недеља, 8. септембар 2013.

ANGST (1983)


**** 
4+

            ANGST spada u sam samcit vrh liste najboljih među neizvikanim, neopravdano retko hvaljenim i još slabije znanim hororima. Mnogima od vas možda je ovo i najbolji film za koji do sada niste čuli, ili jeste čuli, nekad negde, ali ga niste pogledali jer vam ga niko do sada nije dovoljno ubedljivo preporučio.
            Ovo je prvi i jedini film austrijanca Geralda Kargla – kultni naslov koji sam prvi put gledao početkom ovog milenijuma, zajedno sa buljukom drugih retkih, tada praktično nenabavljivih horora (pre divxa, pre torenta...) koje je u svom kombiju u Srbiju dovezao veliki Italo-Srbin, Giulio The Bastard, u kutiji prepunoj VHS kaseta, zajedno sa brdom mrljavih kopija GUINEA PIG serijala, kvazi-snuffova (uključujući japanski PSYCHO), opskurnih italijanskih horora bez titla i sličnog materijala koji sam mu zatražio na osnovu njegovog spiska.
            Bilo mi je to veliko otkrovenje – bilo, i ostalo. Nedavno sam se podsetio ovog filma povodom 30 godina od njegovog nastanka; tačnije, slovenačka filmska revija EKRAN osetila je da taj jubilej vredi obeležiti, a pošto Glodur zna koliki sam obožavalac ovog filma, bilo je prirodno da me angažuje da napišem prigodni tekst u kome ću objasniti vrednosti i značaj ovog bisera art-horrora. Zbog toga, da se ne bih ponavljao, preporučujem da taj tekst pročitate u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od četvrtka, 05. septembra.
            Tekst u EKRANU ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje sam dobio direktno od reditelja. Neke od njih vidite sada i ovde, na blogu. Nažalost, Kargl i dalje, i dan-danas, nerado govori o tom filmu, ne daje intervjue, ne pojavljuje se u javnosti povodom njega... Na to su me upozorili Bečlije kada sam pre par godina bio na Slash festivalu – naravno da sam, čim sam kročio u Beč, smesta pitao za Kargla: gde je, šta radi, može li se čuti/videti... Rekoše mi da ga je finansijska i svaka druga propast tog filma, u vreme premijere, dotukla i zagorčala mu život, i to nije popravila ni činjenica da je danas ANGST priznat kao značajan i vredan (ne samo) kult film u koji se kunu filmadžije kao što su N. V. Refn i G. Noe (potonji ga je stavio na svoju all time top-10 listu u anketi BFI-ja i tvrdi da mu je to bio ključni uticaj za SEUL CONTRE TOUS). ANGST je u međuvremenu dospeo mnogo dalje od provincijalne Austrije koja nije umela da ceni film, a ovaj, ako ćemo pravo, zaista kao da je pao s neba u tu kinematografiju, otprilike kao SRPSKI FILM u našu. 
            Zato je Kargl i meni nedavno, kada sam mu poslao mejl s molbom za intervju, ljubazno odgovorio da je već tolike slične molbe odbio u proteklim godinama da sada ne bi bilo u redu prema njima da baš meni prihvati. Ipak, na netu možete naći jedan jedini intervju – iliti javni razgovor – koji je obavio sa Jorgom Butgerejtom, pa barem neku predstavu o njegovom stanju uma, kao i o njegovom filmu, možete naći OVDE.
            Rekoh, neću da se ponavljam i prepričavam već napisani tekst o ANGSTU. Umesto toga, na ovom mestu okačiću samo neke teze, da bi srpsko, slovenački-nečitajuće čitateljstvo moglo da stekne bar neku ideju o tome šta je taj ANGST i zašto mu dajem svoj Pečat Preporuke. Pa, evo...
            To je jedan od 5-6 najboljih (i najnekonvencionalnijih) filmova ikada snimljenih na temu psiho-ubice. Ili, preciznije rečeno, koji psiho-ubicu koristi da bi iskazao nešto univerzalnije i još mračnije, jer tiče se svih nas...
            Unikatno opresivan, mučan, šokantan i gnusan film: doslovno da osetite nuždu da se istuširate posle gledanja. A to NIJE postignuto eksplicitnim sadističkim iživljavanjem, krvoliptanjem i prosutim utrobama, nego vrhunski upotrebljenim, inovativnim filmskim jezikom. U tom pogledu sličan je inače po svemu drugome različitom remek-delu, TEKSAŠKOM MASAKRU MOTORNOM TESTEROM (1974), koji takođe osećaj mučnine i nesnosne perverzije i gadosti postiže skoro bez imalo splatter efekata.
            Izvanredna, antologijska glavna uloga Erwina Ledera (Das Boot, 1981). Ovakvog psiha još niste videli. I verovatno i nećete. Zahvaljujući njegovoj glumi i specifičnom načinu snimanja ANGST postiže učinak maltene direktnog prenosa iz glave duboko poremećenog čoveka.
       ANGST egzistira na tankoj liniji između žanra i arta, eksploatacije i eksploracije, mučnine i zadivljenosti, između "čistog" i narativnog filma – neuhvatljiv, neodredljiv, težak za definiciju, kao i svi stvarno unikatni, veliki filmovi.
         ANGST ima izuzetan ledeni fascinantni elektro skor Klausa Šulca (Tangerine Dream).
         Najzad, uz sve druge kvalitete koje bih mogao nabrajati, navešću još samo dva:
         - ANGST je savršeni preteča i ujedno hedlajner idealnog double bill-a sa nešto kasnijim masterpisom HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER;
         - ANGST je filmofilski ekvivalent sumanutog crno-crno-crnohumornog, groteskno-patetičnog, skoro-mizantropskog sveta velikog austrijskog pisca Tomasa Bernharda: iako paralele između ovog filma i Bernhardovih dela nisu smesta očigledne, a nekima će na prvi pogled zvučati čudno, siguran sam da će svako ko je dobro, dubinski shvatio ovog pisca a ko pažljivo, i u pravom duhu odgleda ANGST, osetiti srodnost u nazorima i pristupu (što detaljnije objašnjavam u svom tekstu za EKRAN). Još eksplicitnije rečeno: da je Bernhard ikada pisao o liku koji je nekontrolisani, zabludeli, samom-sebi-neznani grandomanski a zapravo nesposobni psiho-ubica, rezultat bi bio prilično blizak ovome.
            Zbog toga, čitajte moj tekst ANGST EATS THE SOUL u novom EKRANU, i pogledajte već jednom ANGST! Ako ste pravi kultista, sigurno ste ga dosad već gledali; ako ste predodređeni da to tek postanete, zahvaljivaćete mi na ovoj preporuci; a ako ste ovde zalutali, to ćete pouzdano znati po tome što će ANGST da vas naljuti, zgadi i smuči vam sve živo, uključujući i ovaj blog. Pa, prema tome, dabome...
         PS: O ANGSTU ću pisati i za jedan od narednih brojeva magazina RUE MORGUE. A u Srbiji? Oh, well... Za Srbiju sam ja samo tamo neki bloger... Ko još ovde zna za mene...?

