петак, 4. октобар 2019.

JOKER (2019)



***(*)
4-

            Svi smo mi, neko manje a neko više, gaženi životom – političarima, šefovima, „kolegama“ s posla, familijom, ljudima u prevozu i na ulici, partnerima (ko ih ima), nemanjem partnera (ko ih nema), decom (ko ih ima), nemanjem dece (ko ih nema) i sve tako, od kolevke pa do groba... Sve nas jebe mikro ili makro kosmos u kojem moramo da se borimo za egzistenciju, i svi smo, neko češće a neko (lucky bastard!) ređe, izazvani da pomislimo ili čak i izgovorimo legendarne reči: „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ (mora s vrskanjem; bez toga to nije TO!)
            I nek se prvi baci kamenom u pravcu najbližeg prozora onaj ko nikad nije poželeo, rečima Radovana III, „da pobijem govna i gotova stvar!“
            Pa eto, Džoker je, pored ostalog, film i o tome – o luzeru koga gazi ko stigne, na razne načine ali sa sličnim učinkom, od keve s kojom, mator konj, živi u oronulom stanu, preko šefa i kolega na shitty poslu (klovnovsko majmunisanje na ulici u službi boga konzumerizma) pa do Hispano klinaca na ulici i japi degena u metrou.
            A onda mu se – našem Džokeru (kršteno ime nebitno, u istoriju će ući sa nadimkom, baš kao Tito!) – desi jedna od onih how conveniently crappy sedmica u kojima se, u rasponu od 3-4 dana, desi čitav niz neprijatnih iskustava, gubitaka, razočarenja, premlaćivanja i ostaloga, što – pojačano krizom identiteta koju mu nestabilna i ne baš pouzdana keva usadi u mozak (naime, da je on možda potomak bogatuna koji ga je navodno začeo s kevom dok mu je ova radila kao sobarica) – i tako, sve to na gomili dovede do situacije koju je moj pokojni nastavnik istorije opisivao izrazom: „pa to je da čovek prsne na švajsovano mesto!“
            A naš Džoker i nije baš nešto švajsovan, dapače; od prve scene on je očigledno oronuli i korodirani luzer, jadnik, slabić, jedno od onih stvorenja koja je život toliko često i intenzivno gazio da su donekle i oguglala a odnekle maltene sama kao da prizivaju: „Šljusni me preko face, nisam za bolje!“
            Jasno je kuda to sve (jedino može da) vodi.
            A to čak nije ni spojler, osim ako niste baš doslovno ZALUTALI u bioskop (i u 20. i 21. vek pride).
            Mislim, ima li neko ko ne zna da je ovo „origin story“ o nastanku jednog od najgadnijih Betmenovih zlikovaca? Onoga iz naslova? Kojeg ste već ranije gledali u izvedbama Džeka Nikolsona i Hita Ledžera?
            ---Digresija 1: jedan od problema ubedljivosti ove storije jeste to što je ova verzija Džokera toliko sjebana u startu, toliko nemoćna i jadna i socijalno nekompetentna, toliko robuje svojim simptomima da do pucanja zateže kredibilnost rezultata, naime, da će ovaj ovde sjebani šonja da, preko noći ili dve, izraste u super-vilana koji će ubrzo da zavodi slojevito osmišljene i organizovane orgije terora po čitavom Gotamu, a i šire!---
            Dakle, jedna dimenzija užitka koji ovaj film pruža je katarza u onome kad zadugo-gaženi ustane pa krene da gazi svoje gazitelje.
            Međutim, film je dovoljno pametan da se ne svodi na jeftinu, eksploatatorsku i moralno upitnu „Švima ćšu vam še osšvećiti!“ dimenziju (šta god neki po novinama i internetima kenjali, brinuli i prognozirali).
            Mislim, da, okej, verovatno će biti ugnjetenih jadnika koji će u Džokeru videti svog kućnog sveca i slaviti ga ko krsnu slavu; i možda će u bliskoj budućnosti neki ugnjetavani luzeri po američkim školama zapucati na vršnjake a da im se potom u sobama pronađe dvd ovog filma; ali takve stvari su neizbežne, ma koliko bile žalosne, i ne možemo imati iole vrednu i zanimljivu i relevantnu umetnost ako stalno na umu imamo to kako će je labilne, ionako načete osobe primiti. Jer, kad bi se sve što se peva, piše i filmuje po takvima odmeravalo i upravljalo, ne bismo imali ni TAKSISTU (jedan od očiglednih uzora ovog filma) a kamoli nešto površnije stvari kao što je ovaj ovde DŽOKER.
            Ipak, svaki iole zreo i pažljiv gledalac zapaziće da DŽOKER vrlo jasno i odgovorno tretira svoju pipavu tematiku: da, istina, zahvaljujući pre svega antologijskoj ulozi Hoakina Feniksa (evo da mu odma, sad i ovde, čestitam na Oskaru kojeg će za ovo dobiti!), film nas ubacuje u cipele tog jadnika i tera nas da dobrim delom saučestvujemo sa njim, čak i onda kad je pomalo zločest (prema onima koji su to zaslužili) – ALI nam takođe vrlo jasno, nedvosmisleno pokazuje koliko je taj lik sjeban, poremećen i opasan (npr. u odnosu sa samohranom mamicom malog bebirona u istoj zgradi, s kojom mašta da se spanđa), i koliko su njegove reakcije nekontrolisane i PRETERANE (npr. u iznenađujuće gadnoj splatter sceni s jednim kolegom koju neću spojlovati).
