NORWAY MASSACRE - THE KILLER'S MIND (2011)

**(*)

3-

U saučetništvu sa notornim saradnikom, Son of Abraxasom, predstavljam prvi svetski dokumentarni program (neću baš reći film, jer to nije) na temu ginisovskog spree-killinga u Norveškoj od pre nema ni mesec dana.

Da se razumemo, ova emisija je tipičan primer pionirskog ispipavanja koje je zapravo jedva prikrivena eksploatacija tog zlodela, dok je još vruće, te stoga ne treba očekivati preteranu analitičnost, složenost, bogatstvo uvida, perspektiva, zadiranje u suštinu ili bilo šta slično. Ovaj program jedva prebacuje ambiciju nešto opširnije reportaže, ali čak i kao takav zaslužuje pažnju zainteresovanih za ovakvu tematiku.

Ja sam bio na Palić Film Festivalu u vreme kad se ovo desilo, i nisam stigao da u vreme dešavanja ispratim ni video ni tekstualne vesti, sem najpovršnije. Stoga je meni ovaj filmić poslužio da sada nadoknadim propušteno, i da na jednom mestu, ukratko, sažeto, jasno i pregledno, vidi šta se tu tačno desilo, kako, iz časa u čas, i donekle – zašto. Na sličan način on može biti koristan i drugima koji se nisu preterano udubljivali u WHAT & HOW ovog zaista unikatnog zlodela.

Glavni kvalitet ovog programa jeste rekonstrukcija DEŠAVANJA – postupno, od jutra do večeri – uz pomoć dokumentarnih snimaka, prvo eksplozije u Oslu (iz više uglova: security kamera u nekoj radnji tokom drmusanja; nekoliko privatnih shaky-cam snimaka uzbuđenih trčećih prolaznika na ulici neposredno posle rušenja i sl.) a zatim i shoot'-'em-upa na ostrvu (snimak ostrva, tokom zločina, načinjen iz helikoptera neke TV ekipe koja je tu stigla pre policije). Za osetljive: krvi ima vrlo malo, u blink'n'miss fazonu, te se može pogledati bez previše šokova.

Sve je dodatno olakšano, bukvalno nacrtano, u kompjuteru, tako da gledaocu bude jasno koliko su daleko ta dva mesta zločina jedno od drugog, kakva je konfiguracija terena, kako se ovaj kretao i šta je kojim redom radio. CGI rekonstrukcija svega toga je veoma od pomoći.

Od govornika, tu su pre svega preživeli: 3-4 političko-svesna & angažovana partijska mladunca koja su izmakla mecima ovog ludaka. Siguran sam da će Sinko sočnije da se izrazi po pitanju njih, pa da mu ne uzimam leba i preuzimam show, mada sam, takođe, siguran da će on biti daleko ekstremniji o mene po tom pitanju. Ja, kao prosvetni radnik, moram po dužnosti da izrazim žaljenje zbog gubitka mladih života, pa makar oni pripadali i podmlatku vladajuće partije.

Da budem jasan: ma koliko neki pojedinac ili grupa bili antipatični, smrt za njih (uglavnom) deluje kao previše radikalno rešenje i ja u načelu ne podržavam to da BILO KO – pojedinac, grupa, institucija – uzima tuđe živote u svoje ruke. Makar nebiće, filozofski posmatrano, MOŽDA bilo bolje od bića, gnusno mi je da neko na sebe uzima odluku ko će da bude a ko da ne bude. Drugim rečima, "to be or not to be" ne bi smelo da ide dalje od ličnog primera. Ako misliš da je život sranje, ili besmisao, apsurd, patnja, da je MALIGNANTLY USELESS ili šta god – okej, tvoj je, izbriši se iz Knjige Postojanja. Učini to što bezbolnije… osim ako se pališ na bol. Tvoja stvar, one way or the other. Ali nemaš pravo da druge povlačiš sa sobom.

