SILENT NIGHT (2012)

**       

2

            Pršti, pršti, bela staza – evo, pale Deda Mraza!

            Ako ste već apsolvirali dosadašnje božićne i novogodišnje hororčiće (uniformno osrednje), pa čak i kultni domaći pornić na koji sam gore aludirao, preostaje vam samo još ova najnovija varijanta.

            U pitanju je neoficijelni rimejk minornog horora s početka 1980-ih, SILENT NIGHT, DEADLY NIGHT, više nego jednostavnog zapleta.

            Manijak maskiran u Deda Mraza ide okolo na Božić i ubija obične građane jednog malog mista. Tačnije, one građane koji Nisu Bili Dobri (karaju udate žene, onode se pre braka, ne poštuju majku, snimaju porniće, diluju drogu…), pa od Dede umesto paketića dobiju – dvoseklu sekiru.

            Ili neki drugi praznični poklončić: lampione, sa strujom odvrnutom do maksimuma,

            davljenje ukrasima,

            probadanje kopljem,

            sitno seckanje i rendisanje u mašini za drva (omaž FARGU),

            sekiru posred ružne njuške

            nabadanje na jelenske rogove (omaž originalnom SILENT NIGHTU)

            I sve bi to bilo okej zabava za obožavatelje rasporenih trbuha (ah, da, ima i toga!)

            ---da intonacija nije pogrešna, i da sve nije odrađeno mehanički, nenadahnuto, i kao za kretene.

            Za film sa ovako treš postavkom, pristup i ton su mestimično pokvareni previše realističnom glumom, kao da ne znaju kakav film prave nego si umišljaju da je ovo nekakva dramurda.

            Umesto duha zezanja, prečesto se tu mrači i glumi sumornost bez ikakve potrebe. Eksploatacija treba da bude besramno fun-loving, a ovo je mrtvopuvački, kretenski zamračeno od strane ljudi koji ne umeju da se opuste i prepuste zajebanciji koju, u teoriji, prave.

            Režija je rutinska, ali uglavnom podnošljiva. Najveći joj je greh što gledaoce tretira kao imbecile, pa svaki kadar traje par sekundi duže nego što treba, a pojedini očigledni detalji se nepotrebno akcentiraju. Okej, videli smo da je lik stavio pare u svoj džep, ne treba nam krupni plan na džep pa još i na njegovu ruku koja ga zadovoljno tapše. Itsl.

            TIHU NOĆ čine rutinski nanizana ubistava, po jedno na svakih 10 minuta, a spojena su najtanjim od svih zamislivih "zapleta": neko ubija građane, a mlada i lepa policajka (tipično, okarakterisana gubitkom: muž joj stradao pre godinu dana) sve to istražuje, kaskajući za petama ubici, sve dok ga na kraju ne sredi uvredljivo lako i brzo (valjda su ostavili rupu za nastavak? kretenski je da neko padne mrtav 10 sekundi nakon što mu je vatra dotakla debeli kostim)!

            Malkolm Mekdauel je tu kao Šef na Policajci, u još jednoj od svojih trejd-mark rutinskih horor-pojava: ušao je u scenu, kazao svoje reči dijaloga, i izašao iz nje govoreći: "Dobro, kad će da legne taj moj ček?" Jednog dana kad se bude pravio kolaž-omaž njegovih najupamćenijih uloga – ne očekujte kadrove iz SILENT NIGHTA.

            Razumem čoveka, donekle: scenario je pretežno sačinjen od toliko otrcanih replika da se ne može od čoveka koji je (istina, pre mnogo decenija) radio sa Kjubrikom i Andersonom očekivati da se unosi u njih i izgovara ih s naročitim guštom.

            Scenario, čak, uspeva da licemerno bude propovednički nastrojen, pa usred ove prostodušne eksploatacije sa sisatim devojkama koje usred dana trče po gradu a da ih niko ne vidi i ne čuje dok urlaju upomoć, samo da bi bile sitno iseckane u bučnoj mašini – usred toga, dakle, nalazi mesta da nam isporuči sledeću pridiku, pa još iz usta lika koji nam dotad uopšte nije pokazan kao osoba naročito zabrinuta za moral. Naprotiv. Dakle, licemerni film nam iz usta licemernog lika "saspe u lice" sledeću tiradu: 

