izabrana dela

izabrana dela

субота, 25. април 2009.

UGLY SWANS


***
3


UGLY SWANS je radio k. lopušanski, autor mojih omiljenih ruskih postapokaliptičkih SF filmova, POSETITELJ MUZEJA i PISMA MRTVOG ČOVEKA (već prikazanih na ovom blogu), kome je i žanrovski i estetski i po ugođaju sličan.

u oba slučaja radi se o gusto-atmosferičnim, prejebano-dobro uslikanim, pompezno-koreografisanim (u smislu mega-mega scenografije), duboko-zamišljenim, sumorno-nihilističkim i explicitno apokaliptičkim filmovima.

ključna razlika je u tome što je MUZEJ pre svega a mood piece, u kome je zaplet sekundaran građenju atmosfere sveta-đubrišta i Kraja Čoveka, dok LABUDOVI (po braći strugacki) ne da imaju zaplet, nego povremeno kao da pokušavaju da pariraju holivudu svojom dinamikom i saspensom i misterijom i uopšte žanrovskim momentima.

na žalost, ono što prolazi u mood pieceu NE prolazi u plot-based filmu: previše je proizvoljnosti, nedorečenosti i protrčavanja kroz bitne stvari a da uspeva da zaživi bilo gl. junak, bilo SVET u kome se film zbiva.

a SVET je neka bliska budućnost u kojoj tajanstveni događaj –kao u STALKERU, takođe po braći – kreira nekakvu ZONU koju vojska smesta ogradi, a unutar koje se dešavaju svinjarije koje možda imaju neke veze sa vanzemaljcima, iako su oni najmanje bitni, jer je film o ograničenostima ČOVEKA.
i to lepo zvuči kao premisa, jer, ovo je zapravo film u kome DECA osuđuju svet ODRASLIH, i odbijaju ga TOTALNO, sa svim što on nosi. ja imam lični afinitet prema toj tematici, mislim da je to pregnantna tema: uostalom, jedan od 15ak mojih najomiljenijih filmova – BATTLE ROYALE – upravo je o tome: o nesavladivom i nepremostivom jazu generacija, o ratu između dece i odraslih, i o nekrofilno-tanatofilskim uništiteljskim porivima koje ODRASLI kontunuirano, kroz školu i dr. oblike ispiranja mozgova, implantuju u nova pokoljenja. zato i obožavam taj potpuno idealistički i nerealan, dirljivo patetičan, beznadežan kraj BR-a u kome dvoje tinejdžera trče, sami protiv svih, protiv ogavnog sveta odraslih.

e, to je kod fukasakua čisto genijalno prikazano, i greške nema.

avaj, kod lopušanskog ta tema šlajfuje zbog loše dramaturgije, slabih likova i naglašenog propovedništva koje je uvek smrt za odličan film.

dakle, uvod je neoprostivo predug, film počinje sa 3-4 scene koje su apsolutno preduge i u disproporciji sa svojim značajem za bilo zaplet bilo idejnost filma; da se razumemo, jesu intrigantne, stvaraju osećaj misterije, ali a) preduge su, čak i kao takve; i b) misterije ima i u kasnijim scenama, pa su za te svrhe ne previše bitne.

film ne uspeva da nas veže za gl. junaka: pre svega, kasting je slab, taj baja izgleda kao lučki radnik ili washed-up ex-cop koji je sada nekakav sleazy private-eye, a nikako ne izgleda kao (dobar) pisac. ok, možda koa jedan od onih provincijskih nabeđenih piskarala iz nekih skrajnutih domova kulture koji im objavljuju zbirke poezije i autobiografskih kratkih priča od jedva 100 stranica, u tiražu ne većem od stotke… takav pisac, možda.

zatim, ajde i ako poverujemo da je on pisac, film ne uspeva da opravda pitanje: šta će koj moj jedan *pisac* usred strogo pov. un misije koja prati dešavanja u zoni? (to je, slutim, fetiš braće strugacki, pisaca, koji moraju da u svaku expediciju –kao u STALKERU- ubace i nekog - pisca; za njih je biti Pisac očito jedna od najvećih stvari koje neko može biti pa gde god nađu zgodno mesto, oni Pisca posade!). najzad, ajde i ako prihvatim da je taj neobrijani masnokosi akrep nekakav pisac (OK; možda je ruski kaunterpart bukovskog – ne mora baš svaki pisac da izgleda kao žgoljavi proćelavi jevrejski naočarko!), pa i ako prihvatim da je on iz nekog misterioznog razloga strašno bitan za UN misiju u Zoni u kojoj se dešavaju svakakva čuda – ono što ne mogu da prihvatim jeste jedva-skicirani, i maltene usput pomenuti detalj da je on u Zonu došao jer mu je u tamošnjoj školi – ćerka! o njihovom ranijem odnosu (gde je majka?) ne saznamo ništa, njihovog sadašnjeg odnosa – nema, a čak ni to ne potresa mnogo našeg pisca – a onda, prc, na kraju filma se od nas traži da taj (ne)odnos između njih primimo zdravo za gotovo kao KLJUČAN i za zaplet i za temu i ideju filma!

e, pa ne može to tako, konstantine, nisi tu priču počeo da mi pričaš, ne možeš mi sad u 5 do 12 ubacivati te fore i fazone!

javlja mi se da je to sve bolje objašnjeno kod braće S, ali to nije nikakva uteha kad imaš FILM koji više deluje kao proizvoljno izmontiran materijal iz serije od 10 epizoda, pri čemu prvu polovinu filma čine cela 1. i cela 2. epizoda, a onda ono resto čine slabo-povezani fragmenti scena iz preostalih 8 epizoda!

šteta, jer ovde je zaista bilo jakog potencijala, ali se u njegovom uobličavanju u scenario mnogo toga izgubilo.

ostao je film koji izgleda zaprepašćujuće fenomenalno dobro: prizori polu-potopljenih zgrada starinske arhitekture, kišom isprane stare kuće oljuštenih fasada, propale iznutra kao i spolja, stalni kolorit crvene i crne koji je za mene dovoljan da mu dam zvezdicu više samo zato, pa onda odlični kostimi, maske, veoma creepy scene sa decom koja su (pod alien uticajem?) postala pametnija od svojih roditelja, itd. itd. 

dakle, ima itekako dovoljno razloga da se ovo pogleda, ima se u čemu uživati (naročito na vizuelnom planu, koji je prebogat kao i uvek kod lopušanskog), ali krajnji utisak je –na narativnom i idejnom planu - ipak prilično razočaravajuć i polovičan.

1 коментар:

čedomir-psiho bio-preparat је рекао...

haha.lopušanski nije fukasaku.