GHOUL'S LIBRARY (1) - Teorija horora

            Kad prvi put uđem u nečiji dom, prvo što mi privuče pogled jeste kućna biblioteka. Ona je, bar prema mom iskustvu, najbolje i najpouzdanije ogledalo svog vlasnika.

            Postoje, istina, i druge metode skeniranja ličnosti. Jedna drugarica iz gimnazije imala je „cipele“ metodu: po njoj, stvar je bila prosta – pogledaj kakve cipele neko nosi, i znaćeš sve o njemu/njoj. Neki drugi preferiraju „đubre“ metodu: pogledaj čoveku u kantu za đubre, i iz toga što u njoj spaziš videćeš ko je i šta je njen vlasnik.

            OK, ne sporim da se svašta može saznati i tim putem, i ko više voli da zvera u nečije noge ili u kante za đubre – nek izvoli. Ja se, ipak, držim, oprobane i meni slađe metode, pa zato tvrdim i ponavljam: nema tačnijeg i sigurnijeg načina da nekoga upoznate nego zavirivši mu/joj u biblioteku. A šta ćemo sa onima koji je uopšte nemaju, tj. imaju slučajno nekih 5-10 knjiga u stanu, pitate se vi? A ja na to kažem: OK, i to dovoljno govori o osobi...

            Inače, kad sam bio nešto manji i mnogo mlađi, fascinirala me je biblioteka Martija Misterije. Najsrećniji sam bio kad bi se u nekom kadru u krupnijem planu videli i konkretniji naslovi a ne samo masa knjiga utopljena u niz, izdaleka. Naročito mi je ostao u sećanju njegov princip, iskazan u jednoj od prvih epizoda, da mu sve te knjige služe za referencu, odnosno da ih drži spremne za buduće slučajeve i radove, odnosno da ih nije sve ni pročitao, niti planira da ih sve odreda iščita od korice do korice. To mi je delovalo strašno cool... a kako starim, to mi zvuči kao neminovnost. Avaj, život je prekratak da bi se pročitale sve knjige vredne čitanja...

            Što me dovodi do pitanja koje mi laici (uglavnom rodbina, ili poneki majstor, uključujući ovog što mi pravi police) obavezno upute kad mi vide sve te grdne knjige: „Ama, jesi li ti sve ove knjige pročitao?!“ Nekada davno to pitanje me je nerviralo, jer je odgovor (pre nekih 20-ak godina) glasio: „Pa, naravno da jesam.“ U poslednje vreme, nažalost, to pitanje je sve smislenije, jer odgovor, sada, glasi: „Pa, naravno da nisam.“ Po mojoj gruboj proceni, u svojoj biblioteci imam otprilike ¼ knjiga koje još nisam pročitao.

            Preneki dan mi je stigla najnovija polica za knjige, velika, za skoro ceo jedan zid, pa sam ih rasporedio malo lagodnije, da najzad „prodišu“, umesto da guše jedne druge u gomilama i dvostruko-trostrukim nizovima, jedne preko drugih i jedne iza drugih. Sad, kad su najzad pregledne i razvrstane na način koji je oku prijatniji i ruci praktičniji nego donedavno, rešio sam da ih uslikam i podelim te slike sa onima koji vole da zaviruju u tuđe biblioteke, a „knjiških moljaca“, nadam se, ima u većini među čitaocima ovog bloga.

            Šta možete imati od gledanje tih fotki? Pa, osim zadovoljenja gole radoznalosti i estetskog užitka u velikom broju odličnih, lepih knjiga (iz vremena i od sorte pre današnje „Lagunizacije“ i kič-trivijalizacije svega, pa i dizajna korica), recimo da vam pregledavanje ovih nizova i nizova može otkriti postojanje brojnih naslova za koje nikad niste čuli, a ta izdanja, kad ih vidite ovako uživo (kao sliku, a ne samo kao tekst, tj. naslov i ime autora) ukazuju na nešto vredno posedovanja.

            Moram da naglasim sledeće: 99% ovih knjiga ja sam lično odabrao i kupio. Nisam od onih srećnika koji naslede porodičnu biblioteku; ja sam prvi pravi čitalac u mojoj familiji, tako da moja biblioteka ne stoji na ramenima giganata (tj. predaka). Građena je od nule, od prvih knjiga koje sam kupovao kao tinejdžer, od džeparca, od para zarađenih prodajom stripova (koje sam pre toga sakupljao), od para dobijenih za rođendan, zatim od studentskog kredita, pa od prvih honorara, od plate...

            Knjige koje sam dobijao na poklon uglavnom potiču od prijatelja koji me dobro znaju, tako da su i ti primerci u skladu s mojim interesovanjima.

