AMERICAN GODS (2017, TV)

            Kad je do mene pre nekoliko godina prvi put dospela najava da se sprema TV serija HANNIBAL, bila mi je to jedna od onih „Couldn't Care Less“ vesti. Mislio sam da je sve što treba s tim likom već bilo urađeno u filmovima i da TV serija tu može da doda samo nepotrebne i nebitne stvari, na silu. A onda, kad je to sve krenulo – pokazalo se da je taj materijal ipak mogao da se obradi na svež i zanimljiv način. I ma koliko tu seriju nosio najbolji živi glumac, Mads Mikelsen, mora se priznati da je za njen kvalitet podjednako zaslužan i njen kreator, Brajan Fuler (plus dobri direktori fotografije i reditelji). Uostalom, pisao sam odavno o toj seriji – podsetite se toga OVDE.

            Zašto sad to pominjem? Pa, zato što je Brajan Fuler bukvalno JEDINI razlog što sam pogledao prvu epizodu AMERICAN GODS; naime, on je „kreator“ i adaptator istoimenog romana Nila Gejmena (znam da naš pravopis traži da to MEN bude MAN, ali i za to me zabole patka! Može Majkl Man, ali ne može Gejman: neprirodno je!). E, sad, za Nila Gejmena kao pisca –što se mene lično tiče- važi moto „Couldn't Care Less“.

Istina, meni je Gejmena ogadila idolatrija koju prema njemu ima Dexa Pantalejski (a i uopšte neki drugi ljudi koji otkidaju na njega), ali i bez njih, NIŠTA se tu meni (u njegovoj opštoj poetici i nazorima) ne sviđa. Pre svega, nervira me koncept prežvakavanja mitova za publiku koja u te mitove niti veruje niti bi ih u izvornom obliku ikad čitala, ali ih zato guta u pop-dajdžest-hip-pozerskom stripadžijski šarenom izdanju. A ne prija mi ni izvedba: cigle od romana za sve od 7 do 77, i za vašu seku i za vašu babu... Verujem da on ima dobrih kratkih priča, tj. znam to: recimo „A Study in Emerald' nije loša, dapače, to je jedna od solidnijih novih kvazi-lavkraftovština (zapravo, šerlok-holmsovština) – ali svojim romanima i stripovima taj me baja ostavlja ladnim.

Full disclosure: SENDMEN stripove nikad nisam ni hteo da čitam, samo sam ih listao, pre svega zato što su grozno loše crtani (a to mi je u stripu neoprostiv greh), ali i zato što me, rekoh već, ne privlači to da mi taj pop-pozer bude medijator i prežvakator i koktel-majstor koji će da mi mućka grčke mitove i Šekspira i Bibliju i Ilijadu i Kalevalu i ne znam šta sve ne i da to oblači u kožnjake i nitne i goth-šminku i prodaje mi polovnu robu kao novu. Ide mi na jetra i on i svi njemu slični koji rade to isto. Drugima neka te dreške iz radnje „Sve za 500 dindži“ uvaljuje za debele pare kao designer clothes...

Zašto to ne volim? Zato što su ti mitovi mrtvi i treba ih pustiti na miru umesto praviti od njih palp sapunice koje si umišljaju da su nešto više od toga zato što im se junaci zovu Smrt, San, Večiti... odnosno, Sreda, Shadow Moon itd. Po pitanju baktanja starim mitovima i religijama, odnosno u vezi sa alternativnom akcijom stvaranja novih, savremeno-izmišljenih mitova, ultimativnu stvar iskazao je H.F. Lavkraft pre skoro 100 godina i ja se s njim po tom pitanju slažem 110%. Evo šta je on rekao o svom neo-mitu (mada sa preteranom i neprimerenom skromnošću i samounižavanjem kome nema mesta):

“I really agree that ‘Yog-Sothoth’ is a basically immature conception, & unfitted for really serious literature…. But I consider the use of actual folk-myths as even more childish than the use of new artificial myths, since in employing the former one is forced to retain many blatant puerilities and contradictions of experience which could be subtilised or smoothed over if the supernaturalism were modelled to order for the given case. The only permanently artistic use of Yog-Sothothery, I think, is in symbolic or associative phantasy of the frankly poetic type; in which fixed dream-patterns of the natural organism are given an embodiment & crystallisation…” (Selected Letters, Vol. 3, pp. 293–94).

