THE LAST LOVECRAFT (2010)

*(*)      2-

            iza umereno privlačnog trejlera i koncepta krije se, avaj, samo još jedno patetično grebanje o public domain lik & delo sirotog lavkrafta od strane još jedne grupice antitalenata koja nije imala budžeta ni za kikiriki, a mozgove taman ko kikiriki, ali je svejedno rešila da travestira pisanija ovog horor klasika kako bi ih svojom duhovnom i svakom drugom sirotinjom po ko zna koji put provukla kroz blato.

            kao takav, ovaj patetični produkt ne zaslužuje ni pomnu analizu, ni gaženje nazad u kal gde mu je mesto, a ja mu posvećujem nekoliko redova samo zato što se, pretpostavljam, od mene to očekuje kada se veliki nekronomikonopisac priziva čak i u naslovu zlodela.

            dakle: 

- izrazito antipatični 'glumci' sa njuškama kakve, naprosto, NE ŽELITE da gledate 78 minuta;

            - neopisivo iritantni 'likovi' – trebalo bi da budu poor men's SHAUN OF THE DEAD buddy-team stripadžija zaposlenih u dosadnoj kancelariji za zombifikaciju žrtava kapitalizma, ali su lošim kastingom i bogohulno neduhovitim scenarijem pretvoreni u idiote za koje navijate – da što pre završe u ktuluovim pipcima;

            - zaplet je imbecilan još na nivou 'ideje' – kao, lavkraft je navodno imao neku genetsku predispoziciju da ne poludi pred konceptima kosmičke strave (!), pa bi tu istu moć trebalo da ima i nekakav njegov daleki rođak; ovo je imbecilno samo zato što a) lavkraft nije imao dece, pa time ni potomke-zbogomke; b) nije imao ni rođenu braću ili sestru koji bi dalje preneli iole bliske mu i srodne gene; c) najdalje rođake koje su ostavile potomstvo su nekakve tetke – poprilično dalek rod da bi geni koje su one smućkale sa svojim muževima i prenele na decu i unuke imali ikakve pomena vredne bliskosti sa lavkraftovim; d) u svakom slučaju, praunuci njegovih tetaka ne bi nosili prezime lovecraft, nego ko zna koje od njihovih muževa, čime je obesmišljen ne samo koncept nego i sam naslov ovog 'filma';

            - zaplet je suštinski imbecilan jer nema blage veze za HPL-ovim pisanjima; umesto toga, 'nadahnut' je njihovim vulgarizacijama kroz stripove, video-igrice i RPG; lavkraftov mitos je smućkan na neiskazivo bogohulan način – bića, rase, bogovi i eoni pobrkani su bez blage veze jedni s drugima, a – što je još gore – mitološka korektnost na stranu, to je sve vulgarizovano na najelementarnijem nivou: HPL nije pisao o 'demonima' protiv kojih se bori pištoljem i dinamitom, a vatreno oružje ovde završava 95% posla;

            - kamera je ravna, prozaične slike, jeftine texture, neinspirisanog frejminga i uglova, ko čovek da je slikao svadbu a ne lavkraftovsku horor-'komendiju';

            - režija jedva-kompetentna, bez smisla za dinamiku, pančlajn, impakt, ili bilo šta drugo što se od režije (a naročito u hororu) očekuje;

            - glavni 'demon', 'duboki' (za prijatelje - boki!) izgleda i govori kao crnja kome je neko u facu zafrljačio pun tanjir špageta crvenih od sosa; 

njegovi insmutski amfibija-minioni su besramni men-in-halloween-suits, a pompeznija stvorenja (ktulu, šogoti, veliki starci) se – mudro – prikazuju samo u animiranoj deonici koja, iako predstavlja stripizovanu vulgarizaciju i simplifikaciju i netačnizaciju HPL mitosa, barem je jedini deo filma koji actually dobro izgleda;

            - umesto epske borbe ljudskog i neljudskog u nekim planinama ludila, fantomskim visoravnima ili na/u zlokobnom okeanu – finalni okršaj ove dvojice idiota i njihovog mornarskog prijatelja odvija se u i oko kamperske prikolice negde usred neupečatljive pustinje, a sastoji se pretežno u puškaranju i rvanju sa 'dubokima'.

            da li sam već pomenuo da film nije NIMALO duhovit? da nema nijednu memorabilnu foru, verbalnu ili vizuelnu? da izgleda kao glupiranje grupice gikova suviše nesigurnih u sebe te zato napregnutih da 'parodiraju' strip-gikove kao osobe koje nemaju život, žive u svojim sobama među figuricama i stripovima, itd. itsl?

            zaista je tužno da lavkraft i dalje obitava pretežno u produktima ovog produkcijskog i imaginativnog (?!) nivoa, a da se njegovi kiklopski koncepti srozavaju na nekakve prozaične mikimausijade pravljene od štapa, kanapa i psećeg govneta… ali, tako mu je to. za sada…

            PS: za ilustracije sam odabrao fotke od kojih poneke, u izolaciji, i ne izgledaju suviše loše – ali ne padajte na to da je ceo film ovakav kao na njima! nije. mnogo je gori.

