THE SHAPE OF WATER (2017)

 **(*) 

 3- 

            Novi film Giljerma del Tora, Oblik vode, opšteobožavana je i svuda-nagrađivana, za-Oskara-viđena fantazija o radostima miscegenacije* između ljudi i amfibija, iliti liberalna fantazmagorija o bezuslovnom prigrljivanju Drugog -

– dokle god je taj Drugi dovoljno egzotizovan (kao iz Bajke!) i isfantaziran tako da bude suštinski nalik nama, ili barem izmaštan tako da se čak i evidentne razlike poriču ili metu pod svima očigledan tepih, kao da ih nema.

* Miscegenacija (Lat. miscere, „mešati“ + genus, „vrsta“) je mešanje različitih rasnih grupa kroz brak, seksualne odnose i razmnožavanje.

            Drugim rečima, Oblik vode je savršena fantazija za sva ona liberalna krvareća srca u fazonu “Ako je hladno vama, hladno je i njima – pustite ih unutra” – bez obzira da li su ti “oni” koje treba pustiti vrapčići, mačići, srne ili preko-pola-globusa prešavši Sirijčići. 

Biće ovo lepa bajka za sve one koji misle da su državne i druge granice samo imaginarne crte koje se mogu prelaziti bez pasoša i kontrola, bez ograničenja, i da su svi ljudi na svetu braća samo zato što, kad nam se odere koža i sljušti sve meso i žile, izvadi krv i pokidaju nervi, na nivou kostura smo „svi isti“.

A pošto su nam kosturi isti, međuoplodnja između svega i svačega je i poželjna i potrebna i treba je svuda promovisati kao biološki i svaki drugi imperativ. Del Toro nam ne pokazuje kako tačno izgleda kostur njegovog čoveka-amfibije iz ovog filma, ali sudeći po spoljašnjem mu, sasvim humanoidnom obliku, reklo bi se da je njegov kostur barem 95% sličan ljudskom, pa je prema tome sve u redu: gospođice, slobodno priđite, pipnite, pomazite, u sebe primite njegova jajašca (ili šta već ova žaba od dva metra ima u smislu oplodnje), rodite mu sina-punoglavca – hej, kosturi su nam skoro isti!

            O čemu se ovde radi? Usamljena, mutava čistačica klozeta u nekakvoj top-sekret mad-scientist laboratoriji oličenje je Potlačenog Autsajdera: em je proleter na samom dnu socijalne lestvice, em je nema (bez glasa!), em su joj dva najbolja prijatelja – pripadnici dve najmasnovnije manjine u Americi, posle proletera: jedna crnkinja (koleginica po WC četki) i jedan gej (ovde, za promenu, stariji čiča).

 E, budući da su toliko po prirodi (?) stvari skrajnuti i maltene rođeni da budu ugnjeteni, oni su takođe i predodređeni (?) da raširenih ruku reaguju na pojavu stvorenja iz Crne (sic) lagune kao na brata najrođenijeg.  

Tim pre što taj brat dolazi iz hronično potlačenih i eksploatisanih regiona (Južna Amerika), i što ga doslovno u lancima drže militaristički beli američki zlikovci, personifikovani jednim bezdušnim karijerističkim pukovnikom i jednim ludim naučnikom sa suptilnošću i umiljatošću vlasnika frik-šoua, ili barem krotitelja lavova (samo ne toliko spretnom, budući da prebrzo i prelako u gubici Frogmena ostane bez dva prsta).

Dakle, Oblik vode je levičarska bajka o tome kako smo u srcu (tj. u kosturu) svi mi braća – radnici, seljaci, poštena inteligencija, crnci, Cigani, gejevi, Sirijci, Srbi, Muslimani... – ali nam sreću kvare desničarski, obavezno Beli (i, naravno, američki) Zlikovci sa svojim falocentričnim, rasističkim i nekrofilnim militarizmom koji nameće veštačke podele, lažne granice i bezdušnu ekspolataciju i/ili uništenje svake Drugosti... 

Jer, da nije njih, planetom bi vladao sveopšti komunistički melting pot u kojem bi se u jednom loncu pomešali i beli i crni i žuti i smeđi i svi ostali što su, na nivou kostura, isti (ili bar slični), i još bi pride u čorbu uskočila i koja amfibija, Jeti, Bigfut i ostalo što na dve noge hoda a nije živina...