8 коментара:

  1. Pre otprilike dve godine sam ga gledao, sećam se da je režija odlična i da je izvanredna muzika nosila ceo film, koji ima neku posebnu atmosferu. Scena kada beži kroz šumu mi se urezala u sećanje.

    ОдговориИзбриши
  2. Ovo je film koji sam gledao negde, na početku mog malo ozbiljnijeg bavljenja ,,drugačijim" nekonvencionalnim filmovima. Sećam se da je bio neverovatno atmosferičan i da je režiser uspeo da me toliko uvede u film, da sam u potpunosti osećao unutrašnji nesklad i maniju ubice.

    ОдговориИзбриши
  3. Hm, juče završih film, i svakako da se radi o jednom jako zanimljivom eskperimentu, prvenstveno kroz sklapanje realizma koji led krv u žilama sa efektnom i nekonvencionalnom režijom. Kao što i Ghoul dobro kaže, kao "prenos iz glave ludaka"... Naročito mi se dopalo to što se film ne bavi, barem ne odveć eksplicitno, već samo kroz dva-tri monologa, "genezom" ubice, odnosno njegovim djetinjstvom i ostalim uzrocima. U prikazu "jednog dana slobode", tako nešto bilo bi suvišno i neukusno, i možda bi čak i pozivalo na "razumijevanje" ubice. Ovako, vidimo samo divljanje duboko poremećenog sadiste, bijesnog pseta, što je vrlo uznemirujući narativ.

    Ali, zašto Angstu priznati dublje kvalitete sem uvjerljivog prikaza lične patologije i zla? To mi nije jasno. Kako to film, kao što Ghoul govori, "priča o svima nama"? SEUL CONTRE TOUS, koji se spominje u tekstu, recimo, govori o jednom ličnosti koja je jasan produkt okolnosti, koja se bori, ali na kraju ne uspijeva da se izvuče iz kaljuge sopstvene egzistencije, ali prostor za identifikaciju i univerzalnost ostaje. Ovdje ga zaista ne vidim, i ne vjerujem da većina ljudi uživa u bolu drugih, da je poremećeni degenerik njihov odraz ili derivat.