            Film je jasan u povlačenju granice između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa, tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije bio normalan, i nije ga film „pokvario“.
            Možda neki likovi tu nisu baš najsimpatičniji i moralno najčistiji (npr. komičar kojeg igra De Niro, u svojoj meta-epizodi), ali teško da bi iko normalan kazao da zaslužuju metak u čelo. Možda je i Džokerova (bolesna!) majka malkice kriva za njegovo stanje, ali ipak, come on... Nemojmo preterivati...
            ---Digresija 2: Jedan od oblika užitka koji nudi ovaj film jeste, slično kao kod Tarantinovog HOLIVUDA..., igranje na predznanje s kojim publika ulazi na film, odnosno činjenica da i jedan i drugi film prikazuju relativno „malu“ pripremu za prilično velike docnije stvari. Kod T-a je to „veliko“ masakr Mensonovih degena koji visi nad čitavim filmom kao usud, kao Doom over Sarnath, kao Shadow over Innsmouth, i koji svojim mračnim tonovima (kojih smo unapred svesni) boji i ranije, naizgled nedužne, „male“ scene.
U DŽOKERU je to svest da će Jadnik koga gledamo izrasti u Super-Vilana, da će Šmokljan s kojim osećamo nešto sapatništva i saučešća, za kojeg često i navijamo, ubrzo postati Pomahnitali Zlikovac. I ta svest boji i brojne prethodne, naizgled „male“ scene, kao što je to interakcija sa bogatunskim „tatkom“ Vejnom u klozetu luksuznog bioskopa (gde se, nimalo slučajno, prikazuju Čaplinova MODERNA VREMENA), a još više – u beskrajno simpatično zločesto zabavnoj sceni kada Džoker načas sretne i interaguje sa svojim budućim nemezisom, Brusom Vejnom kao 10-godišnjim dečakom.
---Digresija 3: uzgred, malo mi je čudan tajmlajn ovog filma. Ako Džoker ovde ima preko 40 godina (Hoakin ima 45!), a ako Brus istovremeno ima samo 10, dok mališa izraste u onu razvijotku Betmena (za jedno dve decenije), Džoker će dotad da bude deda u paralitičarskim kolicima a ne Super-Vilan s kojim će mlađahno Betmen-momče kolko-tolko ravnopravno da se maklja. ---
...To sa predznanjem i meta-dimenzijom je, dakle, jedna krupna sličnost koju ova dva ovogodišnja odlična filma dele. Ono gde se bitno razlikuju, za moj groš, jeste sledeće: HOLIVUD je neujednačen film, koji sadrži i dobre, i vrlodobre, i odlične deonice, ali ima i povrh toga nekih 40-ak minuta suve genijalnosti (Span ranč + Šaron u bioskopu + čitava završnica i njen epilog). S druge strane, DŽOKER je mnogo ujednačeniji film, bez digresija, vrludanja, tupljavina, fetišističkih interluda i sumnjivo-relevantnih scena, ALI – nema, zaista, genijalnosti. Ima mestimične odličnosti u svojoj prilično uniformnoj, ravno namazanoj vrlodobrosti, i to je to. Tako mala razlika, reko bi neko površan, ali tako mnogo znači. Ne morate se slagati sa Dr Ghoulovom recepturom ali, za mene, dvije žlice genijalnosti u šerpi, pomešane sa dobrim, vrlodobrim i odličnim sastojcima, više vrede nego pun lonac homogene vrlodobrosti a BEZ one dvije (zlatne) žlice.
Šta je najodličnije u ovoj odličnosti? Odličan je prikaz jednog duboko neljudskog društva: svet ovog filma je bespoštedni kapitalistički exploatatorski svet u kome je iskorišćavanje fabrički ugrađeno, samopodrazumeva se pravo jednih ljudi da koriste druge, da ih ugnjetavaju, pa i da ih ismevaju za tuđu zabavu (kao što to „komičar“ De Niro čini sa zlosrećnim Džokerom). Svi likovi koje vidimo načeti su, iznureni tom pacovskom trkom (pa i doslovno, pošto je grad preplavljen pacovima) a Gotam je prikazan kao Beograd pod Vesićem, jedino što iz vazduha izgleda nešto lepše i pompeznije. Ali kad se siđe dole, među narod – to je ista ta rugoba, štroka, đubre, zaraza i haos, a ni (polu)svet koji dole vidimo nije ništa civilizovaniji i finiji od Beograđanoida i dođoša svih boja što im razrovanim ulicama špartaju.
Ukratko, ono što ovaj film vrlo lepo i pametno prikazuje nije samo puko „društvo me je učinilo takvim“; DŽOKER pokazuje mehanizme koji ne samo što stvaraju nego još i potpomažu i u prvi plan dovode ludake i klovnove. Nije ovo ekranizacija one sumnjive floskule „A HERO will rise!“ (iz GLADIJATORA, ali sasvim prikladne svakom standardnom superherojskom filmu); ovo je naličje toga, mnogo realnije i ubedljivije: „A PSYCHO will rise!“
Sad, psihoa uvek ima i uvek će ih biti kao nužnih nuspojava toga šta smo gde smo i kakvi smo; ALI, DŽOKER nam prikazuje svet u kojem jedan PSIHO može, prilično plauzibilno, da se popne na vrh i postane mastermajnd, zahvaljujući zdušnoj pomoći svih nivoa društva koji ga, svako na svoj način, podupiru i izdižu.