Ja ne sumnjam da će ovaj populistički pristup mitologiji imati uspeha kod masa, kao i kod fanova Gejmena, ali ja nit sam masa, nit sam fan, tako da... ne samo što me uglavnom nije bilo briga nego me je prečesto čak i nerviralo ovo TV izvođenje, uključujući čak i onog 'poor man's Paćina' koji igra 'đavola' ili kojugod njegovu varijaciju (ah, da – Votana, tj. Odina; Votever), koja bi u teoriji trebalo da mi bude simpatična, jer ipak je to nekakav trickster figure. Ali ne, ne vredi kad je i to zatrovano užasno iritirajućom koncepcijom lika i NEPODNOŠLJIVIM dijalozima, tipa:

- I'm supposed to take your drink, sir.

- Yeah, but you're not going to, are you? Because you would have said "I need to take your drink, sir" or "I'm gonna have to take that drink, sir," neither of which happened. So don't worry about it.

Pretpostavljam da nekoga u tinejdžerskim godinama mogu da impresioniraju ovakve "I'm so fucking clever" pozerštine, ali stvarno ne razumem odrasle, punoletne ljude koji gutaju ovo. Ja, recimo, kad vidim ovakvu repliku, 'vatam se za pištolj: „One of those "behaviors that work inside a specialized environment such as a prison but can fail to work when outside such an environment" - sort of situations.“ Ne mogu bre, I'm too old for this shit! Ovi napadno iritirijaći dijalozi i monolozi od nabudžene 'jao-što-sam-pametan' stripovske sorte su mi nešto podnošljiviji u oblačićima nego na filmu, ali ih ne volim nigde. I uopšte ima ovde previše jebenog brbljanja, svi samo melju, samo izbacuju te „mudrolije“ i skockane MOUTHFULe koji privlače pažnju na svoju napadnu izveštačenost i u meni, umesto zadivljenosti i impresioniranosti izazivaju samo kolutanje očima i uzdisanje.

A tek kad dođe scena na sa'rani, pa na groblju uveče, kad prevarena žena dođe da piša na grob muža koji je poginuo u autu sa kurcem u ustima druge žene, pa kad krene da se nabacuje suprugu te iste žene (inače, antipatičnom, obojenom „junaku“ ovog sočinjenija za kojeg bi, po nekom automatizmu, valjda trebalo da me bude briga, a nimalo nije) - kuku majko, izbavi me odavde! Ovakav transfer blama imam samo u novijim domaćim TV serijama i na konferencijama Neše Sline iz Beograda!

Dakle: tuđ mi je i gnusan sam koncept šminkanja mrtvih mitologija za 'novo' doba. Sama ideja Gejmena me momentalno uspavljuje. Gejmen je moj Sendmen!

Ukratko, ova serija me učvršćuje u distanci prema Gejmenu i pokazuje da ovo ni Brajan Fuler nije mogao da oživi i osmisli onako kao Hanibala, barem za moj groš. Ovo svakako neću dalje gledati. NIŠTA mi se tu nije svidelo, a mnogo toga me nerviralo. Previše CGI-ja (uključujući šminkerski CGI 'splatter'), nezanimljivi likovi i glumci (neki indiferentni a neki, vala, žešće iritantni), uninvolving plot, treš dijalozi... Ne, deco, nije ovo za mene. Mit o Ktuluu je mit Novog Eona. Jog-Sototovanje, a ne ovi šminkeraji za tinejdžerke.

Bogovi su bre mrtvi, a ti koji se još pomalo koprcaju na zemlji, njima treba pucati u glavu, a ne šminkati im blede leševe i praviti nakaradne vaskrs-travestije od toga, sa porukama tipa „VERUJTE!“

E, baš neću.

Artur Maken i Prvomajski veštičji Sabat

  

            U okviru akcije zvane „Prvomajski uranak“, u ranijim vremenima poznate kao „Valpurgijska Noć“, podsetiću vas na okultnu pozadinu današnjih, nimalo naivnih svetkovina i običaja.

Lavkraft često aludira na dva najveća paganska praznika, i oba imaju korene u keltskim verovanjima. Noć između 30. aprila i 1. maja Kelti su zvali Baltein, a širom zapadne Evrope poznata je kao „Valpurgijska Noć“. Označava početak vedrijeg dela godine, buđenja i rasta. Najpoznatija književna obrada Valpurgijske Noći može se naći u Geteovom Faustu.

            Tada su održavani najveći veštičji sabati. Kako su oni izgledali pomoći će nam da zamislimo dvojica velikih umetnika: jedan je Artur Maken, veliki velški mistik, okultista i pisac horora, čija zbirka najboljih priča VELIKI BOG PAN izlazi iz štampe za par nedelja (detalje o knjizi i o pretplati na nju imate OVDE).