Zbog toga, a i zbog drugih stvari, sprovodioci ovih krajnje ograničenih, lokalnih, skromnih "finalnih rešenja" – od Mensona do Brevika – za mene će zauvek ostati samo amaterske, pilićarske lujke. Ljudski problem treba rešavati globalno, a ne lokalno, od vrata do vrata (ili kao ovde, od šatora do šatora), tete-a-tete. Pa jebote, učite malo od Mame Prirode: jedan ozbiljniji zemljotres ili cunami odradi bolji posao od svih tih sitnodušnih ludaka zajedno. No, dobro sad, siguran sam da ima onih – a Sin je među njima – koji razmišljaju u stilu: "Thank God for the small mercies." Ja, kao perfekcionista i apsolutista, ne mogu a da se ne vajkam nad infinitezimalno skromnim dometima čak i jednog poduhvata poput ovog norveškog. Think BIG, suckers; like Dr Strangelove, or Professor Hellingen at least!

Anyway, da malo iz oblasti filozofije, metafizike i pop-kulture siđem do nešto nižih grana.

PSIHOLOGIJA: Iako podnaslov ovoga glasi THE KILLER'S MIND, ovih 40-ak minuta jedva je zagrebalo ne-um ovog mamlaza i, strogo gledano, nije ni učinjen neki ozbiljniji napor u tom pravcu, pa je utisak da je taj podnaslov stavljen zato što lepo (i senzacionalno) zvuči a ne zato što adekvatno opisuje program. Sve što su uradili je – pozvali nekakvog melodramatičnog psihologa-kriminologa da maše ručicama, pravi grimase, unosi se u kameru i žvaće scenografiju svojim uglavnom jadnim opservacijama i predvidim tlapnjama.

U tome ga prati jednako dramatični, duboki, vibrantni glas naratora sa svojim frazama ("It was a bloody massacre!") koje zvuče kao da ih recituje za trejler nekog holivudskog filma. Ozbiljnija analiza Brevikovog bekgraunda, kao i njegove "ideologije" (tačnije: miš-meša kojekakvih heterogenih istina, polu-istina, bulažnjenja i neizbežnih mitova & legendi, uključujući masone, Templare i ko zna šta sve ne) ostaju za neku drugu, kasniju priliku.

SOCIOLOGIJA: Šta, zapravo, ovaj zločin – baš sada, baš tu, baš ovako motivisan – govori o Evropi (i svetu) danas? Film se time ne bavi niti u najavi. Predvidivo. Jedan solidan pokušaj da se Brevikov diskurs dovede u vezu sa diskursima vladajućih (ili snažnih opozicionih) ideologija kojekakvih jakih partija diljem današnje Europe, i da se pokaže da ovaj psiho zapravo na delu ostvaruje ono što ovi politikanti samo govore, ponudio je Žižek u tekstu "Anti-immigration politics: barbarism with a human face."

Iako je ta njegova vizura popularna u "liberalnim" krugovima, za moj groš ona nije dovoljno duboka, zapravo suštinski je promašena za praksu, iako u teoriji, kao ideal, to zvuči kao sjajna stvar i nešto vredno divljenja i aplauza. Što se mene tiče, ona savršeno ilustruje zlogukost teoretičara, čak i kad su well-meaning, u kontekstu prakse kojom dominiraju neke druge sile i neke druge "teorije". Moji nazori po tim pitanjima nešto su drugačiji, ali za svrhe rivjua ovog konkretnog programa oni nisu bitni, pa nek ostanu za neku drugu priliku. Možda kad budem rešio da se kandidujem za Predsednika (kao slobodni radikal) ili kad osnujem svoju Stranku Krajnjeg Rešenja.

U svakom slučaju, kod Sina ćete naći njegov KILL'EM ALL rant kao i linkove za skidanje ovog TV programa.

BLADE RUNNER (1982)

***** 

5

             U okviru akcije "Čekajući PROMETEJA" red je da se podsetimo da je Ridli Skot svoj poslednji masterpis snimio pre pune tri decenije. Da li kod starca još ima udarca? Videćemo – dogodine. Do tada, podsećanje.