            Imao sam sreće da budem dovoljno star da na vreme uhvatim poslednje trzaje zlatnog doba izdavaštva i knjižarstva u ovoj zemlji, koji traju otprilike od početka 1990-ih pa do njihovog do kraja. To je vreme kada su knjižare bile a) mnogobrojnije; b) opremljene pre svega knjigama, a ne porculanom, slikovnicama, poklončićima i pizdarijama; c) i, naročito, kad su bile opremljene bogatstvom izbora koji je sadržao i izdanja stara više godina i decenija. Danas je, ako izumemo poneku prašnjavu starinarnicu odnosno antikvarnicu pred zatvaranjem, u tzv. regularnim knjižarama praktično nemoguće pronaći knjige starije od 5-6 godina, tim pre što su u ovom ostatku od zemlje i tiraži mnogo manji i sve je ukupno neuporedivo sa vremenom pred kraj Jugoslavije, kad je velika zemlja, pored ostalog, značila i velike tiraže (koji su duže trajali) i veće bogatstvo ponude (pre svega hrvatske), naročito po pitanju stručne literature i uopšte opskurnijih tema i oblasti.

            Najveći broj svojih knjiga kupio sam lično i naživo, u knjižarama – u Srbiji i svuda drugde gde sam putovao i boravio. Jer, isto kao što u tuđem stanu ne propustim da zavirim u biblioteku, isto tako mi u tuđem gradu oko samo od sebe traži – knjižaru.

            Što se tiče stranih knjiga koje ćete ovde videti, logično je da sam se najbolje i najizdašnije snabdeo tokom godine dana koju sam proveo u Americi (Berkli, Kalifornija). Tom prilikom sam iscrpno istražio desetine knjižara u Zalivu, a i šire, uključujući tu i najbolju knjižaru u kojoj sam ikada bio (MOE'S, u Berkliju), mejdžor knjižare tipa Barnes & Noble, male privatne porodične mama's & papa's knjižarice, antikvarnice, nekoliko specijalizovanih za SF i horor, itd. Tokom te godine (2003-04) iskoristio sam i priliku da preko Amazona, po veoma povoljnim uslovima, naručujem – kako nove tako i, pretežno, korišćene (used) ali u najboljem, najočuvanijem mogućem izdanju (very good – as new).  

Jedno 200 knjiga sam, zatim, iz Amerike, samom sebi slao poštom, u Nišku Banju koristeći tzv. „M-bags“, što je bio najpovoljniji način: bilo je to sasvim isplativo, za nekih 50$ po velikoj kutiji u koju je stajalo otprilike isto toliko knjiga. Ionako sam ih, u proseku, plaćao ispod 10$; gomilu odličnih, novih, as new, nalazio sam za dolar ili šačicu dolara; recimo, nikad neću zaboraviti divan sunčan jesenji dan u jednom mestašcu na severu Kalifornije, po imenu Paradise (sic!), gde sam pronašao staru domaćinsku knjižaru u kojoj se horor, izgleda, nije cenio mnogo. Izvanredne, lepe, dobre, odlično očuvane, pozamašne knjige u tvrdom povezu, petnaestak njih sve ukupno, plaćao sam u proseku 3$ po primerku!

            Pored tih, popriličnu masu knjiga nakupovao sam koristeći poslednjih 15-ak meseci u kojima je sajt Bookdepository bio zaista odlično mesto za kupovinu stranih knjiga i za njihovo besplatno, vrlo povoljno dobijanje u Srbiji (pisao sam o tome OVDE). To više nije slučaj, iz dva razloga: 1) otkako ih je kupio Amazon, cene su porasle za 4-8$ po naslovu u odnosu na ranije cene, i to mi više nije isplativo; i 2) srpska carina se polakomila i na knjige, pa su krenuli extra reketi i nameti za knjige zbog kojih mi je to sve postalo gorko, neprijatno i još manje isplativo (pisao sam o tome OVDE). ALI, u vreme dok je Bookdepository još bio dobar, naručio sam preko njih možda i stotinak naslova.

            Najzad, otkako intenzivno pišem prikaze knjiga za najbolji svetski horor magazin, RUE MORGUE, to mi je postao dodatni način dolaženja do najnovijih izdanja, kako proze tako i kritike i esejistike vezane za horor, pa eto i tim putem godišnje dobijem bar 15-ak novih knjiga. I još me plaćaju da o njima pišem!

            Ali, dosta priče – neka SLIKE govore više od reči. Kao što znate, kliktanjem na njih činite ih većim i još detaljnijim/preglednijim, a ako to nije dovoljno veliko, „save“ + „open“ vam ih daje u originalnoj veličini.