2010: NAJBOLJI HOROR FILMOVI

             2010. godina je u hororu bila jadna, ružna, čemerna i upadljivo glupa. izuzev mudovitog SRPSKOG FILMA, sve ostalo je bilo napadno reciklatorsko, polovično, nemušto, nedomišljeno, nedorađeno – krene negde, pa se izgubi, zaluta ili zakenja na kraju ono sa početka... rimejci, nastavci, reimaginacije, stripizacije i videoigrizacije, te omaži – dominiraju čak i ovim najmanje lošim hororčićima iz prošle i pretprošle godine koji su premijerno postali dostupni u 2010-oj.

            filmovi o kojima sam pisao opširne rivjue linkovani su prema istima, pa klikćite na naslove; za one koje sam obrađivao samo nakratko – dati su ti kratki opisi ispod naslova; za nekolicinu su na engleskom jer sam ih pokrio u osvrtu sa mog engleskog bloga. evo šta se prošle godine, od 94 horora  koliko sam ih ukupno odgledao, premijerno, MOGLO pogledati a da to ne proizvede momentalnu želju da samom sebi iskopam oči i pojedem ih od muke!

1. SRPSKI FILM

SER, 10

****  4

2. I SAW THE DEVIL

KOR, 10

***(*) 3+

3. TETSUO THE BULLET MAN

 

JAP, 09

***(*) 3+

4. AMER

BEL, 10

***    3+

5. DREAM HOME

HK, 10

***    3+

6. THE REVENANT

USA, 10

***      3

7. HEARTLESS

UK, 10

***     3

The first film by Philip Ridley (THE REFLECTING SKIN, PASSION OF THE DARKLY NOON) in 14 years certainly deserves attention: visually stunning, with some indelible images of horror (but also of beauty), it proves that Ridley is still in top form as a visual artist, though not as successful as a storyteller. His Faustian drama of a boy with a mark on his face who enters an otherworldly bargain to have it removed could use a little more coherence and a little less predictability. Jim Sturgess carries the film admirably on his back.

8. HIGANJIMA

JAP, 10

***      3

Based on a manga, this dynamic action drama takes place on the vampire-infested Japanese island where a teen boy and his friends try to find his brother. Characters are better rounded than you might expect and one actually cares for them in the midst of all the fights, escapes, bloodletting and monster-fighting. High production values and solid effects make this an enjoyable visual feast, even if over-the-top ending and the final twist feel forced.

9. SOLOMON KANE

USA, 10

***      3

10. CABIN FEVER 2

USA, 09

**(*)  3-

vrlo prljav i gnjusan (in a good way) nastavak filma koji inače ne volim – CF2 pruža dovoljno podnošljive likove i nadahnute situacije da ga vredi overiti zbog nadahnutih gross-out prizora kakvi mogu da prođu samo u DTDVD produkciji (pljuvanje sperme iz usta pušačice; zaraženo-deformisani penis; žešće i prljavije scene sexa od kojih jedna uključuje i pozamašnu debeljucu, itd.). na žalost, neki potencijali nisu iskorišćeni: pomenuta scena sa debelom jebačicom u bazenu mogla je vrlo lako da bude antologijski set-pis, a zadovoljila se nekim mlakim, neinspirisanim nagoveštajima (eh, da je juzna ovo radio, ne bismo prošli samo sa par mlakih kadrova crvene farbe u bazenu...). isto važi za scenu maturske večeri koja je mogla i MORALA da nadjebe i onu u KERI – ili barem da pokuša – umesto što se njome, takoreći, nije ni bavila. o izrazito glupom kraju filma neću ni da govorim pošto je njega dosnimio ko zna koji idiot nakon što je ti west otišao i praktično digo ruke od filma koji su mu debilni producenti preuzeli ipak, čak i u ovako okrnjenoj verziji vide se dalji tragovi da taj ti west – čiji sam HOUSE OF THE DEVIL vrlo lepo primio – ima odlično poznavanje (+ ljubav) za B-horore iz 1980-ih, i ume da postigne njihov vajb kao malo ko. nestrpljivo čekamo njegov sledeći film.

11. PIRANHA 3D

USA, 10

***    3-

12. THE CRAZIES

USA, 10

**(*)  3-

odlično počinje, solidno se razvija, osrednje se privodi kraju, i izrazito glupo se završava. u proseku – ima svojih momenata (skoro svi su u prvoj polovini), i vredi pogledati.

13. PHOBIA 2

THAI, 09

*** 3-

Above-average anthology with enough creeps (especially in the first two segments) and laughs (in the last one) to please genre fans. The second one is the best: a teenager ends up in hospital with a hurt leg. The old scary looking guy in the bed next to him seems to be much more than a dirty old man, but, in any case – he wants the boy's body! The last segment is a pretty funny send-up on the Asian ghost-flicks craze, dealing with a horror film shoot in which reality and fiction are intriguingly interrelated and confused.

14. REC 2

SPA, 09

**(*)  3-

Everybody else seems to like this sequel, so who am I to complain about the indistinguishable cast of unrecognizable helmeted soldiers roaming the corridors of the infested building, or about pointlessly introduced teen characters, or about constant twists which progressively render events sillier and sillier? It is fast-paced enough for people not to notice or care about this, and it is at least well-made enough to provide more scares than most stuff that passes for horror these days. So, check it out, but don't expect a classic like the first one.