Skiciraću ukratko u kom pravcu se kreću moje misli vezane za Dikov bezvezno-nazvani roman i Skotov sjajno-Barouz-kršteni film, a koje ću naknadno elaborirati:

- roman je sam vrh Dikovog pisanja, i rekao bih da mi je još jedino UBIK bolji od njega (s tim što sam ELDRIČA toliko davno čitao da bih ga morao reprizirati pre decidirane tvrdnje);

- uprkos tome, mislim da je film mnogo bolje obradio tu tematiku, i da su sve promene u odnosu na knjigu učinjene NABOLJE;

- još konkretnije, mislim da je film, u svom mediju, daleko bolje ostvarenje nego što je roman u svom.

Skotov film je neuporedivo bolji SF film (i film uopšte) nego li što je Dikov roman dobar kao SF roman (a kamo li kao – roman, nevezano za žanr)! Mislim da je BLEJD RANER van ikakve sumnje jedan od top-5 SF filmova svih vremena, i da mu je svakako mesto među, hm, recimo, top-20 ili bar top-30 najboljih filmova svih vremena i žanrova.

S druge strane, Dikov roman sigurno nije ni za u top-10 sf romana, a kamo li za u top-100 romana, nevezano za žanr (u konkurenciji sa ozbiljnijim književnim delima).

Neke od zamerki na roman:

Sve to naklapanje sa Mercerizmom, tom parodijom na religiju koju iz nekog razloga ceo svet ozbiljno shvata, krajnje je neubedljivo i (nenamerno?) smešno.

Isto tako, sve što je vezano za (istrebljene, i sada pre-dragocene) životinjke, takođe je suviše groteskno i neubedljivo, kao element iz neke satirične kratke priče (gde bi se mnogo bolje smestilo, i imalo neku kao poentu) koji je na bizaran način ozbiljno shvaćen i ubačen u jedan roman na prilično prisilan, veštački način, gde upadljivo štrči.

Razumem zašto i jedan i drugi tematski sklop postoji u romanu: religiozni, da bi valjda ukazao na nešto što je idiosinkratično ljudsko (sklonost veri u nemoguće / nepostojeće / apsurdno), za razliku od androida, koji takvo što ne osećaju; a životinjski, donekle iz istog razloga (da ukaže na empatiju prema drugim živim stvorovima, navodno još jedan faktor koji izdvaja žive ljude od androida), a odnekle prosto da umnoži i iskomplikuje nivoe 'živog' i 'stvarnog' u romanu, da ukaže na sve slojeve i varijetete razlika između živog i neživog – pa i, za mene najefektnije, da ukaže na realnu mogućnost apsurda da se svaka moguća živuljka, recimo žaba, samo zato što je PRAVA I ŽIVA, ceni beskrajno mnogo više nego neki artificijelni stvor koji, uprkos svom veštačkom poreklu, ima emocije, misli, osećanja, pa čak i talente (poput one operske pevaljke: mada, u tom slučaju ostaje nedorečeno da li android može da 'razvije' talenat poput živog čoveka, tj. u kojoj meri su njegovi talenti unapred programirani i fixirani, a koliko su njegovo lično postignuće, tj. da li su prosto jedna od unapred ugrađenih opcija na koje se više ne može voljom i trudom uticati).

Dakle, ZAŠTO je to u romanu je u redu; imam problem sa KAKO.

I odnos prema 'bogu' i odnos prema živuljkama prikazani su suviše simplifikatorski. To su kompleksna pitanja koja možda zahtevaju romane za sebe, a ne sabplotove i ornamente u jednoj sasvim drugačijoj priči. U tim momentima do izraza dolazi Dikova sklonost ka satiri, ali ona je toliko extremna, toliko preterana da mi deluje inkongruentno sa ostatkom romana koji je prilično strejt kada se tiče androida.

Zapravo, postoji samo jedan momenat u romanu koji je genijalno dikovski i gde me je baš uhvatio: kada Dekarda uhapse i odvedu u onaj 'novi' biro, i kad otuda on pozove šefa, a onda i ženu, i ne uspe da dobije nikog od njih, i kad se načas javi mogućnost da on ne postoji, da nije taj koji misli da je, da oni o kojima govori ne postoje zaista, da je umesto androida pobio neke nedužne ljude, itsl.

To je klasični paranoidni košmar, i malo ko uspeva da ih oslika kao Dik: za tu deonicu romana – čista desetka! Na žalost, malo je takvih u ostatku knjige…

Što se tiče filma: scenaristi su genijalno iščistili roman od bezvezarija, i UNAPREDILI ono što je u njemu neubedljivo i/ili nedosledno i traljavo skicirano, recimo, čitaj taj faustovsko-luciferski momenat.

