Od svih suvišnih, nepotrebnih,
nebitnih, ispraznih, promašenih, poludupasto-bezvrednih rimejkova (rimejaka?)
ovaj, za KERI, nosi šnjur kao najsuvišniji, najnepotrebniji, najnebitniji,
najisprazniji, najpromašeniji, najpoludupasto-bezvredniji u celoj toj tužnoj i
sve brojnijoj bulumenti.
Da se razumemo, de Palmina KERI je jedan od najbezgrešnijih i
savršenstvu najpribližnijih horora ikada snimljenih – film kome osoba od ukusa
ni uz najveće napore prosto NEMA šta da zameri: to je perfekcija kakva se retko
viđa u toj kristalnoj čistoti na svakom zamislivom planu postojanja, počev od
dve glavne uloge (Sisi Spejsek i Pajper Lori) koje netaknute počivaju u
najužem panteonu najikoničnijih horor performansi ikada na celuloidu
zabeleženih, pa preko sporednih, do najepizodnijih, u jednom od najgenijalnijih
kastova kojim se ikad neki horor mogao podičiti.
Savršenstvo je i SVE ostalo: ingeniozan skor Pina Donađija, savršena eterična fotografija, neprejebiva montaža,
memorabilna scenografija… a s naročitim naglaskom na De Palminu nikad dotad i nikad od tada tako preciznu, 100% tačno
pogođenu režiju tako da stoji u savršenom balansu između egzibicije i
storitelinga. Da i ne govorimo da se radi o "prvo pa muško"
perfektnoj adaptaciji Stivena Kinga,
pisca koji je u neadaptiranom, sirovom obliku dobar samo za svog kućnog
"reditelja", retarda Mika Gerisa, ali inače ZAHTEVA adaptaciju (ne
samo zbog različitih medija, nego zbog pažljivog odabiranja žita od kukolja u
njegovim prerazbrljanim all-over-the-place romanima).
Niko nikada više nije
tako pronicljivo uzeo Kinga, očistio ga od sranja, izvukao bisere i uglačao potonje
tako da zasijaju još jače no u knjizi, nego što je to Lorens D. Koen uradio s Kingovom, ako ćemo pravo, treš melodramom.
(Da, THE SHINING je još bolji film,
ali ZATO što je Kjubrik daleko slobodnije čistio roman od koještarija i što je
mnogo više ubacivao sopstvenih fora i fazona, pa se stoga ne može govoriti o
toj dozi vernosti duhu knjige koji u filmskoj KERI postoji.)
Nova KERI nije baš ništa od toga. To
nije čak ni novo čitanje romana –
iako, rekoh, nema tu šta novo da se čita: to je PROČITANO kako valja još pre 37
godina: TAČNO kako valja; ali ajde, teoretski, MOŽDA bi neki novi engl mogao da
se nađe… da je ikoga bilo briga da takav engl uopšte traži. Ne, ovo je bedasti,
isprazni, nenadahnuti RIMEJK DE PALMINOG FILMA – samo što je lišen duha,
energije, smisla, poente, žara, wicked spirita, impakta, podteksta – FUCK,
lišen je čak i jeftinih žanrovskih zadovoljstava jer, ne samo što je ovo idejno
imbecilan i šupalj film, on je, sa svim svojim nabudženim budžetom i zvezdama i
savremenim efektima napadno inferioran pred relativno skromnim ali ipak
nadahnutim, vešto izvedenim i pregenijalno režiranim set-pisovima kod de Palme.
Mislite da su ovi bednici makar prišli na kilometar antologijskom
telekinetičkom kuhinjskom zakucavanju mame za okvir vrata? Think again! NISU!
Mislite, okej, možda nemaju takve legendarne glumice u glavnim ulogama, možda
DRAMA nije na nivou, ali mora da je barem spektakl na maturskoj večeri ovog
puta neprejebana orgija pirotehnike i neviđenog krvoprolića? FUCK, NO! Ne samo
što su pogibije bedaste i nikakve, nego je i sama Keri u tim scenama debilno
namaskirana nacrtanom krvlju, i još ovog puta ona kretenski DIRIGUJE svojim
nevidljivim silama, odnosno maše
ručicama,
krivi se i izvija i pokazuje rukama kao nekakav dirigent. To
izgleda patetično, a ne jezivo kako je SISI SPEJSEK ledila krv u žilama golim
izbečenim pogledom, bez ikakvog dodatnog mrdanja i klovnovanja! Plus, u
JEDINOJPRAVOJKERI ona izgleda kao da je u transu dok se iz nje skoro spontano
izliva ubilačka energija (tako da ostaje rezerva simpatije prema njoj čak i dok
ubija, jer ona teško da uopšte kontroliše te svoje sile, više je prikazan kao
neki provodnik), dok u ovoj ŠUGAVOJKERI curica definitivno jeste budna, svesna,
i s predumišljajem ubija sad ovoga, sad onoga, polagano, promišljeno…
Ovo protrčavanje kroz de Palmin film
bilo bi možda za par nijansi snošljivije da kasting glavne uloge nije toliko fundamentalno
PROMAŠEN: Kloi Morec (zvezda još
jednog nikom sem idiotima potrebnog rimejka: LET ME IN) previše je slatka,
ljupka i NORMALNA! Džaba joj pogrbljen stav i smešna puritanska odeća iz 19.
veka i stalni tugaljivi pogled pretučenog šteneta – ne vredi, ovo je gore od
onih teen dramedija o nerdovima, gde "nerda" igra tamo neki lepotan
kome metnu klark-kentovske đozluke i malko zamaste kosu dok je, kao,
"ružno pače", a posle, čim ga socijalizuju, samo mu skinu cvikere,
drugačije ga očešljaju, i eto nama frajera kakav će ovlažiti svaku curicu – i
njenu mamu pride! I ne samo njen izgled, nego i gluma nije ni blizu onog nivoa
koji ovo zahteva: njeno "ružno pače" je obična karikatura.
Paradoksalno, iako je Kloi simpatičnije face, ružnjikava Sisi
(zahvaljujući boljem scenariju, glumi i celokupnoj inscenaciji kod de Palme)
daleko efektnije pobuđuje simpatiju za svoj LIK. A kad Keri u originalu upicane
za matursko veče – ona stvarno PROCVETA, autentično prosija iznutra, kako to
samo Sisi ume. Kloi je slatka već u samom startu: za maturu je samo neznatno
doterana, ali nema tu magije, nema
tu Girl, You're a Woman, Now, nema tu
NIŠTA – pa čak ni de Palminog egzaltiranog vrtenja kamere oko nje i njenog
lepuškastog manekena, da naglasi koliko je za nju taj njen PRVI PLES – SPECIJALAN
TRENUTAK. Ne, ova nova KERI niti ume da dočara tuđi specijalni trenutak, niti
ume da gledaocima ponudi neki takav, svoj – ama baš ništa sa impaktom, ništa za
pamćenje u ovih 100 minuta. Istina, verujem da će današnjoj klinčadiji odrasloj
na FINALNIM DESTINACIJAMA i TESTERAMA STRAVE da godi preterani, comicky način
na koji sada stradaju Glavna Zlica i Njen Dečko u autu. Meni je to bezveze isto
kao i mikrotalasni završetak rimejka ZADNJE KUĆE LEVO – čista ITCHY & SCRATCHY
teritorija, nedostojna iole ozbiljnog filma.