15. THE REEF

USA, 10

**(*)  3-

još jedan OPEN WATER, ali ovaj je prilično dobro napravljen, i bez previše insistiranja na 'dokumentarizmu'. znači, posle brodoloma grupica ljudi primorana je da pliva do najbližeg koralnog grebena, par desetina kilometara, kroz vodu u kojoj ima ajkula... oni plivaju, a ajkula ih skida jednog po jednog... nema tu neke poente, niti etitjuda, niti filozofije, niti drame dublje od golog opstanka, pri čemu je to učinjeno manje zanimljivim time što su svi akteri jednako bespomoćni i njihove akcije, ponašanja, pameti i strategije u ovom kontextu ne vrede ni pišljiva boba rocka. oni prosto nisu u poziciji da se BORE, nego se samo kockaju, po principu ruskog ruleta. ostaje nam samo da gledamo tu crnu lutriju i nagađamo ko će da preživi i šta će da ostane od nje(ga). režija je vrlo dobra a scene ajkula-akcije vanredno su uverljive. klaustrofobičan i sumoran film, iako se zbiva na otvorenom, i pod sunčanim nebom. šteta samo što nema nikakvu mitsku pod-temu (kao npr. JAWS). grupicu ljudi jede ajkula, neke pojede, a neke ne, pri čemu je sve krajnje proizvoljno – kao i život, al na filmu to ipak ne ide tako...

16. FROZEN

USA, 10

**(*)  3-

ok likovi u apsurdnoj situaciji nasukani u divljini i na mrazu, okruženi vukovima... solidna režija i gluma, te nešto saspensa i grozota čine ovo sasvim gledljivim filmićem, iako nema neku poentu sem da, u divljini, neki prežive a neki ne, a ko hoće a ko neće, nema baš neke zakonitosti. meni je ta neprirodna proizvoljnost u raspletu malkice smetala, ali većini neće.

17. THE LOVED ONES

AUS, 10

**(*)  3-

A "troubled" girl has an unconventional (and brutal) ways of testing possible future husbands, and with the help of her sicko dad nevertheless. Our main guy is subjected to various tortures (psychological and corporeal), but we had too little time to get to know him before he ended up bound and gagged, so the involvement in his predicament is rather small. This Australian black torture comedy plays like a prolonged sick joke, and is pretty solid as such. Not particularly deep and far from a modern classic, but still, it's entertaining enough.

18. ROAD KILL

AUS, 10

**(*)  3-

Road Kill je natprosečno dobro napravljen, vizuelno kulturan i intrigantan, atmosferičan hororčić, nešto kao australijski pustinjski Duel sa kamiončinom koja umesto na benzin ide na – ljudsku krv i meso. Dopadljiv kast i simpatični likovi pomažu da se svari apsurdnost metafore nizašta.

19. SPLICE

USA/CAN, 10

**(*)  3-

20. BURNING BRIGHT

USA, 10

**(*)  3-

Burning Bright je još jedan okej film ni o čemu. Pravi, živi (a ne CGI!) tigar teroriše tinejdž sestru i njenog mlađeg, autističnog brata, zatočene u kući za vreme tajfuna. Zatočio ih očuh da bi dobio novac od osiguranja, ali bata i seka su žilaviji nego što deluju... Ovo je kao jeftini Panic Room, samo sa tigrom. Saspens scene su dobro režijski uklopljene, sa odličnim zvučnim dizajnom.

21. THE HOLE

USA, 09

**(*)  3-

22. LET ME IN

USA, 10

**(*)  3-

23. IN THEIR SLEEP

FRA, 10

**(*) 3-

en pariljo (NIKITA) je neprepoznatljivo ostarila a sada je sredovečna žena čiji se sin nedavno ubio (valjda – konfuzno prikazano). jedne noći ona pokupi na putu kroz šumu unezverenog momka koji tvrdi da ga juri provalnik-ubica zato što mu je ovaj video lice. nikita ga odveze u svoj dom, a ubrzo za njima stiže i progonitelj. ali, ko tu koga juri, i zašto – neću da otkrivam. režija je pristojna, kao i gluma, ali scenario je kao mlitav povod za studentsku vežbu. nasilno je razvučen sa tim prologom (u kome nikitin sin – dal strada u frik eksidentu, il se ubije iz čista mira na krajnje bizaran i fizički neverovatan način – ostaje nejasno) koji nema baš ni blage veze sa kasnijim zbivanjima. prolog je verovatno dodat da bi ovo bilo proglašeno dugometražnim filmom (zajedno sa 10ak minuta nebitnog prologa i sa špicom ovo jedva traje 78 minuta). kad se otkrije twist, stvari postanu još neubedljivije, i psihološki, i fizički. takođe, manje strašne. naknadni pokušaji 'poetizacije' (slow motion, elegična muzika i sl.) krajnje su jeftini i šuplji, bez ikakvog smisla.

24. LA HORDE

FRA, 09

**(*)  3-

25. MUTANT GIRLS SQUAD

JAP, 10

**(*)  3-

This delivers exactly what the fans of Japanese puerile "cult" splatter action comedies expect, so – you know who you are. Mutants, girls, imaginative and outrageous bloodletting, and craziness – it's all there, in great amounts. It plays strictly for its (limited) audience, but within the confines of its ambitions, it is an honest, fun-loving romp.

26. BLOOD CREEK

USA, 09

**(*) 3-

treš premisa o nacističkim naučnicima koji krstare amerikom u potrazi za vikinškim (!) natpisima u kamenju, i o zlu koje se iz jednog od njih budi danas, na jednoj zabačenoj farmi, tretirana je sa onoliko ozbiljnosti koliko se to uopšte može, i za koliko je džoel šumejker sposoban (što nije previše). zaplet je bezvezan, komplikovan i nelogičan, likovi jedva skicirani, njihovo ponašanje često apsurdno ili psihološki neubedljivo, ali se usred svega toga nalazi nekoliko odličnih kadrova i čitavih scena koje ne liče ni na šta u savremenom hororu, pa samo zbog te mestimične OUT THERE atmosfere i WTF momenata vredi overiti ovaj osrednji ali sporadično zabavnjikav filmčić.

