izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 17. август 2009.

VANREDNO STANJE

Horor priča
© Dejan Ognjanović
Napisana
20-21.XII 2003.

Prvo objavljivanje: Ulaznica, Zrenjanin, br. 193, decembar 2004, str. 45-49.
Takođe dostupna na sajtu www.art-anima.com .

Sve ilustracije uz priču
© Dejan Ognjanović



Sedeo sam u kafanu 'Kod Đošu' kad su javili da je počelo sranje. Čeda i Joca su bili sa mene. Pili smo pivo u baštu, pošto je bila vrućina unutra. Flaša mi je bila pri kraju kad čusmo graju, pa reko: daj da dignem dupe i vidim šta se dešava.

''Koj vam je moj?'' pitao sam još od vrata. Svi su bili nagrnuli oko televizor, al ja sam mislio da se nerviraju što 'Radnički' opet gubi, i uopšte se nisam nadao da je nešto ozbiljno. Uostalom, kad se pa nešto ozbiljno desilo u Nišku Banju? Pijane budale, potrišu se sa unapred izgubljene utakmice. Pogledom sam tražio Stevu, al umesto za šankom sad je i on stajao s ove strane, i gledao u televizor. Onda shvatih da je bagra nešto mnogo ozbiljna, i da ne gledaju utakmicu, nego vesti. Priđo bliže, al najava se taman završavala: ''...Moli se građanstvo da se ponaša prisebno i ne širi paniku. Više vesti čim dobijemo nove izveštaje. Ne menjajte kanal.'' 

Onda krenuše reklame.

''Dobro, oće li neko da mi kaže šta ste se tolko uzbudili: jel počeo rat, ili šta?''

Svi u glas počeše da galame, i ja opet ništa nisam razumeo. 'Kako to može?' vikali su jedni. 'Ma nisi ti to dobro čuo!' ponavljao je neko. 'A u kurac, kad svi kokodačete, pet minuta ne mogu da vas utišam!' 'Lepo sam čuo. Rekli su: mrtvaci!' 'Ma to je neka zajebancija. Daj pusti BK, možda oni javljaju nešto.'

''Stevo, daj još jedno pivo,'' reko ja, ''i kazuj više čemu ovolka galama.''

Steva je bio ladan ko špricer. Sećam se, još ono kad su nas bombardovali, njega je boleo kurac: ''Ma koj gi jebe u dupe! Ja se ne sakrivam u podrum. Ako oće da me utepaju, evo me, tu sam.'' Sve vreme rata sa Nata on je sedeo u kafanu, pio pivo sa ostali, i jebao mater amerikansku svemu što leti.

Otvorio je flašu i reko: ''Jebem li ga, Toša čuo da su rekli - oživeli mrtvaci, digli se iz grobovi, tako nešto. Al dok sam ja došo do televizor ništa više nije moglo da se razabere.''

''Eh, baš 'mrtvaci'?'' čudio sam se ja. Toša je najćutljiviji od celu tu bandu, i čak nije ni mnogo glup. Od njega ne bi očekivao da se na taj način zajebava. ''Pa... Šta ti misliš?''

Steva sleže ramenima: ''Ma boli me kurac i da su mrtvi ustali. Ako im trebam, znaju gde će da me nađu.''

Ja izađo na vazduh. Osluškivao sam noć. Stvarno, osećalo se nešto... drugačije.

''Jel čujete?'' pitao sam Čedu i Jocu.

''Šta?'' reče Joca. Iz Čedu su me gledale četri čašice ljute, i on nije ni pokušao da zine.

''Pa... Buku. Kola. Mnogo ih je na auto put. I ljudski glasovi... I, još nešto...''

''Petak je. Uvek je tako uveče kad deca krenu u grad.''

''Ma nije isto,'' reko ja, mada nisam bio siguran baš kako i po čemu. Al neke ideje počeše da mi se vrzmaju po glavu: ''Ajmo u Banju.''

''Koj ćemo kurac tamo u ovo doba?''

''Ajde, objasniću ti usput.''

''A... Gde ćemo?''

''Na groblje.''

Joca je moj najbolji drugar. Volim ga zato što mi se nikad ne protivi. Mislim, oduvek smo se dobro slagali, i tako to. Uvek je tu kad ti zatreba. 

Njegov fića, istina, odavno je za na otpad, al nas trojica se nagurasmo unutra i on ga pokrenu skoro iz prve. Kad dođosmo do auto put, odma mi je bilo jasno da se nešto vanredno dešava. Nikad nema ovolko kola ovako kasno uveče, petak ili ne petak. I svi su se spuštali niz banjsko brdo, prema Niš. Jebem ti sunce, pomisle se. Što si ne poneso flašu! Joca je potezao iz njegovu dok je čekao da se nekako uključi na put prema Banju.

''Sve, sve - al još mi nije jasno šta ćemo na groblje usred noć.''

''Idemo kod Ludog Zareta.''

Čeda se glasno cerekao.

Joca je buljio u mene.

''Oću izbliza da vidim šta se dešava. I da proverim jednu glasinu.''