            Drugi je veliki engleski okultista, mag i umetnik, Ostin Osman Sper koji je, kao i Maken, bio preokupiran Panom, satirima, okultnom upotrebom seksa, seksualnom magijom, vešticama, sabatima, jarčevima i uopšte atavističkim silama čije je buđenje, za razliku od Makena, smatrao pozitivnim i poželjnim. Sperovim crtežima ukrasio sam predstojeće odlomke iz Makenovih priča.

            Pred kraj (o)kultne Makenove priče „Beli prah“ jedan doktor objašnjava:

Bez sumnje ste čitali o veštičjem Sabatu i smejali se pričama koje su užasavale naše pretke; crne mačke i metle kao i kletve bačene na kravu neke babe.

Otkako sam saznao istinu često sam razmišljao da je, sve u svemu, srećna okolnost što se i dalje veruje u takvu lakrdiju, jer ona služi da sakrije mnogo toga što je bolje da široke mase ne znaju. Pa ipak, ako vam je stalo da pročitate apendiks monografiji Pejna Najta, u njemu možete otkriti da je pravi Sabat bio nešto vrlo različito, iako se pisac vrlo lepo suzdržavao kako ne bi obznanio sve što je znao. 

Tajne pravog Sabata bile su tajne dalekih vremena koje su preživele do srednjeg veka, tajne jedne zle nauke koja je postojala dugo pre nego što su Arijevci došli u Europu. Muškarce i žene koje su na prevaru namamili iz njihovih domova dočekala su stvorenja dobro osposobljena da preuzmu, kao što su to i činili, ulogu đavola, a onda bi ih njihovi vodiči odveli na neka pusta i usamljena mesta, poznata iniciranima kroz dugu tradiciju, a nepoznata svima ostalima.

Možda je to bila neka pećina u kakvom goletnom, vetrovima šibanom brdu, možda najdublje skrovito mesto velike šume, i tamo je održavan Sabat. Tamo je, u najcrnje doba noći, spravljano Vinum Sabbati i taj je zli napitak bio sipan i nuđen neofitima, a oni su učestvovali u paklenim svetim tajnama; „sumentes calicem principis inferorum“, kao što je to dobro iskazao jedan stari autor. 

A iznenada svako onaj ko je pio našao bi se u društvu izvesnog pratioca, očaravajućeg oblika i nezemaljske privlačnosti, koji ga je pozivao nasamo kako bi učestvovao u još snažnijim užicima, jačim i uzbudljivijim od bilo kakvog sna – u konzumaciji braka Sabata.  

Teško je pisati o takvim stvarima, a ponajviše zato što ta prilika koja je mamila ljupkošću nije bila halucinacija, nego, koliko god to bilo užasno reći, živ čovek. Snagom tog sabatskog vina, nekoliko zrna belog praha bačenih u čašu vode, kuća života bila je rasturena a čovečje trojstvo rastočeno, a crv koji nikad ne umire, onaj što leži uspavan unutar svih nas, postao je opipljiva i spoljašnja stvar, odevena u odoru od krvi i mesa. 

Tada bi, u ponoćni čas, praiskonski pad bio ponovljen i na delu prikazan, a strahotna stvar prikrivena velovima u mitu o Drvetu u Rajskom vrtu iznova je bila počinjena. Takve su bile nuptiae Sabbati.

            A u pregenijalnoj priči  „Beli ljudi“ (koju je Lavkraft s pravom smatrao Drugom Najboljom Horor Pričom Ikada Napisanom!) nalazi se i sledeći opis sabata – ovog puta iz pera jedne devojčice koja jedva da poima sve implikacije mračnih radnji u koje biva postepeno inicirana. Kontrast između njenog naivnog jezika i sadržaja koje opisuje dodaje učinak jeze ovome što sledi.

A ponekad mi je dadilja pričala priče koje je čula od svoje prabake, koja je bila veoma stara i živela u kolibi u planini sasvim sama, i većina tih priča govorila je o brdu gde su se ljudi sretali noću nekada davno, i igrali su raznovrsne neobične igre i radili čudne stvari o kojima mi je dadilja pričala ali ja nisam mogla da razumem, a sad, rekla je, svi osim njene prabake su pozaboravljali sve o tome, i niko nije znao ni gde je to brdo, pa čak ni njena prabaka.