Ovde se, recimo, zločesto parodira lakoća s kojom se daju zloupotrebiti u načelu pozitivni pokreti – mase obespravljenog sveta isprva simpatišu sa klovnom koji je ubio trojicu zlih japija u metrou i rulja sad na face meće klovnovske maske (slično kao što to čini rulja u V FOR VENDETTA, ali i njihovi kopiketovi kasnije, u stvarnom životu). To je ovde naročito pregnantno, jer ovi pioni, ova beslovesna rulja doslovno sebe predstavlja kao KLOVNOVE, nesvesna da njome upravlja spoj slučaja i zlonamernosti. Pokret navodno liberalnih proletera koji misle da se bore za ljudska prava i pravednije odnose u društvu zapravo su izmanipulisana rulja komedijanata. A šala je na njihov račun, ponovo.
Pored solidnih socioloških uvida u ovom duhu, istakao bih psihološki momenat Džokerove neodoljivosti – ono što je pesnik (u međuvremenu postao najbolji drugar Pink bljuzgovizije) kazao antologijskim stihom: „Smejem se, smejem se, smejem se – a plakao bih“. To je scenaristički i rediteljski lepo osmišljeno i inscenirano, ali pre svega i iznad svega superlativno oživljeno Feniksovim performansom – taj lajtmotiv, koji od prve do poslednje scene viđamo: ono, kad ne znamo smeje li se ili plače. Kao ono u hororima ponekad kad niste sigurni da li grcanje i jaukanje koje čujete iza zida potiče od orgazmičkih užitaka ili od samrtnog ropca; tako i ovde, svako malo imate situaciju da čujete pa i vidite čoveka za koga vam nije smesta očigledno da li se grči u smehu ili plaču – ili čini oboje istovremeno.
A to istovremeno smejanje i plakanje je emblematično i za današnji trenutak u svetu, u svetu sve dominantijih lažnih osmeha, u svetu u kojem je veliki greh biti tužan, odnosno neveseo, neoptimističan, ne participirati u globalnom optimizmu i usiljenom veselju pred sve izvesnijim uništenjem, u kojem se ljudima nameće smeškanje i osmehivanje i smejanje baš dok je za to povoda sve manje. To važi naročito za Ameriku koja za predsednika trenutno ima Ludog Klovna kojeg je na tu poziciju iznedrilo nezdravo društvo u kojem se talog odavno skuplja, ali i za današnji trenutak u Srbiji gde, takođe, na vlasti imamo Zlog i Sumanutog Klovna (avaj, hronično operisanog od smisla za humor!) – frustriranog paćenika i neiživljenog šonju koji je, u nezdravom društvu, uz svesrdnu mada nesvesnu i ne uvek i svuda voljnu pomoć svih slojeva društva isplivao iz taloga i zajašio kako bi na sve nas izručio svoje nekontrolisane Simptome.
Nije ni čudo što narodi pod klovnovskim đonovima Ludih Klovnova maštaju o nekim novim Betmenima... ali, avaj, naši Betmeni, if any, trenutno su tek dječarci, i trebaće poprilično vremena dok odrastu i budu u stanju da zgaze govna...
Zašto ocena filmu nije veća?
Zato što stripovska trešoidnost nije baš harmonično spojena sa pokušajima realizma, što je previše naivnosti, jednostavnosti, infantilnosti i sira (cheese) preživelo u ovoj wannabe drami gde se ipak veći naglasak stavlja na sitne ribe Zločina (ulični huligani, siledžije iz metroa, džeparoši i orobljivači po mračnim sokacima...) a nedovoljan se stavlja na Velike Ribe Zločina. Ili, Brehtovim rečima, više se to bavi pljačkašima banaka nego onima koji banke osnivaju (a koji su najveći lopovi)!
Ima nagoveštaja i toga; recimo, lepo je što tatko na Betmena nije idealizovan, čak deluje prilično neprijatno (on čak, baš onako vesićevski gilipterski grubo i glupo ljude koji su neuspešni, siromašni nazove – klovnovima!); takođe ima nagoveštaja kritike medija i industrije zabave (kroz De Nirov lik i kulminaciju u TV studiju), ali trebalo je to još razvijati, još gaziti, za moj ukus više je to skicirano nego što je stvarno elaborirano. Uostalom, sa svojih skromnih dva sata trajanja ovo je jedan od kraćih „superherojskih“ filmova u poslednje vreme: extra pola sata ne bi mu škodilo da bolje razvije svoje mišiće...
Da li je, onda, ovo najbolji film iz Betmenovog univerzuma?
Nije. Tu titulu ipak nosi Bartonov BATMAN RETURNS: za moj groš, TO je savršena adaptacija tog lika i te priče i tih vilana baš zato što je hiperstilizovana i sa jezikom u obrazu. Prećerivanje sa „realizmom“ i „dramom“ u suštinski infantilnim storijama uglavnom vode u grotesku, u pilesisitis (sindrom izrastanja sisa na grudima pileta); i mada je u DŽOKERU to kalemljenje ozbiljnosti na suštinski neozbiljnu priču izvedeno uspešnije nego što inače biva, i sa mestimično zanimljivim i potentnim rezultatima, ipak se ne treba zavaravati da se šavovi ne vide, da je to sve besprekorno i genijalno, jer nije.
Ali lepo je, prijatno vickasto, zabavno, mestimično čak i pametno, i svakako spada u vrh ovogodišnje produkcije.
Ako ćemo iskreno, najveće zadovoljstvo koje DŽOKER nudi je zadovoljstvo u nihilističkom orgijanju, u prikazu kraha svih ideologija i projekata kao i u ogoljavanju onih koji se i dalje kriju iza njihovih maski: jer, svaka ideologija se na kraju svede na privatnu patologiju.
Ludo je verovati u nešto. Džoker veruje u Ništa. To je razlog što naše nesvesno, pomalo s krivicom, oseća užitak u njegovom nihilističkom razaranju svega i najslađe participira u njegovom sumanutom, zlokobnom plesu, u njegovom danse macabre.