- Lik Roja Betija (nažalost, zadržali su njegovo idiotsko ime iz romana! I, na sreću, ništa više). U romanu je Beti tupavi šonja o kome nam se u par navrata kaže da je strašno zajeban baja ali to nijednog trena ne vidimo na delu – jedino što vidimo je da dopusti svom jednako šonjavom lovcu da ga sjebe ko malo dete u rutinskoj, dosadnoj akciji. U filmu je on stvarno unikatan, memorabilan, genijalan lik još genijalnije realizovan by R. Hauer u svojoj verovatno životnoj ulozi! Pravi pobunjeni anđeo, veličanstven i u svom padu, zloslutno ironičan, surov kad zatreba ali i više nego ljudski i human, gde proceni da treba.

- Meeting the Maker: potpuno genijalna nadgradnja u filmu, koje u romanu nema ni u tragovima. Kod Dika, oni su grupica jadnika pobegla s Marsa i došla na zemlju da bi… šta? Krili se kao illegal aliens i čekali da ih neki državni službenik pokoka jednog za drugim. Bulšit! U filmu oni, kako jedino i treba, dolaze da se sretnu sa tvorcem i da traže duži život. Wouldn't we all?! To je sasvim genijalna motivacija i dimenzija koju samo film ima: to se zove suptilan, religiozni aspekt priče mrtvo-ozbiljno tretiran, a ne infantilno i smešno, kao kod Dika. A tu je i ujedno najbolja i najdraža mi scena filma: susret sa tvorcem, shvatanje da nema ništa od dužeg života, i oce-bogo-ubistvo.

- Završetak filma, explozivan i vizuelno i emotivno i idejno – u romanu je serija antiklimaksa i apsurdno razvučenih i bezveznih deonica, pravi izduvani balon bez ikakvog učinka na bilo kom planu. Nije čak ni 'trt' nego jedno mekano i otegnuto 'puuuuuv'…

Iako to stvarno retko biva, tek sada kada sam pročitao roman mogu da još više poštujem film kao gotovo unikatan primer ekranizacije koja toliko suštinski i supstancijalno unapređuje i obogaćuje predložak da ga, maltene, čini suvišnim. U poređenju sa filmom, roman je tek bleda skica – sama po sebi ne toliko slaba koliko ojađena onda kada stane pored beskrajno superiornijeg filma.

Trenutno mi ne pada na um nijedan slučaj da je neko uzeo DOBAR roman i od njega napravio GENIJALAN film, pritom ne menjajući previše suštinskih stvari, već samo mudro birajući šta da akcentuje a šta da izostavi. BLADE RUNNER je svakako takav film.

Recimo, samo još jedan zaprepašćujući primer.

Retko se dešava da film – zbog prirode svog medija, ograničenog trajanja, itd. itd. – uspe da prenese svu kompleksnost SVETA nekog romana, jer knjiga, zbog svojih osobenosti (stotine i stotine strana na raspolaganju za polagano razvijanje detalja…) ima bolje predispozicije za minucioznije slikanje uređenja i atmosfere i poretka sveta u kome se dešava.

NOT SO HERE!

BLEJD RANER je uspeo da nijednog trena ne zapostavi zaplet, a da opet, paralelno s njim, sjajnim smislom za detalje, oslika jedan kompleksniji, i ubedljiviji svet od onog u romanu!!!

Ni nakon reprize BLEJD RANER: Scott's cut nemam šta da dodam ili oduzmem onome što već naznačih gore. Čisto, suvo remek delo.

Zagleđivao sam ga baš strogo, sa namerom da nađem i najmanju greščicu, i sve što sam uspeo da iskopam su sasvim irelevantni detalji u svetlu monumentalnih postignuća.

Na primer.