Zato, čistačica se zbliži sa mučenom amfibijom, hrani ga kuvanim jajima (ovde bi jaje trebalo da simbolizuje ŽIVOT, nasuprot SMRTI koju oličavaju pukovnik i „naučnik“, a ne dušu, kao u Angel Heart) i, kad vidi da se ovim zlikovcima žuri i da planiraju da Akvamena seciraju kako bi otkrili njegove (pre svega disajne) tajne, reši da zajedno sa polupismenom crnom čistačicom i nezaposlenim gej matorim prdekanjom zajebe čitav američki vojnoindustrijski kompleks i ispred nosa im iznese ovo Čudo(vište?).

Kad je del Toro shvatio da je čak i od jedne Bajke preterano očekivati da se to proguta (mislim, to da tri nesposobna nikogovića tek tako išetaju iz dobročuvane vojne laboratorije sa top-sekret robom, pa makar dve od njih i radile unutra – kao higijeničarke) tu je i deus ex machina Dobri Rus (igra ga Dobri Tata iz Call Me by Your Name), inače po zanimanju špijun, koji iznutra radi na tome da za baćuške mazne Čudovište iz Crne lagune Amerima - 

- ali kad vidi da su ove dve bliže tome od njega (sic!), on im prosto pripomogne u tome nekakvim Sport Billy džidža-midža gedžetima. Što ne može ruski špija, mogu dve dobro obučene tetkice.

I onda, posle jedne umereno napete i zabavne scene bekstva, ova ženica dovede amfibiju sebi u stan, tj. u kupatilo, strpa ga u kadu (ne obazirući se više, od tog trena, na ličnu higijenu) i drži ga tu u stilu My Own Private Amphibian. A on, onako nemoćan i jadan i krhak, samo leži, trepće škrgama i čeka da mu ona pomogne, tj. da padne kiša pa kad nadođe nekakav obližnji kanal da ga Baci Niz Rijeku (A Bio Je Život Njen).

Dozvolite mi da skratim sranje i pređem na suštinu: naivnost idejnosti ogleda se ovde u naivnosti karakterizacije i dramaturgije. Dobri momci, cure i gejevi su DOBRI, zli momci (i isključivo Momci) su ZLI, a DRUGOST, oličena u „čudovištu“, prikazana je podjednako simplicistički, naivno, ograničeno, kao platno za projekciju sopstva a ne kao autentična, autohtona Drugost.

Šta to znači? Znači da je ovaj amfibijac, ovaj Sirijac, ovaj Meksikanac, tretiran kao patetična, nemoćna figura; kao ljupka krupnooka igračkica; otvoren za komunikaciju, dobrodušan, ali podređen protagonistima koji otelotvoravaju „normalnost“ ovog filma (tetkica i njen kružok) i zavistan od njih. 

On je egzotizovana, zaslađena, ali takođe i kastrirana Drugost, čak i doslovno, pošto ova žaba nema penis – među nogama je gladak i ravan kao Barbikin Ken – iako, kad smo već kod toga, del Toro u par navrata eksplicitno pokazuje Barbikinu, tj. tetkicinu ribicu. Dakle, ona jeste sexualizovana, a On (To) nije. Drugost je, u vizuri ovih liberala, uvek nekompletna, fali joj nešto Naše da se upotpuni (pa makar to bilo i nešto tako skromno kao što je nemačko državljanstvo).

To je klasični problem u tretmanu Drugosti čak i onda kada se pokušava biti liberalan: dakle, INFANTILIZACIJA drugosti. U ovome del Toro dosledno (mada, verovatno nesvesno) sledi svog velikog uzora, Spilburgera, na čiji se E.T. ova šećerna vodica umnogome naslanja. Jeste, narode, ovaj Čovek-Žaba tretiran je suštinski isto kao Dečak-Žaba u E.T.-u. I kod del Tora i kod Spilburgera, onaj Drugi je:

-nemoćan

-pasivan/zavistan

-infantilan

-aseksualan

-slabe asertivnosti, više reaktivan nego aktivan

-aktivnost je vezana za ljudskog protagonistu, dok drugost nose okolo kao stvar

-drugi služi kao ogledalo nama, ali nema autonomno sopstvo nevezano za nas.