Ali ispričala mi je jednu čudnu priču o tom brdu i ja sam uzdrhtala kad sam je se setila. Rekla mi je da su ljudi tamo uvek išli u leto, kad je bila velika vrućina, i morali su poprilično da igraju. 

Isprva bi bilo sasvim mračno, i bilo je drveća okolo, koje je sve činilo još mračnijim, i ljudi bi dolazili, jedan za drugim, iz svih pravaca, tajnom stazom za koju niko drugi nije znao, i dve osobe bi čuvale ulaz, i svako ko bi naišao morao je da načini veoma neobičan znak koji mi je dadilja pokazala najbolje što je umela, ali rekla je da mi ga ne može pokazati sasvim kako treba.

I svakojaki ljudi bi došli; došla bi gospoda i seljani i neki starci i dečaci i devojčice i sasvim mala deca koja bi sedela i posmatrala. I sve bi to bilo u mraku dok su oni dolazili, izuzev u jednom uglu gde je neko palio nešto što je mirisalo snažno i slatko, i teralo ih na smeh, i tamo se moglo videti sijanje užarenog ugljevlja a dim koji se dizao bio je crven. 

I tako bi svi oni ušli tu, i kad bi poslednji došao ulaza više nije bilo tako da niko više ne bi ni mogao da uđe čak i ako bi znali da ima nečega s druge strane.

I jednom beše neki gospodin koji je bio stranac i jahao je dugo putem, i izgubio se u noći, i konj ga je odveo u samo središte divljine gde je sve bilo izvrnuto naglavačke i bile su užasne močvare i velike stene na sve strane i rupe pod nogama, a drveće je nalikovalo vešalima, jer imalo je velike crne grane koje su se pružale preko puta. 

I ovaj čudni gospodin je bio veoma uplašen, a konj je počeo da drhti celim telom, i naposletku je zastao i nije hteo dalje da ide, i gospodin je sjahao i pokušao da vodi konja ali on nije hteo da se pomeri, i bio je sav obliven kao mrtvačkim znojem. 

I tako je gospodin produžio sasvim sam i išao dalje i sve dalje u divljinu, dok naposletku nije došao do mračnog mesta gde je začuo vikanje i pevanje i vrisku ni nalik bilo čemu što je dotad čuo. Sve je to zvučalo njemu sasvim blizu, ali nije mogao da uđe, i tako je počeo da doziva, i dok je dozivao, nešto mu dođe sleđa i začas su mu usta i ruke i noge bili skroz svezani i on pade u nesvest. 

A kad je došao sebi našao se kako leži kraj puta, baš na mestu gde se prvi put izgubio, ispod gromom sažeženog hrasta sa pocrnelim stablom i konj mu beše vezan za njega. I tako on odjaha u grad i reče tamošnjim ljudima šta mu se desilo, i neki od njih behu začuđeni; ali drugi su dobro znali.

I tako jednom kad su svi pristigli nije više bilo ulaza kojim bi bilo kod drugi mogao da uđe unutra. A kad su svi bili unutra, ukrug u prstenu, dodirujući jedni druge, neko otpočne da peva u tami, a neko drugi bi načinio buku nalik grmljavini nekakvom spravom koju su imali za te svrhe, i u mirnim noćima ljudi bi čuli zvuke grmljavine daleko, daleko od te divljine, i neki od njih, koji su mislili da znaju otkud ti zvuci, običavali su da načine znak na grudima kad bi se probudili u svojim krevetima u gluvo doba noći i začuli tu užasnu, potmulu buku poput grmljavine u planinama.

A buka i pevanje bi potrajali i trajali dugo vremena a ljudi u krugu ljuljali bi se na jednu pa na drugu stranu; a pesma je bila na starom, starom jeziku koji niko danas ne govori, a melodija je bila neobična. 

Dadilja je kazala da je njena prabaka znala nekoga ko se sećao njenog manjeg dela, kad je bila mala devojčica, i dadilja je to pokušala da mi otpeva, i to je bila toliko neobična melodija da sam se sva smrzla i koža mi se naježila kao da sam ruku spustila na nešto mrtvo. 

Nekada je to pevao muškarac a nekad žena, a ponekad je onaj ko je pevao činio to toliko dobro da bi dvoje ili troje prisutnih palo na tlo vrišteći i grabeći ga šakama. Pevanje je trajalo i dalje a ljudi u kolu bi se dugo vremena njihali tamo-'vamo i naposletku bi se mesec popeo iznad mesta koje su nazivali Tol Deol i otkrio ih kako se klate i ljuljaju ustranu dok se gust sladak dim izvija nad užarenim ugljevljem i lebdi u krugovima svuda oko njih. Onda bi večerali.