- Taj mnogohvaljeni grad zaista ne funkcioniše. Malkice je bezveze da imaš cityscape koji je, kad letiš iznad njega, sav u pompeznim i velelepnim građevinama i svetlima koja impliciraju bilijone stanovnika, a onda kad siđeš dole, nađeš zapuštene i PRAZNE gotske kućerine…

- Još gore, te ulice zaista izgledaju NESNOSNO veštački: taj set je jedan od najgorih u nekom velikom filmu. Ni u jednom trenutku ne izgleda kao nešto drugo do STUDIO nakićen kao za neki trashy '80s MTV spot po kome se vrzmaju neki 'slikoviti' statisti. VRLO NEŽIVO, u svakom smislu.

- Hintovi o istrebljenim životinjama niti su elaborirani niti ikako uvedeni, nego su slepo prepisani samo da izazovu zbunjivanje: tek sad kad sam pročitao roman shvatam smisao do-tada-idiotski-zvučećeg pitanja 'Šta biste uradili da vam neko pokloni novčanik od teleće kože' i odgovora: 'Prijavila bih ga policiji!' WTF!!!

- Što je još gore, ako prihvatimo da su životinje postale retke i skoro istrebljene, prizor u kome ulicom u jednom trenutku neki polusvet prošeta dva NOJA deluje tim inkongruentnije. Da i ne govorim o golubicama na kraju filma… Da nisu i one električne?

- Pajkan koga igra E. Dž. Olmos je mogao da bude BAR MALO profilisaniji, SUVIŠE je misteriozan-neodređen u ovoj verziji filma.

- Ubistvo dobrog Sebastijana mi ne pije vodu i ne vidim koja je njegova poenta, sem da se otarase lika koji im u zapletu više ne treba, iako mi Betijeva motivacija za to ubistvo uopšte nije jasna.

SVE ostalo je baš kako treba.

Prosto je fascinantno koliko je ovo ludački smeo i ekscentričan film (u svom director's cut obliku): koliko se radikalno oslanja na zvuk i sliku, BEZ PRIČE (koju su kasnije, u vojsoveru, morali da ubace za idiote), koliko je lagodan i samouveren u svom laganom ritmu i postepenom uvodu i u zaplet i uopšte u svoj SVET, bez nesigurnosti i nervozne potrebe za objašnjavanjima i opravdavanjima konvencionalnim jezikom! Danas, kada smo odavno već apsorbovali i tu ikonografiju i tu vrstu storitelinga površan gledalac teško može da pojmi kako je ovo izgledalo prosečnom gledaocu 1982. Iste te godine je još jedno remek delo slavno propalo zbog svog radikalizma – mislim na THE THING – i kada su blagajnama vladale Spilburgerove šećerleme E.T. i POLTERGAJST! 

U tom smislu, ja ne znam da je neki film koji se pojavio POSLE BLEJD RANERA imao toliko radikalan odmak od bilo čega što mu je prethodilo u svom žanru, i na planu ikonografije, i na planu storitelinga, pa i mooda.

            Čista petica = timeless classic za beskrajno ponovno pregledavanje i izučavanje.

The Return of GHOUL's SHOP

             Imam nekoliko novih stvari da ponudim zainteresovanima – u pitanju su odlične stvari koje samo sticajem okolnosti imam u više primeraka nego što mi treba. Sve korice date dole tačno su te koje su na navedenim izdanjima.

             First come – first served! U navedene cene već su uračunuti troškovi pakovanja i ptt slanja.

1) TRANSCENDENCE - by Edward Lee, John Pelan and Dejan Ognjanovic

Strip TRANSCENDENCE baziran je na kratkoj priči čiji su autori Edward Lee i John Pelan. Edward Lee je kultni američki pisac horora, poznat po spoju ultra-brutalnog ''splatter'' horora sa žestokim erotskim elementima. Za detalje o ovom izdanju klikni gore na naslov.

Crtež sam radio ja (!), po scenariju Lija i Pelana.

Imam samo 4 primeraka extra, pa ko voli – nek izvoli što pre.

Meki povez: 16 strana stripa (crno-belo) + 14 strana originalne Lijeve priče + 2 strane: galerija horror artworka by Dejan Ognjanović.

Ovo je zaista brutalni raritet – ko ne kupi sada, neće kupiti nikada.

            Cena: 650 din.

 = 1 otišao... 3 ostala...

2) PEOPLE OF THE DARK – Robert E. Howard

            Introduction by Joe R. Lansdale.