Takođe, u oba slučaja, bajkoviti Drugi je doslovno LEKOVIT: on vida rane, običnim dodirom njegovih krljuštavih šaka rupe u koži nestaju kao Alanom Čumakom odnesene, on je, ukratko rečeno, samo varijacija na Magične Crnce i Magične Indijance iz proze Stivena King-burgera, čista projekcija nečiste bele savesti i pokušaj da se naivno, klinački, kompenzuju određeni stereotipovi ni manje ni više nego građenjem novih stereotipova. 

Slučajno ili ne, procenite sami, ali i Iti i Čovek-Žaba u jednom trenu „poginu“, umru, skviknu, samo da bi vaskrsnuli, poput Hrista – jedino što Iti to radi na pola filma, pa Spilburger nemilosrdno cedi dečje suze letnji dan do podne (i to maestralno radi, to je takav spektakularno besramni a vešt tear-jerk da čak i ja tek najvećim naporom svih snaga jedva odolevam da na to ne zasuzim!)

S druge strane, del Torov alter-ego Ejb Sapien (jeste, to mu je čak bila i imejl adresa zadnji put kad mi je pisao!), kao, zagine, pred sam kraj, kad nema mnogo vremena za tear-jerking jer već je ispucao dva sata na melodramu, pa zato vostane ubrzo kako bi priklao zlikovca i zaplovio sa tetkicom u srećniju budućnost...

U oba slučaja, Drugi je Pojedinac: niti vidimo niti osećamo niti slutimo njegovu Kulturu i Civilizaciju; ne postoji čak ni najmanja radoznalost da se o Njima nešto sazna. Mi nemamo pojma o Itijevoj rodnoj planeti i svetu iz kojeg dolazi (kakvo mu je društveno uređenje, recimo, i gde je on u njemu; navodno je naučnik, istraživač, ali ceo film se ponaša kao nedoraslo detence – ili oživela igračka) -

isto kao što ni u ovoj bezobličnoj vodi ne znamo ništa o Amfibiji: ima li ih još, i koliko, i kako im je uređen život u toj Amazoniji, imaju li ikakvu civilizaciju, gradove, ovo-ono, ili se samo brčkaju po vodi ko neke žabe i žive u rupama i pećinama pod vodom...

Jedino čujemo da ga urođenici smatraju „bogom“, ali osim brzoplete i površne Hrist-simbolike (gorepomenute), od toga nema ništa. Izbegava se, dakle, pitanje „ko su ONI“ a sve se, detinjasto pojednostavljeno, posmatra kroz „ko je ON/TO“. Svejedno da li je iz Sirije ili sa Sirijusa.

Važno da je kostur ispod svima isti, a ovo gore – ova superstruktura – to je nebitno, to su finese, sitne razlike... Da li grliš hladnu ljigavu žabu ili dlakavog majmuna ili glatku ljudsku kožu – pih, cepidlačenje! Kostur je bitan a ne te površinske (površne?) finese!

ON/TO ionako ne postoji kao individua, nego samo kao ogledalo na kojem se odražava naša „liberalnost“, naša širokogrudost, naša otvorenost za Druge, naša humanost prema svemu humanoidnom. 

Pitam se, samo, kako bi ova priča izgledala da stvorenje ne hoda na dve noge i nema humanoidnu građu nego, recimo, da izgleda kao neki meduzasto-hobotničarski mini-Ktulu. To je, seko, prava Drugost, a ne ova našminkana man-in-the-suit „drugost“. Tu je Rodos, tu skoči pa zaroni u tu dubinu, tu da te vidim da li bi TO zagrlila, pa u tom leglu Onih Dubokih obitavaj među čudesima i divotama zauvek!

Pre osam decenija veliki Lavkraft je napisao svoj pregenijalni anti-miscegenacijski traktat, „Senku nad Insmutom“ o (ne)mogućem braku (i seksu!) između sisara i amfibija, i o nakaznim posledicama koje iz toga proističu kad/ako se dese. Kvaziliberalni ološ ga je osudio i dan-danas ga osuđuje i grob mu prekopava i zapišava zbog toga. 

Kvaziliberali u svojim infantilnim fantazijama misle da masovno puštanje Sirijaca usred jedne radikalno drugačije KULTURE nema nikakvih posledica po tu kulturu jer ih posmatra samo kao masu POJEDINACA – pasivnih, nemoćnih, neasertivnih, zavisnih, aseksualnih... a kad ovi posle na bazenu počnu da im vaćare decu i siluju ćerke, ah, kriv im američki imperijalizam i militarizam!

Hej, kosturi su nam svima isti, pa zato - čemu insistirati na površinskim razlikama?