A kad već pomenuh Zlicu – pfffft! kakav izduvani balon, kakav
promašaj od kastinga: potpuno neupečatljiva, nezapamtljiva, bedasta glumičica,
nedostojna i tampon da promeni jednoj Nensi Alen! U ovoj glumačkoj ekipi,
jedino Džulijana Mur (kao Kerina
mama) dobaci do OKEJ ALI NIJE BITNO nivoa; svi ostali su primetno ispod.
Još jedan prividni paradoks ovog filmčića je u tome što se on od
samog starta trsi da je HOROR: i kroz uvodnu scenu (u kojoj mama rađa malu
Keri, i maše joj makazama pred lišcem) i kroz špicu (uključujući totalni TREŠ
sa slovima naslova niz koja se cedi KRV) i kroz spooky muziku, mada, odmah da
kažem da je skor ove KERI toliko besramno bedast, neupadljiv i mlak da tog Marka Beltramija treba prekriti
katranom i perjem i takvog ga izbaciti iz jebenog Holivuda! Originalna KERI je,
kao što reče Spaske (uz moguće sufliranje by Aca R.) za SRPSKI FILM – drama koja se spušta u pakao; i
baš zato što ne žuri sa krvlju i spec. efektima, što takes its sweet time – ta nezaboravna kulminacija ima i emotivni i
žanrovski i svaki drugi impakt – da se naizmenično raduješ, tuguješ i useravaš
u gaće! Nova KERI je običan cheesy B-hororčić od samog početka, tu je svaka
drama u zametku potkopana, a razbacivanje efektima (uuu, nameštaj cele sobe lebdi!
uuuu, Keri telekinetički podiže mamu i drži je u vazduhu još pre nego što ode
na matursko veče…) ubija i to malo dramskog potencijala scena u kojima se
javlja.
Mislili ste da će filmu da pomogne to što ga je režirala ŽENA – da
će njen ženski engl da nekako drugačije, dosad neviđeno, pronikne u lik Keri,
da nam kaže nešto vredno i pametno o položaju Žene danas, ili tako nešto? Ha
ha! Kako da ne! Evo, odma'! Btw, ne zaboravite da je i onaj nebitni nastavak,
CARRIE 2, od pre tuce godinica, takođe režirala žena – pa mu to ništa nije
pomoglo, dapače. Uostalom, sve velike filmove (romane, pesme, slike, cirkuske
predstave…) o ženama napravili su – muškarci. Mislite o tome…
Da od ovog filmića nema ništa jasno mi je bilo već kod prve scene
(posle prologa). Naime, umesto odbojke na terenu, curice ovde na fizičkom igraju
to u bazenu. Kad sam video kadrove
iz ptičje perspektive, ponadao sam se da će ovde biti varijacija: da Keri
dobije menzis u bazenu, pa da vidimo crveni cvet kako se širi u vodi oko nje…
Eh, lažno obećanje ludom Ghoulu radovanje… Tu ništa ne biva – a ni u čednoj, do grla zakopčanoj svlačionici, kad
smo već kod toga… Hell, oštrooki gledalac zapaziće u jednom kadru, kad Kloi
padne na pod s peškirom oko pasa (nakon što je "dobila") – da na sebi
ima gaćice… Pih!
Imao bih još što-šta da kažem o ovom abortusu (taj kraj! aaaarghh, the pain! ta imbecilna poludupasta
završna scena!!! neeee!!! ne podsećajte me!!!!) ali već sam mu poklonio i
previše vremena i pažnje. Zato, pametnima
dosta.
A onima drugima, ako takvih ovde
ima – nudim donji SERTIFIKAT:
Od
pre nekoliko meseci ova država počela je da, preko Carine, naplaćuje reket na knjige koje vam stižu iz
inostranstva, bez obzira na njihovu vrednost, poreklo, svrhu... Donedavno
se činilo da se radi o ograničenom, niškom
slučaju – ali pre nekoliko dana javilo mi se par ljudi iz Novog Sada kojima je carina takođe počela da naplaćuje PDV na
naručene knjige... Zato, obratite pažnju na donji tekst, čak i ako se, ZA SADA,
ne odnosi na vas, odnosno, ako u vašem mestu JOŠ UVEK ne naplaćuju taj gnusni
reket... Možda počnu već od sutra...
KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA SA
CARINE!
Dragi moji,
imate privilegiju da posmatrate, in vivo,
proces sistematskog uništavanja jednog važnog aspekta intelektualnog života
Srbije, odnosno: mogućnost povoljnog, nereketiranog nabavljanja knjiga iz
inostranstva. Pisao sam već na blogu o blagodetima sajta Bookdepository,
čije usluge koristim poslednje 2,5 godine u cilju povoljne nabavke inostranih
knjiga na kućnu adresu. Očito, stvar je bila suviše dobra da bi potrajala! Čim
je u Srbiju polu-provirio jednostrani Pejpal
(mi njima plaćamo, oni nama ne mogu, jer im naša kretenska
država ne da) – ovdašnji lopovi su uveli reket!
Zaslugom niške
(?) Carine meni je sada definitivno nemoguće da više na kućnu adresu dobijam
knjige po iole razumnim uslovima
koji važe za ljude u drugim delovima Srbije. Evo najnovijeg razloga, što
govorio moj pokojni nastavnik istorije, DA ČOVEK PRSNE NA ŠVAJSOVANO MESTO!
Počelo je ovako...
Sredinom maja
meseca stigle su mi 3 knjige sa Bukdepozitorija. Poštar hteo da mi naplati dodatnih
333 din za svaku kako bi mi ih
uručio! Ja poskočim, zabezeknut:
- Šta, kako,
zašto?
- Ne znam, kaže,
idi u poštu pa vidi ako nećeš da primiš.
- Naravno da
neću!
Odem potom u
poštu, kod šefice. Kaže ona, nije to do nas, tako došlo od carine, sa tim
papirima. Na svakoj koverti sad više ne piše OSLOBOĐENO CARINE (kao ranije) nego sad stoji ljubičasti pečat OCARINJENO + na svakoj nalepljen A4
papir na kome stoje ime i podaci, uključujući
taj da je u paketu KNJIGA,
i otprilike vrednost stavljena 10 E – vidi sve dole na skenu.
- Pa dobro,
rekoh, po kom to sad osnovu, kako carina na knjige, zar one nisu oslobođene?
- Ne znam ja,
kaže šefica, tako je došlo.
Posle još malo
moje uzbune ona reši da pozove carinu (nišku) da joj oni objasne. Ukratko, kažu
joj da je to na osnovu neke nove uredbe ili odluke ili ne znam čega, koja navodno
važi od 19. aprila.
- Ama, kakav
19. april, skačem ja. Pre dva dana (13. maja!) stigla mi knjižurina od 500
strana, tvrd povez, paketčina – i nisam za nju platio ni dinara ekstra nameta!