 Jedan dečak i jedna devojčica bi im doneli večeru; dečak je nosio veliki pehar vina a devojčica hlebnu pogaču, pa su dodavali hleb i vino ukrug i ukrug, ali ukus im je bio različit od običnog hleba i običnog vina, i izazvali bi promenu kod svakog ko bi ih okusio.

Onda bi svi ustali i zaigrali i tajnovite stvari bi bile iznete iz nekog skrovišta i oni bi igrali izvanredne igre i plesali ukrug i ukrug i ukrug na mesečini i ponekad bi ljudi iznenada nestali i za njih niko potom ne bi čuo, i niko ne bi znao šta im se desilo. I pili bi još tog neobičnog vina i činili bi idole i obožavali ih, a dadilja mi je pokazala kako se idoli prave jednog dana kad smo bile izašle u šetnju i prošle kraj mesta gde je bilo puno vlažne gline.

I tako me je dadilja pitala da li bih htela da znam kako su izgledale te stvari koje su oni pravili na brdu, i ja rekoh da. Onda me je ona pitala da li bih mogla da obećam kako nikad ni živoj duši o tome neću pričati, a ako pričam da budem bačena u crnu jamu sa mrtvacima, i ja rekoh da nikome neću pričati, a ona je kazala istu stvar stalno iznova, i ja sam obećala.

* * *

            Eto, deco: tako su naši stari dočekivali 1. maj, 7. jul, 29. novembar i ostale okultne praznike. Nekad bilo, sad se pripoveda...
               
Više o ovome i drugim srodnim stvarima čitajte u genijalnoj zbirci VELIKI BOG PAN, u mom prevodu – USKORO!
Da nam živi, živi Pan!

PERSONAL SHOPPER (2017)

 *** 

 3 

Najbolji horor koji videh u ovoj godini, do sada, zapravo i nije horor. Ili ipak jeste? Svakako ga ne reklamiraju kao takvog: nema mračan poster niti jezive face na njemu, ni senku lobanja, krvi, duhova ili čudovišta, a vala i sam naslov ni izdaleka ne nagoveštava stravu. Pa opet...

...Pa opet, ovaj film sadrži nekoliko prilično jezivih scena natprirodno-nagoveštavajuće strave od relativno „tihe“ ali vrlo prijatno-golicave sorte koja baca žmarce niz kičmu upravo svojim anderstejtmentom, suzdržanošću i realističnošću. Totalna suprotnost od nažalost skoro nezaobilaznih jump scare duhova koji skakuću po ekranim današnjih „ghost movies“ i beče vam se u facu svojim izbuljenim očima i nenormalno preširoko razjapljenim ustima čak i kod navodnih „majstora” poput precenjenog Flanagana.

Ne, ništa cheesy nalik tome; zapravo, mogu reći da PERSONAL SHOPPER prilazi vrlo blizu tome kako zamišljam da duhovi, ako zaista postoje, mogu da izgledaju i ponašaju se – a da ta suptilnost ipak ne ide u tolike ekstreme da se sve svodi na to da jedna šibica „sama od sebe“ pređe pola metra po stolu za sat vremena itsl. Ne!

Ima ovde duha i duhova, neke i vidimo kao oblačke „pare“ iliti ektoplazme, a jednog, vala, vidimo i u set-pis prolongiranoj sceni strave koja je nešto najjezivije što sam u skorije vreme video baš zato što je okružena realističnim ambijentom, likovima i pričom, unutar konteksta koji nije horor, ali sama scena itekako jeste jeziva i napeta i čak iznenađujuće žestoka i eksplicitna u svojoj hororičnosti.

Kao što ja to uvek ponekad kažem, žanr je nekom majka a nekom maćeha; a ponekad ume da bude i jedno i drugo. Koliko daje – toliko ume i da oduzme, jer već sama najava da gledate „horor“ film priprema vas na određeni način, uvodi vas u jedna pogodbeni svet na čija pravila pristajete, dolazite spremni, naoružani... PERSONAL SHOPPER je utoliko efektniji kao horor zato što to nije. Odnosno, on to jeste zato što (isprva) nije. Pa na kraju (kad se sve sabere) ipak jeste.