Ovaj miš-meš Spilburgera (pre svega iz E.T.-a) u koktel ubacuje i krupne komade Ž.P. Ženea: mišasto ženče u gl. ulozi, gusta gama u fakturi slike, stilizacija bazirana na 1950-im... Baš kao u Delikatesnoj radnji, tako i ovde na TV-u stalno idu neki nevini crno-beli mjuzikli, a iz istog filma maznuta je i scena do vrha vodom napunjenog kupatila, i otvaranja vrata koje izaziva poplavu u stanu (s tim što je kod Ženea ta scena bolja i lepša i spektakularnija)...

Sve u svemu, ova pričica uopšte nije toliko originalna, pa ni maštovita koliko se pričinilo njenim obožavaocima – zapravo je do bola predvidiva, kako idejno tako i dramaturški, a njena fundamentalna neodrživost umotana je u debele slojeve Bajke kako ne bismo primetili njenu fizičku i fiziološku neizvodljivost. 

Uostalom, bez obzira na prizore tetkičine šumovite vagine kojima nas je del Toro častio, ova romansa je krajnje čedna, kako jedino i može i mora biti – ceo film je jedna velika predigra, i prekida se tačno onda kada bi do penetracije trebalo da dođe. I prirodno što se prekida baš tu, jer tu se dolazi do kraja ćorsokaka posle kojeg nema dalje – pošto ova amfibija NEMA PIŠU!

Na svu sreću što je tako; jer da je ima, ovaj film bi stvarno mogao biti prikvel za apdejtovanu verziju „Senke nad Insmutom“!

            P.S. Finalni twist, u kojem vidimo da je tetkica od rođenja imala rudimentarne škrge, odnosno da je bila nešto kao podmetnuto dete (changeling) – budući da nam film pošteno i na vreme kaže da se ne zna ništa o njenoj prošlosti kao ni odakle joj ti prividni „ožiljci“ na vratu – zapravo NEGIRA čitavu liberalnu idejnost filma. 

Nije ovo to što izgleda!

Naime, poruka ovog filma, takva kakva je, ima smisla jedino ako se radi o ljubavi NAS i NJIH, ljudskog bića i „čudovišta“, lepotice i zveri, pripadnika dva odvojena sveta. Jedino tako bismo imali ilustraciju polit-korektne teze o navodnoj iluzornosti granica i njihovom olakom preskakanju, kao da su one samo tamo neka žica na kakvoj livadi između Srbije i Mađarske, recimo.

Freddy was NOT here!

            ALI, sa ovim otkrićem, to više nije priča o liberalnim NAMA koji orno prigrljujemo drugačije, različite NJIH, nego je priča o tome kako ISTOG PRIVLAČI ISTO: nema ničeg zemljotresnog u ljubavi jedne poluamfibije prema drugoj amfibiji – hell, dešava se svaki dan u bari pored vas. Ovim krajem Oblik vode puca sebi i u tu jednu nogu koju, kao, ima.

            Zamislite film o mladoj Mađarici (onoj što smeta između dva Slovenca) koja se zaljubi u mladog i zgodnog Sirijca, izbeglicu i migranta kojeg Zli Orban drži u laboratoriji i bocka onom električnom motkom za stoku, 

pa mu ova pomogne da pobegne u neku mađarsku pustinju, peščaru, šta god, gde bi se ovaj osećao kao kod kuće, samo da bi ova na kraju otkrila da nije zapravo ni bila čista Mađarica, jer joj je davno nestali i nepoznati tatko ustvari takođe bio Sirijac.

            E, to vam je Oblik vode, samo sa ikonografijom B-muvija nakićenom većim budžetom i licidersko-srčanom stilizacijom.

            A pošto ovaj film zapravo ne promoviše istinsku interakciju sa radikalnom Drugošću nego samo pozira da to čini, šminkerski, lažno (a verovatno i nesvesno, jer del Toro nije nikakav mislilac, već samo infantilni omažista ljubavima svoje mladosti) – predviđam mu sve nagrade i obožavanje ovoga (polu)sveta.

TWIN PEAKS (1990-1991) - Ghoul's view

            

Evo nekih fragmenata misli, impresija, prisećanja i slutnji koje osećam potrebu da sa vama podelim povodom prve dve sezone serije Tvin Piks, a povoda za to ima najmanje dva.