- Kako to, čudi
se ptt šefica, pa morao si bar onih 66 din za proveru šta je unutra.
- Ne znam ja,
kažem, došla mi knjiga džabe (i još nekoliko njih u prethodnih mesec dana, pa
ništa ekstra nisam plaćao), a sad treba da dam iljadarku za 3 knjige, a ne znam
ZAŠTO!
- E pa, šta ga
znam, tako je kako je, rekli su mi da je to neka nova odluka, da hvata SVE
pošiljke, pa je tako u'vatila i ovo tvoje.
- Ama ljudi,
ali ponavljam, unutra su KNJIGE, što lepo piše i na artijama, otkud sad ovi
nameti kad su KNJIGE, oduvek bile oslobođene carine i sličnih nameta?
- Ne znam, kaže,
vidi to sa njima...
Slika iz normalnih vremena:
Dakle, svaka
od tih knjižica (običnih, ništa luksuzno, prosečna vrednost im i jeste oko 10E)
me je koštala još po
- 222 din za JEBEM LI GA ŠTA
- 45 din za plaćanje preko priznanice
(WTF?!)
- 67 din za prelepljivanje koverte
= ukupno 333 din reketa po svakom pojedinačnom primerku.
Da, mogao sam
da to ne platim, da se knjige vrate na carinu, pa da idem sutra tamo da se
svađam i žalim – i da u međuvremenu nestanu, da ih ovi zevzeci posle ne mogu
locirati ili nešto tome slično. Rešio sam, možda glupo, ali eto, nevoljan da
pustim da meni dragocene knjige pojede carinski mrak, da platim tih hiljadu
dinara sada, a da sutra sa svim tim 'artijama idem na carinu da vidim OTKAD SE
TO I ZAŠTO NAPLAĆUJE BILO KAKAV JEBENI REKET ZA FUCKING KNJIGE!
U međuvremenu
malo proguglam i vidim, kažu neki na netu da jednom kad si platio šta su ti
tražili, k'o da si pristao da te jebu u dupe, i još potpis'o, tako da je svaka
dalja akcija džaba, i verovatno je tako, Srbija je ovo – a na kraju, tako
nekako i ispade!
Dakle, otišao
sam narednog dana i popričao sa glavnom ženom u carini. Rekla mi je sledeće:
Ove pare što
su mi naplatili, to je PDV na vrednost knjige, odnosno 20%
od 10E (koliko su ove moje približno
koštale) + ove ostale moronske kurvinske svinjoguze 'dažbine' (za jebenu
uplatnicu 45 din, i još oko 66 za otvori-zatvori kovertu).
Po kom osnovu
to?
Na osnovu ZAKONA
O PDV-u koji je od 19.04. navodno počeo STRIKTNO da se primenjuje tako
da se ODNOSI NA SVE SVE SVE (uključujući time i KNJIGE).
Kao, ovo do sad što nisu naplaćivali, to je bila milost i dobrodušje,
propuštali nas, ali od sad pa nadalje NEMA LABAVO. Ima li neki način da se ovo
izvrda? Nema.
Čak i ako se
pozovete na to da radite na faksu (recimo), da vam je to stručna literatura i
treba vam za posao i tralalala? Uz sve 'artije i potvrde od faksa mogu da vam
samo nešto sitno skinu, ali opet za glavnicu ima da DERU. Dakle, ako je neko hteo
da naručuje knjigu akademskog izdavača (a one su znatno skuplje od obične
beletristike), koja košta npr. 70 E
- neka računa da će je na kraju platiti bar još oko 15-20 E dodatnih! Divan
način da se podstakne naučni i intelektualni razvoj ove sjebane zemlje! Ako
malo proguglate, naći ćete na netu vest o profesoru iz Novog Sada kome su
debili sa carine naplatili grdne pare da bi mogao da primi fucking ZBORNIK
RADOVA sa neke inostrane konferencije na kojoj je učestvovao, pa mu inostrani
univerzitet to poštom poslao, misleći da šalje u neku normalnu zemlju a ne u
Srbiju.
Naravno, i
dalje ostaje da je ova tzv. 'srbija' zapravo DIVLJI ZAPAD i da će se neki provlačiti
a neki neće, nekog će da oderu a neko će da prođe dž, i da će ANYTHING GOES i
dalje da vlada.
Uostalom,
ponoviću:
- ja sam od BD
naručio 4 (četiri!) knjige ODJEDNOM, u istom cugu, istog dana:
- jedna mi je
stigla u PONEDELJAK 13. maja - ostavljena na vratima, nije naplaćen NI
DINAR.
- 3 su mi
stigle u ČETVRTAK 16. maja - zajedno sa svim onim artijama, nametima, porezima,
pdv-ima, uplatnicama i kurcima; pritom je ova prva, što mi je stigla dž,
zapravo bila i najglomaznija i daleko najskuplja od sve 4.
Slika iz nenormalnih vremena:
Pokušao sam da
zainteresujem nišku TV Belami da naprave prilog o ovome:
dežurna novinarka mi je uzela br. telefona, ali se nikad više nije javila. Kako
mi posle reče jedna insajderka, "gazda na televiziju" nema običaj da
čačka mečke koje njega ne diraju, i ne pada mu na um da glumi servis građana (za kakav se izdaje) i da
pravi priloge koji talasaju one s kojima je dobar, a Carina ga za sada, očito,
nije dirala, kao ni Moćnici (partijski kadrovi) koji nju drže.
Istovremeno
sam cimnuo i dopisništvo TV B92, jer
sam rešio da dignem dževu oko ovoga maksimalno: oni su došli i napravili
prilog. Tačnije – snimili su razgovor sa mnom u kome sam detaljno objasnio
suštinu problema – NAMET NA MADRFAKING KNJIGE.
Avaj, tačno sam znao da će to nekako da se izvitoperi, jer su ovu moju priču o
nametu za KNJIGE na kraju, u prilogu koji je emitovan, ugušili pričom o Pejpalu uopšte i o drangulijama koje su
Srblji navalili da za dž preko Pejpala kupuju od KINEZA. Naravno, zabavniji
momenti iz moje priče su izostavljeni...
Ja
sam im sve lepo rekao, sve je to usnimljeno, ali ispostavilo se da su ovi
dopisnici iz Niša u toj B92 priči samo snabdevaoci
sirovim materijalom, koji se u centrali (BG) montira, u BG se odlučuje šta
ulazi, šta ne... Ovaj delić mojih izjava što su pustili je bukvalno početak
moje priče, prve 3-4 rečenice, a suština je u onome što sam rekao zatim, a što
su isekli da bi bilo mesta za onog sa Carine i za neke bezveznjačke priče, uključujući
kretenski natpis PEJPAL POREZI (Alo, debili! Ne postoje nikakvi "PEJPAL
POREZI" – zvanično, sve ovo NEMA veze sa Pejpalom, mada suštinski, zapravo
ima...)... Evo tog priloga ispod:
Jeste, kilav
je prilog, priča o knjigama smesta je rasplinuta stvarima koje nemaju veze s
njom, ili je veza indirektna (Pejpal, Kinezi, itd). To je urađeno tako jer,
izgleda, nikoga ne zanima da se od ovoga napravi KULTURNA priča o hororu
oporezivanja KNJIGA (koje čita MANINA), nego je sad akcenat na tome što masa
naroda (VEĆINA) naručuje đinđuve i bljuvotine direktno od Kineza iz Kine,
umesto od ovih ovde Kineza u Kinez Mihajlovoj i okolo, pa im onda na te
drangulije neko udara PDV. I sad je to glavni porez, što se traži doplata tamo
nekom debilu koji kupuje futrolice za mobilni i baterijice za daljinski
naveliko od Kineza – a ne što se traži doplata šačici preostalih pismenih ljudi
koji, o ludila & luksuza, od tog nekakvog inostranstva hoće da KUPUJU
KNJIGE! Kao, malo im ovih naših, lepih, ћириличних...