            Contents:

            "Kings of the Night"

            "Song of a Mad Minstrel"

            "Children of the Night"

            "The Footfalls Within"

            "The Gods of Bal-Sagoth"

            "The Black Stone"

            "The Dark Man"

            "The Thing on the Roof"

            "The Last Day"

            "Horror from the Mound"

            "People of the Dark"

            Hauard je na ovom blogu već dobio nešto ljubavi od Ratka Radunovića, a uskoro ću mu i ja spevati odu; do tada, kupite sebi ovu lepotinju po razumnoj ceni.

            Trade paperback, as new,

190 str.

Cena: 450 din.

PRODATO gospodinu sa e-novinama.

3) THE HAUNTER OF THE RING & OTHER TALES - Robert E. Howard

From the unsurpassed imagination of the creator of Conan, Robert E. Howard, here are twenty-one tales of suspense, high adventure and Lovecraftian horror.

Foul sacrifices are made to a reptilian God in Hungary, a werewolf prowls the corridors of a castle in strife-torn Africa, criminal masterminds on both sides of the Atlantic vie for world domination, an enchanted ring exerts a terrible influence upon its wearer...

...And, as written in the pages of the accursed Necronomicon and Unaussprechlichen Kulten, the Great Old Ones watch our world from beyond the void - and wait...

Contents

"Introduction" by M. J. Elliot

"In the Forest of Villefere"

"Wolfshead"
"The Dream Snake"

"The Hyena"

"Sea Curse"

"Skull-Face"
"The Fearsome Touch of Death"

"The Children of the Night"

"The Black Stone"

"The Thing On the Roof"

"The Horror from the Mound"

"People of the Dark"

"The Cairn on the Headland"

"Black Talons"

"Fangs of Gold"

"Names in the Black Book"

"The Haunter of the Ring"

"Graveyard Rats"

"Black Wind Blowing"

"The Fire of Asshurbanipal"

"Pigeons from Hell"

Trade paperback, as new,

416 str.

Cena: 500 din.

4) HAUNTINGS – Vernon Lee

            Vernon Li (pseudonim; pravo ime – Violet Paget) jedna je od najbolje skrivenih tajni horora. Ne znam da li zato što je žena, ili zato što je njeno pisanje sofisticirano i značajno prevazilazi prosečne ghost stories, ali... ona zaslužuje da bude iznova otkrivena. Što se mene tiče, njeno pisanje uporedivo je jedino sa Henrijem Džejmsom i, mnogo kasnije, sa Robertom Ajkmanom: vrhunska, inteligentna, sjajno pisana, psihološki produbljena horor proza prvog reda!

            HAUNTINGS je klasična zbirka u kojoj se nalaze 4 njene najčuvenije priče i novele:

'Oke of Okehurst' (also known as 'A Phantom Lover')

'Amour Dure'

'Dionea'

'A Wicked Voice'

            A beautiful and deadly Italian ghost. A rescued orphan girl with mystical powers. A modern woman in love with a long-dead poet. A composer haunted by a "wicked voice."

            Ovo blago prodajem samo zato što sam nabavio jedno drugo izdanje njenih priča, inače...

Trade paperback, as new,

212 str.

Cena: 850 din.

= PRODATO gospodinu sa smešnim šeširom!

5) DRACULA – Bram Stoker

            Oxford's World Classics edition

            Opsežan Introduction by Maud Ellmann

            Paperback

            Odlično očuvan: kroz čitavu knjigu ima običnom olovkom označena važna mesta by Ghoul.

            Cena: 350 din.

6) MISTER B. GONE – Clive Barker

            Barkerov povratak horor romanu, nakon beskrajnih godina davljenja sa "fantastique".

            Trade paperback

            250 str.

            Cena: 700 din.

7) NAŽIVO - Dejan Ognjanović

            Ko zna, znaće; ko ne zna – saznaće OVDE.

            Mek povez, 256 str.

            Cena: 450 din.

8) U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE - Dejan Ognjanović 

            Još malo pa nestalo...

            Mek povez, format 24x16 cm

            210 str.

            Cena: 600 din.

