni za ono što postajemo? Nego ko je? Tatin opasač i ujkine cipele? Ako drkamo pod tušem zamišljajući kako nam tik iznad lica nekome lome vrat, to je bogomdano ko boja neke cvećke? Roses are red, violets are blue, I like to jerk while I imagine killing you!

A slobodu stičeš kad shvatiš da nisi odgovoran za svoje postupke? I TO znači odrasti? Ne, to znači biti psihopata. Ali – misterija nad misterijama – zašto nam se u ovom filmu napredovanje jedne psihopatkice u senci oca-lovca i majke-lujke i ujke-psiha prikazuje kao nekakva metafora odrastanja en generale a ne kao jedan vrlo unikatan slučaj (case study)?

Dovoljno je uporediti STOKERA sa dva superiorna a površno gledano slična filma pa da se vidi koliko je ovo sve FEJK. S jedne strane je Hičova SENKA SUMNJE (SHADOW OF A DOUBT), izvanredan psiho-triler sa simpatičnim dubinsko-psihološkim momentima relevantnim izvan krajnje specijalnih, neubedljivih slučajeva: dakle – univerzalan. Da i ne govorim koliko je napetiji zato što sve do pred kraj sadrži MISTERIJU oko ujke (da li jeste ili nije), misteriju koja se ovde kod Čanvuka rasprši već na kraju prve trećine (ako je iko uopšte sumnjao). Ili da govorim koliko je Hičov film neodoljivo perverzniji baš zato što nije previše eksplicitan sa tim lolita-incest elementom, koji u STOKERU dobija grotesknu kič-apoteozu u pomenutoj sceni orgazmiranja za klavirom?

S druge strane, mogla bi se povući paralela i s jednim drugim, malo manje očiglednim parnjakom: NIGHT OF THE HUNTER, koji se takođe odlikuje fetišizmom prema prirodi, travkama, bubicama i sitnim živuljkama, i njihovim odnosom sa decom čija se odiseja bežanja pred psiho-odraslim takođe može posmatrati kao metafora za sticanje slobode – i odrastanje. Za razliku od STOKERA, taj film poseduje konzistentan SVET, zasnovan ne samo stilski nego i značenjski, pa makar se neko i ne slagao sa njegovom pomalo zašećerenom idejnošću (tj. idealizacijom dece i prirode), ne može se sporiti da je ona dosledno i smisleno sprovedena.

U STOKERU ponašanje likova nema ni najmanjeg smisla, ne samo u poređenju sa "stvarnim svetom" (fuck that!) nego ni na unutrašnjem, simboličkom planu. Najveća misterija je lik majke koju igra Nikol Kidman, ovde više kao ukras i fetiš-objekat negoli kao karakter. Ko/šta je ta žena? Zašto njena ćerka ima (blago rečeno) distancu prema njoj? Da li je ona uopšte volela svog (sad pokojnog) muža? Da li ona to pada na šarm psiho-ujke, flertuje, sexa se s njim? Zašto se ovaj uopšte zamlaćuje zavodeći NJU, na početku, ako je sve vreme (18 punih godina!) imao oko na bratanicu?

Na kraju, mora se reći da STOKER, baš kao i naracija u prologu/epilogu, deluje maltene kao niz nabacanih fraza koje (možda) lepo zvuče, ali nemaju ni trunku smisla (odnosno, "smisao" koji sugerišu je imbecilan).

Zašto onda prilično visoka ocena (mlaka trojka) za ovo?

Kao prvo, uz sve pomenute gluposti, ovo ostaje jedan fascinantno uobličen film koji ZAMALO uspeva da transcendira taj kretenski scenario i poleti iznad njega čistom snagom rediteljskog stila, divotom pojedinih slika, pukim uživanjem u ritmu savršeno orkestriranih pokreta kamere i frejmovanih dešavanja – u toj meri da je ovo u mnogim scenama bliže baletu negoli narativnom filmu. Prijalo mi je to larpurlartističko iživljavanje koje stvara ugođaj artificijelnosti koji nije sasvim neprijatan i koji čak mestimično ejpuje (ali ne dostiže zaista) magičnost i bajkovitost jednog NIGHT OF THE HUNTER.

Da, Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

Kao drugo, STOKER poseduje unikatan vajb, perverznu intonaciju kakva se retko viđa (netipičnu za komercijalni holivudski film: zato je ovo i imalo tretman artsy filma u limited release-u) i zaslužuje umereno poštovanje zbog toga.