Ludi Zare je išo u školu samnom. Odnosno, više nije išo nego što jeste, zato su ga na kraj i isterali, al jedno vreme je bio u moje odeljenje. Još u peti razred je bio siledžija. Tuko je sve živo, uzimao pare deci, niko nije smeo u oči da ga pogleda. Onda je, kad dođoše ratne godine, postao 'biznismen'. Posle rata napravio sebi najlepšu vilu u Donje Međurovo. Prošle nedelje se sa audija zakucao u drvo na auto put prema Trupale. I on i ona njegova Ivana ostali na mesto mrtvi. Čujem da su ih saranili jedno do drugog.

U Ivanu sam jedno vreme i ja bio zaljubljen, al to je bilo odavno. S njom nisam imao šanse. Na kraju sam oženio Jasminu, komšiku iz druge ma'ale, koja možda nije tolka lepotica, al barem dobro kuva, i vredna je.
Nego, sve to nije tolko bitno kao ono što sam čuo od Peru. On je, za razliku od mene, išo na Zaretovu saranu. Kaže, zakopali ga zajedno sa ono prstenje što je uvek nosio otkako mu upala sekira u med. I sa onaj zlatni lanac od pola kile što nikad nije skidao. To nisam pominjao Joci, niti Čedi.

''Znaš...'' poče Joca, dok je vozio kroz cigansku ma'alu ka groblju, ''možda je istina to što su javili na TV. Mislim, ako su stvarno... Mrtvaci...''

''Jeste - mrtvi se digli!'' cerio se Čeda. ''Ko što se digo moj kurac! Ha ha ha! Na kukovo leto!''

''Pa dobro, al... šta ako stvarno jesu?'' mucao je Joca. ''Nije pametno da idemo tamo. Vidiš da svi beže.''

''Slušaj Joco, nešto ću da ti kažem. Ti si za vreme bombardovanje kao rezervista šiljio kurac tu, po sela oko Niš. Ja sam, kao što znaš, bio na Kosovo. Šes meseci u Đakovicu, Prizren i okolinu. Kad je bilo najgore sranje. I ja se više ne plašim ni od živi, a kamoli od mrtvi.''

Čeda me je tapšao po rame: ''Tako je... Hik!... Tako govori pravi Srbin!''

''A još jednu stvar da ti kažem koju sam naučio na Kosovo: ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni koji beže. Ko ne reskira - ne dobija.''

Već smo stigli do grobljansku kapiju kad videsmo jednog od ovi.

Išo je nekako nesigurno, ko da je pijan, i lice mu je bilo skroz žuto. Nije baš prijatan prizor, al vido sam ja mnogo gore. Kad smo ga zablesnuli sa farovi, on izbeči oči i nekako se iskrivi u stranu, kao da bi da se zaštiti.

''Ama... Jel ovo...?'' čudio se Joca. Čeda je podrignuo.

''Ne mogu da verujem.''

''A ti nemoj.''

Nekolko nji je tumaralo po ulicu, al nisu mi delovali opasno. Spori. Mlitavi. Mrtvi. Da ga jebem ako ću od ovo da se plašim!

''I... šta ćemo sad?'' Joca me je gledao kao da se kaje što me je poslušao.

''Za vas dvojicu ne znam, al ja izlazim napolje. Mora nešto da proverim. Jeste li samnom, il će ko pičke da sedite u kola?''

''Ama... A ova čuda? Ako nas napadnu?''

''Slušaj, ovi mi ne izgledaju opasni. Za svaki slučaj, od Stevu sam pozajmio palicu za bejzbol kad smo pošli. 

Ti uzmi neki alat ako imaš u kola, ako ne - samo hodaj iza mene. Ajmo, dok nas neko nije preteko.''

Kako sam to reko i izašo napolje, tako vido Pirketa i njegovu bandu: izlaze iz groblje. E, u kurac! Odma mi se smrači pred oči. U pesnicu je stezao zlatni lanac.

''Gde ćete, paceri? Jer niste čuli da su mrtvaci ustali?''

Dva njegova kompanjona su nosili plastične kese, krcate. Cerili su se.

Izgledo bi glupo da sam se tu okrenuo i vratio u kola. Nisam teo da priznam poraz. Zato reko: ''Ajmo, momci. Zamnom.'' I tako uđosmo kroz kapiju.

Noć je bila vedra, i bilo je svetlo na groblju. Čulo se nekakvo jaukanje, mumlanje, čak i vrištanje negde u daljini.

''Ko to vrišti?'' štrecao se Joca.

''Tvoja žena, Radojka! Ajde sad, nemoj si pička.''

Joca poteže iz flašu, i ućuta. 

Onda videsmo nešto kako ide na nas. Krupna figura, glavata, ćelava. Zare. Ludi Zare. Ali sad je samo Mrtvi Zare.

Bio je sav razdrljen: svilena košulja pocepana, oči unezverene. Mumlao je nešto i pipao se za vrat. Priđo mu na metar. Nije pokazivao da me poznaje, il da ga je briga što sam tu. Podsećao me na Jocinog ćaleta, koji je završio senilan i izgubljen od previše rakije.