9) LUCIFEREZA – Dorijan Nuaj

            Vredno svoje težine u zlatu: moderni okultni klasik. Više detalja OVDE.

            Mek povez, novo,

            222 str.

            Cena: 500 din.

PRODATO gospodinu iz Zemuna.

10) TRASH br. 4

 

Sadržaj

Hunter S. Thompson
MESKALIN str. 08.
(Preveo: Nenad Župac)

Goran Skrobonja
DO POSLEDNJEG str. 20.

Željko Obrenović
OTROVNA GEJŠA str. 41.

Jovan Ristić
OPEKOTINA str. 48.

Igor Knežević
TETKINA OBRATNICA str. 66.

Aleksandar Radovanović
IZMEĐU HIPERREALNOSTI I REALNOSTI str. 78.

Zoran Ćirić
NEMA GA U SPERMI,
IMA GA U KRVI str. 85.

Dejan N. Kostić
SVAKI ČOVEK JE PROIZVOD SOPSTVENOG MARKETINGA
str. 89

Saša Stojanović Čarli
GANS&ROUZIS str. 96.

Dejan Stojiljković
CRV SUMNJE str. 109.

Velibor Petković
RED SONJA str. 121.

Natalija Stojković
RANI RADOVI str. 132.

Zvonko Karanović
MIRNI DANI U SELU B. str. 136.

Robert E. Howard
KĆI MRAZNOGA DIVA str. 144.
(Preveo: Milan Nikolić)

ĐUBROGRAFIJE str. 155.

Dodatak:
SAVRŠENO MESTO ZA SUNOVRAT
Prema priči Čarlsa Bukovskog

Adaptacija i crtež:
Predrag Stamenković

            Cena: 500 din.

PRODATO zaboravnom gospodinu.

             Takođe su još uvek u ponudi spektakularni horor & B-movies FILMSKI POSTERI po bagatelnim cenama.

 

            A tu su i Originalni DVD-i na rasprodaji.

            Za dogovor povodom bilo čega gore navedenog, piši na dogstar666 et yahoo dot com.

THE DRUG AND OTHER STORIES by Aleister Crowley

Edited, with an Introduction, by William Breeze

Foreword by David Tibet

Wordsworth Editions, 2010

620 strana

            Ovo nije prikaz knjige, jer mi je stigla iz Engleske tek pre par dana, i jedva sam je načeo.

            Strogo gledano, svakom ozbiljnom pratiocu ovog Kulta nekakav opsežan prikaz, kritika, rivju, analiza i sinteza i tako to, vezano za ovu konkretnu knjigu, ne bi trebalo da su uopšte potrebni (mada će se, možda, ipak desiti u neko blisko buduće vreme, na ovom istom mestu).

            Mislim, come ON – po prvi put u istoriji čovečanstva sve Kroulijeve kratke priče sabrane su na jednom mestu, ili, tačnije, 49 odabranih od ukupno 70-ak (pri čemu su izostavljene neke pornografske, satirične i sl. a sabrane su one koje su bliže fantastici, hororu, misteriji, ezoteriji).

            Šta još treba reći? Ko zna, znaće; ko ne zna, neznaće!

            Preko 600 strana Kroulijevih priča, opremljenih sasvim solidnim predgovorima (jedan od njih piše Dejvid Tibet, frontmen grupice kroulijanski nazvane CURRENT 93, koja se pojavljuje i u mom NAŽIVOM...) i informativnim anotacijama koje pojašnjavaju real-life imena pominjana u textu, ili real-life uzore za prikrivene aluzije u istima. I sve to za samo 350 din! Hej, ova knjiga vredi barem 5 puta više od toga!

            Što se tiče Kroulijeve proze, moram reći da me njegovi romani svojevremeno, kad sam ih bistrio u 1990-ima, baš i nisu impresionirali koliko sam očekivao – ni DNEVNIK UŽIVAOCA DROGE ni MESEČEVO DETE nisu mi bili toliko vickasti, pametni, lukavi, gadni, mračni, a još manje pak originalni, nadahnuti ili bogato napisani koliko bih to od te persone očekivao. Čak imaju neverovatne doze staromodnosti u tretmanu likova, akcije, dijaloga...