Naravno, za
sve ovo je kriv PayPal. Jedva ga
dogledasmo, a sad – ima da ga proklinjemo. Barem mi koji pretežno kupujemo
knjige (i stripove i tome sličan
štampani materijal), jer sad ćemo da najebemo zbog ovih što su navrli da
kupuju jeftine priveske za ključeve i jebem li ga kakve imbecilne kineske
đinđuve i drangulije... Mi, knjiški, ispadosmo kolateralna šteta dolaska
Pejpala i posledične navale strane robe na našu Carinu, koja je smesta privukla
budne okice a ove odmah rekle: HEJ, OVDE MOGU DA SE NARODU UZMU JOŠ NEKE PARE!
Nego, da se
vratim knjigama. Na netu nađoh NAJSVEŽIJI MOGUĆI AKT, od 22.05.2013. pod
nazivom Spisak dobara koja se oporezuju posebnom stopom PDV razvrstanih
po nomenklaturi CT.
U njemu lepo
stoji da se knjige oporezuju po nižoj stopi od 8% a ne 20% koliko ovi sa
Carine režu svima bez razlike:
Paralelno sa
svim tim dešavanjima maja meseca, javlja mi prijatelj iz BG da mu je baš tih
dana stiglo 11 knjiga sa BOOKD. Bez ijednog dinara ma kakvog nameta! Jedan
drugi mi piše: "Kao neko ko ima već deset godina iskustva naručivanja
knjiga i stripova sa neta, i skladno tome isto toliko sedih vlasi i iskustva
zajebavanja sa carinom, drago mi je da mogu da kažem da mi je u zadnjih mesec
dana stiglo oko 20 pojedinačnih pošiljaka sa Bookdepository-ja i da ni za jednu
nisam platio ništa. Istina, neke su stigle potpuno otvorene, neke su stigle
udarene i oštećene, neke su imale famozni pečat 'Ne podleže državnom haraču' a
neke čak ni to, ali sve su uredno stigle i niko mi nije tražio da platim bilo
šta državi."
Slika iz Beograda - DANAS:
A ovi iz Niša
mene za isto to – odraše. Dakle, ispada da je neko u NIŠKOJ CARINI kreativan
(ili doslovan?) u tumačenju propisa: ili ovi ostali kaskaju (ako je Niš
najdoslovniji u primeni) ili se ovi u Nišu kurče i naplaćuju šta ne treba i u
iznosu koji definitivno ne treba. Nažalost, ja ne poznajem nikog drugog u Nišu
ko naručuje knjige iz inostranstva, pa da uporedim iskustva...
Što
je još gore, ovaj reket se ne naplaćuje samo za KUPLJENE KNJIGE, nego i za POKLONJENE! Ubrzo posle ovog haosa
sredinom maja, stigao mi i gift paket iz New Yorka. Cijena - prava sitnica:
samo 826 din dugujem carini za paket čiji su poštarina i porez
u USA već plaćeni (oko 50 $)! Pošiljalac je na deklaraciji napisao
da je VREDNOST pošiljke 30 $, ali je takođe napisao da je u pitanju GIFT. Ali
jebe se ovima na carini: 30$ je po njima 2.568 din, na šta su odrezali 20% (da,
20% na KNJIGE), što će reći 513,50
din + 267 + još 50-ak din (valjda za
uplatnicu?) = 826 din!
E,
tu mi već dozlogrdi, pa rešim da pišem Carini, na mejl koji postoji baš za te
svrhe (pitanja i pritužbe). Eno ga, stoji na njihovom sajtu, a evo vam ga i
ovde: glisicg@carina.rs.
Na njega sam poslao sledeće pismo.
Poštovani:
obraćam vam se zbog toga što smatram da se niška ispostava
carine odnosi nepropisno i diskriminatorski prema pošiljkama (knjige) koje
dobijam iz inostranstva.
Pre svega, za razliku od dotadašnjeg višegodišnjeg iskustva,
počev od 15. maja pa naovamo, na knjige koje sam kupio na sajtu Bookdepository, naplaćuje mi se PDV u
iznosu od 20% od vrednosti tih knjiga + namet za otvaranje pošiljki (67 din) i
namet za ptt uplatnicu (45 din), tako da sam, praktično, za svaku od knjiga
čija je vrednost bila oko 10 E (i poslate su u zasebnim pošiljkama) morao da platim
još po trećinu njihove vrednosti, odnosno 333 din za svaku.
Zatim, prošle nedelje, dobio sam iz SAD paket sa tri knjige,
ukupne (na deklaraciji navedene) vrednosti 30$. Na deklaraciji je bilo jasno
naznačeno da je u pitanju POKLON (GIFT) – ali uprkos tome, i ovog puta mi je
naplaćen PDV (20%), u iznosu od 826 din (uračunat zajedno sa nametima za
otvaranje paketa i uplatnicu).
Molim vas za odgovore na sledeća pitanja:
1) Zbog čega, odnosno na osnovu kog pravila ili propisa, mi
je naplaćen PDV na kupljene, odnosno poklonjene KNJIGE?
Zar knjige nisu toga oslobođene? Čak ni POKLONJENE?
2) Zbog čega se za KNJIGE obračunava PDV od 20%, kad za njih
važi (u slučajevima kada se taj porez uopšte naplaćuje, ako takvi postoje) PDV
od 8%?
3) Zbog čega su stanovnici čije pošiljke kontroliše niška
carina DISKRIMINISANI u odnosu na druge u Srbiji? Naime, razgovarao sam sa više
prijatelja iz Beograda i Novog Sada, koji su prethodnih nedelja takođe
naručivali knjige sa istog tog sajta sa kojeg i ja, a svima njima, bez
izuzetka, knjige su bile isporučene BEZ IJEDNOG DINARA NAMETA – niti im je
naplaćena kontrola pošiljke, niti PDV. Štaviše, na svima njima uredno je stajao
pečat: NE PODLEŽE CARINJENJU ili OSLOBOĐENO CARINE. Na mojim pošiljkama stoji
OCARINJENO!
4) Ukoliko mi je, kako verujem, PDV naplaćen (zajedno sa
ostalim nametima) protivno važećim propisima – molim vas da mi odgovorite na
koji način mogu da povratim sredstva koja su mi na nepropisan način naplaćena
za pošiljke (KNJIGE) koje su inače, drugde u Srbiji, toga oslobođene.