            Za početak, ovo su moje police posvećene teoriji horor književnosti i fantastike, te teoriji horor filma i fantastike.

1. teorija horor književnosti: gotik, fantastika, horor uopšte, horor teme, motivi...

2. teorija horor književnosti: autori, dela, teme, motivi... a u drugom delu police i knjige o fantastici uopšte i temama bliskim hororu (strah, fantazija itd).

3. Knjige o horor filmu većeg formata - enciklopedije, studije, itd. Ima i nešto SF-a i fantastike u širem smislu.           

4. Knjige o horor filmu manjeg formata: vodiči, studije, suva teorija, sočne tirade, liste, rivjui...

5. Knjige o horor filmu (nastavak), o filmu uopšte ali gde je horor prilično zastupljen... U drugoj polovini ovog niza su knjige o fantastici i SF-u, te o pojedinim mračnim temama i autorima manje ili više srodnim fantastici, grotesci, ludilu...

---NASTAVIĆE SE---

THE INVITATION (2016)

***

3

            Nisam bio naročiti fan prethodnog horora ove rediteljke (Karyn Kusama), Jennifer's Body (2009) – vidi moj rivju OVDE – ali njen novi pokušaj sam overio na FEST-u pre oko mesec dana a evo, sad je najzad dolijao i organima net-gonjenja, i mogu reći da je značajno vredniji. Sasvim sigurno će mi u krajnjem saldu biti u top-10, a za sada bolji horor u ovoj godini još nisam video. O čemu se tu radi?      

            Na jednoj fensi kućnoj večerinki, ponovno okupljanje prijatelja i bivših ljubavnika počinje neprijatno i napeto, a odatle brzo krene nizbrdo. Vil (Logan Marshall-Green, Prometej) i njegova devojka Kira (Emaiatzi Corinealdi) stižu na luksuznu večeru čiji je domaćin Vilova bivša žena Iden (Tammi Blanchard) i njen novi muž Dejvid (Michael Huisman), ali se ubrzo ispostavi da su se ovi vajni domaćini možda pridružili nekoj vrstu kulta čiji jezivi lider Pruitt (John Carroll Linch) je takođe među zvanicama.

Ovaj Poziv odmah počinje da se poigrava sa naznakama da nešto nije u redu: Gde je bila Iden u poslednje dve godine? Koja je to trauma koja je tako opipljivo uticala na njenu bivšu vezu sa Vilom? Zašto je stalno tako usiljeno nasmejana?  

Vil, s druge strane, i sam izgleda sasvim neuravnoteženo, i preuzima ulogu iz starih trilera, kliše ulogu histerične, sumnjičave ženice koja prva zapazi da nešto nije kako treba a poslednja je kojoj se poveruje. Ipak, pošto je film uglavnom ispričan iz njegove perspektive, publika se stavlja u njegove nepouzdane (?) cipele, u stalnom klackanju između opcija "Ovaj momak je očigledno lud" i "Ima nešto zlokobno što se krčka ovde a ovaj tip je jedini to prozreo"!

Što se tiče nagoveštaja, igranja sa očekivanjima i građenja ugođaja narastajuće paranoje, Karin Kusama radi odličan posao, bez premca u svojoj veštini i doslednosti u poređenju s bilo kojim horor-trilerom u skorije vreme. Na kraju krajeva, međutim, ispostavi se da je njena večera sačinjena skroz od salata i predjela: kada je u pitanju glavno jelo, ono stigne kasno i prilično je tanko po pitanju pravog mesa, a da ne pominjem da je predvidljivo, jer su mirisi iz njene kuhinje bili očigledni dosta rano tokom ove večeri.

Kao da bi da nadoknadi dugo čekanje (koje je, u stvari, bolji deo filma, barem za strpljivog gledaoca), na samom kraju ova domaćica preteruje, sa završnim kadrom koji je zloslutan i glup istovremeno. A ipak, od pisaca filma Clash of the Titans i od rediteljke razočaravajućeg Jennifer's Body (2009), ovaj Poziv je uglavnom prijatno iznenađenje, i bolji je nego što je imao pravo da bude.

            Ova kritika je, inače, manje-više posrbljena verzija mog teksta koji će na engleskom izaći u magazine Rue Morgue, ako se ne varam u majskom broju. Eto, ovde na srpskom čitate to ekskluzivno, pa još u proširenom izdanju! Gore rečenom dodao bih i potcrtao sledeće:

            Ovaj vrlo dobro režiran slow-burner više reži negoli što laje, a kamoli da ujeda; a jednom kad krene da ujeda, to je prilično slabunjavo i bez dovoljno oštrine. Ipak, dobar je kao primer strpljivog filma saspensa koji računa na strpljivog a ne debilnog gledaoca koji traži da mu se sve crta i da ga na svakih 10 minuta “zabavlja” neka dreka, vrištanje i krvoliptanje. Kad smo kod toga – krvi ima vrlo malo, a golotinje i sexa nimalo (ako ste zbog toga ovde).