41 коментар:

  1. ...i u filmu You Were Never Really Here Finiksova majka je bolesna, demetna starica i mislim da nikad nisam videla emotivniji odnos sina i majke, te me baš zanima kako se snašla heroina serijala AHS Frances
    Conroy.

    A zamnima me i šta je bio okidač da preko noći izraste u super-vilana?

    ja ću nažalost film pogledati tek u pon, moram za vikend da pravim ajvar . jbg. keva kupila paprike.

    ОдговориИзбриши
  2. okidač je bilo ukidanje nekih socijalnih službi zbog kresanja budžeta, pa više nije mogo ići kod ionako bespomoćne šrinkice.

    ОдговориИзбриши
  3. Isprdeo si se BOGOVSKI, ali rivju je bolji od samog filma. Film je prazan ko kanta. Jos jedan u moru halivudskih produkata koji pseudo-socijalisticki glamurizuju anarhizam/boljsevizam dok istovremeno ucvrscuju i reklamiraju potrosacki nihilizam sve dok jednog dana Marvel Comics ne postane sama ISTORIJA SVETA. Da se izrazim priprostije, DZOKER od tebe ocekuje da njegovu beslovesnu anarhiju dozivis kao POBUNU PROTIV NEPRAVEDNOG SISTEMA, a ta beslovesna anarhija je mehanizam funkcionisanja samog Sistema.

    ОдговориИзбриши
  4. ispravka nije beslovesna anarhija nacin funkcionisanja Sistema, nego privid beslovesne anarhije koji prikriva potrosacki nihilizam.

    ОдговориИзбриши
  5. NARAVNO da je jedini izlaz povratak vere u neki Visi Princip - da li dragog Bogu ili komunisticku Utopiju - ali perfidna muvi industrija uspesno zeli to da sabotira svojim psuedosocijalistickim 'demaskiranjem ideologije'; beslovesni proleter kao Dzoker upravo je to sto industrija hoce da proizvede, u sto vecem broju

    ОдговориИзбриши
  6. ajde dogovori se sa sobom šta sve imaš da kažeš, pa učini to u jednom postu, umesto što mi zasipaš blog ovim haiku-brabonjčićima. ovo nije film "koji pseudo-socijalisticki glamurizuje anarhizam/boljsevizam" - rekoh već lepo gore da se takva vrsta aktivizma ovde parodira, aktivisti su doslovno klovnovi nesvesni toga ni ko je ni kako ni zašto pokrenuo 'njihov' pokret. dakle, pažljivije čitaj, dublje misli.

    ОдговориИзбриши
  7. rekoh već lepo gore da se takva vrsta aktivizma ovde parodira, - procito sam to i primio k znanju, medjutim RAZLOG sto se parodira, je sto se VALORIZUJE anarhizam bez smisla - ''kreativna destrukcija''; krajnji cilj je da zakljucimo posto ne postoji Visa Svrha, nego samo Nista, onda je jedino sto nam preostaje, da konzumiramo to Nista.

    ОдговориИзбриши
  8. a pseudo-socijalizam se sastoji u tome sto ti reziser subliminalno, kroz elemente koje si opiso, govori o kapitalistickoj eksploataciji, stavlja se na stranu malog coveka, prikazuje njegovo ostrascenje i psihopatiju kao posledice sistematskog klasnog ugnjetavanja, itd sl. /Sve su to module i mehanizmi da se zaiska Oskar, koji uglavnom konzumira levicarsko-demokratska struja u Americi/ dok istovremeno perpetuira kapitalisticku reprodukciju kao jedini horizont ljudske sudbine: jos jedan film o Dzokeru, jos jedna naracija o klovnu-ubici, jos jedna afirmacija nihilizma,i na kraju, misao da nikakva promena nije moguca. To je potpuno isto kao kad Marina Abramovic postavi instalaciju o toplom dodiru, koji nam tako ocajnicki nedostaje, a da bi nam povisila ''kriticku svest'' o tome da zivimo pod stresom; ili kad ono deriste iz Isterivaca Djavola, Greta Tunberg, grize savest vlastodrzaca oko klimatskih promena, ali striktno iz komforne pozicije privilegovanog deteta Prvog sveta. U sva tri slucaja, autori ne smeju da nam kazu, da prava promena zahteva pravu zrtvu, danak u krvi, pokajanje, cojstvo i junastvo, RAT, a ne ovo socijalisticko samoupravljanje, u hipsterskim kostimima.

    ОдговориИзбриши
  9. To my mind, a well-developed sense of humor is the surest indication of a person's humanity, no matter how black and bitter that humor may be. Thomas Ligotti. Odličan opis psiha. Pozdrav

    ОдговориИзбриши
  10. I moram da dodam pravoslavensku perspektivu, a ti ako dobijes ospice, IDI KOD DERMATOLOGA. Paganski kult klovna, ovaj film se ne libi da to otvoreno stavi na sto u vidu ''levicarske kriticke svesti'', u sustini se klanja - smrti. Ovde moramo da se setimo, opet, frojdovog ''death drive'', nagona za ponavljanjem autodestruktivnih radnji, koji nije orijentisan na cilj, nego na samog sebe. Ko sto rece Dostojevski, kad Boga nema, sve je dozvoljeno.

    ОдговориИзбриши
  11. Konacno si pogodio sa prognozom od mene cista cetvorka za DZOKERA

    ОдговориИзбриши
  12. evo sta kaze moj omiljeni zapadni kriticar dan hassler forest

    Dan Hassler-Forest watched

    Joker 2019
    ★½

    What an aggressively shallow, deeply tedious, painfully derivative and utterly joyless attempt to bring prestige and socio-cultural relevance to comic book movies. Phoenix is a great actor, but Todd Phillips's tone-deaf script and heavy-handed direction give him nothing but a transparent set of tics and mannerisms – less a character study than a fumbling attempt to discover one amidst all the grimdark clichés. If Flick's interminable descent into homicidal mania had been set in a world where there was any kind of moral order to counter the universal (and quite boring) sense of chaos, this might have at least made some kind of dramatic sense. But the film's vapid and wholly misguided sense of its own importance, constantly belaboring obvious points that hardly seem worth making at all, robs Joker of any critical edge it could have had. If you're interested in watching a portrait of a mentally ill incel on a seemingly inevitable path to senseless violence, I suggest you watch Observe and Report instead.

    ОдговориИзбриши
  13. If Flick's interminable descent into homicidal mania had been set in a world where there was any kind of moral order to counter the universal (and quite boring) sense of chaos, -- Haslr Forest je ovde naslutija isto sto je meni ostalo kao utisak, samo je to drugojacije izreko. Cinjenica da u tom svetu ne postoji alternativni moralni poredak - da li hriscanski ili marksisticki - otkriva podlacku adjendu industrije da prodaje nihilizam, u hipsterskom formatu, za mlade konzumente, i to kroz privid samokriticnosti.

