izabrana dela

izabrana dela

субота, 14. новембар 2015.

Stare vodenice u selu Dušnik


Prošle nedelje sam sa drugom Maksom (nekadašnjim povremenim saučesnikom-saradnikom ovog bloga) otišao u kraći izlet do obližnjih zaplanjskih sela (u moju nikad detaljno istraženu tatkovinu), uključujući Krastavče i Dušnik (Gornji i Donji).
Tom prilikom otkrio sam podatak koji do tog dana nisam ni znao: da u Dušniku, na Kutinskoj reci, postoji čak 17 vodenica u nizu, na vrlo malom razmaku! Većina njih je zapuštena i ruševna (baš kako ih najviše volim!) a neke od njih su, kažu, stare 300 godina. To mu dođe još od pre vremena Save Savanovića!
Da li su i ove ovde vodenice opsedali vampiri i druge ale i čudesa, to ne znam; za sada mi je bilo dovoljno otkriće da uopšte ovako nešto postoji nadomak mog rodnog mesta.
Ovom prilikom, u relativnoj žurbi, pošto nas je već sustizao prvi sumrak, obišli smo izvor Kutinske reke, obližnji pastrmnjak (nažalost, tog dana nije bilo pastrmke za prodaju), crkvu Sv. Nikole i, naravno – vodenice.
One najslikovitije smo fotografisali, pa evo tih fotki (c) by Maxa, for The Cult of Ghoul Inc.
Osim slika, prenosim i neke podatke koje nađoh na netu a koji vas mogu dodatno zaintrigirati da posetite ovo mesto i ovaj kraj ako jeste u blizini ili se zateknete ovuda.


ŽITELJI sela Donji Dušnik, 35 kilometara od Niša, traže od države da zvanično zaštiti ovdašnjih 17 vodenica, starih 300 godina.
Reč je o jedinom sačuvanom nizu vodenica u Srbiji. Nanizane su na potezu od svega dva kilometra, od vrelske do prvokutinske rečice, i u njima su nekad mleli žito čak iz Leskovca, Lebana, Niša i sa celog juga Srbije. Od 17 vodenica, koje su vekovima u vlasništvu seoskih porodica, tri su potpuno propale, ali za 14 postoji nada da mogu da se sačuvaju.
Da bi ovaj graditeljski raritet mogao da postane prava turistička atrakcija nada se 950 žitelja sela koje se nalazi na regionalnom putu Niš - Vlasina, dugom 75 kilometara. Uređenje vodenica, kažu, zadržalo bi tranzitne turiste u ovom autentičnom zaplenjskom selu sigurno na par dana. Kao adut pominju i već uređeno vrelo i savremen ribnjak.
Ali, pre svih planova neophodna je obnova vodenica. Najstarije su građene od zemlje, blata i iscigovane tek toliko da ne izgube konturu. U njima su još sačuvani starinski točak, mleveona, vaga za merenje svežeg brašna. Tu su svojevremeno radile i pećnice za proju i kotao za kačamak.
U Gornjem Dušniku s ponosom pričaju da je nekada baš njihovo selo bilo centar Zaplanja. Javna kupatila, ukazom kralja Milana Obrenovića, 1926. godine postojala su jedino u Beogradu, Nišu i u Dušniku! Na tom mestu planiraju da otvore turistički centar i u svoju ponudu uvrste vodenice.
- NE postoji nigde u Srbiji niz vodenica kao dušnički - kaže za „Novosti“ Zoran Dimitrijević, direktor Turističke organizacije u Gadžinom Hanu. Vodenice pripadaju porodicama (poput „Jankovske“) ili čitavim selima, kao što je „Vrtopska“. Vodenica bi se podizala na „četiri kamena“, što je značilo da ima četiri vlasnika.
Mnoge od dušničkih vodenica pravljene su od blata i drveta,  uz minimalnu upotrebu cigala. Starinski točak,  u svakoj, melje isto kao pre dva ili tri veka, ali nažalost,voda  najčešće  u prazno protiče ispod vodenica. Nema ni pomeljara, a nema ni žita. I sami meštani najčešće koriste kupovno brašno, a mnogi ni hleb ne mese više, nego kupuju industrijski. Niko ne pali više ni vodeničke pećnice za proju, niti se pristavlja kotao za kačamak.
Umesto vodenica koje će, ne učini li država nešto da ih spase neminovno propasti, na ovom potezu nikla su dva moderna ribnjaka u kojima se uzgaja pastrmka.
Donji Dušnik odavno nije centar Zaplanja. Davno su mu bolnicu pretvorili u hotel, jedina fabrika Elid je u stečaju i čeka novog kupca, a od nekadašnjeg niza kafana aktivne su samo dve. Njegove vodenice su fantastičan turistički potencijal kojem se danas dive samo retki posetioci i učesnici ovdašnje Likovne kolonije. Ako se ne zakasni sa obnovom, možda će i buduće generacije moći da uživaju ne samo u prirodnim lepotama ovog dela Zaplanja, već i da okuse hleb, proju i kačamak, od brašna mlevenog onako kako se to činilo vekovima ranije. Baš kao i u brašnu iz vodenica u Marinoj Kutini, još jednom zaplanjskom selu čije su obeležje.
Zaplanje, pasivan siromašan kraj na kojem Bog nije štedeo jedino kada je lepota prirode i ljudi  u pitanju, sve je poznatiji  kao stecište planinara iz čitave zemlje koji skoro tokom čitave godine osvajaju njegove vrhove - Trem, najviši, na 1810 m, Sokolov kamen- 1523m i najatraktivniji Mosor, za apliniste teško pristupačan, na 984 m nadmorske visine. Suva planina se nalazi na prostoru Catena Mundi- Verige sveta i spada u najlepše srpske planine. Nije zalud nazvana Alpima juga Srbije.
Više detalja – OVDE.

 

 



2 коментара:

Man from Valley је рекао...

Posetio sam te lokacije, od Donjeg Dušnika do Trema, u kasno proleće, 2003.god, tokom stručne ekskurzije na fakultetu. Fenomenalan predeo, a za vodenice nemam reči, još na stalnom toku.

Na buštranjskoj reci (oko 20km jugozapadno od Vranja) koja se uliva u Južnu Moravu, na potoku dužine oko 15km, ima 20ak vodenica, mrzi me da skoknem po tačan podatak ili da ih brojim na Google Earth, polovinu njih sam lično obišao 2003/2004.

Dobar deo njih je ruiniran i to ozbiljno, strava i jeza danju ih obići, a kamo li noću, pogotovu one koje su zarasle u rečno šipražje i vrbe. Jedna je potpuno operativna 5-7 meseci kada je kišna godina, podignuta je nedavno na temelju vodenice iz poslednje bugarske okupacije, korišćeni su stari materijali za restauraciju. Još jedna je popravljena, sva od kamena, ali je problem dovod vode, jer je jedan čiča zauzeo rečno zemljište na kome obrađuje baštu (srpska posla prosečnog Srbende) i time presekao vadu za vodenicu.

Većina vodenica, pored nemara, je i propala, dobivši stravičnije ruho, zbog ortačkog građenja vodenica, pa je svaki ortak mleo dogovorenim danima, čak je i satni raspored postojao. Zajedno su građene, potomci emigrirali i urbanizovali se u dekadentnom smislu, savremeni mlinovi ponudili pošast zvanu belo brašno, vodenice propale.

Sve u svemu, pravi vodenični refugijum u dubokom jugu Srbije. Nekada su opsluživale ljude tridesetak kilometara u radijusu. Poznata je bila Kan(d)zina vodenica, koja je mlela i u najhladnijim mesecima, kada se druge vodenice zalede, jer je u njenom vidrišnjaku izvirala voda koja nije dozvoljavala da led okove vodenični točak, tako da su se redovi i gužve stvarali oko nje. To je ta iz bugarske okupacije, danas ponovo operativna.

Nekako se stiče utisak, na osnovu priča vremešnih ljudi, da je ranije bilo manje suša, što je pogodovalo radu vodenica.

Vodenično brašno sadrži ljusku žitarica, prepunu minerala, proteina, vitamina i dr. Savremeni mlinovi ljusku pakuju u trice koja obično se daje stoki, dok njeni evolutivni potomci, ljudi jedu samo srž zrna prepun gojaznog skroba i glutena u belom hlebu i testeninama.

Imam jedan decenijski star podatak u glavi, nisam ga nikad dodatno verifikovao, a to je da je nekadašnja JNA, pre nekoliko decenija, imala projekat da sve zapuštene vodenice u zemlji potpomogne i učini operativnim, jer se smatralo da ukoliko dođe do kolosalnih električnih havarija, vodenice će prehranjivati narod. O tome se, izgleda, samo pričalo.


O vodeničnoj atmosferi prilikom boravka u njima možemo samo idilično da zamišljamo. "Ozbiljnije" vodenice su imale ležaj od slamarice, često izdvojen u malenoj sobi, koja je imala prozorčić preko kojeg je vodeničar iz ležaja nadgledjo mlevenje. Ognjište ili furuna je bila mesto okupljanja vodeničara, mušterija i dokonih gde se pekao krompir ili kuvao kačamak. Najinteresantnije je što su ispredane priče o demonima kojima su vodenice stecište boravka, što je Milovan Glišić i književno ovekovečio. U dugim noćima, dok vodenica klopara, pričalo se o vampirima, priviđenjima koja menjaju životinjske oblike iz trena u tren, jeza u vazduhu.

Zaključak je da su vodenice bile izvor obrade glavne i zdrave hrane, pospešivale su druženje na selu, na čijim korenima su rasli plodovi raznih bizarnih maštarija, čime se bavi ovaj blog.

Dejan Ognjanovic је рекао...

Stare zaplanjske vodenice neće još dugo, država nema rešenje: više o tome u članku - http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Stare-zaplanjske-vodenice-nece-jos-dugo-drzava-nema-resenje.sr.html