Baš zato namerno izbegavam da govorim o zapletu, iako ovo nije vrsta filma koja ima twist u uobičajenom smislu reči – mada ima ambivalentan pančlajn koji, baš kao i onaj u MARTYRS, može da izaziva različita tumačenja ali je, i izvan njih, naprosto prelepo izveden i zabavan u svojoj prividnoj kontradiktornosti.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER govori o gubitku – o jednoj usamljenoj mladoj ženi čiji je brat-blizanac umro pre nekoliko meseci od srčane deformacije koju i sama poseduje (što će reći da je i njena srčka nešto kao „ticking bomb“) pa sad ona pokušava da ga „prizove“ u njihovoj nekadašnjoj kući, pustoj i spremnoj za prodaju, dok je frustrirana kako dvosmislenim „znacima“ da ima nečega posle tako i prilično nedvosmislenim znacima da nema ničega s ove strane. Naime, njen (ne)život svodi se na to da za nekakvu nadrkanu „zvezdu“, modelsicu ili glumicu ili tako nekakvu slavnu personu, kupuje ili, još češće, iznajmljuje fensi odeždu, torbice, čizmice, nakit i sl. pošto ova nema vremena da se time bakće (jer neko mora da brine i za gorile u njinom prirodnom habitatu s kojima treba da se slika i raji predstavlja filantropom) i tako se nalazi u situaciji prepoznatljivoj velikoj većini današnjeg sveta: da joj skoro sve vreme odlazi na bavljenje nečim što ne voli i ne zanima je, samo kako bi zaradila pare, koje ne stiže da potroši na ono što voli jer je procesom njihove zarade iznurena, iscrpljena pa i zaglupljena...

Usred tog začaranog kruga zvanog „Ćuti kad bar imam posao, makar kakav, barem račune da imam od čega da plaćam i familiju od čega da 'ranim“ – u toj egzistenciji žrtvovanoj plaćanju računa i poreza i nameta i reketa koja se nikad i ne ralizuje kao EGZISTENCIJA već ostaje poludupasto zatuljena u svitanje zore dana koji nikad neće svanuti – naša ljupka curica žudi za znakom da bar „s druge strane“ ima života kakav oko sebe ne vidi i ne oseća... I nekakvi znaci, zaista, i dolaze – ali da li stvarno s druge strane, ili s ove – to nam se ne kazuje eksplicitno, odnosno i kad se kaže, to je izvedeno na takav način da je odgovor sve samo ne nedvosmislen.

A u dobrim pričama o duhovima tako se to i radi – od „Okretaja zavrtnja“ preko „Uklete kuće na brdu“ do Zavodnika – dvosmislenost je ime igre a psihologija aktera (ali i čitaoca/gledaoca) jedan je od ključnih faktora u totalnom učinku i efektu. Takođe, u sva tri klasično-moderna primera, umereno lagodan tretman vremena/zbivanja je presudan: horor ne valja kad se previše žuri, strava je najslađa kad autor, što bi reko naš narod, „takes his own sweet time“ – a uložena pažnja i strpljenje bivaju nagrađeni. Kome se žuri neka umesto pomenutih autora i dela čita knjige u kojima poglavlja imaju oko 3-4 stranice i neka gleda filmove u kojim kadrovi ne traju duže od 3-4 sekunde.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER nije za svakoga: ko očekuje konvencionalan horor, biće razočaran a možda i ugnjavljen gomilom scena koje, strogo gledano, nisu horor, mada, ima prilično saspensa i misterije i usred bela dana, u SMS prepisci koju junakinja započinje sa nepoznatim, možda onostranim entitetom na svom mobilnom. Doskora je paradigma jezivog dvosmislenog dijaloga bila zasnovana na krupnim planovima ljudskih lica (npr. u Umirenoj jagnjadi, između Klaris i hanibala). LIČNI KUPAC uspeva da bude golicavo-jeziv i intrigantan u scenama notorne banalnosti u kakvima i sami svaki dan učestvujemo: u razmeni SMS-ova, odnosno u chatu (ovde: s nepoznatim). Pored toga, ritam je opušten, ne i spor, ali film nema bombastičan zaplet sa ne znam kakvom akcijom i preokretima i ubistvima na svakih 15 minuta; uvlači vas polagano, hipnotiše ako se prepustite njegovom ritmu i deluje kako na površinskom (razumskom) tako i na podsvesnom nivou.

