Takashi Miike: OVER YOUR DEAD BODY (2014)

***

3-

Miike potpisuje svoj najzanimljiviji film u poslednjih ko zna koliko godina: ali, nažalost, čak i kad je dobar, on nije baš sasvim dobar. Lepo je što je načinio odmak od svojih komercijalnih visokobudžetnih tričarija a la ACE ATTORNEY (2012), kao i od korektnih ali bledih i nikom potrebnih fletlajn rimejkova samurajskih klasika, a la 13 ASSASSINS i HARA-KIRI: DEATH OF A SAMURAI (2011), kao i što je osetio potrebu da se odmori od trivijalnih parada sporadične plitke zabave koje su ipak previše natrpane i predugačke da bi uistinu zabavljale, kao što su YAKUZA APOCALYPSE i AS THE GODS WILL.

            Over Your Dead Body je prvi Miikeov „strejt“ horor (bez komedijašenja i blesavljenja) još od LESSON OF THE EVIL (2012). S pozitivne strane gledano, to je pre svega vizuelno fascinantna bombonica za oko.  

U srži svega je ko zna koja po redu adaptacija najčuvenije japanske priče o duhovima (Yotsuya Kaidan; tačnije, to je započelo kao kabuki komad 1835. godine, ali je kasnije imalo milion adaptacija svuda, pa i na filmu), s tim što se zaplet ovde tiče prenadrkane i prebogate pozorišne predstave prema njoj.

Ta pozorištarija uključuje zasenjujuće bogatu scenografiju i pokretnu, rotirajuću pozornicu i još grdne neke specijalne efekte iz kojih vam je smesta jasno da ovo nije niško Narodno pozorište i ne, ovo nije preplaćeni a neviđeni Konstantin Dekse Pantalejskog nego nešto gde biste zaista voleli i uživali da odete!

Paralelno sa tom izvornom pričom o srebroljubivom bezočnom mužu koji sredi da mu otruju ženicu kako bi mogao bogatije da se „uda“, pa onda njega i novu mu ženicu proganja njen unakaženi duh, gledamo ovde i (melo)dramu među glumcima koji igraju muža i ženu gde se ovo iz predstave preslikava pa, takođe, muškarčeva bezočnost dovodi do tragičnih posledica, i to ne samo za ženu...

Ovo je još jedan solidan novi primer slowburn horrora, baš kao i nedavni THE WITCH (3+) i The Invitation (3); sva tri naslova namenjena su strpljivoj i pažljivoj publici koja ume da ceni atmosferu, ugođaj, sugestiju, suptilnost, nagoveštaj, sporiji ritam, misteriju, neizvesnost.

Međutim, to nas polako dovodi i do problema: naime, dok su gorepomenuti američki filmovi umeli da kreiraju prijemčive likove i involvirajuće zaplete, te njima prikladan ritam i dinamiku, Miikea to niti zanima niti sam siguran da uopšte ume da napravi (jer mu je pošlo za rukom samo jednom, istina – vrhunski: u AUDITION, njegovom daleko najboljem filmu).

Znači, ovde recite zbogom i prijemčivim likovima (i „zlikovac“ i „žrtva“ su podjednako ravni, hladni i nezanimljivi), i involvirajućem zapletu (zbog takvih likova, zbog slabe dramske zanimljivosti tih dešavanja, i zbog načina pripovedanja: vidi dole), a o ritmu i dinamici da i ne govorimo, jer ipak je ovo Miike, što znači da film traje bar 20-30 minuta previše.

Over Your Dead Body može biti dodatno naporan za praćenje zbog nelinearnog i opskurnog pripovedanja gde se brišu granice između pozorišne (visokostilizovane) „zbilje“ i zakulisnih krčkanja i kuvanja, a pred kraj i između snova, vizija i stvarnosti, što ceo zaplet vodi od „couldn't care less“ do „WTF“ teritorije, a tokom dva sata trajanja čak ni prelepa stilizacija ne uspeva da održi posustalo interesovanje.

Naravno, Miike je ovo, čak i kad je suzdržan. Ko ne zaspi tokom prve tri četvrtine filma, u poslednjoj (odnosno u finalnih pola sata) stvari postaju i krvave, i gadne, i bolne! Recimo, gledaoci sa vaginama između svojih butina naročito će biti skloni da nevoljno grče i prepliću noge tokom jedne scene međunožnog terora...