            No, kratke priče by Crowley izgleda da su mnogo bolje. Ranije sam ih čitao samo nekolicinu, ali svejedno, ističem 'The Testament of Magdalen Blair' kao bez ikakve sumnje najogavniju, najmorbidniju i najkošmarniju priču koju sam ikada pročitao: nesumnjivo je inspirisana nekim Kroulijevim bad tripom, ili sličnim grozničavo-košmarnim iskustvom, jer zaista je nepatvoreno užasna i u koncepciji i u egzekuciji (in a good way). Pakao, naživo!

            Inače, iz onoga što sam dosad zagrebao, vidim da tu ima poprilično stvari koje nisu preterano bliske hororu ili fantastici u uobičajenom smislu (što sam, uostalom, i očekivao) – mnoge od priča imaju simpatično witty twisty etitjud a la "Saki" ili O. Henry, što je, naravno, sasvim OK, štaviše, super.

            Nema baš mnogo knjiga koje mogu da dobiju GHOUL'S SEAL OF APPROVAL na neviđeno, ali ova je svakako jedna od takvih. Ovo je must-have prvog reda i tu dileme nema! Po'itajte dok još ima kod izdavača, pregenijalnog Wordsworth Editions i kupite sebi knjigu koju svaki čestiti dom mora da ima i da je drži na vidnom mestu, ako ni iz kog drugog razloga, a ono u znak zahvalnosti Алистеру Кроулију за све што је учинио за србски народ.  

Hint: zbog prokletstva ĆIRILICE, link ka Fejsbuku ne radi, te stoga savetujem svakome ko ima FB nalog da u search tamo ubaci naziv "Хвала Алистеру Кроулију за све што је учинио за србски народ". Zahvaljujte mi kasnije.

THE WALL MAN aka Kabe-otoko (2006)

**(*)

3-

Ja mu krajnje dobrostivo dajem 3- iako bi prosečan gledalac koji nije posebno naklonjen opskurnim, eliptičnim, iracionalnim, konfuznim japanskim hororima verovatno dao bar ocenu manje.

Znači, s krajnjim oprezom primite moju umerenu preporuku: ovo je nešto kao MAREBITO, samo sa manje žanrovskih momenata, manje vizuelnih bogatstava, manje smisla, manje deliverovanja na bilo kom planu. Ipak, dajem mu umereno OK ocenu zato što tokom većeg dela filma OBEĆAVA nešto neuobičajeno, prilično blisko artsy hororima Kijoši Kurosave, sve dok ne postane jasno da je njegov UNDERSTATEMENT više izgovor za nedomišljenu i nesvarenu ideju koja NEMA ŠTA da isporuči nego li što je mudra i suptilna odluka autora koji je rešio da mnogo toga ostavi nedorečenim.

Od svih urbanih legendi kojima se recentni J-horor bavio, ova je najapsurdnija, gotovo komična u svojoj iracionalnosti i bezveznosti: radi se o mužu i ženi koji poveruju da u njihovim zidovima umesto pacova živi nešto što nije ni čovek ni duh nego – ko zna kakav entitet. Muž postaje opsednut zurenjem u zidove, i počinje do besvesti da ih slika i snima, u nadi da uhvati to čudo... ali vrlo malo konkretne akcije imamo ovde. Posmatranje farbe koja se suši na zidu vrlo brzo prestaje da bude pregnantno iščekivanjem da će nešto zapravo izađe iz jebenog zida.

Mestimično reditelj Wataru Hayakawa, slično Kurosavi, uspeva da apsurdnost zapleta učini irelevatnom, tj. da 'proda' metaforu. Pred kraj sve to ipak postaje suviše prazno i nepotpuno, ali je posmatrano kao skica, kao sugestija, kao ideja sa nekoliko efektnih scena, ovo ipak solidno i prilično originalno. Ako ništa drugo, barem nije još jedan jebeni film o jebenim povraća-mi-se-više-od-njih DUHOVIMA koji traže da se njihove usrane koske sarane kako treba da bi se smirili! Plus: muzički skor je apsolutno nezasluženo genijalan, pompezan, bogat - nije preterivanje reći da zvuči maltene kao nešto što bi Michael Nyman mogao da potpiše!