Stare vodenice u selu Dušnik

Prošle nedelje sam sa drugom Maksom (nekadašnjim povremenim saučesnikom-saradnikom ovog bloga) otišao u kraći izlet do obližnjih zaplanjskih sela (u moju nikad detaljno istraženu tatkovinu), uključujući Krastavče i Dušnik (Gornji i Donji).

Tom prilikom otkrio sam podatak koji do tog dana nisam ni znao: da u Dušniku, na Kutinskoj reci, postoji čak 17 vodenica u nizu, na vrlo malom razmaku! Većina njih je zapuštena i ruševna (baš kako ih najviše volim!) a neke od njih su, kažu, stare 300 godina. To mu dođe još od pre vremena Save Savanovića!

Da li su i ove ovde vodenice opsedali vampiri i druge ale i čudesa, to ne znam; za sada mi je bilo dovoljno otkriće da uopšte ovako nešto postoji nadomak mog rodnog mesta.

Ovom prilikom, u relativnoj žurbi, pošto nas je već sustizao prvi sumrak, obišli smo izvor Kutinske reke, obližnji pastrmnjak (nažalost, tog dana nije bilo pastrmke za prodaju), crkvu Sv. Nikole i, naravno – vodenice.

One najslikovitije smo fotografisali, pa evo tih fotki (c) by Maxa, for The Cult of Ghoul Inc.

Osim slika, prenosim i neke podatke koje nađoh na netu a koji vas mogu dodatno zaintrigirati da posetite ovo mesto i ovaj kraj ako jeste u blizini ili se zateknete ovuda.

ŽITELJI sela Donji Dušnik, 35 kilometara od Niša, traže od države da zvanično zaštiti ovdašnjih 17 vodenica, starih 300 godina.

Reč je o jedinom sačuvanom nizu vodenica u Srbiji. Nanizane su na potezu od svega dva kilometra, od vrelske do prvokutinske rečice, i u njima su nekad mleli žito čak iz Leskovca, Lebana, Niša i sa celog juga Srbije. Od 17 vodenica, koje su vekovima u vlasništvu seoskih porodica, tri su potpuno propale, ali za 14 postoji nada da mogu da se sačuvaju.

Da bi ovaj graditeljski raritet mogao da postane prava turistička atrakcija nada se 950 žitelja sela koje se nalazi na regionalnom putu Niš - Vlasina, dugom 75 kilometara. Uređenje vodenica, kažu, zadržalo bi tranzitne turiste u ovom autentičnom zaplenjskom selu sigurno na par dana. Kao adut pominju i već uređeno vrelo i savremen ribnjak.

Ali, pre svih planova neophodna je obnova vodenica. Najstarije su građene od zemlje, blata i iscigovane tek toliko da ne izgube konturu. U njima su još sačuvani starinski točak, mleveona, vaga za merenje svežeg brašna. Tu su svojevremeno radile i pećnice za proju i kotao za kačamak.

U Gornjem Dušniku s ponosom pričaju da je nekada baš njihovo selo bilo centar Zaplanja. Javna kupatila, ukazom kralja Milana Obrenovića, 1926. godine postojala su jedino u Beogradu, Nišu i u Dušniku! Na tom mestu planiraju da otvore turistički centar i u svoju ponudu uvrste vodenice.

- NE postoji nigde u Srbiji niz vodenica kao dušnički - kaže za „Novosti“ Zoran Dimitrijević, direktor Turističke organizacije u Gadžinom Hanu. Vodenice pripadaju porodicama (poput „Jankovske“) ili čitavim selima, kao što je „Vrtopska“. Vodenica bi se podizala na „četiri kamena“, što je značilo da ima četiri vlasnika.

Mnoge od dušničkih vodenica pravljene su od blata i drveta,  uz minimalnu upotrebu cigala. Starinski točak,  u svakoj, melje isto kao pre dva ili tri veka, ali nažalost,voda  najčešće  u prazno protiče ispod vodenica. Nema ni pomeljara, a nema ni žita. I sami meštani najčešće koriste kupovno brašno, a mnogi ni hleb ne mese više, nego kupuju industrijski. Niko ne pali više ni vodeničke pećnice za proju, niti se pristavlja kotao za kačamak.

Umesto vodenica koje će, ne učini li država nešto da ih spase neminovno propasti, na ovom potezu nikla su dva moderna ribnjaka u kojima se uzgaja pastrmka.

Donji Dušnik odavno nije centar Zaplanja. Davno su mu bolnicu pretvorili u hotel, jedina fabrika Elid je u stečaju i čeka novog kupca, a od nekadašnjeg niza kafana aktivne su samo dve. Njegove vodenice su fantastičan turistički potencijal kojem se danas dive samo retki posetioci i učesnici ovdašnje Likovne kolonije. Ako se ne zakasni sa obnovom, možda će i buduće generacije moći da uživaju ne samo u prirodnim lepotama ovog dela Zaplanja, već i da okuse hleb, proju i kačamak, od brašna mlevenog onako kako se to činilo vekovima ranije. Baš kao i u brašnu iz vodenica u Marinoj Kutini, još jednom zaplanjskom selu čije su obeležje.

Zaplanje, pasivan siromašan kraj na kojem Bog nije štedeo jedino kada je lepota prirode i ljudi  u pitanju, sve je poznatiji  kao stecište planinara iz čitave zemlje koji skoro tokom čitave godine osvajaju njegove vrhove - Trem, najviši, na 1810 m, Sokolov kamen- 1523m i najatraktivniji Mosor, za apliniste teško pristupačan, na 984 m nadmorske visine. Suva planina se nalazi na prostoru Catena Mundi- Verige sveta i spada u najlepše srpske planine. Nije zalud nazvana Alpima juga Srbije.

Više detalja – OVDE.