Pred kraj, dakle, delirijum postaje razularen, ono što je dotad tinjalo počinje da ključa, i tu ima raznih zabavnih stvari za videti, uključujući par efektnih scena strave, šok-skokova, krvoliptanja, pa i jednu od boljih završnih scena nekog horora u poslednje vreme. Potonja je, istina, prilično bezveznjikava ako o njoj razmislite, ali zašto biste pa to činili? Uostalom, i bolji filmovi u poslednje vreme uglavnom imaju upitne krajeve (vidi moje rivjue VEŠTICE i POZIVA!).

Možda neće sve biti jasno na prvo gledanje, a možda neće ni na drugo. Međutim, film – ovako spor i opskuran – nije baš toliko zabavan da bi bio zahvalan da se smesta reprizira, ali svakako jeste vredan za pogledati bar jednom, naročito ako ste u stanju da privremeno isključite razum i ne zamarate se u svakom trenutku pitanjima: šta sad, kako ovo, otkud ono, šta to znači, itd, i da se prosto prepustite predivno uslikanoj letargiji koja pred kraj naraste u pažnje vredan košmar.

Horor izbori

EDIT: I Srbija je, po ko zna koji put, izabrala upravo nekrofilnu budućnost sa gornje slike. Nije da nisam očekivao, dapače, sve je ukazivalo na to, ali opet... to je što je, tu smo gde smo, s kim smo s tim smo...

            Kad sam bio mlađi, razmišljao sam ovako: demokratija je sranje. Sama ideja da rulja zna bolje od odabranog pojedinca, odnosno da je kvantitet iznad kvaliteta,  je kretenska, i to je lepo još Platon zapisao u VIII glavi Države: „Vidiš li ona tri čobana u daljini, prijatelju? Dokle god oni mogu da nadglasaju Sokrata i mene, ja u demokratiju ne verujem!“

            Takođe sam mislio: politika me ne zanima, sve su to ista govna, neću da dajem legitimitet tom polusvetu; ja sam autsajder, i to ću biti u svakoj vlasti: ne postoji poredak niti stranka u kojoj ćemo ja i meni srodni ljudi imati dobar tretman. Odnosno, ko god bio na „vlasti“, ja ću suštinski, po konstituciji, biti naspram njih. Takav mi hororskop i tu stranke nemaju veze.

            Zbog toga svoje glasačko pravo, koje sam stekao 1991. godine, nisam egzercirao ni odmah, ni ubrzo zatim. Nisam izašao ni na jedne izbore, referendume i slična zamlaćivanja za vreme Slobe, sem na jedne – one (njemu) poslednje, 2000. godine. Tada sam po prvi put osetio da svojim glasom mogu dati bar sitan doprinos da sklonim jedno ZLO. I izašao sam, i glasao PROTIV Slobe. I Sloba je pao...

 

            Dakle, mislio sam ja još koješta, u tim mlađim i ranjivijim danima.

            A većinu toga mislim i danas.

            Sa sledećim amandmanom: ova pošast koja danas vlada Srbijom toliko je pogubna, štetna i pogana da to prevazilazi sve uobičajene standarde lošosti i pada na samo dno kace gde obitava takav mulj, talog i slina da je to stravično gledati, svakog dana, isplutalo, u TV dnevnicima i u dnevnim novinama.

            Jesu i ovi raniji bili govna, ali ova današnja... holy shit! OVO NIKAD NIJE BILO! Ovo je toliko snažna i direktna i neuvijena uvreda svemu što smatram vrednim da je to jezivo!

Ovo je direktno brkanje govnjivog prsta u oko zdravom razumu, ukusu, pameti, kulturi, umetnosti, integritetu, poštenju, dobroti, budućnosti, napretku... ukratko, svemu pozitivnom i poželjnom.

Ovo je KANCER koji će da izjede i ono malo preostalog zdravlja u našem ionako već dobro natrulom biću, i ako se ovo ne odseče ODMAH, ako se pusti da metastazira još neko vreme – biće dockan!

Da, istina je da se nema, zaista, ZA koga glasati; i u načelu nije baš lepo glasati PROTIV nekoga, lepše je imati ZA koga.

ALI! Zajebite tu teoriju i naklapanja. Postoji samo jedna stvar koja je bitna, a to je: da se, ovog puta, barem maksimalno umanji vlast ovog kancera.