            Pored ovog slowburn horora, efikasno izvedenog, istakao bih još jedan kvalitet – naime, ceo film se može posmatrati kao prilično oštra satira na hipstere, fensere, japije, i uopšte na materijalno zbrinute ljude u najboljim godinama (srednje 30-te), višu srednju klasu uspešnih profesionalaca koji se prče svojim “otvorenim umovima” (zapazite da družinu čini rasni melanž belih, crnih, žutih, uključujući glavni crno-beli ljubavni par  – plus jedan muški gej par) a, uprkos tome, svi su i emotivni i duhovni bogalji, i kao takvi, zgodne žrtve kojekakvih prodavaca magle, “igrača staklenih perli”, sektaša i srodnih nakaza. 

Zato sam poslednji prizor u filmu nazvao i zloslutnim i glupim, ali i pametnim istovremeno: naime, iako je narativno-dramski prilično neubedljiv pa i besmislen, konotativno i simbolički posmatrano – ako se film čita u ključu koji upravo nagovestih, kao satira na jednu klasu, pa i čitavo društvo (jer ne zbiva se ovo slučajno u jednom bogatunskom kvartu na obodima EL EJA!), onda taj apokaliptični prizor itekako ima smisla…

WRONG TURN 2: DEAD END (2007)

***  

3

           

Pisao sam već ovde na blogu o slabunjavim pozinijim nastavcima ovog serijala, tačnije o četvrtom i o petom delu (klikni pa vidi!), ali vredi podsetiti se zapravo najboljeg među njima, iznenađujuće vrlo dobrog drugog dela!

            Da budem iskren, tokom cele prve polovine filma nosio sam se mišlju da će ovo, ako nastavi ovim tempom, da zasluži možda čak i 4- ili tako nešto! BATTLE ROYALE duks koji nosi reditelj u filmu nije tu tek pozerska-fanovska dekoracija nego vrlo smislen detalj: ta uvodna scena, sa raspolućenom zvezdom, i špica za reality show koja usledi još i više – sušta su genijalnost, taj naboj cinizma i surovo crnog APOKALIPTIČNOG humora stvarno su me podsetili na najbolje deonice remek-dela BATTLE ROYALE!

Henri Rolins je super, uvođenje likova je priceless, ekonomija u tome je zadivljujuća – No Time Tolouse princip, savršenstvo, ni sekunda nije protraćena, humor je toliko dobar da sam se 2-3 puta glasno nasmejao, što retko uspevaju da mi izazovu čak i produkti koji se reklamiraju kao 'komedije', likovi su toliko cinično i mizantropski postavljeni da nisam mogao da verujem da gledam jebeni sikvel jebenog američkog slešera – ovo je valjalo izdvojiti kao zaseban film, sa novim naslovom, nevezano za WT franšizu!

Nažalost, u drugoj polovini stvari pomalo gube onaj zalet i žestinu: genijalne ideje reditelj Joe Lynch ne muze ni približno do kraja, npr. scena degenskog porođaja se odigra u 5-6 kadova, a mogla je da bude antologijska, kao i ono što za njom sledi: bekstvo iz mutant-kolibe kroz smrdljivi usrani čučavac (što bude NEOPROSTIVO samo nagovešteno, ali ne i adekvatno prikazano)!

Sve češće se, zatim, pribegava klišeima: najveća kučka se potpuno humanizuje (koliko bi radikalnije bilo da je ostala kučka do kraja!!!) i najzad postaje najfinija osoba od svih, reditelj gine pred sopstvenom kamerom tj. postaje deo svog filma (otrcani kliđe + tako tipična reakcionarna sudbina rezervisana za sve reditelje u hororima, da zaginu od kamere, pred kamerom, u kameri, sa kamerom…), a sve kulminira zaista nepotrebnim 589-tim 'omažom'-klonom-recikliranjem famozne (i još uvek nedostižne) scene večere iz Huperovog TCM. Zaista nam to nije bilo potrebno, i svedoči o nesposobnosti da se film okonča originalnije.

Ipak, uprkos navedenim i nenavedenim nedostacima, postojeći kvaliteti su više nego vredni pažnje, a pre svega taj angry young man bezobrazluk i spremnost da se realizuju neki extremni koncepti i da se cinično exploatiše cinizam reality showa kroz istovremenu exploataciju torture porna koja nije ništa drugo nego integralni deo istog tog dekadentnog voajerskog fenomena koji se, kao, osuđuje.

Iako su maske i efekti u scenama klanja odlične, sami mutanti su realizovani suviše nenadahnuto i obično; takođe, scene mutantskog sexa mogle su da budu duže, explicitnije i originalnije od postojećih, mada i ovo što ima je više nego u ijednom skorašnjem filmu, pa fala im i na tome! 

ROBERT AICKMAN: Author of Strange Tales

  

            Kao što je ovde već bilo najavljeno, sledeća knjiga u ediciji “Poetika strave” biće prva zbirka priča Roberta Ejkmana ikada objavljena na srpskom jeziku, HLADNA RUKA U MOJOJ.  

            To bi trebalo da se pojavi do kraja maja, a dok čekamo njen izlazak, želim da sa vama podelim jedan vrlo, vrlo dobar dokumentarac o ovom autoru koji je, po meni, uz Ligotija, najbolji pisac strave (ali i više od toga) u poslednjih 50-ak godina.

            Ako vas ta moja tvrdnja – i poglavlje o ovom piscu u POETICI HORORA – nisu zainteresovali za njegove priče, nadam se da bar ovaj dokumentarac iz prošle godine, u trajanju od 53 minuta, hoće.

Robert Aickman: Author of Strange Tales

This documentary explores and provides new insights into the life and writing of British author Robert Aickman (1914-1981), with special reference to his celebrated 'strange stories' - modern ghost stories - his two volumes of autobiography and his campaigning work for the restoration of the British canal system.

 

            U pitanju je zaista odličan film, sa mnogo retkih, nikad objavljenih fotografija ovog pisca, sa prilikom da se čuje njegov glas zabeležen na trakama, sa sagovornicima koji su ga poznavali pa iz prve ruke govore o njemu kao čoveku, i sa kolegama-stručnjacima koji mudro zbore o njegovom pisanju.

            Moja jedina zamerka je – da je film prekratak: lično, rado bih gledao i bar dva sata o Ejkmanu; ali, u pogledu konciznosti i bogatstva koje je sažeto u razumnom trajanju od ispod sat vremena, ovo je zaista vanredno dobar dokumentarac.

EVO FILMA:

            Pošto nisam siguran da li će i koliko dugo ovaj dokumentarac opstati na Jutjubu (gde je okačen pre oko nedelju dana), za slučaj da ga skinu zbog kopirajta ili tako nečega, ja sam ga okačio na Mediafire, pa ga možete i skinuti (mp4, veličina 171 MB), ako kliknete OVDE.

            Inače, na Jutjubu možete naći i radio-dramu prema njegovoj najboljoj priči, „Ringing the Changes“, ali savetujem da je zaobiđete: iako nije loša, drama je drama, a priča (vrhunska, genijalna, jedna od 10 najboljih ikada napisanih) zaslužuje da se prvo pročita onako kako je to majstor napisao pa tek onda, ako baš želite, da se overi i njena adaptacija.

Radije, ako ste tome skloni, možete pogledati panel posvećen Ejkmanu, održan pre dve godine povodom 100 godina od njegovog rođenja, gde o njemu govore razni eksperti...

            Uživajte, i radujte se unapred ovoj izuzetnoj zbirci vrhunskog kvalitetnog horora koju vam spremaju Orfelin izdavaštvo, prevodilac Sava Kuzmanović i urednik dr Dejan Ognjanović.

            Nadam se da ću uskoro moći da vam predstavim i Orfelinovu koricu za ovu knjigu: da prostite, ali usraćete se kad je budete videli!

PS: Što se tiče ovih TV adaptacija: THE HOSPICE nije dostupan, bar ga ja nigde ne vidim onlajn (ko nađe, nek dojavi!), dok je epizoda THE SWORDS iz serije HUNGER veoma slaba i nema skoro nikakve veze sa originalnom pričom (koju ćete uskoro čitati na srpskom).

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (12)

            Prošla je godina dana od poslednjeg izdanja ove rubrike. Šta da radim: preča posla, zbogom pameti, ovo-ono, kao i mnogi drugi razlozi krivi su za ovoliko otezanje, ali – šta se može? Evo, potrudiću se da do kraja ove godine finiširam sa preostalim nastavcima ovog serijala. Ranije delove ove epske sage imate na ovom TAGU.

            A sad, da se bacimo u suton zlatnih 1980-ih.

            Za nove čitaoce, kao i za one zaboravne, podsećam: IZBOR naslova načinio je Stiven Džej Šnajder za svoju istoimenu knjigu – 1001 Movies You Must See Before You Die – ali su komentari i ocene samo moji!