27. CARRIERS

USA, 09

**(*)    3-

iako ne izmišlja rupu na saxiji niti leba na kriške, to je sasvim prijemčiva pričica o mikro-grupi uverljivih (i neiritantnih – što je retkost) ljudi koji putuju zaraženom i desetkovanom amerikom (uglavnom zabačenim i pustim putevima i napuštenim gradićima) u potrazi za – obalom?

28. BLOOD RIVER

USA, 10

**(*)    3-

solidno, mada previše pretenciozno a i artsy a bez dovoljnog utemeljenja. neobično, i vredno više zbog svojih poor man's DUST DEVIL intencija nego zbog krajnjeg, polovičnog rezultata.

29. EMBODIMENT OF EVIL

BRA, 09

**(*)  3-

kofin džo je već jednom nogom u kofinu, ali je ovde vaskrsnut sa više energije uz pomoć korežisera, denisona ramalja (upoznao sam lika na FANTAZIJI – sjajan momak, biće nešto od njega; ima dva odlična kratka filma) tako da ovaj pokušaj modernizacije jednog beznadežno so-sixties produkta, iako u suštini predstavlja pravljenje pite od... ehm, nečeg bajatog, ipak uspeva da zaživi zahvaljujući iracionalnosti, sumanutosti i žestini koja u ovom serijalu odavno nije viđena. ko voli prljav sex i prljav splatter (sa religioznim intonacijama) – neka mu pruži šansu.

30. THE FORBIDDEN DOOR

INDON, 10

**(*)  3-

prehvaljeni i precenjeni mladi prenadrkani indonezijski (!) reditelj mene nije baš impresionirao kao ostatak kritičarskog sveta, ali ima ovde dovoljno kvaliteta u mestimično skoro miša-aca-radivojevićevskom antiporodičnom angstu i beskompromisnom krvopljusu, iako blago mlitavi kraj a naročito twist ending donekle negiraju dotadašnja postignuća.

+++ BONUS:

NAJBOLJI STARI FILMOVI PREMIJERNO VIĐENI U 2010.

1. LITAN

FRA, 81

***     3+

2. MIZUCHI (DEATH WATER)

JAP, 06

**(*)  3-

3. WILCZYCA

POL, 83

***    3-

4. UN SUSSURRO NEL BUIO

aka A WHISPER IN THE DARK

ITA, 76

10.11.

**(*)  3-

5. GOD'S LEFT HAND DEVIL'S RIGHT HAND

JAP, 06

**(*)  3-

6. BESAT (POSSESSED)

DAN, 99

**(*) 3-

INCEPTION (2010)

**(*)

3-

o ovom - sada već ofucanom, svima poznatom i već mega-proanaliziranom i profilozofiranom – filmiću tek sad se oglašavam iz nekoliko razloga: 1) kao prvo, gledo sam ga u montrealu, tokom boravka na FANTAZIJA festivalu, sa koga je bilo mnogo boljih i važnijih stvari za prikazati (a ni njih nisam postigao sve da pokrijem, ni odmah, niti kasnije); 2) kad sam se vratio u srbiju, bilo je prečih stvari za izvestiti (npr. kako je prošla SUBVERZIVNA SRBIJA); 3) film mi se nije dopao, a dok sam se vrnuo domu, i to malo želje da pišem o njemu je ishlapjelo poput sjećanja kakvog ishlapjelog starca. ipak, sad kad je godina okončana, i kad je došao red na podvlačenje crte i pravljenje best-of listi – a videvši ovo čudo u vrhu kod mnogih kritičara, fanova i koga sve ne – osetih potrebu da ga odgledam još jednom, i proverim da li sam ja stvarno gledao isti film kao ovi što ga digoše u nebesa i proglasiše jednim od filmova godine. 

ove donje ruminacije i kontemplacije plod su mog ponovljenog podvrgavanja mučenju zvanom INCEPTION.

u orahovoj ljusci, moja presuda glasi da je ovo jedna prenabudženo iskonstruisana, a inherentno neubedljiva storija učinjena dodatno nezanimljivom kroz svoje iritantne glavne likove i njihove psiho-motivacije, kao i kroz implicitnu ideološku agendu koja mi se gadi, a da je premaz u obliku povremenih 'akcionih' scena i vizuelnog šarenila em nedovoljno uzbudljiv i spektakularan, em ga i takvog kakav je ima premalo da prevagne u ovoj poprilično tugaljivo-smaračkoj pričici.

ja, naravno, neću da jedan SF film razlažem u odnosu na pravila 'stvarnog' sveta per se; ali ću ipak zapaziti da se on ne dešava u nekakvom visokostilizovanom i drastično izmenjenom svetu a la BLADE RUNNER ili DARK CITY; umesto toga, on se zbiva u vrlo bliskom 'svetu kakav poznajemo', u kome je jedini 'novum' ta iritirajuće neobjašnjena (pa čak i neskicirana) mogućnost uvlačenja mase sveta u tuđe podsvesti, odnosno hiper-realistički kreirane svetove u snu. znači, na stranu kako se to tačno radi, koja su pravila i zakonitosti same procedure svetogradnje u snu (kompjuteri? droge? hemija? psiho-trening? astralna projekcija? gljive ludare? cybersvet? milan tarot? what?!), svrhe u koje se koristi ovaj revolucionarni izum su, blago rečeno, iracionalne.