Jasno je da će ova GOVNA vladati još neko vreme; nažalost, ovaj pretežno nesvesni, nezreli narod i dalje pada na demagogiju i besramne laži, na najjeftinije trikove najbednijih šibicara, falsifikatora i lažnih doktora, pa će stoga rulja zaglupelih, polusenilnih, slepih i zlih poslušnika i ovog puta svojom masom ustoličiti presto Vučića i njegove beslovesne bulumente alanfordovskih višestruko dokazanih nesposobnjakovića, debila, lopova, lažova i botova.

Međutim: glasati PROTIV ove pošasti stvar je elementarnog dostojanstva i simboličnog znaka vere u nešto humano, kulturno, lepo...

Sedeti kod kuće ili se zajebavati negde na dan glasanja, ovog puta, znači saučestvovanje sa ovim skakavcima koji će, za koju godinu, da izjedu SVE što je iole dobro i zdravo i rasteraju i poslednju pamet iz zemlje, kao što to već godinama unazad intenzivno rade.

A ako je neko zaustio da mi kaže: „Ghoule, mani se politike, ovo je blog o hororu, književnosti i filmu, nemoj ga prljati ovim temama, daj bolje da vidimo valja li gledati ovaj ili onaj novi horor...“ – takvima odgovaram: ovo NIKAD nije bio blog samo o hororu. Ovo je blog sa etitjudom. 

I etitjud se, ovde-onde, oduvek provlačio ne samo vezano za globalne, i nego za vrlo domaće teme iz zemlje i „regiona“, od ustaških slešera, hrvatskih domoljubnih akcijaša sa zombi-Srbima, preko NATO holokausta, holuvudskog srbošovinizma i nakaznih falsifikata ratova iz devedesetih pa do splatter kritike Srbije danas. Naravno, u svemu tome nije ni VUČIĆ bio zaobiđen.

Za slučaj da je neko ovde toliko naivan da veruje kako izbori nemaju nikakve direktne veze sa tematikom ovog bloga i sa mojim horor aktivnostima, moram vam reći da, nažalost, imaju. Trenutna vlast je dovela najgoreg ministra kulture u novijoj istoriji i nizom činova i zločina protiv kulture unazadila je na svim nivoima, uključujući tu i izdavaštvo, knjižarsku mrežu, bioskopsku mrežu, kinematografiju... Jasno su pokazali koliko im je stalo do kulture i umetnosti na milion načina, kako onim što su uradili (loše), tako i onim što nisu uradili, a ponajviše svojim GLASNIM ĆUTANJEM o toj temi.

Koliko puta ste čuli ovu neobrazovanu stoku, ove loše đake, ove lažne doktore, ove falsifikatore, ovaj polusvet koji je celog života od knjige BEŽAO, da u kampanji (a i izvan nje) govore o knjigama, o kulturi, filmu, o podršci umetnicima, stvaraocima, kreativcima?

GLASAJTE PROTIV NJIH!

Jer glas protiv njih je glas ZA „Poetiku strave“ i niz drugih knjiga koje spremam ali koje će biti sve besmislenije, sve teže, sve nemogućije u zemlji kojom vlada gorepomenuta pošast! Da ne govorim o tome da će knjige postati luksuz u „boljoj budućnosti“ u koju nas ova armija klonova, klovnova, botova i zombija vodi, i da ćemo imati mnogo preča pitanja – pitanja golog opstanka, ako ovi nastave da truju sve što je iole valjano...

Dakle, ne glupirajte se sa apstinencijom, ili pak belim listićima, crtanjem kuraca po njima itsl.

Izađite i glasajte protiv ZLA!

PS: Za ilustraciju ovog posta korišćene su i neke fotografije sa fejsbuk stranice "Vučićev zabavnik".

GHOUL'S LIBRARY (2): Horor proza, klasici

            Samo zato što ste vi to tražili, a i zato što sam tako u mogućnosti, nastavljam sa foto-turom kroz moju biblioteku. U prvom delu sam, uz kraću tiradu na razne knjigoljubačke teme, predstavio knjige koje se bave teorijom horor književnosti i fantastike, te teorijom horor filma i fantastike. To i dalje možete videti OVDE.