    ОдговориИзбриши
  14. JOKER- po meni samo naziv asocira na DC sve ostalo može biti drama o jednom čoveku.

    Kao prvo dopao mi se film , odlična režija , kamera, ritam , muzika , gluma...sve štima u potpunosti. Drugačiji pristup ovoj materiji skroz, ton ozbiljnosti je takav da ne možete da se prebacite da gledate film o liku iz stripa, bar ja nisam mogla to . Ghotam je bilo koji industrijski grad na planeti, npr može biti Detroit bez problema,nema super automobila, nema kostima superheroja sve se lagano stvara koliko je rođenje Jokera toliko je rođenje celog tog univerzuma i mislim da će ga možda proširiti sa ovom ekipom.

    Hoakin je totalno drugačiji Joker ozbiljna manična depresija, trauma i psihoza , ne samo kvrc nekog inače cool lika...opet na momente ima malog tribute Heath Ledger-u i ako ne preteranog jer jesu dosta različiti. Za mene ostaje Ledger taj impresivni , ekscentrični i moram reći možda komercijalniji ali ipak inteligentniji Joker. Tu mi je glavana razlika u likovima , ovaj Joker ne mora biti DC može biti bilo koji lik na planeti ali baš mu to i daje tu moć da oko sebe generiše novi univerzum a da je upravo on nova srž i novo lice svega. Feniksov pristup je drugačiji i kako odmiče film sve je upečatljiviji...njegov osmeh je nelagodan zato od početka do kraja da baš želite da prekine da se smeje . Film manje više nosi sam i to mu nije nikakav problem . Čak je i politika spakovana tako da se uklapa u cirkus estetiku na maestralan način. Sve u svemu po meni vredan gledanja svakog minuta i jedna prekretnica u pristupu ovoj tematici.

    E sad socijološko pitanje filma stoji kao otvorena pandorina kutija. Šta su hteli da nam prikažu sa komercijalizacijom ovakvog lika kao glavnog lika , kako će to društvo da prihvati , da li će imati kapacitat da prepozna i kritiku ili ne je pitanje? Kritikovano je društvo , i lik nije baš prijemčiv, ali da on postaje popularan ne zbog sebe već zbog lošeg sistema je evidentno ali da li su sve opravdali lošim sistemom ostaje i tu će biti glavna debata. Film kao film odličan , možda ne sad remek-delo ali svakako značajn film .

    ОдговориИзбриши
  15. E sad socijološko pitanje filma stoji kao otvorena pandorina kutija. Šta su hteli da nam prikažu sa komercijalizacijom ovakvog lika kao glavnog lika , kako će to društvo da prihvati , da li će imati kapacitat da prepozna i kritiku ili ne je pitanje…

    Upravo kad si napisala komentar vodio se negde razgovor o Lajbahu, koji Zapad jos uvek percipira kao heroje post-modernisticke ironije. Meni je ovaj Dzoker isto sto i Neue Slovenische Kunst. Oni su kao ''kritikovali sve totalitarne sisteme'' - Tiletovu Jugoslaviju i srpski ''nacionalizam'' - tako sto su raskrinkavali ideolosku im pozadinu. Medjutim, istorija je pokazala, oni su u tom raskrinkavanju ideologije u stvari apsorbovali kapitalisticku ideologiju: nihilistickog potrosaca.

    ОдговориИзбриши
  16. "Film je jasan u povlačenju granice između nužne samoodbrane (kad ovaj upuca dvojicu napadača u metrou koji su krenuli da ga mlate), prekoračenja samoodbrane (kad puca onom trećem u leđa, tj. u dupe, dok ovaj beži) i čistog bolesnog sadističkog ekscesa (kad ga stigne, upuca u leđa, a onda ga još preko toga i overi dok sasvim ne isprazni pištolj). Ko, nakon tog trećeg, i dalje simpatiše Džokera, taj u startu nije bio normalan, i nije ga film „pokvario“."

    ...moram da napomenem da mi je scena u metrou najgenijalnija u celom filmu!!!

    ОдговориИзбриши
  17. Moj je utisak da je ovaj Dzoker spustio celu stvar sa , metafizičkog nivoa na socijalni i žao mi je zbog toga. Ili pomerio, kako je kome već volja da vrednosno proceni. Nolanov Dzoker upravo je onim svojim različitim pričicama o tome kako je dobio ožiljke iz prošlosti dekonstruisao unapred kliše da ga je trauma načinila zlikovcem. U osnovi ovog filma je stereotip. Režija, kamera, gluma, na jednu stranu, sama ideja o tome da je Dzoker postao to što jeste u 40 godina jer ga gazi sistem (uprošćavam sad naravno) je onako...kao da su prvog prolaznika na ulici zaustavili i zamolili da im da ideju kako je nastao bilo koji zlikovac na planeti. Malo sam umorna od toga da se likovi koriste samo kao lutkice za pokazivanje ideologije i kritiku društva na jedan veštački način, od spolja da kažem, a ne prirodno, u skladu sa onim što zaista jesu. Nisam oduševljenja. Film je kao film o jednom ugnjetenom pojedincu dobar ali meni ne liči da taj pojedinac može u 45 godina da postane gospodar haosa u najvećem gradu na svetu. Čak i kad je univerzum koji delo obuhvata nerealan, u njemu ipak treba da vlada nekakva (njegova) logika. Ovo je neka kompilacija sveta Gotama i našeg sveta, samo radi tzv. poruke. Ali ok, to sam samo ja, ne kažem da sam preterano bistra.