Unapred zahvalan na odgovoru,
dr Dejan Ognjanović
Na ovaj mejl dobio sam sledeći odgovor:
(pošto se radi o odgovoru
zvaničnog državnog organa, on je bio na ћирилици: za ovu svrhu, za blog, prebacujem ga u latinicu jer će
tekst možda zanimati i nekoga ko barata samo tim pismom)
Poštanski saobraćaj - knjige
1)Zbog čega,
odnosno na osnovu kog pravila ili propisa, mi je naplaćen PDV na kupljene, odnosno
poklonjene KNJIGE? Zar knjige nisu toga oslobođene? Čak ni POKLONJENE?
Odredbom
člana 218. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br.
18/2010 i 111/2012) propisano je da se uvozne dažbine ne plaćaju na pošiljke
male vrednosti, nekomercijalne prirode, koje su odredbom člana 29. Uredbe o
vrsti, količini i vrednosti robe na koju se ne plaćaju uvozne dažbine,
rokovima, uslovima i postupku za ostvarivanje prava na oslobođenje od plaćanja
uvoznih dažbina (''Službeni glasnik RS'', br. 48/2010 i 74/2011 – u daljem
tekstu: Uredba) definisane kao pošiljke čija vrednost ne prelazi 50 evra, u
dinarskoj protivvrednosti.
Odredbom
člana 26. stav 1. tačka 7) Zakona o porezu na dodatu vrednost (''Službeni
glasnik RS'', br. 84/2004...i 93/2012 – u daljem tekstu: Zakon o PDV) propisano
da se PDV ne plaća na uvoz dobara za koja je u skladu sa članom 216. i članom
217. stav 1. tačka 6) Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/2010 i
111/2012), propisano oslobođenje od plaćanja carine,
osim na uvoz motornih vozila.
Iz
citirane odredbe člana 26. Zakona o PDV proizilazi da za dobra koja se uvoze u
skladu sa članom 218. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona, čija vrednost, shodno
odredbi člana 29. Uredbe, ne prelazi 50 evra, u dinarskoj protivvrednosti, nije propisano poresko oslobođenje.
Poresko
oslobođenje propisno je članom 26. Zakona o PDV, za pošiljke male vrednosti iz
člana 216. stav 1. tačka 5) Carinskog zakona, koje domaći i strani državljani
besplatno primaju od fizičkih lica iz inostranstva, pod uslovim da te pošiljke
nisu komercijalne prirode, u ukupnoj vrednosti do 70 evra, shodno članu 6.
Uredbe.
2) Zbog čega se za KNJIGE obračunava PDV od
20%, kad za njih važi (u slučajevima kada se taj porez uopšte naplaćuje, ako takvi
postoje) PDV od 8%?
Prema odredbi člana 23. stav 2.
tačka 9) Zakona o PDV, po posebnoj stopi PDV od 8% oporezuje se promet ili uvoz
monografskih i serijskih publikacija.
Odredbom člana 8. Pravilnika o
utvrđivanju dobara i usluga čiji se promet oporezuje po posebnoj stopi PDV (''Službeni
glasnik RS'', br. 108/04...95/12 – u daljem tekstu: Pravilnik), propisano je da
se monografskim publikacijama, u smislu člana 23. stav 2. tačka 9)
Zakonao PDV, smatraju publikacije u tekstualnoj ili ilustrativnoj formi na
štampanom ili elektronskom mediju, u jednom ili više delova, čije je izdavanje
unapred utvrđeno i ograničeno, a koje imaju CIP zapis (Cataloguing In Publication),
uključujući međunarodni knjižni broj ISBN (International Standard Book Number), kao njegov sastavni deo.
Serijskim
publikacijama u smislu člana 23. stav 2. tačka 9) Zakona, a u skladu sa
članom 8. Pravilnika, smatraju se časopisi, bilteni, godišnjaci, zbornici
radova i slična građa, koje se objavljuju sukcesivno, u određenim vremenskim
intervalima, na štampanom ili elektronskom mediju, sa numeričkim i hronološkim
oznakama čije izdavanje može da traje neograničeno, a koje imajuCIP zapis (Cataloguing In Publication),
uključujući međunarodni knjižni broj ISSN (International Standard Serial
Number), kao njegov sastavni
deo koji je odštampan na svakom broju publikacije.
U skladu sa navedenim odredbama
Zakona i Pravilnika, na uvoz monografskih i serijskih publikacija koje imaju CIP
zapis (Cataloguing In
Publication), uključujući međunarodni
knjižni broj ISBN (International Standard Book Number), odnosno ISBN (International Standard
Book Number), kao njegov
sastavni deo, PDV se obračunava i plaća po posebnoj poreskoj stopi od 8%.
Takođe, napominjemo
da kada se radi o uvozu monografskih i serijskih publikacija stranih izdavača, koje
imaju međunarodni knjižni broj
ISBN (International Standard Book Number), odnosno ISSN (International Standard Serial Number), kao sastavni
deo CIP zapisa (Cataloguing In Publication),a
nemaju odštampan CIP zapis, s obzirom da po propisima zemlje izdavača ne
postoji obaveza štampanja CIP zapisa na tim publikacijama, PDV se obračunava i plaća po posebnoj stopi
od 8%.
3) Zbog čega su stanovnici čije pošiljke kontroliše niška carina
DISKRIMINISANI u odnosu na druge u Srbiji? Naime, razgovarao sam sa više prijatelja
iz Beograda i Novog Sada, koji su prethodnih nedelja takođe naručivali knjige sa
istog tog sajta sa kojeg i ja, a svima njima, bez izuzetka, knjige su bile isporučene
BEZ IJEDNOG DINARA NAMETA – niti im je naplaćena kontrola pošiljke, niti PDV. Štaviše,
na svima njima uredno je stajao pečat: NE PODLEŽE CARINJENJU ili OSLOBOĐENO CARINE.
Na mojim pošiljkama stoji OCARINJENO!
U
cilju pravilnog i jednoobraznog postupanja carinskih organa, Uprava carina je
svim carinarnicama dostavila objašnjenja na sporna pitanja koja su se u praksi
javila u vezi postupanja carinskih organa pri uvozu pošiljaka u poštanskom
saobraćaju putem interneta, a koja se mogu pronaći na web site-u Uprave
carina.
4) Ukoliko mi je, kako verujem, PDV naplaćen
(zajedno sa ostalim nametima) protivno važećim propisima – molim vas da mi odgovorite
na koji način mogu da povratim sredstva koja su mi na nepropisan način naplaćena
za pošiljke (KNJIGE) koje su inače, drugde u Srbiji, toga oslobođene.
Primalac može podneti prigovor na nalaz carinskog organa u pogledu vrste,
kvaliteta, količine i vrednosti robe. Ako primalac poštanske pošiljke izjavi da
podnosi prigovor, pošta će neotvorenu pošiljku vratiti pošti carinjenja zajedno
sa Uvoznoj poštansko-carinskoj deklaraciji (UPCD), sprovodnicom i prigovorom primaoca. Postupak izjavljivanja prigovora
i donošenja odluke po istom regulisan je odredbama člana 195. Uredbe o carinski dozvoljenom potupanju s robom
(''Službeni glsnik RS'', br. 93/10) i člana 96. Carinskog zakona.