''Gledaj ga sad,'' reko ovoj dvojici, koji su stajali iza mene. ''Više nije strašan.'' Gurnuo sam ga vrhom bejzbol palice, i Zare se zatetura unazad. ''Baaaaaa...'' reče on. Čeda se smejao.

Zare je izgledao kao da oće da prođe pored nas. E, ne može, brajko.

''Gde ćeš be, frajeru? Šta je, pošo si negde?''

Ovaj je buljio ko idiot. Ja ga opet gurnu sa palicu, i on se zanese, spotaknu se o grob iza, i pade. 

''Jel znaš otkad sam čekao ovaj momenat?'' Zamahnuo sam palicu, pa ga iz svu snagu razvali u facu. Ona se malo ulubi, al bez krvi. Teo sam da vidim krv. Tresnu ga još jedared, pravo u nosinu, i koske prsnuše. Pa opet, u čelo. I opet. I opet. ''Mamicu ti jebem, šta si ti bolji od mene? Misliš da si neki frajer? E pa puši mi kurac, u usta te jebem!'' I onda izvadi stojka, pa isprazni dva piva pravo na kašu što mu je od lice ostala. Mlaz je oprao sukrvicu i parčići od mozak što su ispali na pocepanu facu.

''E, i ja bi mogo da se olakšam,'' reče Čeda. Joca ustuknu, a onda se i on pridruži. Vala smo ga okupali bolje nego familija kad ga je spremala za saranu.

Onda vido još nešto. Još jedna poznata faca. 

Ivana. 

Bila je malo raščupana, i sa raskopčanu bluzu, al inače nije se mnogo razlikovala od onu kako je pamtim. I dalje se pravila da me ne poznaje. Bečila se u nešto kroz mene i tela da prođe ko pored tursko groblje.
Pa ne može to tako. Nije lepo.

I eto, pojebasmo je.

Prvo ja, onda i Joca. Čedi nije teo da se digne.

Ko od nas nije sanjao da pojebe Ivanu, onih dana? Al džabe, nismo bili njena liga. Tela je lepo da se obuče da bi mogla da se svuče. Kurvica.

Pa, i nije bila nešto posebno. Suva. Ladna. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne i ćuti dok ne završim poso.

Probao sam da joj mesim sise, al bilo mi nekako gadno kad vido da mi ostaje otisak od šaku, kao u testo, pa prestado. Svršio sam unutra. Eh, otkad nisam. Ona moja mi ne da. Mada, beše mi pomalo krivo što joj nisam svršio na facu - to sam oduvek teo. Znao sam, posle dva piva nema smisla da pokušavam još jednom. Nisam teo da ispadnem šonja, kao Čeda. Kad je svatio da neće da mu se digne, mada ga je treso i bacao u nesves sve vreme dok smo je ja i Joca taslačili, on reče: ''E, momci... Jel znate vi... da to, što radite... nije normalno?''

''Aj ne sviraj kurcu,'' reče mu Joca. On se malo okuražio otkako se olakšao u Ivani. ''Oćemo li još malo da prošvrljamo po groblje?''

''Ma zajebi,'' reko ja. ''Žena će mi sere što tolko kasnim. Idemo.''

''A ova? Neće valjda... ovako da je ostavite?'' pito je Čeda. Pre nego što smo svatili koje priča, on uze Jocinu pivsku flašu, uhvati dno u obe šake, pa zabi grlić Ivani pravo u usta. Nešto zakrcka – ne znam dal flaša il njeni zubi. Gurao je i nabijao dok joj nije došo do grla.

''Gaaaaaa...''

''To! Puši gaaaa!'' smejao se.

I tako se to završi: ne orobismo Zareta, al barem pojebasmo Ivanu. Kakvi smo baksuzi, još smo i dobro prošli. Mrtvaci što smo ih sretali na groblje i na ulicu nisu nas dirali.

Kad sam došo kući, Jasmina od vrata poče da histeriše: ''Gde si dosad, šljokčo, crvi te izeli! Jesi čuo šta se dešava bre, vanredno stanje uveli, mrtvaci ustaju iz grobovi, a ti ločeš u kafanu! E, blago meni, mogli su dosad da me izedu, kakvog muža i zaštitnika imam!''

''Ajde bre, ne toroči po mnogo,'' reko ja. ''Baš će na tebe, takvu, da se zalete da te izedu! Šta si se primila tolko? Preživeli smo svakakva vanredna stanja, pa ćemo i ovo. Šta ima za večeru?''

Ja uzo daljinski, a ona ode u kujnu.


* * *

1 коментар:

vilja је рекао...

"Suva. Ladna. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne i ćuti dok ne završim poso"


Hahaha ovo je crnooo. Dobra priča, a po meni, bila bi još bolja da je scena nekrofilije detaljnije opisana. Kao: kako je mirisala Ivana, šta je sa crvima(ipak je prošla jedna nedelja od ukopa), tako neki "sočni" detalji...nema potrebe da brineš za dobar ukus kad već i onako pišeš zombi priču....Btw, zar ne bi bilo bolje "svršim poso" nego "završim poso?"