naime, najpametnije što s ovim čudom mogu da urade jeste – da ga koriste za industrijsku špijunažu, provaljivanje u tuđe tajne i implantiranje ideja u nečiju svest tako da ovaj pomisli da je to njegovo, i da nesvesno bude izvršitelj tuđih naloga. čitavi timovi ljudi provode nedelje i mesece svojih patetičnih promašenih besciljnih života stvarajući hiperrealističke snosvetove kako bi tamo neki šef kompanije u njemu proveo 5-10 minuta, misleći da je ovaj stvaran, i kako bi u njemu odao šifru svog jebenog sefa. ajd sve to vreme i trud – ali ti timovi u akcijama doslovno rizikuju svoje živote, pa i više od toga. da su neke cyber-kamikaze, pa i da razumem, ko ne reskira - ne dobija, ako se sjebeš, spržio si mozak i zdravo. ali NE! rizik je ovde mnogo veći – ovi manipulatori vrlo lako mogu da zaglave u nekakvom LIMBU, mestu gorem od pakla, i trajanja koje prevazilazi ljudski život – oni rizikuju praktično endless suffering! – a sve to, zašto? za platu? za neki honorar? pa koje pare to mogu da plate? 

reći će neko: 'ej, čekaj malo, pa naš glavni junak, leo, ne radi to za pare, nego da bi sebi omogućio da ponovo bude sa svojom dečicom.' a ja ću reći: 'da, tako je. baš lepo od njega. tatko se žrtvuje (tj. žrtvuje druge) za svoju đecu, šta ima lepše od toga? njega razumem, donekle. ali what's innit za sve ostale aktere koji ga na ovom hiperopasnom putovanju prate? za čije babe zdravlje ONI rizikuju svoje živote, umove i zašto oni hodaju po žici iznad dimba-limba?!'

srpskim rečnikom kazano, svi ovi likovi se penju na vr' brdo za kašiku pilav. a što je najsmešnije – ta kašička se može nabaviti na jedno 200 lakših, prostijih, manje životorizikujućih načina. vidite, svaki film – bez obzira na žanr – kreira zaseban svet, i unutar njega sopstvena pravila. svaki dobar zaplet – ma koliko komplikovan, neverovatan, pa i apsurdan – mora da me, makar tokom trajanja filma, ako ne i posle, ubedi da je NUŽAN: da baš ti likovi u baš tim situacijama moraju da reaguju baš tako i tako, da urade to i to, da u datim okolnostima nema druge nego da… itd.

npr. možemo kad SUSPIRIA prođe da kažemo: 'šta? veštičja akademija za satanističke balerine? WTF?!' ali dok film traje, on vozi po svojim pravilima, svojom energijom, svojim ubeđenjem, svojim uverljivo ovaploćenim ludilom.

INCEPTION, za početak, mene nije ubedio da je taj snogradeći špijunski mehanizam na kome sve počiva – nužan. (govorim o dramaturškoj, motivacijskoj, a ne o naučnoj nužnosti). sve to što postižu tim putem - može i mnogo manje opasno i komplikovano.

zatim: melodrama na kojoj počiva cela akcija – čitav leov bekgraund, to kako mu se žena ubila i zašto – pa to je, jebote, najveći smehotres još od ZONE MRTVIH i one ženice koja je jednog dana, je li, eto tako ustala, krenula u šetnju, spotakla se, i pala na šine, pod voz. ovde je ženin pad, u duhu svega ostalog u ovom filmu, prenabudženo elaboriran, al to bre pas s maslom ne bi pojeo, i onaj ko može mrtav ozbiljan da primi scenu samoubistva leove žene, i njene razloge za to, i još da se sažali i saučestvuje sa leovom konstipiranom facom, pa taj treba smesta da ode da mu pregledaju glavu (a naročito centar za ukus).

i sad ja treba da za ozbiljno uzimam lika koji je dva deteta napravio toj antipatičnoj ludači, i koji sa njom još uvek povremeno, kad uzmogne, 'živuje' u tim sub-svetovima sna, u nekakvim ruševinama i kućama usred bazena, a njega još, da zlo bude veće, igra onaj smešni leo di kaprio koga ja ne mogu, pa da me ubiješ, da ozbiljno shvatim, i koji mi je nepremostiva prepreka u svakom filmu u kome pokušava da igra nekog izmučenog, 'gritty' junaka. ma idi bre, bolje da su ga zvali da igra u TITANIC 2.

i sve to još nekako i da svarim – i lea di kaprićozu, i tužnosmešnu patetiku melodrame, i prenadrkano imbecilno složene i preriskantne metode industrijske špijunaže – da kažem, neka ga sve to, 'kao na filmu', al ne da mi ideologija, na kvarno ubačena.