    ОдговориИзбриши
  18. zapravo nisi nebistra - i ja rekoh to isto u kritici: ovaj šonjavi sjebani socijalno-idiotski i soc-nesposobni lik nema šanse da izraste u kriminalnog mastermajnda - njegovi simptomi su preduboki. ali meni to niej msetalo toliko presudno zato što je bilo unapred rečeno da se ova storija neće da lje razvijati i povezivati sa betmenom, odnosno da je zaokružena ovako kako jeste, pa ja 'budućnost' džokerovu, kakvu poznajemo iz stripova i drugih filmova, vidim kao neiskazane deluzije veličine koje se, u ovom univerzumu, u ovom tajmlajnu, neće ni realizovati.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Pa ja 'budućnost' džokerovu, kakvu poznajemo iz stripova i drugih filmova, vidim kao neiskazane deluzije veličine koje se, u ovom univerzumu, u ovom tajmlajnu, neće ni realizovati."

      Odlično rečeno. Možda je čak i ovaj Čoker postao simbol za neke druge koji će uslediti nakon njega.

      Избриши
  19. Znači film o tome kako je neki lik postao Džoker, koji u stvari neće postati Dzoker. Mislim, ok, ja sam otvorena za sve, najmanje mi je potreban superherojski film za uzrast vrtića ali mi to nekako nema smisla. Film o malom Nikoli Tesli, samo što taj Nikola Tesla iz filma kad poraste neće biti naučnik nego pekar.

    ОдговориИзбриши
  20. zato što je bilo unapred rečeno da se ova storija neće da lje razvijati i povezivati sa betmenom _ …

    Sad mi licis na konzumenta u Burger Kingu koji dolazi na kasu i trazi Big King XXL. Kasirka mu nudi da proba novi produkat-lajn, JOKER KING, koji je 20 gr laksi od XXL, a kosta isto. Razlika je u tome sto Joker King sadrzi cheyene pepper sauce, zbog cega je znantno ljutji od XXL. Posto vec godinama konzumira Kingov prodakt-lajn, svejedno sto su svuda oko njega pljeskavice, ti vrlo dobro znas da je u pitanju devalvacija tvog omiljenog proizvoda. Svejedno, ti slezes ramenima: daj da probam taj Joker King. Nakon sto si to brzo proguto, osecas komesanje u stomaku - u ustima ti je ljuto, ali nisi utazio glad. Ispustas gromoglasan PRDEZ nasred ulice, prdez koji pokosi prolaznike. Sad se vec osecas bolje, sigurnije u sebe. Odlucujes da narucis jos jedan Joker King.

    ОдговориИзбриши
  21. Imenjace. Necu vise objavljivati tvoje degutantne skatoloske fantazije. Ovo idi pa pisi po javnim klozetima i oko glori holova koje koristis ali ovo je kulturan blog pa probaj da se nadalje u skladu s tim ponasas.

    ОдговориИзбриши
  22. ovo je svakako jedan od najkulturnijih blogova koje sam u zivotu imao prilike da posecujem i cast mi je sto mogu u tom kontekstu da se kriticki postavim prema svojim niskim porivima.

    ОдговориИзбриши
  23. Reprizirala sam juče Jokera. Napokon sam razumela zašto De Niro dobija metak u čelo. Dakle, Zazi Bitz je u ovom slučaju poslužila da nas kao u svakom dobrom trileru odvuče na krivi put. Arturov idol, Arturov kućni svetac, je zapravo De Niro. Zizi je samo neko ko je konstatovao da on postoji , bio nice, sve ostalo je njegova fikcija.
    Sva ta poniženja koja doživljava svakodnevno nisu ništa, poniženje ko poniženje, naspram poniženja koje dolazi od onoga koga najviše voli, mašta da je bio na njegovoj predstavi I privukao mu paznju. Gde fantazira da mu Franklin obraća s rečimai : Well, there’s something special about you, Arthur, I could tell. Pa nastavlja: Okay. Hold on. Hold on. There’s nothing funny about that. I lived with my mother before I made it. Just me and her. I’m that kid whose father went out for a pack of cigarettes, and he never came back.
    Na kraju Artur fantazira da će ga sresti u sopstvenoj predstavi gde mu se Murray obraća rečima That was great, Arthur. Thank you. I mean, I loved hearing what you had to say, it made my day. Gde zakucava replikom : But, you know, this stuff, the lights, the show, the audience, all that stuff, I’d give it all up in a heartbeat to have a kid like you.
    Kada Murray I Gene ulaze u Arurovu garderobu kok čekaju šou, Artur mu se obraća s rečima:” I feel like I know you. I’VE BEEN WATCHING YOU FOREVER.”
    Moment kada Artur gleda Franklina na televiziji u Penijevoj bolničkoj sobi je trenutak u kome je Murray sam sebi presudio.
    Ima mnogo znakovitih detalja poput toga da vidimo da Artur poseduje i šolju Live with Murray Franklin, te da je u poslednjoj sceni s njim prenaglašeno ISFEMINIZIRAN. Sve su to detalji koje nisam primetila pri prvom gledanju.




    ОдговориИзбриши
  24. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  25. Film je snimila korporacija kojoj je cilj da legitimizuje kapitalizam. Stoga su svi protivnici kapitalizma bolesnici, nasilnici, shizofreničari, nenormalni. Oni nisu tek anarhisti već mentalno oboljeli i nesposobni anarhisti. Čista politička ekonomija filmske industrije: kada bi snimali filmove koji šalju poruku "drugs are bad, revolutions are bad", to niko ne bi gledao, ali ako snime film o revoluciji paćenika i manijaka, će se gleda al niko živ se sa tim ne može identifikovati - sublime object of ideology, što bi rekao Žižek.

    Čak i da se identifikuje, šta da radi, da imitira? Ne bi uspjelo čak ni u Fight Clubu. Joker solidno prikazuje neke elemente a onda ih zapapri ludilom i boleštinom, sa sugestijom da je alternativa još gora. Loš je Gotham, nije da nije, al pogle šta bi bilo kada bi srušili vladajuću klasu. Kad postoje ovakvi negativci, čak i jedan reakcionar, feudalac, tajkunčina i neofašista poput Betmena djeluje kao OK.