  

* The Horse Thief (1986)

The story of Norbu, a horse thief, who is thrown out of his tribe in an effort to purge it of evil. Norbu repents after the birth of his son, but he is forced to steal again after the birth of a second son.

Nikad čuo za ovaj kineski film; Skorseze je, vidim, veliki fan, što može ali i ne mora mnogo da znači. Videćemo, nekad.

** Brightness (aka Yeelen 1987)

A young man with magical powers journeys to his uncle to request help in fighting his sorcerer father.

Afrika. Inicijacija. „Primitivno društvo“. Dogoni? Kupljeno! Evo jednog domaćeg rivjua OVDE.

* Wings of Desire (1987)

Vim Venders je jedan od onih reditelja (kao što su npr. Džarmuš i Almodovar) koje su mi ogadili njihovi fanovi više negoli njihovi filmovi (mada, ima upliva i toga). Pošto je ovo baš izvikani klasik, a ni zaplet ne zvuči sasvim negledljivo (anđeli zaljubljeni u smrtnice itd), daću mu, nekad, šansu da me ne smori, iako sam prilično siguran da hoće.

Project A, Part II (1987)

Dragon Ma is back, having rid the seas of the dreaded Pirate Lo. Back on land, he is assigned to the police force, where he is to clean up corruption and crime in a local suburb. Along the way, he is caught up in the fate of several Chinese patriots attempting to secure sympathy and support for their revolutionary cause.

Đeki Ćen? Brus Li? Abre-ubre? Tamba-lamba? Uff, ne znam baš dal ću stići, možda ako poživim jedno 150 godina, pa u nekom trenutku dokonosti početkom narednog veka...

Babette's Feast (1987)

In a remote 19th Danish century village two sisters lead a rigid life centered around their father, the local minister, and their church...

Zaplet ovog filma zvuči kao PAKAO NA ZEMLJI – bar za mene. Ovo je skrojeno za debilnu FEST-ovu publiku, rekao bih.

* Raising Arizona (1987)

= 3

Simpatično blesavljenje braće Koen i Nika Kejdža koje me je ostavilo mrtvo-ladnim na prvo gledanje, pa mi malo lepše leglo na drugo, ali valjalo bi da to overim još jednom i zacementiram sud. Delovalo mi je to nekako skroz lišeno supstance, a fore i fazoni nisu baš na vrhuncima braćinog opusa, bar kol’ko pamtim.

*Full Metal Jacket (1987)

= 3+/4-

Odlična prva polovina i nešto slabija druga; odlično je to režirano, sa par fascinantnih glumačkih kreacija (D’Onofrio i R. Li Ermi) ali – ispod sve te buke i besa krije se jedna tanka pričica sa krajnje prozaičnim naravoučenijima: rat je loš, m-kay?; vojska je zla institucija, m-kay?; ona ti ubija ličnost, m-kay?

*** Withnail and I (1987)

Znam za ovaj film i odavno ga imam u planu; ne znam kako mi je do sad izmicao; vidim da mi stoji na DVD kompilaciji br. 357, što će reći da sam ga narezao još pre jedno 10 godina! Popraviću ovaj propust VRLO uskoro!

Good Morning, Vietnam (1987)

Snažno me ne zanima ni Robin Vilijams, ni radio, ni Vijetnam!

* Goodbye Children (Au Revoir Les Enfants, 1987)

In 1944, upper class boy Julien Quentin and his brother François travel to Catholic boarding school in the countryside after vacations. Julien is a leader and good student and when the new student Jean Bonnet arrives in the school, they have friction in their relationship. However, Julien learns to respect Jean and discovers that he is Jewish and the priests are hiding him from the Nazis.

Hm, okay; ovo bi se moglo i pogledati, ali bez velike žurbe.

Broadcast News (1987)

Take two rival TV reporters: one handsome, one talented, both male. Add one producer, female. Mix well and watch the sparks fly.

Ni zaplet, ni zvezde, ni trajanje od 2 sata i 15 minuta ne obećavaju mi ništa vredno mog truda. Preskočiću.

Housekeeping (1987)

In the Pacific Northwest during the 1950's, two young sisters whose mother has abandoned them wind up living with their Aunt Sylvie...

Evo, sve trčim: prosto ne znam kako mi je ovaj skrajnuti klasik promakao tako dugo! Verovatno zbog tog lost-me-at-hello naslova! Ili zbog napadno nezanimljivog zapleta! Ili nikad-čuo zvezda! Ili zato što smrdi po PG-chick-flicku. Ili...?