Kao prvo, Tvin Piks će biti emitovan na RTS-u u narednim nedeljama i mesecima, i to počev od samog početka, od 1. epizode 1. sezone, koja će biti prikazana u petak 12.01., a nakon toga će, sve redom, ići od utorka do petka uveče na RTS2 u 21h, sa reprizama od ponedeljka do petka na RTS2 u 16h. Da nacrtam, to znači da će 1. epizoda (RTS2, 21H, 12.01.) biti reprizirana u ponedeljak 15.01, a 2. epizoda biće u utorak 16.01. RTS2, 21H, sa reprizom u sredu u 16h, itd.

Kao drugo, i važnije, ostadoh dužan svog osvrta na najnoviju, III sezonu (koja će, ako to gore nije dovoljno jasno nacrtano, biti prikazana na RTS-u odmah posle prve i druge sezone). Pošto mi je januar standardno popunjen gledanjem poslednjih preostalih filmskih kandidata za godišnje BEST OF liste, ne verujem da ću stići da još jednom odgledam ceo TP3 pre početka februara, što znači da će moj osvrt na III sezonu verovatno doći na red negde u prvoj polovini februara – taman uoči RTS emitovanja III sezone...

Stoga, dok ne sazri čas za moj rivju III sezone, evo ispod mojih misli i opservacija o prve dve sezone. Takođe, podsećam da na blogu već možete naći vrlo dobar overvju prve dve sezone koji je uoči početka III sezone prošlog proleća sačinio saradnik bloga, „matoji“ (ali pazite se, tu ima spojlera), i to stoji OVDE.

Pored toga, na blogu možete čitati i moj osvrt na film TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME, koji je zapravo daleko važnija i supstancijalnija priprema za III sezonu nego što su to epizode serije koja joj je prethodila.

            A sad, uoči superfinala superserije...

            Supersubjektivni ugao

            Tvin Piks sam zavoleo na prvo gledanje, kada je tokom proleća 1991. godine ta serija bila emitovana u noćnom programu, čini mi se TVBG. I koliko god ta serija bila odlična i sama po sebi, meni će uvek biti dodatno posebna – dapače, unikatna – zato što sam je gledao upravo u najvažnijoj, najprelomnijoj godini svog života, kada sam otkrivao čudesne svetove duha i tela, ljubavi i ravnodušnosti, svetla i mraka... Da, bio sam zaljubljen tih meseci i ne mogu ni danas da vidim Odri i Bobija a da nemam neku vrstu flešbeka, ili barem posebnog sećanja na tadašnje vreme i tadašnje fetiše i fascinacije i identifikacije...

            Linča sam, u to vreme, već snažno voleo, pre svega zbog Čoveka slona koji mi je dugo, u ranoj mladosti, bio omiljeni film (uopšteno gledano, nevezano za žanr), ali i zbog tada sveže otkrivenog sveta slatke perverzije iz Plavog somota. Da, bio sam tada itekako već zagazio u ljubav prema „čudnom“, ekscentričnom, bizarnom, i nisam doživeo Tvin Piks kao nekakav šok kakav su doživljavali „normalni“ gledaoci navikli na običnije TV krimi sadržaje.  

         Ne da se nisam čudio njegovim otkačenostima nego sam ih spremno i s radošću dočekao i uživao ponajviše baš u njima, a ne u sapunici i hudanitu malog mista. Tek kasnije, sa razvojem istorijske svesti i punog poimanja konteksta shvatio sam kolika je to revolucija bila na tadašnjoj televiziji. Ali, usred revolucionarne godine mog života, koja se okretala ka mraku i propasti zajedno sa raspadom zemlje, eksplicitno započetim tog leta, Tvin Piks mi je legao sasvim prirodno.

            Ne, nisam se primao na „luckaste“ likove per se: infantilno-retardirani Endi i Lusi nervirali su me, mlaki šerif i njegova afera s onom kineskinjom smrtno su me gnjavili, kao i ljubavisanje kafedžijke i pumpadžije, te svaka pojava Džejmsa (i dan-danas ne mogu da dokučim dal' je Linč taj lik parodirao ili ga je strejt stavio onako njanjavo-patetičnog)... Nisam otkidao ni na fetišizaciju kafe (koju nisam pio tada, niti je pijem sada) i pite od višanja (koju jedem, kad je ima, ali čije odsustvo ne primećujem kad je nema), ni na za moj ukus preteranu količinu sapunice (bez obzira što je ova bila donekle izvrtana naopačke, poluparodirana itsl), a kao ozebao sunce dočekivao sam svaki nagoveštaj mistike, natprirodnog, fantastičnog, stravičnog... A kako je serija odmicala, bilo ih je sve više.