šta imamo u ovom filmu? kroz popularan, komercijalan oblik storitelinga (melodrama za curice + akcija za dečake), iza maske zvezde doskora-najgledanijeg filma svih vremena, promoviše nam se jedna moralno više nego dubiozna aktivnost mentalne kontrole i moždanog silovanja zarad komercijalne dobiti – ali je to sve upakovano tako da NIKO, ni junaci, ni gledaoci, nemaju vremena (ni volje) da zastanu i zapitaju se: 'čekaj bre malo, jel u redu ovo što radimo, jel to okej, jel to čovečanski i hrišćanski da nekome na kvarno upadamo u mozak i zasađujemo mu naše ideje kao viruse?' NE, deco moja, ništa slično ne javlja se u glavama ovih naših 'heroja' (za koje imamo da navijamo, je li; ipak su to neke od najlepših i najpopularnijih faca holivuda danas! znači, dobri momci po difoltu i nek ide u hag svako ko misli drugačije!); oni su fakin' profesionalci, a o američkoj idolatriji 'profesionalizma' koji nema vremena ni volje da postavlja 'glupa' pitanja (zašto smo ovde? šta tu radimo? smemo li? imamo li prava?... i sl.) već sam govorio pišući o onoj lenirifenštalovskoj propagandi, HURT LOCKER.

istina, ima ovde jedan vrlo kratak momenat, par kratkih rečenica, u kojima se to, kao, postavi kao pitanje samo da bi se odbacilo.

            ovo je ključan momenat, pa da čujemo – kad leu postave zadatak da upadne u mozak kilijana marfija, i da ga kvarno-kurvinjskim metodom natera da razbije kompaniju svog oca, leo kaže:

"You asked me for inception. I do hope you understand the gravity of that request. Now, the seed that we plant in this man's mind will grow into an idea. This idea will define him. It may come to change… Well, it may come to change everything about him."

            znači – pitanje sasvim razložno i na mestu: imam li ja pravo, ne da upadnem u stan ovog čoveka i pojebem mu ženu, nego da mu upadnem u mozak i da pojebem i prejebem njega tj. ubacim mu ideju koja će radikalno da promeni i njegov život, i živote hiljada njegovih zaposlenih itd.

            a evo odgovora na ovu dubiozu, od strane poslodavca:

"We're the last company standing between them and total energy dominance. And we can no longer compete. Soon, they'll control the energy supply of half the world. In effect, they become a new superpower. The world needs Robert Fischer to change his mind. That's where we come in."

dakle – u redu je to sve, iako zvuči prljavo, nemaj brige, jer fišer je pretnja miru u svetu, ili barem našoj pretenziji da svetom dominiramo, a koja je osujećena njegovim uspehom s kojim mi ne možemo da se takmičimo. znači, nije stvar u tome da americi treba nafta, nego je sadam husein pretnja celom svetu. SVETU je potrebno da se ukloni sadam, sloba milošević, robert fišer… kad čujem reči 'altruizam' i 'mir u svetu' - uhvatim se za pištolj (or the next best thing)!

e, ako je tako, onda je sve okej, misli leo. nakon ovih reči (za koje nema nikakvih dokaza: očekuje se da ih primimo zdravo za gotovo kao što ih je i on primio od čoveka koga praktično ne poznaje), leo smesta pita: "How is Robert Fischer's relationship with his father?" znači, 'moral' smo raščistili, a sad da pređemo na tehnikalije. KAKO da ih napadnemo, čime da ih napadnemo, kad da ih bombardujemo, kolko tona kasetnih bombi nam je preostalo od zadnje akcije, itsl.

svojim insistiranjem na KAKO (tehnikalije; tehnički problemi; organizacija; izgled; spec. efekti…) INCEPTION nam lukavo zamagljuje ono ZAŠTO. i u tome je njegova zlikovačka apologija američkog expanzionizma i kolonijalizma, te implicitne strategije 'cilj opravdava sredstva.' ali, to što je ova politika u filmu predstavljena slatkim (?) lišcem ostarelog bebi fejsa kaprićoze, a ne nekom nakaradnom cock-devouring babetinom tipa madlen olrajt – pa, deco, to vam je HOLIVUD. to je šminka.

i zar neko stvarno misli da je ime 'zlikovca' – potencijalne pretnje svetskom miru, koja mora da se spreči na kvarno – baš robert fišer?

hello! Bobby Fisher je veliki šahovski đenije koji je slavno pružio svoju podršku srbiji usred sankcija – došo čovek da radi to što najbolje radi usred 1992. godine, u srbiju pod sankcijama, i time se praktično odrekao svog američkog državljanstva budući da je, kao državljanin imperije (videti: STARSHIP TROOPERS!), bio obavezan da poštuje njihove zlikovačke sankcije; pošto to nije učinio, rizikovao je da po povratku u SAD bude uapšen kao poslednji bednik samo zato što je u srbiji igrao šah kad je ujka sem reko da se ni to ne sme – pa je zato svoj novi dom tražio drugde. sve to zbog srbije i za srbiju! 

ko nije u toku il je kenjao u gaće u to vreme, kratko podsećanje: "United Nations sanctions had been imposed in an effort to halt the fighting in the country, and Americans were forbidden to do any business there, even in the form of a chess match. Fischer spoke arrogantly to the press about the irrelevance of the sanctions, and practically dared the United States to keep him from playing. Annoyed, Washington decided to make an example of him; the Department of the Treasury issued a cease-and-desist letter to Fischer, stating that if he played chess in Yugoslavia, he would be in violation of Executive Order 12810. The penalty for defying the order was a $250,000 fine, ten years in prison, or both. Fischer appeared untroubled."

a sad, kod hristifora nolana, zlikovac baš – robert fišer! slučajno? pa pričaj mi malo o tome!

istina, umem i ja ponekad da zažmurim na jedno oko i da izigravam larpurlartistu kad mi ćune. voleo bih da mogu ovde da kažem, kao onomad što sam reko za leni rifenštal ili za katarinu bigalou: "ovo je produkt zlikovačke ideologije i apologija genocidne politike – ali kučka UME da režira!" ovde to ne mogu da kažem, ne zato što nolan nije kučka nego džukela, već pre svega zato što mi njegova režija ne daje dovoljno 'mesa' kojim bih opravdao svu onu masnu i bajatu kožuricu, slaninu i hrskavicu koja sačinjava 2,5 sata njegovog isprazno-melodramatskog i elementarno neobrazloženog INCEPTIONA. što je mnogo – mnogo je.

a od mene – toliko: (3-), i dosta mu je. nek mu drugi dodeljuju oskare za smešni scenario i osrednju režiju: kod mene te fore ne pale. a i sublimirane poruke o apologiji 'cilj opravdava sredstva' politike sam pročitao. i srećom, ipak nisam jedini.