The Princess Bride (1987)

Ne znam, bre, neće mi duša tu fantaziju... Ako me neko baš ubedljivo ubedi da ovo treba da gledam, da će i mojoj crnoj duši ovo da legne, OK. Shoot!

Moonstruck (1987)

Ma zajebi me, Šer!

The Untouchables (1987)

= 3

Sterilan, glacijalno uninvolving Palma; možda poneka scena ovde jeste za udžbenike, ali ko još s uživanjem, za dušu, čita/gleda udžbenike?

Red Sorghum (1987)

Kineski arty ljubić. Nešto mi govori da ću ovo preskočiti.

The Dead (1987)

Mrtvi. Tačnije, mrtva puvala. Sećam se kad sam pre tri decenije (ko juče da je bilo!) gledao inserte iz ovoga u Hronikama FEST-a, i samo od tih inserata mi se već prispavalo. Ovo mi deluje kao kandidat za najdosadniji film u istoriji čovečanstva. Čak i rimejk iz 2010. bih radije (ponovo) gledao od „originala“!

*Fatal Attraction (1987)

= 3

Treš, ali umereno zabavan (pred kraj). I zreo za reprizu.

A Chinese Ghost Story (1987)

= 4-

Evo šta sam napisao pre jedno 15 godina u eseju

FANT-AZIJA: UVOD U HONGKONŠKI AKCIONI FILM

KINESKA PRIČA O DUHOVIMA (A Chinese Ghost Story, 1989): Čoi Hok je bio producent i koscenarista, a režija je poverena Čing Siu Tungu, jednom od najvećih koreografa akcionih scena koji se posle ovoga uspešno pokazao i kao režiser. Kinezi su film obožavali, a odlično je prošao i na Zapadu, privukavši pažnju na nekim festivalima, a potom i u redovnoj distribuciji. A kako i ne bi: ako je ZU –RATNICI MAGIČNE PLANINE (Zu –Warriors of the Magic Mountain, 1982) bio fantazi-verzija STAR WARS-a, onda je PRIČA bila borilačko-mistička verzija GHOSTBUSTERS-a. Savršeni spoj humora, strave, romanse, prelepe scenografije, kostima i atraktivnih spec. efekata u stilu ZLIH MRTVACA (The Evil Dead), sa puno transformacija i čudovišta, ali sa vrlo malo krvi, s pravom se smatra jednim od nezaobilaznih HK filmova, i neizbežno je doveo do još tri kvalitetna nastavka, kao i animirane verzije (sve u Hokovoj produkciji, a učestvovao je i u scenarijima).

Women on the Verge of a Nervous Breakdown (1988)

Almodovar. Neće mi duša te tetkaste filmove za tetkice, pa da me ubiješ!

The Vanishing (Spoorloos, 1988)

= 3+

Izuzetan, pametan, inteligentno-zastrašujući horor-triler o tankoj skrami normalnosti, mraku pameti i usudu opsesije.

Bull Durham (1988)

Sportski? Bejzbol? Zaboravi!

Ariel (1988)

Aki Kaurismaki. Lost me at hello! Isto ko Džarmuš, Venders i ekipa: fenseraj koji mi je omrzla njegova fan-baza. Mada, to mi sve čak i nevezano za art-pozere koji otkidaju na ovo uopšte ne zvuči privlačno ni poželjno.

The Thin Blue Line (1988)

= 3

Vrlo dobar dokumentarac o čoveku nevino osuđenom na smrt, ali posle svih hvalospeva očekivao sam mnogo više od tek korektnog filma čija je najveća vrednost ne toliko filmska koliko vanestetska – naime, da je uspeo da skrene pažnju javnosti i sudstva i da spasi čoveku život. Lepo je to, i retko od filma biva, ali opet, daleko mi je ova priča od vrhunskih dokumentaraca...

** Akira (1988)

= 4

Ovo nisam reprizirao još otkako sam pročitao originalnu mangu: valjalo bi da ga overim i proverim kako i koliko vešto je urađena adaptacija i kraćenje tako obimnog materijala. 

Ono što je izvesno jeste da je u vizuelnom pogledu ovo pompezno, spektakularno i zadivljujuće kao malo koji animirani film i pravo uživanje za gledati: akcija, apokalipsa, mutacije, motori, spektakl, body horror, pečurke, pipci... sveee!

Cinema Paradiso (1988)

Zaslađena fetišizacija seljačke filmofilije?

Ma, zdrrrravo!

Hotel Terminus: The Life and Times of Klaus Barbie (1988)

A documentary about Klaus Barbie, the Gestapo chief of Lyon, and his life after the war.

Ovo bi još i valjalo pogledati – da samo ne traje fucking ČETRI I PO SATA!