            E, sad – sve je to lepo, teorija, bla bla, ali ipak, zna se šta je osnova, šta je polazište bez kojeg je teorija nemoguća (i besmislena), a to je: stvaralačka, umetnička praksa (ovde: proza)! I ne, neću sad i ovde o drkađon-„teoretičarima“ koji nemaju ozbiljnije iskustvo u praksi, nego pročitavši 2-3 knjige i pogledavši 2-3 filma odmah kreću od tuđe teorije i bacaju se u njeno prežvakavanje...

            U prošlom nastavku sam pomenuo neke od inspiratora moje biblioteke, pored ostalih i Martija Misteriju. Ali, ako bi trebalo da izdvojim JEDNOG, neizbežnog, ključnog, suštinskog inspiratora, onda je to, opet, ko drugi nego – Lavkraft. Ne postoji tekst koji je na mene u čitavom životu više uticao nego njegov esej „Natprirodna strava u književnosti“. Njega sam prvi put pročitao pre tačno 26 godina, na proleće 1990. odnosno odmah čim je BIGZ objavio a ja kupio knjigu Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda u kojoj se i ovaj esej nalazi.

            Današnjoj mlađariji zadojenoj internetom nemoguće je predstaviti određene emocije nas koji smo odrastali u jednom uskijem, zatvorenijem, sporijem svetu u kojem se informacije i stvari nisu mogle dobiti domah. Možete li da zamislite tu glad za informacijama pre Gugla (odnosno, pre ranijih pretraživača)? Možete li pojmiti šta je za jednog mladog horor frika značilo naići na esej koji, po prvi put na srpskom jeziku, pokriva celokupnu istoriju horor književnosti od njenih početaka pa do kraja 1920-ih? Odjednom se susresti sa tim desetinama i stotinama naslova romana i priča, sa imenima autora od kojih za većinu prvi put čuješ a tek ponekog znaš po čuvenju, ali ništa njegovo nisi mogao da čitaš jer ga nema nigde (na srpski nije prevedeno a strane knjige ti nisu lako dostupne)? I još sve to garnirano Lavkraftovim evokativnim, napaljujućim opisima (prepričavanjima i evaluacijama)! Možete li da zamislite, onda, ne samo ushićenje zbog otkrića da toliko blago postoji, nego i još jaču, bolnu frustraciju što to blago postoji TAMO DALEKO, nedostupno, nedohvatljivo...?

            Ne, ko nije bio tada tamo to ne može da zamisli.  

            U svakom slučaju, još tih dana sam, čitajući (i često iznova iščitavajući) taj esej, zakleo se sebi da ću jednom, što skorije, imati pri sebi, na svojim policama, nadohvat ruke, sva ta dela, ili bar većinu njihovu! I, eto, kao što možete videti, to sam i postigao. I još više od toga!

            Knjige su poređane, otprilike, hronološki, ali ne baš strogo, jer ima i drugih stvari o kojim se moralo viditi računa (prostor, format, veličina police, relevantnost knjige...), tako da su neki naslovi koji logički pripadaju uz svoje bliske srodnike odvojeni na osnovu ovih ili onih principa koji će pažljivom gledaocu valjda biti očigledni.

1. Angloamerički klasici, od usmenih, preko gotika, priča o duhovima, pa nadalje...

2. Čitkija verzija Vordsvortovih horor klasika (odlična, pristupačna edicija):

3. Horor klasici i izdanja koja mogu podneti i podalje od dohvata ruke

4. Isto to, plus nešto nadrealizma, dekadenata, mračno-fantastičnih, često morbidnih i hororidnih, mada retko baš žanrovski čistih:

5. Dekadenti, čitkiji:

6. Gotičarke i horordžijke ("Majstorice tame").

7. Francuski horori i mračna fantastika (plus Rumuni i još poneki):

8. Antologije (pretežno) klasičnih horor priča, mada ima tu i novijih, ponegde, pomešanih:

9. Lavkraftovi prethodnici i savremenici + king-size klasici, itd.

10. Lavkraft: proza, pisma, eseji... i Lavkraftoidi - moderni nastavljači...

Očito je da ovde nisu prikazani svi Lavkraftovi nastavljači - većina odličnih, novijih (Kempbel, Ligoti, Klajn, Baron itd) su drugde, i stižu u idućem nastavku, sa policama posvećenim MODERNOJ HOROR KNJIŽEVNOSTI.

---NASTAVIĆE SE---