    To što je u Nolanovim filmovima Betmen lik koji krši sve moguće zakone i ljucka prava kao ideološki pajtos mu Buš još i ne iznenađuje. To što je Hardijev lik Bejn zapravo aluzija na lidera Occupy Wallstreet-a takođe je jasno - korporacija mora da satanizuje svoje protivnike. Ali ovdje su stvarno prevazišli sebe, jer Ledžerov Joker je još bio maštoviti bolesnik. Imao je neku perverznu viziju, bio je kreativniji od Betmena.

    To jest, Betmen uopšte nije kreativan, on nema nikakvu ideju kako promijeniti društvo, prosto reaguje na plot i to je otprilike to. Ali dok je Ledžerov Joker bio imaginativna kreatura, Finiksov Joker je spao na nivo Betmena. Ovdje su se zagrcnuli, nisu mogli Jokeru dati nijedan politički stav, samo privatnu psihodramu koja je sticajem okolnosti postala relevantna i drugim klovnovima. Ali čak i te klovnove vidimo možda 15 minuta filma, ostatak je sentimentalna intimna drama Jokera. Da je pameti bilo bi obrnuto.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Joker minus mentalna bolest - nezaposleni 40-ogodisnjak koji zivi sa kevom. Mislim da dosta ljudi moze sa time da se poistoveti.

      Meni je jezivo bilo ono javno obracanje Tomasa Vejna... Jadni fini momci sa koledza bog dusu da im prosti... Dok se masa ne uozbilji za nas bogate uvek ce biti gomila klovnova.

      Избриши
  26. Film je snimila korporacija kojoj je cilj da legitimizuje kapitalizam. Stoga su svi protivnici kapitalizma bolesnici, nasilnici, shizofreničari, nenormalni. Oni nisu tek anarhisti već mentalno oboljeli i nesposobni anarhisti. -- Tako je Zoon, medjutim, korporaciji to uspeva jer su zapadni komunisti, PRODAJUCI SLOVENIJU, prethodno stupili u alijansu sa NATO paktom, te izdali same osnove komunizma

    ОдговориИзбриши
  27. Evo upravo sam primetio, nakon 2. gledanja Dzokera, ovog puta u pristojnom formatu, da je on svesno i namerno insceniran kao ISUS. Od izmucenog tela i kose, preko valjanja po blatu sa siromasima, sve do onog postedjivanja kolege sa posla, i ustolicavanja Kulta Licnosti na osnovu pobune protiv Rimskog carstva. Medjutim, to nije Novozavetni Isus, koji prasta, nego Starozavetni, Mojsijev Bog: bog odmazde. Mada to nikako ne opravdava idiotske strahove Puritanaca, da filmovi navode na masovno ubistvo, film je dobro uhvatio momenat, da u danasnjem svetu skoro potpuno nedostaje dimenzija prastanja - osim u nekom blagotelecem smislu, kao humanitarizam bogatuna. Time bih rado korigovao svoj ponesto preostar sud, da se ovde radi o nekakvoj valorizaciji nihilizma per se.

    ОдговориИзбриши
  28. Film je odlican. BTW, Artur Flek ima 32 godine. To se i vidi u jednoj sceni (promaklo vam je, kao i jos mnogo toga). Sve ostalo je trla baba lan...

    ОдговориИзбриши
  29. slušaj, marko rančiću (1984), ja gluplji komentar još nisam video. ne, nije mi promaklo ni ko si ni šta si nabaljezgao na 'pulsu', a vidim došao si i ovde da mi soliš pamet - ali pošto nemaš kapaciteta za to, umesto da objasniš na šta sve to nisam obratio pažnju, šta mi je to sve navodno promaklo, to tvoje se svelo samo na jedno jalovo trla baba lan... plus, ovde nisi imao herca ni to svoje ime da ostaviš, nego si ostao 'unknown'. ali, obrni-okreni, to je tvoja sudba.

    ОдговориИзбриши
  30. Kako ti znas da je ON - Marko Rancic? Pa sta ako hoce da ostane 'unknown', s kojim pravom objavljujes ime? Za koga?? Cuj nema herca... koji rezon!
    'To je tvoja sudba'- ali, to je tvoja sudba...strasno!

    ОдговориИзбриши
  31. agota, ne seri. šta tebe boli otkud znam šta je ova mala anonimna, nepoznata gnjida piskarala drugde, povodom mog rivjua? znam.

    ОдговориИзбриши
  32. Kako vreme prolazi, čitajući komentare koje ste vi Dejane, pisali pod lažnim imenima, strasno braneći vaš pogled na film, ne samo na ovom portalu, a imajući u vidu reakciju publike u Srbiji ( najgledaniji strani film u našim bioskopima, svih vremena) i svetu ( bezbroj nagrada i nominacija) i dalje ostajem pri stavu da je vaš "rivju" ono što sam napisao. Naravno, to nikako ne umanjuje vaš doprinos jednoj prilično zapostavljenoj grani umetnosti u Srbiji, kojoj ste posvetili veliki deo života. Vi zaista jeste doktor za horor i vaš rad sa Orfelinom je nemerljiv! Svako dobro u daljem radu i mnogo uspeha i sreće. P.S. izvinjavam se što se nisam potpisao u svom prvom komentaru na vašem sajtu. Nisam ovde registrovan, pa ću se samo na kraju potpisati onako kako ste me i vi potpisali - marko rančić (1984)/ mala, anonimna, (nepoznata!) gnjida.