Najbolji filmovi 2010: Cutter's Best

 serijal listi najboljih filmova premijerno dostupnih prošle godine otpočinjem jednim gostovanjem, odnosno top-10-om povremenog saradnika koji do sada na ovom blogu nije pisao o filmovima, nego o knjigama – videti njegov rivju za JAPANESE TALES OF MYSTERY AND IMAGINATION by Edogawa Rampo.

ipak, veoma poštujem njegov highly opinionated attitude – čak i onda kad se s njegovim (pr)ocenama ne slažem – te zato, evo šta je za sebe i za nas odabrao marko the cutter (PS: na slici gore nije autor donje liste, nego juen mek gregor, glumac GHOST WRITERA). lista počinje njegovim pozivom na gang-bang, a u skladu sa satanističkim proklivitetima, data nam je – što bi reko gašpar noje reimagined by dragan bjelogrlić – OTPOZADI:

dakle, TOP-10 by marko the cutter

Nisam gledao ništa kosooko što bi mi se ove godine dopalo (jedva da sam išta i gledao), a ovo ostalo što sam rangirao mi se uglavnom ne sviđa. Možete da me silujete, bolje nemam.

10. MONEY NEVER SLEEPS

Prijalo mi je da ponovo vidim Gordona Geka, makar mu prišljamčili Indijevog... sina? Ne sećam se šta je bio, znam da muva Megan Foks u Transformersima. Najljigaviji filmski momenat godine: susret Daglasa i Čarlija Šina (sa droljama, a kako drugačije) na nekom prijemu, anti-ironičan feelgood trenutak koji valjda treba da izazove osmeh i sećanje na prvi deo. Nebuloza. Zapravo, film po svojim televizijskim kvalitetima najsličniji ovde bolje plasiranom Edge of Darknessu (i po tome što glumac drži film, doduše s njegovim likom smo već upoznati te je situacija drukčija) a bar ima kompetentnijih pokušaja režije sa sečom ekrana i proletanjem brojki i slova.

9. THE GHOST WRITER

Film izvanredne atmosfere čiju kičmu polomi brdo nenamerne komike koje treba da bude prelomni momenat u priči. Izguglajmo svetsku 3ABEPY (šta bi bilo tek da je MekGregor imao pristup društvenoj sekciji Znaka Sagite?)

8. SHUTTER ISLAND

Nisam kupio veći deo ideja koje Skorseze ovde plasira, niti su mi se učinile posebno važnim premda ni posebno iritirajućim; tvist je slab, predvidiv ali na bazi utiska film na kraju osnaži, iako ne bih mogao nijedan element odrediti kao izuzetan, čak ni lokacija, ostrvo, nije snimljeno posebno dobro – previše je tu peripetija oko bezizražajnih kamenih litica, premalo šume, magle i vresišta. Preduga, krvava scena porodične tragedije miriše na nesvesni voajerizam ali konačno određivanje spram lobotomije ne bih nazvao odobravajućim već više rezigniranim, poraženim kao što je i junak poražen. Zapravo film je na listu ušao kao magla što je svaki dan tu, pomalo sipi pa je u izveštaju o vremenu valja pomenuti.

7. INCEPTION

Nolanov Inception deluje manje iskreno na idejnom planu, kao maskarada bez autorove namere da pokaže ili zastane da sam razmisli zašto mu je nešto u filmu postavljeno baš tako kako je postavljeno – gledaocu baci opsežni tutorial da bi ovaj naučio pravila koja je režiser zamislio, a njih dalje ne treba preispitivati, nego prenositi onima koji nisu uložili napor (ah, taj intelektualni napor) da ih popamte. Inception je pokazao galopirajuću bezidejnost Elen Pejdž kao glumice (zbilja, šta joj je s licem? kao da je izgubila par slojeva mesa oko obraza i vilice, nevešto naneseno rumenilo pojačava utisak nezdrave, mlitave kože) i zapaženu ulogu Gordona-Levita kome pripada i jedna od akcionih scena godine, tumbanje, duel sa crncem u zgradi koja rotira. Van osnovnih postulata, Inception ostavlja utisak zabrinjavajuće bezidejnosti kada imamo u vidu da se radi o sanjanom svetu; šta je ono snežno pucanje na kraju, neko je dovoljno pičio Modern Warfare 2 da bi ga i sanjao?  Ponegde hajpovan kao novi Matriks, svoje specijalne efekte svodi na prštanje voća i povrća (ekipa za rendering se presumably ovajdila) i natkriljivanje grada, koje zbog odsustva kreativnih rešenja sa fizikom izgleda kao Photoshop efekat.