Pošta carinjenja zadržava pošiljku do pravnosnažnosti, odnosno izvršnosti odluke
carinskog organa po prigovoru, osim u slučaju ako je međunarodnim ugovorom drugačije
određeno.
Na ovo njihovo
bezlično kopi-pejst "objašnjenje" imao sam dodatno pitanje – evo kako
su mi na njega odgovorili:
5) Da li je moguće
uložiti prigovor na naplaćeni PDV - NAKON ŠTO JE PAKET PRIMLJEN, PLAĆEN I
OTVOREN? Podrazumeva se, uz sačuvane carinske deklaracije, račune i obračune
dobijene uz pakete na kojima jasno stoji sadržaj paketa, procenjena vrednost i
naplaćene takse?
U skladu sa
članom 103. Carinskog zakona (''Službeni glasnik RS'', br. 18/10 i 111/12) carinski organ može, po
službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, izmeniti ili dopuniti deklaraciju
nakon što je roba puštena deklarantu.
Carinski organ, posle puštanja
robe, može da izvrši kontrolu računovodstvenih i komercijalnih isprava i
podataka u vezi sa uvozom ili izvozom te robe ili u vezi s naknadnim
komercijalnim poslovima s tom robom, da bi utvrdio tačnost podataka koji su navedeni
u deklaraciji.
Kontrola može da se obavi u
prostorijama deklaranta, u prostorijama bilo kog drugog lica koje je neposredno
ili posredno poslovno uključeno u pomenute radnje ili u prostorijama bilo kog
drugog lica koje poseduje navedene isprave i podatke. Carinski organ može,
takođe, da izvrši pregled i uzme uzorke robe ako je ona još uvek dostupna.
Carinski organ može da napravi
kopije isprava iz stava 2. ovog člana i da zahteva da mu se dostave delovi ili
kopije tih isprava. Lica iz stava 3. ovog člana su u obavezi da pruže carinskom
organu svu zahtevanu pomoć.
Ako se naknadnom kontrolom
deklaracije ili naknadnom kontrolom carinjenja utvrdi da su propisi koji se
odnose na određeni carinski postupak primenjeni na osnovu netačnih ili
nepotpunih podataka, carinski organ, u skladu sa carinskim i drugim propisima,
preduzima neophodne mere i donosi odgovarajuće odluke da se nepravilnosti
isprave i pravno stanje uskladi s novoutvrđenim okolnostima.
Na kraju
balade, šta je bilo?
Vidim
iz ovog bezličnog robotskog kopi-pejst "odgovora" da u Carini nema
LJUDI s kojima se može LJUDSKI razgovarati; da nikoga ne zanima rešenje problema, nego njegovo
zatuljenje i zaguljenje putem rogobatnih fraza i citata grdnih članova i
odredbi i tačaka i paragrafa dok se normalnom čoveku ne zavrti u mozgu od svih
tih dvostrukih negacija i birokratskih zavrzlama... Otišao sam još jednom u
nišku carinu ali mi je šefica opet izbacila nekakav blef o tome da se PDV NA
STRANE KNJIGE naplaćuje SVUDA a ne samo u Nišu, i čak u cilju dokaza toga
pozvala telefonom nekoga, za koga je tvrdila da je nekakav šef u Beogradu i s
tom osobom par minuta popričala, tokom kojeg razgovora joj je ovaj, navodno
(što ja nisam mogao da čujem) potvrdio da se i u BG naplaćuje isti ovaj PDV na
svaku jebenu knjigu koja dođe iz inostranstva, iako ja vrlo dobro i konkrento
znam da to (za sada!) nije istina. A u to sam se višestruko uverio i u mesecima
posle ovog razgovora.
Vidim
ja i ovde da ne može šut s rogatim, barem ne na ovaj način kako sam ja krenuo.
Tim pre što mi se u vreme svega ovoga i otac razboleo i više nisam imao ni
vremena ni energije ni volje da se dalje bakćem s ovim problemom kad sam imao
mnogo konkretniji i važniji životni – tako da sam digao ruke i prestao da
naručujem knjige iz inostranstva, jer mi ne pada na pamet da za svaku od njih
ovoj moronskoj, mozak-ubijajućoj državi plaćam još po 350 dinara.
Ipak,
ja bez tih knjiga ne mogu + neke mi i dalje stižu iz inostranstva kao promo,
tj. review copies, za prikaze koje
pišem za RUE MORGUE magazin. Kako bih izbegao imbecilne PDV namete na
inostrane knjige, koji se naplaćuju ili SAMO U NIŠU, ili SAMO MENI (!) – kao
privremeno (?) rešenje snalazim se sada tako što knjige naručujem i dobijam na
BG adresu jednog prjatelja: njemu se, kao i ostatku non-Ognjanović sveta,
naravno, *nikakav PDV* ne naplaćuje, pa mi ih on onda šalje poštom u carinski
obruč book-hating Niške Banje.
Slika iz Beograda - DANAS, sa naravoučenijem:
za Dejana, na nišku adresu, PLAĆA SE PDV;
za Dejana na BG adresu - NE PLAĆA SE PDV!
Sad,
pitam se da li među čitaocima ovog bloga postoji bilo ko da živi u Nišu a u
poslednjih pola godine je iz inostranstva dobio knjigu poštom? Ako takav redak
zver postoji – da li vam je naplaćen PDV ili bilo šta? Molim, JAVITE SE ili u
komentaru ispod, ili na moj mejl dogstar666 at yahoo dot com.
Isto
to važi i za čitaoce iz drugih delova Srbije: DA LI STE U PRETHODNIH 6 MESECI
SA AMAZONA, BOOKDEPOSITORY-JA I SL. SAJTOVA NARUČIVALI KNJIGE – I DA LI SU VAM
STIZALE 'OSLOBOĐENE CARINE' ILI 'OCARINJENE'?
Beograd je, za sada, oslobođen ovog
kretenskog nameta – ali pitanje je DOKLE ĆE. Kao što rekoh gore, par ljudi
iz Novog Sada mi se javilo nedavno i kazalo da su, od pre par nedelja, i njima
počeli da naplaćuju ovo kao u Nišu. Znači, ne od maja, kao u Nišu, nego od oktobra.
Zlo se širi! Da li su NIŠ i NOVI SAD za sada jedini gradovi u Srbiji u kojima
važi ovaj reket na knjige? Da li je na delu opipavanje terena, pa ako narod
bude MUTAV, ako se ne buni, da li ovo isto čeka i BEOGRAD, uskoro?
Pitanje: ima li među čitaocima ovog bloga
stručnjaka za oblasti relevantne za ovu problematiku koji bi mogli da rastumače
to što stoji u Zakonu o PDV i u načinu njegove sadašnje primene (a naročito s
osvrtom na zvanični odgovor Carine koji sam gore citirao)?
Dajte
da vidimo kako stoje stvari i da li se nešto može preduzeti da se spreči ovaj
(ne)kulturni genocid od strane anti-intelektualne lopovske 'države' srbije
prema sopstvenoj budućnosti oličenoj u to malo domaće pameti & pismenosti koja
još nije odlepršala u toplije krajeve! Knjige,
deco moja, KNJIGE – a ne zvona i praporci!
NAPRATA
Mladena Milosavljevića, najduži film (65 minuta) u takmičarskom delu ovogodišnjeg
nedavno završenog Festivala
srpskog filma fantastike, osvojio je dve nagrade. Ovaj found footage o novinarskoj ekipi koja
tokom snimanja priloga o nasilju nad ženama nabasa na vodenog demona izglasan
je za najbolji film po izboru publike,
a pripala mu je i nagrada za najbolju
priču.
Na slici:
Miloš Cvetković (Emitor), neki zombi bez oka, Mladen M, Marko Pišev i dr Ghoul
Iako
već neko vreme istražujem domaći folklor i hororična verovanja, moram priznati
da sam za stvorenje po imenu naprata
prvi put čuo u najavama za ovaj film. Na prvi pogled, činilo mi se samo kao
japanski izgovor srpske reči "naplata".
Nakon filma ne mogu reći da mi je mnogo jasnije o tome šta je to, zapravo, čemu
služi i kako radi – sem da je vodeni
demon kojeg je, kao i sve demone, pametnije ne prizivati, nego ga radije ostaviti
na miru.
Naravno,
da nema debila koji čine baš ono što ne treba, ne bismo imali
(ovaj) film!
Pre
svega, treba reći očigledno: NAPRATA je plod entuzijazma grupice fanatika koji snimaju kratke filmove – a sada,
evo, i srednjometražne – pre svega za
svoj groš, za svoje drugare, sličnomišljenike, i na kraju, za publiku Festivala
srpskog filma fantastike. Ovo nije komercijalan projekat u smislu toga da neka
ozbiljna produkcija stoji iza njega (budžet = to što se autorima trenutno
zateklo u džepovima), niti je to u smislu da može da se proda (distribucija,
prava, DVD-i, TV emitovanja...).
Zbog
ovoga je nezahvalno kritikovati jedan ovakav projekat; s jedne strane, pravili
su ga dobri momci s dobrim pobudama; s druge strane, da li je to razlog da samo
i jedino aplaudiramo onome što su napravili kad već nije samo za kućnu upotrebu nego i za
javno prikazivanje pred publikom koja nisu ni rođaci ni prijatelji (mada jesu,
u najvećoj meri, blagonakloni poklonici ovakve sorte filmova)? Verovatno jeste
– ali ja ću, ipak, kazati ponešto i o problemima ovog filma, u nadi da će ih
filmmejkeri shvatiti kao dobronamerne i razmotriti ih pri pravljenju svog
narednog dela.
NAPRATA
je, pre svega, nefokusirana, i iz
toga proističu njeni glavni nedostaci (mada, i po neka sitna vrlina). Ovaj
film, naprosto, nema razloga da traje 65 minuta; negde oko 40 bio bi optimalan njegov
obim, sa ovim scenarijem i ovim snimljenim materijalom. Recimo, početak, u kome
Marko Backović ima podugačak rant o
pokvarenom automobilu itd. zabavniji je i življi nego što sam očekivao, zbog
toga što o njegovim rediteljskim radovima nemam dobro mišljenje: kao glumac se,
ovde, pokazao znatno bolji. Avaj, on posle ovog podugačkog uvoda od nekih 7-8
minuta naprosto – nestane (iza kamere) i više ga skoro i ne vidimo do kraja. To je šteta, jer on jedini od ekipe pokazuje potencijal harizme potreban za glavnog glumca, što nedostaje i glumici "voditeljki" i glumcu "reditelju priloga".
Zatim,
ekipa ode da intervjuiše nekakvog meštanina, Kaleju, zvezdu Jutjuba, zbog snimka na
kome, valjda, tuče majku (ili bar preti da će to učiniti). Tu imamo dva
problema: 1) POVOD za taj razgovor nije jasno dat jer autori podrazumevaju da
je opskurni (stvarni!) Jutjub snimak family abuse-a na koji se tu aludira
toliko opštepoznat da ne zahteva nikakvu elucidaciju;
2) DUŽINA: taj
čiča priča li priča, od Kulina bana pa nadalje, i to brzo smori, a traje i
traje i traaaje – a nema čak ni najblaže
veze sa ostatkom filma. Milim, OK; to je, kao, bio povod da ta ekipa dođe
tamo, ali to nije srž filma, nije film o njemu! Umesto da tog čiču upotrebi kao
MekGafin i odskočnu dasku, film nas
smara sa nekih 10-ak minuta naklapanja tog lika koji nije naročito zanimljiv ni
sam po sebi a kamoli u kontekstu onoga čime bi film trebalo da se bavi.
Ta
njegova priča bila bi smislenija da su autori zapravo stvarno imali na umu da
kažu nešto o porodičnom nasilju u Srbiji, pa da se priča o naprati nekako
simbolično nadoveže na ovo; ali ne, od toga nema ni traga, i zato je previše
minuta ovde protraćeno, a bez prave naplate (pay-offa).
Što je još
gore, čiča je iskorišćen na način koji ni etički nije najčistiji, jer on priča,
jadan, ubeđen da govori za dokumentarni film: otud "ubedljivost" koju
pojedini gledaoci hvale. Pa naravno da je "ubedljiv", kad tu nema
scenarija ni napisanih dijaloga, nema glume nego čiča priča iz glave o sebi i
svojoj pokojnoj majci, a ne o fiktivnim "likovima" nekakvog
"zapleta". Problem je samo što je njegova nevesela životna priča
stavljena u fiktivni (pa još HOROR) okvir, po svemu sudeći bez njegovog znanja.
Pitam se da li je, i kako, reagovao kad je sebe video u "igranom"
filmu horor žanra u kojem ga drugi likovi nazivaju "monstrumom"...
Onda ekipa ode
kod razdrljenog, oznojenog, usporenog a možda i podnapitog "profesora",
kojega igra još jedan reditelj (eto patterna!), Branko Radaković (ovaj je, istina, posvećen home-movie dokumentarnim
filmovima). I njegova deonica je preduga, i opterećena nepotrebnim
ponavljanjima. Npr. razgovor se prekida i počinje ispočetka da reditelj bolje
namesti scenu. Zašto? Čemu to? Da se nabiju minuti tim smaranjem? Ili: naoko
iskusna autorka priloga tri puta omaši ime sagovornika, pa započinje priču
ispočetka. Zašto, čemu to beslovesno vraćanje? Da se pokaže koliko su žene
glupe? Zašto gubimo toliko minuta na ove gluposti? U nečemu što bi trebalo da
bude horor film?... Ali ova scena barem, kako-tako, napokon posluži da priča
krene tamo gde je ODAVNO trebalo da krene – prema NAPRATI.
Istina, ne baš
direktno!
"Profesor"
naše snimatelje, naime, uputi ka dvojici živih legendi srpske folkloristike,
koji ovde "glume" sebe. Tu su, as themselves, Milanče Marković, izdavač časopisa OMAJA i priređivač knjige ĐAVOLSKI
SVATOVI (u koju je stavio 3-4 klasične prozne priče zajedno sa tucetom
narodnih zapisa o susretima sa nečastivim silama) i Zlatimir Pantić, saradnik TREĆEG OKA, koji je narodna
svedočanstva na sličnu temu sakupio u knjizi TAKO JE BILO, OČIJU MI.
Obe ove knjige imaju moj umereni pečat preporuke – ali u knjižarama ćete uzalud
da ih tražite. No, uz malo upornosti, ko zna...
Zlatimira
možda pamtite i iz serije PARANORMALNA
SRBIJA o kojoj sam ovde već pisao. U svakom slučaju, i on i
Milanče su iskusni pred kamerama, i s njihovom pojavom film (najzad! posle
40-ak minuta trajanja!) počne da živi i kreće se u nekom smislenom pravcu – u
pravcu prizivanja naprate. Istina, dramaturgija ovom filmu nije jača strana
(bez obzira za Koskara "za priču"), jer su oba krupna okreta u
zapletu slabo motivisana: 1) ekipa priloga o zlostavljanim ženama suviše olako
s te i takve teme skoči pravo u oblast Zone Sumraka, a spikerku šutnu u stranu,
bez prava glasa, i ona postane epizodista (toliko o nasilju nad ženama u
Srbiji!), i 2) odluka da se famozna naprata prizove, eto tako, iz čista mira,
protivno svim upozoravanjima od strane Zlatimira i prostestima Milančetovim,
takođe nije adekvatno motivisana.
Radoznalost?
Senzacionalizam? Želja za slavom, bogatstvom? Prkos? Nešto peto? Ne znamo, jer
filmu nedostaje i fokus u vidu pravog GLAVNOG JUNAKA: tu se skače sa Backovića
na "rediteljku" sa nje na neke treće i četvrte (reditelj je prilično
neprimetan u svemu tome...), i ne znamo više ko nas kroz ovu priču vodi – što
je u hororu veliki minus. Dakle, ako je, kao što slutim, motivacija – senzacija
(snimićemo natprirodno biće i s tim snimkom uraditi: šta? Prodati ga
"Beogradskoj hronici"?), to je trebalo adekvatno akcentovati u filmu.
Horor-kulminacija
je najkraći deo filma. Napratu prizovu u 55. minutu filma, ona proviri iz vode,
glupača od novinarke zavrišti k'o tipično glupo žensko u glupim hororima i –
eto vam je naprata iza vrata! Uz još malo vrištanja, histerisanja i kmečanja ove
beogradkinje (Eh, gde je The Final Girl kad je stvarno potrebna? U Srbiji –
nigde!) naprata ekipu desetkuje na mrakom-i-drmanjem-sakrivene i nejasne
načine, i dođe se nekako i do kraja.
Loše svetlo (u
noćnim scenama) i drmava kamera skoro da obesmišljavaju rad Mikija Lakobrije, daleko najvećeg
profesionalca u ekipi (bez preterivanja: umetnika svetskog ranga i renomea) koji
je dizajnirao jedno sasvim solidno jezivo stvorenje. To znam jer sam video
fotke sa snimanja, a sada ih, ovde na blogu, zahvaljujući Mladenu, vidite i vi.
Oni koji gledaju samo film, bez pratećih materijala, to, nažalost, neće moći da
vide jer je Mikijev rad i ovde (kao i u ZONI
MRTVIH) zamućen preteranim mrdanjem...
Ne kažem da je
naprata trebalo da se vidi jasno i oštro kao na ovim slikama sa snimanja – ali
film bi svakako bio bolji da ima više od JEDNOG stvarno dobrog (odličnog!) kadra. U njemu
naprata stoji ispod uličnog svetla, nepokretna ali preteća. E, ovakvih scena je
trebalo biti više.
Scena njenog
izlaska iz vode je OK, ali mogla je i bolje; zajedno sa ovom, na ulici, usred
pustog seoca, to je sve od strave u filmu.
U priči
zasnovanoj na našem folkloru trebalo je veći naglasak staviti na atmosferu. Sa
jeftinom kamerom i njenom oštro-prozaičnom slikom za svadbe i ispraćaje to je
teško – a naročito usred letnjih dana. Razbrbljana ekipa, njihovo ćaskanje i
zezanje, kao i preopširni i nebitni sagovornici dodatno banalizuju ugođaj i
razbijaju pripremni deo: pogledajte ponovo kako je to rađeno u VEŠTICI IZ BLERA,
kako se tamo lukavo i vešto priprema teren za stravu koja će kasnije da dođe...
Takođe, prisustvo Milančeta i Zlatimira moglo se možda još bolje upotrebiti.
Scena razgovora s njima bila bi još efektnija da je snimljena u sumrak ili veče.
Scena na groblju bila bi bolja da je starac ipak bio, ako ne glumac, a ono
barem neko kome je data uloga, tekst, ko je nekako rediteljski vođen – umesto običnog
slučajno zatečenog čiče koji najobičnije ćaska sa snimateljima... Finalne scene
trebalo je najpažljivije uraditi, pre svega u pogledu inscenacije, jer su
zaista nepregledne i nejasne: mnogo mraka, drmanja i vriske, a ništa se ne vidi
i ne razume, sem da NEKI ljudi – NEKAKO stradaju... i eto. Valjda je tu trebalo
da bude poenta, ali kao da se ekipa već umorila kad je došlo do pravog
"mesa" filma...
Sve u svemu,
NAPRATA se dotiče vanredno zanimljivih tema, kako neistraženih, natprirodnih,
tako i potencijalno zanimljivog podteksta (položaj žene u provinciji...), ali
ni jedno ni drugo ne izmuze dovoljno, nego samo zagrebe i zagolica. Feminista u
meni je na ivici zgroženosti tretmanom žena, ženskih likova i tematike ženskih
prava u filmu. Pohvalu zaslužuje korišćenje manje izlizanih tema i lokaliteta,
što svemu daju veću dozu autentičnosti. Ipak, s ovakvim autorima iza i ispred
kamere, čini mi se da je moglo sve to bolje: i pametnije (u smislu tema i
ideja), i jezivije (u smislu efektnog filmmejkinga).
S druge
strane, uvek se može reći: pa to je snimljeno za 3-4 dana, iz čistog entuzijazma,
drugarski, iz zezanja, ne očekujte ovde Reimija – niti VEŠTICU IZ BLERA – i
onda, ako se to tako posmatra, što jes'-jes': kol'ko para, tol'ko i muzike.
Ispod naslaga svega i svačega, u ovih sat vremena nalazi se skrivena klica
jednog odličnog filma, i ja se zaista nadam da će neki dobar filmadžija jednog
dana da napravi prošireni rimejk tj. reimagining
ovoga, odnosno da sadašnja NAPRATA za taj projekat bude ono što je WITHIN THE
WOODS bio za THE EVIL DEAD. Lepo je maštati...