            „Damn fine coffee? Damn fine pie?“ WHATEVER! Dajte bolje još tih borova što se usred duboke šume ljuljaju na noćnom vetru (ali, da li je to vetar? Da li je to samo vetar?!), dajte BOBa kako viri iza ćoška, ispod kreveta, iza dvoseda, dajte Crvenu Sobu, patuljke i džinove i Crne Magove što s vatrom hodaju kroz vekove prošle i buduće – to mi dajte, a ne hotelijerske zavrzlame oko ril estejta, i pilane, i izbore za mis i kamiondžije i njihove narko-dilove!

            Fast forward 26 godina kasnije – i, na moje veliko olakšanje i radost, u III sezoni je poprilično sljušteno ono što me je u starom TP nerviralo ili me gnjavilo, a do 11 je odvrnuto ono zbog čega sam seriju i (za)voleo. Znači, NE hodanje manje-više utabanim stazama sapunice uz povremeno blago, jedva primetno skretanje s te stazice, nego smelo i ludo-hrabro lomatanje po žbunju i gustišu i mraku neispitanih predela podalje od stazice kojom bojažljive, konvencionalne dušice vole da gaze...

            Superpočetak!

            Ne mogu dovoljno snažno da naglasim koliko je pilot-epizoda TP ingeniozna. Iako je bila s pravom hvaljena, ona je toliko fucking dobra da se ne može prehvaliti!

            Pronalazak Lorinog tela, umotanog u plastiku... Reakcija Pita i Endija, pre svih, ali i starog doktora... Apsolutno genijalno postepeno saznanje, u školi, šta se zapravo desilo... To kako Dona sabira 2 + 2 + 2... Ona učenica koja istrči van škole plačući... Bobi koji se lomata i bacaka i svađa po hodniku... Pa onda reakcije Lorinih roditelja, čisto zlato...

Koncentrični krugovi koji se šire oko tog jednog leša i to kako postepeno uzburkavaju čitavu tu malu zajednicu – to je toliko genijalno uhvaćeno i preneseno, sa istinskom dušom i razumevanjem, sa ljudskošću, nesenzacionalno, ne kao gimmick i plot point, kao „ok, mrtva cura, ajde idemo odma na plot-plot-plot, whodunnit“ nego sa Linčovim trejd-mark smislom za ritam, za doziranje, za tempo, za akcenat, za detalj... Čisto besprekorno savršenstvo!

            To se zove udica! Nikad me više u životu nijedna prva epizoda ili pilot nisu ovako vešto, pametno i sa srcem i dušom (ne isključujući pritom mozak!) upecali. I to ne samo zbog vulgarnog hudanita (Ko je ubio Loru Palmer? Ko je upucao Mister Bernsa? Ko je Kartmanov pravi otac?...) – mislim, OK, naravno da je i mene to zanimalo i da je to bio jedan od motora serije, ali mnogo više me je zaintrigirao ceo taj pažljivo izgrađen svet, a naročito nagoveštaji daleko šire i mračnije (natprirodne) pozadine tog jednog ubistva. Dakle, od starta me je više zanimala osobena mitologija (šta su sove ako nisu stvarno sove?) nego sociologija „malog mista“ i njegova prizemna sapunjara (dal će ovaj da se spanđa s onom i dal će ona da otkrije da je onaj vara...).

            Superglumci

            Dopustite mi samo par kratkih truizama koje moram da izbacim iz sebe: uz svu navodnu Linčovu otkačenost, ekscentričnost i šta ti ja znam, ono što po meni nije dovoljno hvaljeno kod njega jeste njegova ljudskost – i smisao za (pravog) Čoveka i pravu Ženu, ukratko, za kasting najsavršenijih mogućih glumaca. To važi za sve njegove filmove, počev od Eraserheada pa nadalje: koliko god Linč bio slikar po izvornoj vokaciji, on nikada nije puštao da Slika (i Stil) zasene Čoveka. To je činio za razliku od nekih drugih, npr. Hodorovski ili Arđento, koji su svoja ludila i vizije ovaplotili koristeći pretežno B i C glumce, a čak i kad su imali ponekog iz A lige, uglavnom nisu znali šta bi s njim – npr. Maks fon Sidou u Sleepless.

Linč, pak, iako površnom gledaocu može delovati kao nekakav „style over substance“ autor, nekakav provajder oniričnih, iracionalnih bulažnjenja bez ikakvog smisla, čovek koji baca na ekran koješta bez reda i smisla, kako mu ćune ili šta mu se u snu javi kako bi zasenjivao prostotu svojom „ekscentričnošću“ – hej, sreo sam mnoge zastupnike ove „teorije“ i pričao sa njima! – zapravo je odličan storiteler, i to je kvalitet koji mu do sada, takođe, čini mi se, nije bio dovoljno prepoznat i pohvaljen. Taj čovek ume da ispriča priču – da, priču, sa početkom, sredinom i krajem, i sa smislom povrh svega!

Možda je on, ponekad, priča drugačijim ritmom, sa drugačijim akcentima, iz neočekivanog ugla i odvede u nekonvencionalnom pravcu, ali to nikako ne znači da su, kao što sam često slušao, filmovi kao Lost Highway i Mulholland Dr. bez smisla. Naprotiv. Ali treba pažnje, strpljenja, treba sposobnosti da se odbace izlizane štake i istrulele štule holivudske naracije kako bi se ušlo u Linčov svet, i uživalo u njemu...

A taj svet je, kažem, još komunikativniji (i složeniji!) nego nekih drugih Na-Slici-Zasnovanih-Reditelja baš zbog svoje ljudske dimenzije – zbog snažnih likova snažno oživljenih vrhunskim glumačkim kreacijama. Bilo da se radi o odlično odabranim veteranima (Džon Hart, Denis Hoper, Hari Din Stenton...) ili manje-više novajlijama koji su tek kod njega procvetali (Džek Nens, Kajl Meklahlan, Lora Dern, Šeril Li...) – oni se Linču prepuštaju u potpunosti, jer taj čovek zrači poverenjem i ljudskošću: znaju da neće biti zloupotrebljeni nego vrhunski upotrebljeni, čak i ako ne znaju baš sasvim šta tačno rade tj. gde se baš u velikoj slagalici njihovo parče nalazi.

Ali sve ovo je zapravo samo dugačak uvod kako bih kazao sledeće: uz svu čast i poštovanje celom glumačkom ansamblu, ako bih u prve dve sezone morao da izdvojim jednog glumca, to bi bez i najmanje dileme bio – Rej Vajs! Da, Lorin tata. Šta taj čovek tu radi!!! Kroz šta sve prolazi! Koje sve emocije ima da izrazi, i facom i celim telom! Mikrogluma, makrogluma, brzalice, zezalice, zlokobna mrštenja, sreceparajuća plakanja, jezivi plesovi...

Lik istovremeno zastrušujuć izvan svake mere (ultimativni zli Pater Familias – oličenje najgoreg straha, da ni u sopstvenoj kući, ni od svog najrođenijeg nisi siguran!) i dirljivo patetičan, kada shvati šta je, posednut, nesvestan (?), izvan kontrole, učinio – oskrnavio i ubio svoje najvoljenije: kakav raspon, kakvo ludilo zahtevati od jednog glumca da to sve pokrije – i kakav unikatni fenomen da se to, zapravo, desi, bez greške, bez ijednog iskliznuća, jezivo ubedljivo, i zastrašujuće, i dirljivo... 

To što je Rej Vajs uradio u Tvin Piksu (uključujući, naravno, i film – gde je još jeziviji!), to je za sve antologije, sve nagrade, sve udžbenike, sve ordene, spomenike, zlatne zvezde, holove slave, Emije, Emue, Globuse, Oskare, Palme, Međede i ostalo.

To važi i za Grejs Zabriski, koja mu tu igra ženu, mada na svoje pravo jezivo mesto dolazi tek u III sezoni...

            Super-Pad i Super-Bomba

  

            Da, moram se složiti sa opštim mišljenjem – ne volim kad se to desi, radije bih da pišam uz vetar i stojim sam na pustopoljini, da budem originalan, sam samcit protiv svih, ali ne mogu; volim Platona al' mi je istina draža. Naime, jeste, Tvin Piks nakon što Lilend Palmer skonča u apsani počinje naglo da pada i ne uspeva da stane na svoje noge – sve do spektakularne finalne epizode, koju je Linč napisao i režirao. Priznajem, ima i tom otpatku od polusezone zabavnih delova – recimo, genijalna slešer-horor scena Liovog buđenja iz retardacije i proganjanja neverne ženice – ali ceo taj podzaplet sa Vindomom Erlom bio je krajnje nezanimljiv u startu: slepo crevo u seriji koja se otrgla iz ruku Linča (koji je bio zauzet snimajući svoj najslabiji film – barem za mene, Divlji u srcu su mnogo divljine i nimalo srca, a sve napadno uninvolving).  