    ОдговориИзбриши
  4. odgovor na tvoju dubiozu o univerzalnosti ANGSTA nalazi se: 1) u EKRANU, 2) u paraleli s Berhardom. neki neupućeni čitalac mogao bi da kaže i: "zašto da čitam romane tih monomanijaka, paranoika, umišljenih i/ili poremećenih umetnika i veličina - bolje da uzmem tolstojevskog, on prodire pravo u moju dušu!"

    ОдговориИзбриши
  5. Skoro sam,povodom bluray izdanja,iznova odgledao Angst.
    Nisam jos uvek bio u prilici da procitam Gulov tekst u Ekranu ali slazem se sto se tice univerzalnosti ovog filma.Mislim da su razlozi zasto je Angst cesto optuzivan za taj nedostatak upravo u likovima koji kroz tipicnu
    usiljenu socio-analizu pokusavaju uspostaviti parametar univerzalnosti za sve i svasta i to kroz self-indulgent tekstove gde
    se odredjeno djelo masakrira dok se neuspostavi red po licnoj opsesiji.Problem je u tome sto oni prihvataju samo odredjene
    elemente nekog djela kao univerzalne (po sablonu) - one koje su po njihovim svjetonazorima.Ako liku kog tumaci Erwin Leder
    nije dato prostora za bilo kakav "spas-revelation-identifikaciju" ili ako se film ne bavi direktno razlozima-postajanjem-transformaciom
    film i dalje ne gubi nista od svoje univerzalnosti,vec je samo pruza na nekom drugom nivou.Jednostavno,nije dato prostora za
    analizu odredjenog tipa patologija.Isto tako,univerzalno moze biti upravo u tome da su svi poremeceni degenerici ili da nade/prostora za
    neku vrstu spasa/iskupljenja uopste i nema.

    ОдговориИзбриши
  6. Ne vidim šta je sporno u mojoj izjavi - kao prvo, ubica "Angsta" nije i ne može biti kritika/polemika sa "normalnom" populacijom - jer je njegova psiha odveć radikalan otklon od prosječnog stanovnika, bilo da govorimo o kvalitativnom ili kvantitativnom kriterijumu "normalnosti". Međutim, film ne pokazuje međuodnos društva i ubice, reakciju društvenih struktura na njega, ubicu u društvenim odnosima, pa ni "genezu" - fokusirajući se na "jedan dan slobode", odnosno nešto užu perspektivu koja nas vrlo realistično prenosi u poremećeni um. Pri tome film dobija na uvjerljivosti, gradeći vrlo ličan ton jedne "ispovjesti", ali propušta priliku da sagleda društveni proces u njegovoj cjelosti (a i serijske ubice su svakako dio društvene slike, iako ekstremno otuđen - pravi fenomen 20. vijeka), dajući parcijalan (ali savršen u svojim okvirima) prikaz jedne lične sudbine.

    Recimo, filmovi koji prikazuju psihopate dobijaju vrijednost društvene kritike, a ne studije patologije, upravo svojim prikazom odnosa ubice i društva, te načina na koji se taj pojedinac probija kroz isto; nerijetko dovodeći u vezu ličnu patologiju sa opštom degradacijom društva i predatorskim menanizmima "prava jačeg" po kome funkcioniše...

    Jedini element koji bi u Angstu imao ovakav potencijal jeste upravo činjenica da je društvo bez i najmanjeg plana za ovog čovjeka, da ne zna ŠTA učiniti sa njim, već ga samo iznova i iznova šalje u zatvor posle svakog zlodjela, što je tek najplići pristup rješavanju problema. Ipak, ja sam stekao utisak da ovaj element nije potenciran u filmu i da to nije bila primarna režiserova namjera - i on sam kaže, u intervjuu, da mu je primarna namjera bio realističan prikaz poremećenog uma. U tome je svakako uspio.

    Nesposobnost spasenja može biti univerzalan motiv, ali nesposobnost spasenja jednog psihopate nikako ne, jer se radi o izolovanim društvenim slučajevima. To nije nikakav "lični svjetonadzor", već objektivna činjenica.

    Ovo nije odgovor Gulu, budući da nisam čitao ni njegov esej ni Berharda, već korisniku Verstorungu.

    ОдговориИзбриши
  7. Po meni je ona scena iz garaže jedna od najgnusnijih i najjezivijih koje sam video u gomili horor filmova. Njegovo ludilo je realno dočarano. Baš sam juče osetio nešto slično čitajući Arsenijevićevog "Predatora" i neverovatne opise kanibalizma jednog od glavnih junaka Nihila Muse. Gule, jesi li čitao tu knjigu?

    ОдговориИзбриши
  8. nisam čitao arsu i nisam siguran da želim. želim li?

    ОдговориИзбриши