* A Fish Called Wanda (1988)

= 4

Jedna od najduhovitijih – pa prema tome i najboljih – komedija svih vremena: definitivno top-10 materijal u tom žanru. Odavno je nisam ponovio...

The Naked Gun (1988)

= 4-

Jedna od najduhovitijih – pa prema tome i najboljih – parodija svih vremena: definitivno top-10 materijal u tom podžanru. Odavno je nisam ponovio...

Big (1988)

Možda, nekad, u trenutku braindead dokonosti i viška vremena čak i pogledam ovo, ali ipak da se zna da me Tom Henks veoma nervira i trebaće mi mnogo snage volje da se nateram na gledanje ovog.

*Dangerous Liaisons (1988)

= 3+

Ljubav kao rat polova i ega, krvavo bojno polje bezdušnih tirana... Fino je to prikazano.

* Grave of the Fireflies (1988)

Ovo sam čak i počinjao da gledam još u praistorijskom dobu VHS-a; krajnje je vreme da ga overim kako valja i do kraja. Retko dobra animacija.

Landscape in the Mist (1988)

Teo Teleskopulos? Preko dva sata zurenja u maglu, u jednom kadru? Grčka smaračina-splačina? Neka, hvala.

The Decalogue (1988)

Gledao sam samo Kratki film o ubijanju, i nije mi se dopao. Odnosno, scena davljenja u autu je dobro režirana, trapava i mučna baš kako treba, ali sve ostalo je ili predosadno ili prenapadno angažovano. Ozbiljna tema (smrtna kazna) simplifikovana je i karikirana do uvredljivo niskog nivoa u sceni egzekucije: toliko mi je bilo odvratno eksplicitno prisustvo reditelja i njegovo nametljivo muvanje u rebra o tome šta bi trebalo da mislim o toj temi da sam se tu pozdravio s Kišlovskim. Možda ima gledalaca koji vole da im reditelj sa ekrana doslovno suflira šta da misle, ali ja nisam od tih.

^*Die Hard (1988)

= 5-

Jedan od najduhovitijih ali i najuzbudljivijih – pa prema tome i najboljih – akcionih trilera svih vremena: definitivno top-10 materijal u tom podžanru. Tu se samo nižu memorabilne replike i set-pisovi, svaka druga scena je za antologiju, besprekornost u svakom pogledu.

Odavno ga nisam ponovio...

A Tale of the Wind (1988)

"A Tale of the Wind" is an experimental film by Dutch documentarian Joris Ivens. "Wind" is comprised of a series of vignettes. Part dream, part documentary, part fantasy, part travelogue, the film bounces fluidly from segment to segment, each adopting a different stylistic approach, but all preoccupied with "the wind".

Eksperimentalno puštanje vetrova? Hm, možda drugi put...

Who Framed Roger Rabbit (1988)

U vreme kad je ovo bilo hit i kad su ga SVI gledali ja sam bio zadrti protivnik mejnstrima, rulje, blokbastera, hitova itsl. Kasnije, kad sam postao manje isključiv prema holivudskoj mašineriji, nikako da ga najzad pogledam, iako mi stoji u stešu već godinama...

Rain Man (1988)

Kvintesencija Oskar-mamca: film o „retardu“ – autisti – invalidu – bolesniku – šizofreniku – prvoborcu gej/lezbo/crnačkih prava – paralitiku – degeneriku – robu – čoveku-slonu – crnkinji – sa jednom kraćom nogom... itd. Ukratko: zajebi me s tim sranjem, ne pada mi na pamet to da gledam.

* The Story of Women (1988)

Šabrol me češće gnjavi nego što mi prija, a tema o nekakvoj abortirki iz II sv. rata ne deluje naročito primamljivo. ALI, pošto nju igra omiljena mi glumica, Izabel Iper, a vidim i da neki tvrde da je ovo jedan od najboljih Šabrola, jednog dalekog dana ću ovo možda i pogledati.

The Accidental Tourist (1988)

An emotionally distant writer of travel guides must carry on with his life after his son is killed and his marriage crumbles.

Hmmm... Ipak, NE!

* Alice (1988)

Nije baš jasno na koju verziju ALISE iz 1988. godine je Šnajder mislio: da li na Švankmajerovu Neco z Alenky, koju sam gledao, i odlična je (3+), ili na onu drugu, by Gabriel Benattar, koju nisam ali zvuči intrigantno:

A quiet young English girl named Alice finds herself in an alternate version of her own reality after chasing a white rabbit. She becomes surrounded by living inanimate objects and stuffed dead animals, and must find a way out of this nightmare- no matter how twisted or odd that way must be.

---NASTAVIĆE SE, VEĆ TOKOM OVE GODINE!