Because it's that time of the year, Sheriff. Yeah, Christmas, when people go off the deep end. Yeah, you know why. 'Cause they spend too much and they drink too much and they eat too much and they think too much. And they look around at all that fake fun and happy laughter and they go, "Where the fuck is my cup of joy, huh? Where is my figgy pudding? Where's my stocking full of gifts? Where's my Calvin Klein underwear, my cable TV, my replica Tim Tebow NFL jersey? Where's my fancy cologne? Where's my gift-wrapped Norman Rockwell wife, huh, and my beautiful, happy, smiling children? Where? Nowhere. Where are my friends, my beaming friends who worship the fucking ground I walk on because I've had an awesome fucking year, man?" And it doesn't take much to put people over the edge, huh-uh. Mm-mm, just a dirty look or a bad word, yeah, or a TV too loud or some asshole behind you leaning on his horn. Ring-ring! It's a telemarketer, "Give me money for Haiti," or the Democrats, or National Suck-My-Dick Week. It's the most wonderful fucking time of the year! But whatever it is that you guys think I did, I most certainly did not. Yeah! I'm Santa! Who the fuck do you think it is I am? Charles Manson?

A tek da vidite kako glupo izgleda naša junakinja koju scenarista i reditelj primoravaju da odstoji kao tele tokom tih beskrajnih minuta dok deda Mraz vergla li vergla (btw, ne, ovo nije tirada psiho-ubice, nego jednog od "običnih" Mrazeva)…

No, nema veze: Deda Mraz ubica je Deda Mraz ubica, pa pošto je prigodan za ove praznične dane, neprobirljivi će ga svakako pogledati. Ima high concept, ima nešto krvi i creva, ima jedan par sisića u već pomenutoj podužoj sceni, ima Mekdauela, ima popovanje… pa stoga, imaće i svoju publiku.

Što se mene tiče, ovo ne zaslužuje više nego da, eventualno, ide na TV-u kao pozadina NG žurke, bekgraund jedva vredan sporadičnih neobaveznih polupijanih pogleda.

GAME OF WEREWOLVES (Lobos de Arga, 2012)

**(*)  

2+

            LOBOS DE ARGA je španski filmić o vukodlacima: lepo slikan, solidno budžetiran, sa pristojnim maskama, ali previše "bezbedan", previše fin i konvencionalan. 

            Pokušava da oscilira između horora i humora: ne kao parodija (na šta bi engleski naslov mogao asocirati), pa ne ni kao komedija, nego više u duhu – ipak i jačim igračima nedostižnog! – AMERIČKOG VUKODLAKA U LONDONU.

 

 

            U tome uglavnom ne uspeva: likovi su konvencionalni i nezanimljivi, a takve su, uglavnom, i situacije u kojima se nalaze, pa nema baš mnogo prilike za istinski nadahnute a kamoli stvarno duhovite momente.

            Radi se o piscu koji dolazi u babovinu (kuću nasleđenu od pokojne babe), u zabačeno, starinsko špansko selo gde hara izvesni vukodlak. Ili više njih.

            Prvo pola filma provede u pokušajima da spreči vukodlačko prokletstvo, a kad mu to ne uspe, do kraja mu ostaje da se, sa još par kompanjona, bori protiv celog sela pretvorenog u vukodlake.

        Ono što vredi pohvaliti jesu maske vukodlaka, pretežno rađene praktičnim efektima maske i kostimima, sa malo pomaganja CGI-jem. 

      Dizajn nije naročito nadahnut, čak je prilično staromodan, zato što je zasnovan na omažu Univerzalovom WOLF MANu i njegovim španskim derivatima iz 1970-ih (Pol Neši / Jacinto Molina).

            U krupnom planu je to sasvim okej, ali u širim kadrovima pristup men-in-the-suits postaje previše očigledan: em što više izgledaju kao gorile nego kao vukodlaci, 

em što su (čak i kad skaču uz pripomoć nevidljivih žica) previše tromi za vukodlačku neophodnu animalnu brzinu, a odsustvo adekvatne dinamike pokreta nije režijom dovoljno nadoknađeno.

            Sve je tu: i ciganska kletva, i tajna izolovane komune, i porodično (mračno) nasleđe, i urbanoia pred zatucanim seljacima... ali, avaj, nema varnice, i tu ne mislim samo na odsustvo splatera a la Lendis, budući da ovo sve deluje kao malo slobodniji PG-13 film.

Prosto, nema dovoljno duha, i tu ne pomaže naročito ni prisustvo popularnog i dobrog komičara Karlosa Aresesa (The Last Circus). 

Džaba je i on tu kad mu scenario ne daje dovoljno mesa – a da sve bude još mlitavije, sparing partner, odnosno glavni junak, ovde je neverovatno neharizmatični šonja...

Ako ste baš neizlečivi fan filmova o vukodlacima, ovaj se može pogledati: nije užasno loš. Najviše frustrira zbog protraćene šanse da se bolje iskoristi ugođaj tog spooky sela i uopšte da se neke lokalne (španske) specifičnosti bolje izmuzu, kako za horor tako i za humor.

Čak i u smislu parodije, sa današnjom pomodnom pošasti TWILIGHT bulšita sa svetlucavim vampirčićima i goluždravim ćosavim vukodlačićima, španski mačo kontekst je nadasve zahvalan za zezanje na tu temu (kad već nisu imali ništa pametnije na pameti) – ali ni od toga ništa. 

Kao da se išlo na to da film bude okej i mami, i babi, i unucima, i omladini, i horor vikendašima, i žanrovcima, da svako dobije poneki mig, poneki lejm fazon, a niko ništa zaista za pamćenje – ko nekakva španska CRNA ZORICA sa vukodlacima.

No, ako imate vremena za utucavanje, a dosadili su vam CGI nacrtani vukodlaci i želite malo dlakave horor akcije, ovo IGRANJE SA VUKODLACIMA je, eh, gledljivo. 

Pitanje je da li ćemo, i kada, opet imati priliku za gledanje novih vukodlaka pravljenih od gume i dlaka a ne od piksela, rađenim u pristojnim produkcijskim uslovima, pa zato – ko voli, nek ovome pruži šansu. 

Nije mnogo slabije od rimejka WOLF MANA od pre par godina, a u ponečemu je i bolje.

 

PENUMBRA (2011)

***

3+

            Ovaj sjajan horor pogledao sam još pre tri meseca, ali usred neke gužve, i nikako da se nakanim da ga polagano, kako zaslužuje, i opišem ovde. Pošto se bliži kraj godine i lista najboljih novih horora – a PENUMBRA će sigurno biti u njenom vrhu – red je da sad kažem par reči pohvale i preporuke.

            U pitanju je argentinski film na koji sam obratio pažnju zahvaljujući odličnim prikazima najnovijeg horora rediteljskog tima braće Boljano, Here Comes the Devil. Pošto je DEVIL digao puno prašine na letošnjim žanrovskim festivalima i definitivno se istakao kao vrlo obećavajuć horor, smesta sam pohitao da pogledam rane radove ove bratije. Za razliku od Itana i Džoela Koena (i njihovog brata od muške tetke, Larija Koena), ovi ne rade baš sve svoje filmove u timu, nego nekad režiraju zajedno, nekad samo jedan od njih, nekad pišu obojica, nekad pojedinačno – ali najčešće obojica rade sve (tj. i pišu i režiraju).

            Dok čekam da Here Comes the Devil dolija, iskopao sam i pogledao dva njihova ranija. 

Cold Sweat (2009) me nije naročito impresionirao (2+), ali moram reći da je daleko zabavniji nego što neshvatljivo negativni rivjui na netu pišu. Da sam verovao tim imbecilima, tj. da nisam bio tvrdoglav da ovima uprkos tim pljuvačinama dam šansu, propustio bih jedan solidan filmić u kome se vidi borba sa nepostojećim budžetom kao i sa usiljenim, ne baš mnogo ubedljivim scenarijem, pa i problematična idejnost (žrtve diktature pretvaraju se u zombije i počinju da žderu sve živo, a nekadašnji mučitelj ih drži u svom podrumu + povremeno grabi namernike da na njih primenjuje svoju umetnost izazivanja bola i smrti), ali vidi se i energija, posvećenost i umeće da se napravi dobar saspens set-piece (pa makar i usiljen – čitava ta fora sa nitroglicerinom na telu zbog kojega žrtva ne sme da se brzo kreće).

            PENUMBRA mi je znatno bolje legla, pa ću o njemu reći nešto detaljnije.

            Po svemu sudeći, radi se o najsuzdržanijem filmu braće Boljano. Ovde (uglavnom) nema torture, snuffa, klanja i iživljavanja – sve do pred kraj filma, a i tada nije preterano. Više od 2/3 trajanja ovo izgleda kao prilično napet psiho-triler, i tek u finišu odlazi u nesumnjivu horor teritoriju. Svejedno, uživao sam u vožnji sve vreme, od prologa pa do epiloga.

            Zapravo, kao malo koji horor ove godine, PENUMBRA me je zavozala i uvukla u svoju paranoju time što me je zainteresovala za glavni lik i za situaciju, pa sam (o, zar i to još uvek može?!) sa INTERESOVANJEM, involvirano pratio šta biva, interesovao se kuda to sve vodi, zaintrigiran misterijom, i sve vreme bio zabavljen nizom intrigantnih situacija. 

Možda ovo zvuči deja vu, ali moram reći da me 95% modernih horora ostavlja skroz ladnim po pitanju likova, zapleta, situacija i bilo čega, i skoro da sam zaboravio taj slatki osećaj da sa istinskim, dubokim interesom pratim akciju, umesto da mrzovoljno čekam kad će sledeće klanje, ili odjavna špica. PENUMBRA mi je povratila taj stari horror kick, i hvala joj na tome!

            Zaplet je prilično jednostavan – ali na dobar način, isto kao što je, recimo, jednostavan i onaj za SLEEP TIGHT (takođe odličan triler-horor na španskom iz ove godine). Dakle, glavna junakinja je trgovkinja nekretninama koja dolazi u jednu blago-spooky zgradu da sklopi deal oko prilično skupog zakupa za očigledno ruiniran, alanfordovski apartman u raspadanju (sasve bubašvabama itd). Međutim, lik s kojim treba da obavi posao sve nešto odlaže, gnjavi, čeka se njegov šef, u međuvremenu mu naiđe koleginica, a sve to brzo počinje da smrdi. Sve je jasnije da tu nisu čista posla – ali kuda to sve vodi, zašto ti likovi zadržavaju ovu našu u stanu i šta zapravo hoće, to vam neću ovde kvariti.

            Kamerna postavka i sveopšti minimalizam (jedna lokacija, sveden broj likova) čine ovo zgodnim predloškom za pozorišnu predstavu, ali sve je to režirano filmski, vrhunski, tako da ni u ludilu nećete pomisliti na "filmovano pozorište". Ako je verovati rivjuima njihovih prethodnih filmova, čini se da su braća tek u ovome stekla zrelost i postigla pun pogodak. PENUMBRA zrači zrelošću i sigurnošću, to je majstorski napisano, vođeno i režirano, možete da se opustite u rukama dobrih storitelera i da uživate u zabavnoj priči dobro ispričanoj!

           Ono što naročito imponuje ovde nije ni misterija (ko su ti ljudi, da li su uopšte u vezi sa nekretninama, kuda sve to vodi, kakve veze ima pomračenje sunca najavljeno za taj dan…?), ni preokret, ni gimmick – koliko je, barem za mene, izuzetno hrabro postavljen glavni lik. Naime, naša trgovkinja stanovima, iako mlada i zgodna, predstavljena je kao prilično antipatičan lik: samouverena, drčna, otresita, pohlepna, sebična, arogantna, kultur-rasista (Španjolka u Argentini, gde joj je sve drugorazredno i na sve s prezirom, svisoka gleda)…  

A opet, fuck me, ali bila mi je simpatična, i mogao sam u mnogome da je razumem i da navijam za nju, takvu – našli smo se ne samo na planu arogancije, nego još i više hrabrosti da tera svoje usred neprijateljskih okolnosti. Dodatno mi je imponovala hrabrost reditelja da ovde ne stave predvidivu dobricu-plačljivicu-junakinjicu-vrištavicu, nego baš ovakvu jednu otresitu bezobraznicu u središte zbivanja. 

Jes' da je ona u mnogo čemu jedno sebično đubre, al' stvarno mi je bila beskrajno zabavna upravo u situacijama kada je prinuđena da traži pomoć od do-malopre-ismevane napadne komšinice: čitava ta poduža sekvenca u komšinicinom stanu – pokušaj telefoniranja, šta biva s čajem, dolazak "muža" – to je crni humor + saspens za antologiju!

            Mada ovo, u krajnjoj instanci, nije preterano dubok i "ozbiljan" film, mislim da neću preterati ako kažem da ovde na delu ipak vidimo vrlo solidne odjeke Hičkoka i Polanskog u građenju situacija i suptilnom izazivanju nelagode, začudnosti, paranoje a onda i otvorenog saspensa usred te sve zlokobnije zgrade. 

Pomak je u tome što, za razliku od Hiča, pa manje-više i Polanskog, ovde nemamo nevinašce među vukovima (obična osoba u neobičnim okolnostima), nego je naša alijansa sa ovakvom likinjom usložnjena njenim ne baš stelarnim vrlinama. Zapravo, iz mog ugla posmatrano, ovo i jeste paradigmatični paranoični horor (pakao, to su drugi; vidi šta mi uradiše, mama…) ali bojim se da namera reditelja, i kod publike preovlađujući doživljaj ovog niza dešavanja, idu više u pravcu moraliteta o kazni za jednu nevaljalicu…

            U svakom slučaju, braća Boljano su u POMRAČENJU demonstrirala zavidno umeće tretmana prostora (klaustrofobija) i vremena (sve se dešava u manje-više realnom vremenu, u sat-dva tog dana pomračenja sunca), održala su odličnu pokaznu vežbu iz saspensa, pružila mi više prijatnih trenutaka nego 95% horora ove godine, i samo još više podgrejala nestrpljenje da overim i njihov najnoviji i najhvaljeniji Here Comes the Devil!  
               Dok njega čekate, svakako overite PENUMBRU – nećete se pokajati!