Nimalo čudno što je to slepo crevo neceremonijalno odstranjeno u Linčovom finalu II sezone – smejem se samo kad pomislim kako je Vindom bez respekta zgužvan i bačen u kantu za đubre tom prilikom (u Crvenoj sobi, od strane Boba), kao Linč da kaže: „Jebo vas ja, ostavim vas same par meseci i vi mi izađete sa OVIM?! Bacaj to tamo i da ga više ne vidim!“ Još manje je čudno što tokom cele III sezone Vindoma niko više nije ni pomenuo. Kao da ga nije ni bilo...

            Da i ne govorim o drugim promašenim podzapletima, recimo predosadno nagvaždanje sa ludilom Bena Horna i njegovih reinscenacija bitaka iz Građanskog rata! Pa teško mi je bez psovanja da uopšte išta kažem o tom kretenizmu, o tom traćenju još jednog nedovoljno hvaljenog glumca (što se mene tiče, Ričard Bejmer je jedan od vrhunaca I sezone TP, uživanje za gledati, i ako bih imao neke zamerke na III sezonu, a imam ih, jedna od njih se sigurno odnosi na to što mu nije dato ništa zanimljivo da radi). Ili Zauvek-Dosadni-Džejms i njegove couldn't care less neo-noir peripetije. Ma, neću dalje o tome.

Samo da potvrdim i potpišem: II sezona se istrgla iz ruku svojih tvoraca, odlutala u pravcu preteranog kreveljenja i slepstika i karikature, izgubila se duša, sve je otišlo predaleko u parodiju, i koliko god meni lično bilo žao zbog otkazivanja serije, tada, ne mogu reći da ne razumem njene finansijere. To više nije bio TP koji smo voleli, želeli i zasluživali, nego travestija koju je Linč pokušao da zauzda – ali premalo, prekasno. Njegova ludački dobra „poslednja“ epizoda zaista je jedan od vrhunaca serije, ali – zbog onih 7-8 koje su joj prethodile, sasvim je razumljivo zašto umalo nije i ostala poslednja (bez obzira na više nego otvoreni kraj).

Odjeci...

Nije ovo ni mesto ni prilika da pišem o skoro neizmernom značaju i uticaju ove serije ne samo na igranu TV produkciju nakon nje nego na svekoliku pop-kulturu... Ali ću vas, a propos toga, podsetiti samo na moj tekst o Sklavijevoj aproprijaciji Tvin Piksa u čuvenoj dvoepizodi Dilana Doga: Dilan Dog u Tvin Piksu!

Uostalom, pisano je već puno o tome u proteklih četvrt veka. Ali od svega zabavnog i ludog što je ta serija uradila (a uradila je MNOGO) izdvojiću ono što je, za moj horor groš, primarno – a to je kako je podmuklo, kvarno, zajebano, lukavo (polako, prvo na kašičicu, pa tek posle na kutlaču) najširem auditorijumu, uljuljkanom u veri da gleda ljupku krimi sapunicu sa otkačeno-simpatičnim likovima, uvalila HOROR!

I to pravi, nepatvoreni, gaće-useravajući, nadrealni, crni, košmarni horor – a ne detinjarije koje su se u to vreme na televiziji izdavale za horor tipa TALES FROM THE CRYPT, TALES FROM THE DARK SIDE, MONSTERS i imbecilne mini-serije Mika Gerisa po Kingu ili bez Kinga. Ne kažem da u tim serijama nije bilo i finih epizoda i pažnje vrednih stvari – ali ipak, naglašavam, čak i u najboljim izdanjima to je ipak infantilni horror-lite, dijetalni horor za decu i vikendaše. Tvin Piks je na TV doneo HOROR, bato, za odrasle!

A ako to važi za prve dve sezone – u kojima je to bilo pomalo bojažljivo, utopljeno u more mehurića od sapunice – koliko li to samo mnogo više važi za balls-to-the-wall ludačku nadrealnu I-don't-break-for-no-one III sezonu! Ali o tome, uskoro...

Za oko 25 godina