Važna napomena: ovaj film obavezno gledajte što je glasnije moguće – ili ga dobro pojačajte, ili metnite slušalice ako gledate u gluvo doba noći a ne želite da budite ukućane (if any) ali obavezno se prepustite njegovoj zvučnoj auri. Ja nisam skoro video film čiji me je dizajn zvuka toliko oduševio – u toj meri da mi je krivo što nisam na vreme uveo i kategoriju Zlatni Ghoul za zvuk, jer da postoji, ovom filmu bih ga sasvim sigurno dao idućeg januara! Naime, PERSONAL SHOPPER je sav u nagoveštajima, u šumovima, u tihim lupkanjima, kapanju vode u kupatilu na spratu, a naročito u gotovo fetišistički tretiranom krckanju podnih dasaka i ostale drvenarije u staroj, pustoj (or is it?) kući. Čak i kad/ako budem zaboravio zaplet, likove, rasplet i bilo šta, ono što će mi od ovog filma zauvek ostati jeste to predivno krckanje dasaka pod stopalima junakinje u velikoj pustoj kući usred noći – taj soundscape kuće ispunjene pregnatnom tišinom... To me je kupilo već na prvo gledanje, na nedavnom FEST-u (znači, veliki ekran i zvuk i sve optimalno i kako treba), a u tome sam uživao i nedavno, kada je film procurio na net pa sam ga s uživanjem reprizirao (što vrlo retko činim u tako kratkom razmaku s novijim filmovima).

U većini horora me nasmrt gnjave one scene u kojima usamljena djeva cunja po praznoj kući uz obavezno „Hello, is anybody there?“ i kad ih vidim ne samo što mi nisu jezive nego poželim da metalnom šipkom mlatim reditelja po glavi što me uopšte smara tim klišeom, uglavnom na predvidive i otrcane načine. E pa, Oliver Asajas je uspeo da me zavede i oduševi upravo takvim scenama (s tim što naša cura ne kaže „Hello, is anybody there?“ nego samo ime svog brata...) – praktično je reinventovao horor, time što ga je vratio u klasičnu formu i što nije brzao, žurio i posezao za jeftinim efektima, bar ne smesta, nego kad i ako dođe do šoka, on je tempiran drugim ritmom; ako se desi – desi se tamo gde ga ne očekujete, ili na način na koji ne očekujete – ukratko, uspeva da izazove žmarce, pa vala (u toj jednoj žešćoj sceni) i stravu o kakvima 98,6% današnjih „horora“ može samo da sanja.

Malo li je na ovo krizno vreme?

PS: Vidim u rivjuima na netu da je popularno mrzeti glavnu glumicu ovog filma Kristen Stjuart zbog toga što se proslavila u serijalu TWILIGHT. Ja niti sam pratio taj serijal (suprajz!) niti sam (suprajz!!!) upoznat sa njenim privatnim životom i eventualnim skandalima (s kim je, gde je, šta je, dal je bila pijana ili drogirana pred nekim paparacima itsl). Njen vanfilmski prtljag me ne zanima i u film sam ušao bez ikakve predrasude prema njoj. U ovom KUPCU ona me je kupila solidno izvedenom ulogom – ne verujem da ću joj dati baš Zlatnog Ghoula, zavisi od konkurencije ali nije ovo baš vrh vrhova nego tek pristojna, pomalo one-note performansa koja solidno nosi film. Koga zanima, vredi reći da je Kristen ovde takođe bila konstantno fetišizovana kroz kameru i da čak izdašno ogoljava svoje lepe grudi u bar dva navrata, pa je i to nekakva motivacija onima koje nisu kupile reference na fetišizovanje krckanja dasaka i aluzije na Džejmsa, Džeksonovu i Ognjanovića!

DOG SOLDIERS (2001)

  

            Prezauzet sam ovih dana! U štampi su ili tik pred štampom dve knjige na kojima sam intenzivno radio u poslednje vreme a onda i sve do juče pregledavao prelome i proofove da se ne potkrade neka greška; imam da napišem knjigu na engleskom do kraja maja i na njoj intenzivno radim (a ona pored samog pisanja podrazumeva i obiman research i podsećanje na literaturu); član sam jedne komisije zbog čega sam imao da iščitam 40 scenarija i da se osvrnem na svaki; treba da spremam jedno strip-predavanje za kraj maja; itd. itd.

            Zbog toga ne postizavam da pišem rivjue čak ni za neke zanimljive nove filmove o kojima rado bih, pa zato, dok ne ukradem neki sat od pomenutih i drugih radova, evo jednog mog starog rivjua, za odličan film koji je možda promakao mlađariji koja čita ovaj blog a kojeg vredi da se podsete i oni stariji. Vala, i ja ga nisam odavno gledao, a baš bi valjalo... Ako stignem!