Najzad, uz svu fetišizaciju dveju ženskih diva – Nikol Kidman kao zasenjujuća NULA koja lepo i prazno šeta od scene do scene, i Mia Vasikovska koju Čanvukova kamera obožava sa skoro depalminskim perv-voajerizmom – specijalno isticanje zaslužuje Metju Gud kao ujka Čarli. Gud ovde zrači harizmom uporedivom sa mladim Semom Nilom, na koga i fizički prilično podseća: ako neko bude rešio da rimejkuje nepravedno potcenjeni treći deo OMENA, THE FINAL CONFLICT, Metju Gud je pravi čovek da oživi Antihrista u naponu snage! On je u STOKERU jedno od najsavršenijih ikada na filmu viđenih otelotvorenja fraze "guja u nedrima" – skoro doslovno čovek-zmija, šarmantan, zavodljiv, a gadan i otrovan, smrtonosan.

Pomenuti kvaliteti (uz odličan skor Klinta Mansela) čine STOKERA vrednim gledanja barem dva puta. Istina, oni koji su ovo propustili u bioskopima i premijerno ga gledaju na maleckom ekrančiću u svojoj sobici teško će uočiti i ceniti zaista izvanredne vizuelne kvalitete Čanvukove spektakularne inscenacije koja zahteva VELIKI ekran i ne bi me čudilo da takva publika u njemu ne vidi baš ništa više od malo skupljeg made-for-cable filmića za jedva-jednokratnu upotrebu. Za moje pare, STOKERA prilično iznad toga izdižu odlične glumačke kreacije (bar jedna za antologiju!), sjajna režija, nadahnuta vizuelnost (na ivici kiča, ali ipak s ove strane) i simpatična perv-atmosfera nastrane horor bajke. Jel' to malo u ova krizna vremena?!

NAŽIVO u Austriji

            U okviru akcije "NAŽIVO, prirodno!" ekskluzivno prikazujem nekoliko zabavnih fotki na kojima se prvo (crveno) izdanje mog horor romana nalazi na slikovitim lokacijama u Austriji, tačnije, u Karinitiji, iliti po slovenački – u Koruškoj. Inače, drugo, blago revidirano izdanje romana NAŽIVO i dalje je dostupno kod autora. Detalji OVDE.

            Na prvoj slici se moja knjiga vidi u Bad Kleinkircheimu. 

            Vidi se žičara u usponu na 2055 metara visok Kaiserburg.

Konačno, sve ove mogile (to prave sami penjači na vrh, iz nepoznatih razloga), krstovi itd. su na vrhu Wollaner Nock koji je na 2145m! Bizarne kamene građevine nesumnjivo okultne namene – verovatno za prizivanje demona planine ili nebesa koja pucaju nad krajolikom. 

Možda su upravo o ovim vrhovima ispisani sledeći redovi, citirani u Lavkraftovom "Daničkom užasu" (vidi NEKRONOMIKON):

"Priznati se mora, da su ta svetogrđa jednog paklenog niza demona odveć naširoko poznata, a da bi se mogla poricati; prokleti glasovi Azazela i Bazraela, Belzebuba i Beliala, koji ispod zemlje dopiru, čuti su od strane više od dvanaest pouzdanih svedoka sada živućih. I ja lično, pre ne više od četrnaest dana, vrlo jasno uhvatih razgovor zlih Sila u brdu iza moje kuće; tu je bilo zveketanje i kotrljanje, ječanje, kričanje i šištanje, takvo da nijedno biće od ove Zemlje to ne bi moglo načiniti, nego je svakako doprlo iz onih pećina koje samo crna magija može otkriti a samo Đavo otključati."

Autor svih ovih fotografija je Pavle Zelić, dobar pisac fantastike i horora kome je prošle nedelje Laguna objavila horor roman PEŠČANA HRONIKA. Možete ga potražiti već sada, ili sačekati moj rivju, koji će se naći na blogu do kraja iduće nedelje. I ne brinite – bez obzira što je Pavle dragi kolega i drug, i što je bio tako dobar da načini ovaj simpatičan foto-omaž mom horor-zlodelu, moja kritika njegove knjige biće, kao i uvek, prema svima, stroga ali pravedna!