    ОдговориИзбриши
  33. slušaj, marko rančiću 1984, ti jesi anonimna gnjida, zato što te je gugl nazvao 'anonimnim' a pošto gugl zna sve o nama, bar po tom pitanju mu treba verovati; a gnjida si zato što na mene projektuješ svoje prizemno ponašanje i 'razmišljanje', optužujući me da na netu pišem pod lažnim imenima. to što je tebi toliko nepojmljivo da može postojati neko ko ne misli kao ti, i da ti je jedino objašnjenje za tako nešto to da iza tog komentara mora stajati ista ta osoba (tj. ja), govori SVE o tebi. o vrednosti tvog 'mišljenja' dovoljno govori i tvoja shozofrena nesposobnost da pojmiš kako samom sebi uskačeš u stomak lupetajući, prvo, da je moja mega-pohvalna recenzija "Potpuni promašaj" a zatim dodajući "Uostalom, uspeh filma i reakcija svetske publike (kao i nagrade i nominacije) govore malo više od vas." Aman, anonimni Marko, pa da je moja recenzija zaista promašaj, a ja toliko nahvalio film, on NE BI imao sve te nominacije, nagrade i uspeh kod publike, zar ne? da li elementarna logika može da prodre u tvoju anonimnu glavu?

    ОдговориИзбриши
  34. Šteta što smo ovako počeli raspravu, izvinjavam se na kritici ukoliko ste se zbog toga osetili loše, a mislim da jeste, iskreno govoreći bez ikakve potrebe jer sam zaista anoniman i nepoznat, ali ne i glup. Čitam vaše tekstove već skoro čitavu deceniju, prepoznajem vaš unikatan i oštar stil (poprilično oštar ponekad-vaše pravo u potpunosti) i opet kažem da je vaš doprinos horor kulturi u Srbiji, a samim tim i svetskoj književnosti nemerljiv i u ovom svom odgovoru, akcenat ću staviti upravo na to. Veoma cenim vas rad sa Orfelinom, sa kojim ste se očigledno našli na istoj talasnoj dužini, jer je svaka knjiga bolja od prethodne, pre svega zahvaljujući vama. Da mi je neko rekao pre par godina da ću Tomasa Ligotija čitati na srpskom, ( ovde nećemo zaboraviti doprinos Booke i Gorana Skrobonje, da se stvari pomaknu s mrtve tačke), mislio bih da je lud. Ali zahvaljujući vama, ja njega zaista čitam na srpskom, a ne samo na engleskom i nadam se da će se to nastaviti i u budućnosti (ne znam zašto mi na pemet upravo padaju Teatro Grottesco i The Conspiracy Against the Human Race). Poenta u svemu, je što vas zapravo izuzetno cenim, pre svega vaš mukotrpan rad i zbog toga sam možda i ja prenaglio sa vašom kritikom Džokeru, koga sam gledao veoma pažljivo, nekoliko puta. Jednostavno, posle toliko slaganja u svemu što pišete, vaša prva recenzija tog filma me je naljutila (potpuno vaše pravo) jer sam očekivao dijametralno suprotan pogled (opet vaše pravo i moja greška). Pa sam se posle skoro čitave decenije, javio da prokomentarišem nešto na vašem sajtu. I time završavam sa Šaljivdžijom. Od sada ću se truditi da kao registrovan član, (uz vaše dopuštenje), moje kritike budu i iskrene ali umerenije. Ali ipak moje! Svako dobro još jednom, puno dobrih knjiga i sreće u radu i u buduće, jer u Srbiji osim vas i nema ko drugi da radi ovako dobro, sve ovo što skoro dve decenije radite. Ovo je bio jedan dobronameran i iskren odgovor, vama kao piscu i čoveku sa čijim sam radom (i stilom!) upoznat već godinama. Marko Rančić (1984)... i nastavak opisa :)

    ОдговориИзбриши
  35. sve je to lepo i krasno, ali shvati: 1) od komentara anonimnih osoba ja se ne osećam loše - tim povodom moji osećaji kreću se od indiferentnosti do blage zabavljenosti, at best; 2) ako stvarno, kao što tvrdiš, "prepoznajem vaš unikatan i oštar stil" - kako si uspeo da "mene" prepoznaš iza svih tih vrlo različito-pišućih osoba za koje si me smelo optužio da sam ja, pod lažnim imenima? pa iz aviona se vidi da to nisam mogao ja napisati! 3) ne registruješ se na mom blogu, nego na bloggeru/google-u, ako želiš; a i ne moraš ako već imaš gugl nalog, tj. gmail.

    ОдговориИзбриши
  36. dejane, sve je to lepo i krasno, ali shvati, da se iza svake anonimne osobe krije nesigurna ličnost, čije bojažljivo JA postoji samo kao deo nekog MI.

    ОдговориИзбриши
  37. Nema potrebe više raspravljati na ovu temu. Mislim da smo svi rekli sve što smo imali. Zaboravio sam da kažem,a mislim da je važno, da tekstove, knjige i recenzije Dejana Ognjanovića zaista čitam već skoro deceniju. Jutros sam se setio i tačno od kada sam počeo. Bilo je to 2010-e godine, sa pojavom "SRPSKOG FILMA, koga je Dejan u svojim tekstovima tako strastveno branio, a ja to isto činio i pred mojim prijteljima. I sećam se njegove rečenice: "Mnogi urlaju na SRPSKI FILM. Ali i SRPSKI FILM je zaurlao na njih" , koja mi se posebno svidela. Time završavam sa komentarima na ovoj temi, a kada pročitam STANARA, prelazim na tu recenziju.

    ОдговориИзбриши
  38. zanimljivo. ja se uopšte ne sećam da sam ikada to napiso. a ni gugl ne nalazi tu izjavu...

    ОдговориИзбриши
  39. Mislim da je bila u nekom časopisu, jer mislim da sam je pročitao u frizerskom salonu, čini mi se... moguće da grešim... baš davno beše.. ni ja ne mogu da je pronadjem na googlu... ali znam da sam zbog te recenzije počeo da čitam i pratim sve što pišete i stvarate. Baš od SRPSKOG FILMA, 2010-e. Sećam se kako ste pohvalno pisali i branili ga, a ja sam upijao svaku reč i branio ga istom žestinom. Pred svojim prijateljima, jelte.

    ОдговориИзбриши