            Evo, dakle, šta sam pre skoro 15 godina pisao u kritici za magazin Znak sagite, br. 11, maj 2003, str. 1880-1881.

PASJI VOJNICI

(Dog Soldiers, UK, 2001)

Scenario i režija: Nil Maršal

Uloge: Šon Pertvi, Kevin Mek Kid, Lajem Kaningem, Ema Klizbi...

 * * *  

 (3+) 

Engleski horor se budi iz hibernacije, ako je suditi po nekoliko u svetu zapaženih novih britanskih horora (THE HOLE, DEATHWATCH, 28 DAYS LATER, MY LITTLE EYE...), a PASJI VOJNICI su bili među onima koji su probili led i podsetili ostatak sveta na ovu u hororu nekad vladajuću kinematografiju (zahvaljujući filmovima Hamer produkcije o Drakuli i Frankenštajnu tokom '60-ih i početkom '70-ih).

            Motiv vukodlaka jeste klasičan, i obrađivan i u vreme Hamera, ali pristup koji ovde nalazimo (na svu sreću) nema mnogo veze sa PROKLETSTVOM VUKODLAKA Terensa Fišera, u kome je Oliver Rid dao svoju prvu veliku ulogu. Film govori o grupi vojnika koji se na vežbi u šumama Škotske nađu opkoljeni porodicom vukodlaka, i o njihovim pokušajima da prežive noć zabarikadirani u kući na koju nabasaju usred šume...  

Zbog toga, mnogo očiglednije paralele mogu se povući sa filmovima kakvi su NOĆ ŽIVIH MRTVACA (klasični i u mnogo čemu neprevaziđeni film opsade) ili OSMI PUTNIK 2 (utoliko što su glavni likovi solidno opremljeni vojnici suočeni sa nadmoćnim neprijateljem). Ne može se reći da su PASJI VOJNICI igde blizu revolucionarnosti ili originalnosti pomenutih naslova, ali Maršal uspeva da prepoznatljive horor motive osveži modernijim pristupom, pre svega dinamičnom režijom i perfektnom montažom i tajmingom pomoću kojih uspeva da naglasi munjevitost, brutalnost i žestinu napada vukodlaka. Gluma u filmu je toliko dobra da čak i lokacije snimljene u Luksemburgu (!) uspevaju da 'glume' Škotsku; likovi su živi i ubedljivi, gledalac se sa njima saživljava i brine za njih, a bez obzira na svu njihovu simpatičnost, režiser ih ne štedi – krvava sudba čeka većinu njih!

            Filmovi o vukodlacima su nekada bili sinonim za spektakl specijalnih efekata maske; iako je za taj posao ovde bio zadužen dokazani majstor Bob Kin (HELLRAISER), budžet nije bio naklonjen egzibicijama na tom planu, što je možda i bolje, jer siluete i munjeviti prizori kojima nas Maršal časti čine ove stvorove daleko jezivijom i efektnijom pretnjom nego što bi to dugi prizori transformacija i t.sl. Naglasak je na likovima, na situaciji i na održavanju klaustrofobične atmosfere, i tu film uspeva kao malo koji skorašnji horor.  

Jedine zamerke mogle bi se uputiti dijalozima, koji iako su veći deo filma živi i ubedljivi, mestimično skliznu u standardnu trejler-rutinu ('Sada znaš šta živi u senkama...') pa se zato izveštačenost još jače oseti; sem toga, i sklonost likova da, u završnici filma, prolaze kroz zidove i podove naizgled čvrste kuće kao da je ova od kartona narušavaju dotad pažljivo građenu i poštovanu realističnost. Najzad, ni poreklo porodice vukodlaka nije najbolje objašnjeno, ali pojedine rupe u scenariju postaju vidljive tek nakon uzbudljivog spektakla, kad sebi dozvolite luksuz predaha...

            Ovo su relativno sitne zamerke u prilično dobro osmišljenom i odlično realizovanom filmu, pa se zato ne dajte obmanuti novim nastavcima NOĆI VEŠTICA i sličnim štancovanim holivudskim rutinama – PASJI VOJNICI su horor kakav treba da bude: sa dušom, sa stravom, i sa pristojnom količinom krvi. Ako je ovo nagoveštaj nove krvi u engleskom hororu, možemo samo s nestrpljenjem očekivati ostale reprezente vaskrsle horor velesile.