6. BLACK DEATH

Iliti prikvel za predstojeću seriju po Martinovoj Pesmi leda i vatre, film u kome Sean Bean i družina više od polovine putuju zemljom koju je kuga opustošila, zgarištima sela i sukobljavaju se sa sujevernim meštanima i očajnim razbojnicima. Mračno, tmurno, gritty, baš kako medievil treba da izgleda. Onda dođu u selo u koje treba da dođu i počnu da se ponašaju kao volovi a poslednja trećina filma predstavlja sunovrat u palamuđenje kojim kao da želi da se distancira od svega onog što ga je dobrim i načinilo. Šteta.

5. KICK-ASS

Strip je bolji. A strip radi Milar, jeftini šoker sklon rasplinjavanju u besmislene, neinventivne herojske kosmogonije pritom akcentujući rasne, seksualne i kakve već tenzije mu se učine pogodnim i edgy. Sam film bira lošije rešenje od stripa kada je o očevom bekgraundu reč i lošije raskida s realnošću nakon što bolnički tretman stvori superheroja iz naslova. Mislim da mu takođe čamuga ne preotima devojku (eto uloge za nekog arenbi pevača). Aktuelna lolita američkog filma akcionim scenama daje dovoljno šarma i grimase da imaju prođu uprkos što prave eksplicitnosti u nasilju zapravo i nema, već samo traljavog i zbrzanog krvopljusa. Kolorit je potrefljen a elegantno je ostavljen prostor za nastavak.

4. UNDISPUTED 3

Tabačina godine i najbolji Undisputed film nudi brojna kreativna rešenja sa daškom Van Damovog Questa (koji ionako mnogo duguje tabačinama iz sveta video igara sa svojom koncepcijom turnira) i aktuelnim MMA trendovima. Zamerka: ma koliko da Adkins dobro izvodi svoje rotirajuće nožne šamare, nakon mnogih ponavljanja gube na estetskoj snazi, a ono što bi trebalo da deluje detrimentalno na njega kao borca, ozbiljnija povreda, biva naglašeno samo kroz kratkotrajno šepanje koje zatim leti kroz prozor.

3. EDGE OF DARKNESS

Televizijski film koji iz sve snage čupa najveći režiser našeg vremena, Kempbelova nesrećna drama koja želi biti i bioskopski, akcioni triler te ima par zabiberenih karambol-scena na kraju valja gledati samo kao vehicle za Gibsonovu bravuru u ulozi ucveljenog oca.

2. ENTER THE VOID

Razočarenje godine ali film dovoljno dobar da bi uleteo na ovu mršavu listu. Osnovni problem Gasparove koncepcije nije to što je u stanju da brdo minuta izdašno dodeli psihodeličnim, animiranim tripovima koji bi nesumnjivo čarobnije delovali u bioskopu. već to što osnovna mehanika filma grdno backfireuje. Dakako, mislim na beskonačne švenkove kroz zidove, krovove, nad ulicama... kamera se mukotrpno zanosi da bi nam likovi došli u domet sluha, razmenili par reči, pa onda ajd nazad kroz kojekakve instalacije & izolacije (vizuelno je postupak iznenađujuće slab, pa mogli smo videti makar layout stanova i stubišta, detaljniju mapu krovova, slikaj taj Tokio čoveče). Metod koji je tako dobro funkcionisao u Irreversibleu, da gledaocu koji ne može da pobegne iz bioskopa uhvati glavu s obe ruke, kao zubarski asistent neposredno pre upotrebe klešta i natera ga da trpi duhovno nasilje kroz cenu fizičkog ovde jednostavno ne prolazi; već je viđeno, i užas saobraćajke u neku ruku dosađuje zbog Gasparovog insistiranja da se više puta pogleda; kao da nije znao šta će s tim, pa je pokušao mnogo puta da udari i svaki put promašio.

1. THE BOOK OF ELI 

Spaljenom Amerikom hoda crni Zatoiči u dugom kaputu, ka okeanu, zove se Eli i nosi knjigu sa sobom. Pustinja je topla, zemlja nije ona mrtva, Kormakova iako prašine i kamenja ima... kao što ih inače ima u državama koje prethode Kaliforniji. Ah, blagoslovena bila braon-riđa prostranstva prošarana kaktusima u kojima čovek može živeti od izvora vode i solarnih ploča prethodno uspostavivši satelitsku net konekciju i načičkavši žicu oko haj-tek prikolice glavama zvečarki. Dobro, možda ne u filmu ali živeli bi (i živeće, ton je ipak optimističan) oni opet jednog dana tako. Geri Oldman je podnošljivi negativac a Mili Kunis nisu rekli da kada se zaputi u uejstlend nije uputno biti odeven kao džins model koji s mukom korača još uvek dobro očuvanim hajvejskim asfaltom.

KONJIĆ RAMBO KRITIKUJE - Živomir Žika Nikolić

            u okviru akcije 'lagani (ali poučni) sadržaji za novogodišnje praznovanje', ghoul časti drugim parčetom remek-delijske zbirke ingeniozne poezije najvećeg živog srpskog pesnika, živomira žike nikolića. ovo što sledi je nastavak ovde već načete zbirke, KONJIĆ RAMBO KRITIKUJE. ovog puta – ciklus: BAJKE.

            šta reći? da li su reči uopšte potrebne? da li su MOGUĆE? reči se ogoljavaju kao sterilni artefakti kada se stave tik uz genijalnost koja sledi, i svako dalje brbljanje bilo bi puko skrnavljenje – zato, čitajte, plačite, smejte se i divite se! (click to see the BIGGER PICTURE)

            courtesy of Exclusive Cult of Ghoul Weird Pictures From Beyond Presentation: